Stihovi koji me najbolje opisuju

8988561aeb56d366558c6daaabd44a31.jpg
 
Postavimo stvari ovako:
bio je to samo raskorak naših senki,
jedna moguća istina
o nemogućnosti komunikacije,
intriga neumornog Mefistofelesa…
O tajanstvena dino, pesmo Kaira,
reci mi šta je to
što ot(k)upljuje svu tvoju pažnju;
otkrij mi na kojem jeziku sanjaš,
na kojem vodiš ljubav…
Albedo je jedini jezik koji priznajem,
jezik kojim govorim,
pismo kojim pišem,
vazduh koji dišem,
knjiga koju čitam…
Albedo je esperanto!
Albedo… kao libido, kao stampedo!
On budi grešnika u svecu
i pronalazi svetlost u boji…
Stoga, ne odriči se svoga anđela čuvara,
ne predstavlja on ni kamen oko vrata,
ni kamen spoticanja,
ni zloćudnog jahača tvoje senke…
I ne zaboravi:
jedini pravi bol je kad izgubiš
ono do čega ti je najviše stalo!
O Pesmo moja, ti si moje raspeće,
moj Zen koan, moj kokain
koji neumitno ubija
ali kojem se neprestano vraćam
da ga probam ponovo i ponovo…
I kako sada odustati od svega,
sjediniti se s Ništavilom,
zaboraviti molitvu šume,
kad toliko si me opustila i podigla
do visoravni albatrosa, do Četvrte ravni,
da sam čak zaboravio
i po vodi da hodam…

Zoran Bognar
 
STRUNAMA U PONOC

Govorio si, godinama govorio
stalno kasnis mala moja,
ti kasnis jer zuris, prebrz ti korak,
a imas lepo, lepo al otrovno ime neko.
Zaboravices na zelju, otrovnice, govorio si,
ne igraj se skrivalice mojem vremenom
Izgubices se u toj igri bez kraja,
ludaco moja.

Moj prebrz korak, beg od slutnje
raznece me oluja koja se u tebi krije,
moja preduga cutnja, nada
umorice se Orkan koga niko nikad ukrotio nije.
Kome sam zurila, od koga cutala
kad sam sve te godine sa tvojim vremenom spavala,
samo s tvojim vremenom spavala
barabo, barabo moja.

Da sam smela da ti verujem dok si godinama govorio
stalno kasnis, mala moja
ti kasnis jer zuris,
pa tvoje vreme tek sad snije.
Sta to cujem-Gorko vino i mesline...?
E, sto nisam umela, mozda ne bih lagala
samo, ni sad mi ne smes verovati,
a kunem se, bilo je to samo jednom
s tvojim sam vremenom spavala.

Necu, necu te cak ni uz osmeh
barabom svojom zvati
pa, danas se svako svakome moze dati,
leptirov se zivi zivot, a mislis vecnost nas prati.
Sad menje kasnim, sve duze cekam.
Znam, stigla me osveta zakasnelih kisa,
ja kasnim jer zurim
zaboravicu na zelju
tako si govorio, barabo,
barabo moja.

Pitas da li zalim? Zasto? Ma, ne!
Zalim samo onaj stih
da l jeci uvek nas
-Gorko vino i poljupci
tvoja hita mojoj ruci-
Zalim sto je u tebi ostao sav kosmar naseg vremena,
mnogo bora,
po neka seda razbarusenog pramena.
Zalim sto se vise i ne secam jesi li ti govorio
stalno kasnis, mala moja,
ti kasnis jer zuris,
na pocetku svome neces stici,
a ko ce te tesiti kad stigne kraj.
Uh, lepo ti je, lepo al opako
i otrovno ime neko.

Vidis, to moje lepo, a opako ime
s drugim ceka prvi sneg ove zime,
to moje u tebi zalutalo ime
hej, barabo moja, cujes li me?!
Kunem se vremenom
evo, vremenom ti se kunem
nikad vise necu voleti,
necu voleti, imena mi!
Sad mi moras verovati...

Ja ne zurim vise,
na kraju ovog puta prebiram te kise
pozutelo lisce, secanja daleka.
Ostalo mi samo lepo,
lepo, al otrovno ime neko.

-Svetlana Mijatovic-
 
Život vam je - varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: "Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba".

Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao -
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.
Sergej Jesenjin
https://s12.****************/images/200825/edesc82v.jpg
 


Papà mi diceva, "Per capire chi è un buon amico, organizza una festa

Fai una festa bellissima, prendi buone birre e dei vini sopra i 13

Prendi del buon cibo, e che la musica di sottofondo

Sia bella e che possa accogliere tutti

Mettila alta da poter far dire 'Bellissimo sto pezzo! Che gruppo è?'

Ma non troppo alta, lascia che i vostri dialoghi

Non vengano coperti dagli assoli"



"Invita amici", mi diceva, "Invitane tanti

Invita tutti gli amici che conosci

E poi, finita la festa, lascia che ognuno prenda la via che preferisce

Non forzare mai nessuno a rimanere, non convincere

Non prolungare mai la festa

Che le feste hanno origini più antiche di noi

Sanno loro quando finire

Tu saluta e augura la buonanotte a tutti

E osserva, osserva bene chi di sua volontà resta ad aiutarti

Chi ti aiuterà a lavare i piatti

Chi ti aiuterà a rimettere a posto, a sistemare le cose

Questi saranno i tuoi buoni amici

Quelli che non ti staranno accanto

Quando la musica e il vino gioiranno con le tue buone lune

Questi sono i buoni amici, quelli che rimarranno

Anche quando la tua vita avrà da offrire solo briciole e disordine"
Kliknite za proširenje...



"E alla fine di tutto", mi diceva papà

"Ricorda, alla fine di ogni bellissima festa

Alla fine di ogni momento epico

Di ogni grande successo e di ogni impresa riuscita

Vedrai che accanto a te resteranno sempre pochissime persone

Ma quelle pochissime, ricordalo sempre

Valgono tutto"
Kliknite za proširenje...
 
Osam izgubljenih stihova


Prvi je o tebi, ali nedorecen.
Ono čega nema ostaje i peče.

Drugi je o tebi. Jabuke i voda
drhte u daljini dok uza me hodaš.

Treći je o tebi. Ne poznam ga više.
Samo svjetlo munje, vedro crne kiše.

Četvrti je o tebi. Ne vidim ti oči.
Tragovi u blatu, koraci u noći.

Peti je o tebi, a ti si daleko
do mrtvoga mora otišla si rijekom.

Šesti je o tebi, kao da te ima,
kao da si ovde. Veče je, i zima.

Sedmi je o tebi, jedva da ga čujem.
Pod grlom u mesu skriva se. I ruje.

Osmi je o tebi. Govori i ćuti.
Ponavlja ga ptica. Ti ga nećeš čuti.

Zvonimir Golob
 
NA TATINOJ ZEMLJI
Stopama mojeg djetinjstva
hodam budna, ali ko u snu...
Ništa više nije kao prije,
a sve je opet tu...
Ista polja, jaruga i most...
Ali ne mirišu više breskve, čatruni, dinje...
već neobrađene njive po kojima trava ko grinje prekriva sve ...
Samo je cesta lijepa i nova...
i požuruje me.
Stopama mojeg djetinjstva
više ne prolaze druga djeca...
Na gruntovima tatine zemlje
sada stiskaju me zebnje.
I bunari na istom mjestu stoje,
a da ih ne pamtim,
ne bi znala gdje su ...
Tek zaraslo žbunje
vraća me na cestu...
Ali Trnoružica je ta zemlja,
u njoj život spava ...
Hraniti će ona opet ljude...
i nakon stoljetnog zaborava ! Senka P.
 
MOJ INTIMNI SAN

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
u moje srce - jao! - koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvježit plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

Pol Valeri
 
Ljubavna pesma

Sume bokori cvetnog jorgovana,
I noc zvezdana treperi i zudi,
Za bujnu ljubav svetu Bogom dana.
Dok mesecina nasmejana bludi,
Sume bokori cvetnog jorgovana.

U taku noc je pozudnu i strasnu
Izolda nekad cekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu,
I secaju se prohujalih dana.
U taku noc je pozudnu i strasnu,

Noseci sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade;
Starinski vitez pun vere i nade!

Sumi, o noci prohujalog doba!
U srcu nosim nekadanje ljude;
Povorke bele dizu se iz groba
I sa mnom ljube, ceznu, strepe, zude!
Sumi, o noci prohujalog doba,

Strasno i zudno! Ona mene ceka
K'o nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i slusa topot iz daleka...
Dok mesecina nasmejana sija,
I cuv mirisni zanosno carlija
U bokorima cvetnog jorgovana.

Milan Rakic
 
Tvoja

Nije bilo teško navići se…
Na tvoje prste u mojoj kosi,
na tvoje dodire po mom telu,
na tvoje šake na mom licu.
Nije bilo teško razumeti…
Tvoj odsutan pogled,
tvoje zabrinute grimase,
tvoje ćutanje…
Nije bilo teško osetiti…
Težinu tvog izdaha,
silinu tvog zagrljaja,
jačinu tvoje ljubavi.
Nije bilo teško poželeti…
Tebe uz sebe,
tebe na sebi,
tebe za zauvek.
Nije bilo teško,
jer sam te zavolela.
Takvog kakav si.
Nesavršenog…
Posebnog…
Tajanstvenog…
Drugačijeg od svega što sam volela,
drugačijeg od svega što sam zamišljala.
Proširio si mi vidike.
Obojio si moju stvarnost.
Nacrtao si mi osmeh.
Vezao si me za sebe.
Potpuno spontano, neočekivano, slučajno,
poželela sam te na večnost, dve.
Tvoj poljubac je nova dimenzija ljubavi.
Ceo kosmos ti spava u zenicama.
Gledam te očima istine.
Ovako nepoverljiva ti verujem.
Spuštam svoje telo na tvoje dlanove.
Predajem ti se od glave do pete.
Samo ti znaš šta bi sa mnom.
Jer niko pre tebe nije umeo,
da me zapali i ohladi u istoj minuti.
Niko pre tebe nije znao,
da obuzda vatru u kojoj gorim.
Niko nije znao, ili nije smeo.
Samo si ti dovoljno hrabar i lud.
Objasnio si mi ljubav bez ijedne reči.
Otpevao si mi baladu bez tona.
Dokazao si se bez dokazivanja.
Zavolela sam te bez plana
i već dugo te volim bez cilja.
Hodala bih tvojim stopama,
pa neka nas život odvede tamo gde nam je mesto.
Samo mi tvoje cipele nisu tesne.
Samo mi tvoji đonovi pristaju.
Sve dok si uz mene, za sebe ne strahujem.
Znam da sam sigurna u tvom srcu.
Znam da o meni misliš dok ćutiš.
Znam da bi mi svašta rekao,
ali me puštaš da shvatim.
Jer lako je reći ljubav.
Teško je nacrtati je,
na već korišćenom platnu mog srca.
Tebi je pošlo za rukom.
Ispravio si sve krive linije mog razuma.
Ispunio si sve praznine moje duše.
Produbio si dubinu mojih očiju i zasuo si ih sjajem.
Pre tebe nisu sijale ovako intezivno,
kao dve izgubljene i ponovo pronađene zvezde,
na vedrom nebu nekog drugog sveta.
Našao si način
da budeš ono što niko nije bio.
Našao si način
da budeš voljeniji od ljubavi.
Našao si način
da mi budeš sve,
sve ono za čime sam tragala,
a nisam ni znala da tragam,
sve dok te nisam srela.
Desila sam ti se se sa razlogom.
Ja sam tvoja pozitivna nula.
Hajde da zajedno sagradimo
sve te porušene zidove tvog srca.
Hajde da se volimo
beskonačno, pa opet.
Hajde da iskoristimo svako zrno
iz peščanog sata večnosti.
Hajde da budemo unikatni
u svetu punom duplikata.
Hajde da prećutimo ljubav,
jer ne postoje reči kojom bi je opisali.
Hajde da se volimo zauvek,
jer dosta mi je rokova trajanja.
Zašto uopšte postoji kraj,
kada pogled nema granicu?
Nema je ni nebo,
nema je duša.
Hajde da budemo veliki poput njih.
Zaslužili smo jedno drugo.
Zato ti se cela dajem.
I zauvek sam cela tvoja.
Sve dok je ove ljušture od tela,
Dok je ovog daha u plućima,
Dok je krvi u venama,
dok je tebe…
Tvoja sam.​
 
Trenutak

Vidim te srećo i kad oči sklopim
Osećam na sebi tvoje ruke bele
Ludim bez tebe, od želje se topim
I brojim trenutke koji nas dele.
Maštam o tom čarobnom trenu
To biće centar najveće sreće,
Eh, kad te zagrlim k'o čovek ženu
Ma ništa me odvojiti od tebe neće.
Iskre od ljubavi k'o dugine boje
Leteće okolo na sve strane,
I kad poljubim tebe, nebo moje,
Ceo će svemir da zastane.
Eon je kratak za nas dvoje.
 
ZBOG NJEGA


Da li je ovaj dan kao i
svi drugi?
...ili se mozda ipak
razlikuje od onih
dana u kojima sam bila
srecna
i bezbrizna
sigurna u sebe...
Sigurnost se polako gubi
kao i ovaj dan,vec na
izmaku svog postojanja
zeljela bih da zivim ovde
u ovoj sredini gdje sam
oduvijek
i pripadala i medju ovim
ljudima
mada su oni drugi bolji i
blazeniji ali,dopustite mi
da ostanem sa vama sa
svima onima koji su me
godinama okruzivali
....nemojte me tek tako
odbaciti
zbog vas,
zbog mene,
zbog njega...
 
Put do zvezda

Da li bi me nosio kroz najvecu tugu?
Ja nisam laka-sa sobom nosim teret, skoro dvadeset godina tezak.
Nosim puno samoce i mrtvila.
Mozda necu moci nista da ti dam.
Odavno vec zivim k'o pola coveka, putujuci po ulicnim svetiljkama,
mazeci se s vetrom, nalazeci zivot u kapljicama rose na jutarnjem suncu.
Znam da puno trazim, al samo mi jedno reci-Da li bi?
 
Nadam se da nisi kao ja-
da ti ne treba piće da bi mogla
i da hodom čuvaš ulice od pada,
čak i sa visokim potpeticama,
dok ženstvenost postaje smiješna.

Nadam se da nisi kao ja-
da voliš svoje pjesme,
da ih pišeš i kad je sunčano
i da se ne osvrćeš
u strahu da će biti otete i ubijene.

Nadam se da si kao ja-
da slušaš bendove
koji te umrtvljuju već godinama
i da oživljavaš
pod magličastim, kišnim noćima
i japanskim crvenim borovima.

Nadam se da nisi kao ja -
da praznina nije tvoj eho
i da oči otvoriš kad se probudiš.

Nadam se nisi kao ja -
da jesi
i da ti dlanovi ne zadrhte
na svaki pokušaj
da dodirneš svijet.

Jasna Karamehmedović
 
Tužne i duboke, misli tajnovite,
misli teške, gorke, misli kao pelin,
misli, što od sreće vječite bežite,
suputnice moga života nevesele!

Misli, roditeljske patnje i mučenja,
i misli ledene, misli očajnice,
misli, što ste izvor suza, ogorčenja,
i misli slobodne, misli kao ptice.

Zašto mi umorne razdirete grudi,
kad hoću da svojim putem idem mirno?
Zašto vaš zov snagu slomljenu mi budi
i vodi u borbu s tamom neprozirnom?

Raspaliti nećeš dogorjeli oganj,
i posljednja iskra u pepelu trne.
Lek nećete naći bolu srca moga,
vi bolesne misli, beživotne, crne!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top