Bas mi je drago sto je neko pokrenuo ovu temu! Stigmatizacija je itekako prisutna kod nas, budete li imali psihicke probleme i bude li se saznalo to ostade vam taj zig do kraja zivota(volela bih da gresim u vezi sa ovim, ali mi je iskustvo do sad pokazalo da je to zaista tako
) Ljudi ne razumeju ovakave probleme niti su spremni da saznaju nesto vise o tome vec samo osudjuju. Ja sam patila od teske klinicke depresije pre par godina, i sama sam primetila pocetne simptome kod sebe ali nisam zatrazila strucnu pomoc bas iz straha da ne budem etiketirana. U pocetku, moja porodica nije shvatila moje tegobe ozbiljno, a moja depresija se pogorsavala:nespavanje, potistenost, izgubila sam dosta kilograma, izbegavala sam ljude-iako sam pre toga bila drustvena osoba, a zatim i suicidne misli.Bilo je neizdrzivo,pa sam morala da se nekom poverim i ja to sve ispricam jednoj dobroj prijateljici koja studira medicinu, sa nadom da ce me ona razumeti i pomoci mi nekim savetom.Na moje strasno razocarenje ja od nje nikakvo razumevanje nisam dobila, vec je ona to saznanje o mojim problemima podelila sa mnogim ljudima, tako da je ubrzo ceo grad saznao da sam ja "odlepila". I dan danas zivim sa ovom etiketom, iako je proslo sest godina od tad, iako sam posle toga zatrazila strucnu pomoc i, na moje iznenadjenje, relativno se brzo izvukla iz svega ovoga. To se desavalo kada sam bila na kraju studija i ja sam posle toga ubrzo dala i jos par ispita, i zavrsila svoj fakultet u roku. Trazenje posla za mene nije bilo toliko problematicno jer se radilo o deficitarnom zanimanju u tom trenutku, ali reakcije ljudi sa kojima sam pocinjala da radim su bile porazavajuce. Ono sto meni najvise smeta jeste ta osuda, kao da si ti nesto strasno skrivio pa ti se desilo to sto ti se desilo. To u pocetku strasno boli, dok si jos "rovit" jer ti ni sam ne mozes u pocetku da svaris to sto ti se desavalo.Kasnije, covek ogugla na takve stvari, i na pricanje viceva na tvoj racun, i provokacije
tvorene i prikrivene, velike i male, vecina ljudi valjda dozivljava da si ti manje vredan ili slabic ako si imao ovakve probleme u zivotu.
) Ljudi ne razumeju ovakave probleme niti su spremni da saznaju nesto vise o tome vec samo osudjuju. Ja sam patila od teske klinicke depresije pre par godina, i sama sam primetila pocetne simptome kod sebe ali nisam zatrazila strucnu pomoc bas iz straha da ne budem etiketirana. U pocetku, moja porodica nije shvatila moje tegobe ozbiljno, a moja depresija se pogorsavala:nespavanje, potistenost, izgubila sam dosta kilograma, izbegavala sam ljude-iako sam pre toga bila drustvena osoba, a zatim i suicidne misli.Bilo je neizdrzivo,pa sam morala da se nekom poverim i ja to sve ispricam jednoj dobroj prijateljici koja studira medicinu, sa nadom da ce me ona razumeti i pomoci mi nekim savetom.Na moje strasno razocarenje ja od nje nikakvo razumevanje nisam dobila, vec je ona to saznanje o mojim problemima podelila sa mnogim ljudima, tako da je ubrzo ceo grad saznao da sam ja "odlepila". I dan danas zivim sa ovom etiketom, iako je proslo sest godina od tad, iako sam posle toga zatrazila strucnu pomoc i, na moje iznenadjenje, relativno se brzo izvukla iz svega ovoga. To se desavalo kada sam bila na kraju studija i ja sam posle toga ubrzo dala i jos par ispita, i zavrsila svoj fakultet u roku. Trazenje posla za mene nije bilo toliko problematicno jer se radilo o deficitarnom zanimanju u tom trenutku, ali reakcije ljudi sa kojima sam pocinjala da radim su bile porazavajuce. Ono sto meni najvise smeta jeste ta osuda, kao da si ti nesto strasno skrivio pa ti se desilo to sto ti se desilo. To u pocetku strasno boli, dok si jos "rovit" jer ti ni sam ne mozes u pocetku da svaris to sto ti se desavalo.Kasnije, covek ogugla na takve stvari, i na pricanje viceva na tvoj racun, i provokacijetvorene i prikrivene, velike i male, vecina ljudi valjda dozivljava da si ti manje vredan ili slabic ako si imao ovakve probleme u zivotu.
Tako da i kad pozelim da objasnim neke od ovih stvari ljudima nemam pojma odakle da pocnem. Moj savet onima koji imaju slicne probleme jeste da budu veoma diskretni, i ne sire mnogo price o svojim problemima i ne budu naivni kao sto sam ja bila jer posle nece moci da skinu ljagu sa sebe, kao i da pazljivo biraju strucna lica kod kojih ce ici. I treba da znaju da i kad se to pregura zivot ponovo postaje sladak, inspirativan i vredan zivljenja
Nastavi da se boris za sebe,onako kako ti i tvoj doktor budete smatrali da je najbolje.
U pravu ste da se o ovome ne prica dovoljno kod nas, skoro sam citala slicna iskustva ljudi na jednom hrvatskom forumu i vidim da je sve to i kod njih taboo tema, ali se dosta ljudi ukljucilo u diskusiju, podelilo svoja iskustva u nadi da ce time pomoci okolini da bolje shvati kroz sta oni prolaze.A koliko vidim, ova tema ce se kod nas potpuno ugasiti uskoro
