Opališe me onomad da nisam dobar kritičar, al eto.
Izvinjavam se na obimnosti, i jer samu sebe prepričavam.
Sumrak Stephenie Meyer
naslov knjige: Sumrak
naslov originala: Twilight
ime pisca: Stephenie Meyer
žanr: fantastika/romansa
prevod: Tea Jovanović
u izdanju: Evro Giunti
409 strana, tvrd povez
Sinoć sam se ludo nasmijala. Ne pamtim kad su mi zadnji put pošle suze od smeha. Svakog bih drage volje uputila na link koji me je zasmejao, ali plašim se da bi za puno razumevanje urnebesnosti istoga prethodno valjalo pročitati knjigu koja broji cirka petsto strana; a nije lako štivo. Radi se o post scriptumu posta/recenzije Sumraka by Stephenie Meyer, u kojem je autor na do histerije zabavan način dao svoju parodiju nekoliko redaka knjige; savršeno u duhu gđe Meyer, pisca. Ubeđena sam da bi se ta stranica teksta bez po muke dala ubaciti u original, i da niko živ ne bi primetio uljeza. Mada se radi o vanserijskoj sprdnji.
Ali, s druge strane, i najveći je deo originala vanserijska. Sprdnja.
Elem, kakva me muka naterala da u zlo doba (23:50, radni dan) i nevreme (bljuzgavica) pišem sopstvenu recenziju kvazi-tinejdžerskog štiva koje mi ne pristaje ni po godinama ni po percepciji, a kamoli ukusu. Sve i da mi je još uvek petnaest. Pa, možda ova: usled sasvim nevine omaške ( čitaj: tipfelera) moj me je internet pretraživač zasuo (b)ilionima linkova sa jednom te istom reči u naslovu. Do tog momenta - koje li sramote! - nikad u životu nisam čula za Twilight. Ispostavilo se da život sasvim komotno može proći mimo vas ako nemate internet. Mada, za ignoranciju po pitanju fenomena Twilighta; pre bi morali biti slepi, gluvi i sakati. Možda. Jednom kad sam uplivala u te mutne vode, shvatila sam da, ***, postoji čitav paralelni univerzum vrištavih devojčuraka, sumračne beatlemanie (edwardobellamanie) i mormonske frustriranosti - o kom nisam imala ni pojma. Zadnji put ovakav se dečji plač mogao čuti samo zbog Harry-ja Pottera (koji je, u stvari, sasvim ok). Nije mi trebalo dugo da primetim da je već izašao i film; a kad sam stigla do te tačke, stvari su izgubile svaki još preostali smisao.
Fakt: Sumrak je globalni fenomen. Šta god vi o tome mislili.
Kako neko reče, zaplet knjige stao bi u jednu rečenicu (a mislim da se sećam da sam dvaput trepnula kad sam je pročitala): tinejdžerka se zaljubljuje u vampira. Još dišete? Pošteniji (kakva se trudim da po ovom pitanju budem) bi rekli kako ljudskim slabostima/fetišima ne treba suditi - pa makar samo zbog onog: ne sudi da ti ne bude... Mene je ideja zaintrigirala. Kad je o ljubavnim pričama; preferiram naopake i uvrnute koncepte. Iz tog razloga, naprimer, volim Bram Stoker s Draculu (Gary Oldman); Hannibala (doktor Lecter i Starlingova - jeste li znali? Niko se nije usudio da taj deo knjige stavi na film); pa čak i Gordost i predrasude, koji naoko ni pod razno ne spadaju ovamo, ali čovek se samo treba prisetiti kakav je sjajan i otkačen lik Elizabeth Bennet ("Da ste me zaprosili i na ma koji drugi način, gospodine Darcy, to me ne bi dovelo u iskušenje da pristanem.") Ljubavne priče kojima sam sklona neizbežno imaju jednu mračnu notu; bez obzira radi li se o transilvanijskom grofu u pohodu ili (naoko) arogantnom skotu kakav je gosp. Darcy i drčnoj, bez dlake na jeziku Elizabeth Bennet. Moji omiljeni romantični junaci ili imaju mračne tajne, ili su socijalno sakati, ili dobar deo zapleta ne mogu očima jedni druge da vide. Ja volim konflikt, tenziju, raspravu. Sukob mišljenja pre nego oduševljeno odobravanje (ili, pak, poslušni pristanak). Ali želim da me se shvati sasvim jasno: radi se o mojoj omiljenoj fikciji. U svom životu ne želim parnjaka s kojim ću se gađati posuđem; ili koji mi je krajnje nesličan u stavovima, interesima ili čak i društvenom položaju. U mom stvarnom životu, to ne prolazi. Niti, kad je već o tome reč, smatram da je uopšte zadovoljavajuće izvodljivo za ma koga.
Međutim; ako pričamo o bajci, ljubav između devojčice i vampira je skroz ok.
Ako i dalje postoje kakve nedoumice oko razloga usled kojih sam se upustila u ovu priču; valja još jednom pročitati tu rečenicu. Privukla me je - ideja. Privukla me dovoljno da odem i kupim knjigu, i pročitam je. I tu su, naravno, nastali problemi. U zadnjih par dana pročitala sam toliko loših (i zdravorazumskih) kritika da skoro verujem kako su pokrile i sve koje bih sama iznela - ipak nisam ni slepa ni sakata. Ali najveći deo grdnje po mreži svodi se na jedno: knjiga je, prosto, jezivo loše napisana. Istini za volju, čitajući je u (zvaničnom) prevodu, jedva sam uspevala da verujem da je reč o lošem originalu. Za ime celog prokletog sveta - niko ne može baš tako loše da piše. Bila sam sklona da ospem drvlje i kamenje po prevodiocu (što ne bi bio ni prvi ni zadnji put). Moje negodovanje bilo je toliko veliko, a knjiga toliko sramotna da sam si dala truda i naknadno pročitala i nekoliko poglavlja originala. Avaj, najiskrenije isprike gđi/gđici Jovanović. Ako je išta uprskala, to je sasvim neznatno. Ceo taj šit u isključivoj je nadležnosti - pisca. I neka njemu ide na dušu.
S obzirom da ovo ionako predugo traje (i ne misleći time večeras, i ovaj post ), neću trošiti nikakvo dodatno vreme na pojašnjenja, sadržaj knjige i ostale smernice. Naprosto ću izlajati to već jednom:
u kojem, osim obnevidelom ličnom univerzumu gđe Meyer postoje (žive, mrtve ili izmišljene) mlade žene koje padaju licem u blato na svaka dva pasusa; po savršeno ravnom, suvom i bezbednom putu i bez ikakvog upliva tuđe ili više sile? I pri tom imaju relativno ceo mozak u glavi a nemaju drvene noge, ruke i stakleno oko? Ne radi se o tome da takva morbidna - ne znam ni kako bih je nazvala, nespretnost je preblag izraz! - ali recimo devijacija, nije poželjna osobina za glavnu junakinju. Stvar je u tome što ne postoji niko, ni u real life niti u ma kojoj paralelnoj dimenziji, ko bi se tako ponašao. Bolje od mnogih razumem reč: fikcija; ali za pisanje fantastike nije nužno potrebito da su vam likovi groteskni i mimo svih pravila fizike i sile teže. Zatim, naravno: edward. Ne postoji izraz za lepo, zgodno i nadnaravno privlačno koji gđa Meyer nije upotrebila da opiše vrlog ed- a. I to mislim - najbukvalnije moguće. Kad bi se iz knjige izbacile sve ode edwardu cullenu, sva ona epska lirika spevana (usled tolike repetitivnosti, očigledno bezuspešno) u slavu ed-ovih očiju, ed-ovih usta, ed-ove kose, ed-ovog tela, ed-ove-proklete-otpale-trepavice-na-ed-ovom-savršenom-ramenu; ova knjiga bi spala na dva slova. Mislim, radnje ionako nema. Sve što makar i s milje udaljenosti nalikuje nekakvom zapletu; gđa je Meyer silovito poletela da uguši poglavljima i poglavljima krajnje neprirodnih dijaloga, kompulsivno-opsesivnih (i totalno nepotrebnih) detalja, minornim trivijalnostima (valjda je najveći deo bellinih dana opisan do bolesti; sa sve "ustala, uzela neseser, oprala zube, sišla u kuhinju, uzela činiju, stavila u nju pahuljice etc, etc, etc.... " i tako nedeljama, od petka do petka). Likovi su abnormalno neprirodni. Postupaju kao da im je banda trgovaca organima odstranila mozak na spavanju; ili kao da svi imaju motke pozabadane u dupeta. I ono što me je najposle dotuklo: kako se, do sto crnih vragova, 100-godišnji vampir; besmrtan, po više nego izričitim tvrdnjama gđe Meyer ekstraordineri inteligentan i obrazovan, lucidnog ukusa po pitanju knjiga, muzike i odeće - i ne smejući ni da pomenem njegov vanserijski, zastrašujuće dobar izgled (kad pominje ed-a, gđa Meyer retko koristi njegovo ime: zove ga "Adonis", "Grčki Bog", "Serafim" etc.); dakle, kako se pod nebom neko takav obaveže na večitu ljubav (obrati pažnju! ljubav) 17-ogodišnjoj devojci s mutiranim centrom za ravnotežu, čak i po američkim standardima infantilnim prijateljima, devojci bez ijedne iskre osobnosti, intelekta, posebitosti u odnosu na ma koga i ma šta - devojci kojoj je prokletih sedamnaest godina i čiji ograničeni srednjoškolski svet počiva na kikotavim drugaricama, šopingu, domaćim zadacima i dilemama oko popularnosti..? Mislim, wtf?..
Pa, zar on nije ekstra čoek u ekstra situaciji; zar nije proveo svoj vek putujući svetom, stičući najrazličitija iskustva, obrazujući se? Jer, vidite, on neće da - hm - bellu; neka se stidi ko zlo pomisli. Taman posla! U nekoj mormonskoj knjizi otkrovenja gđe Meyer verovatno crno na belo stoji kako je adolescentima dozvoljeno da prodaju svoju besmrtnu dušu zbog vampira, ali se ni pod razno ne smeju, no da. Neka on nju slobodno pojede, dokle god mu je miško u pantalonama. Ne bih smela upotrebiti taj izraz, jer, ipak se radi o vampiru, ne čoveku; ali - kanibalizam iznad sexa?..Hmm. Nu, slabo se pouzdajem da je gđa Meyer imala na umu (ili čak i predpostavila) uvrnute koncepte koji se iz te premise daju izvući; mada bi je čak i uvrnutost u mojim očima opravdala mnogo više nego je i za tren uspela postići svojim mormonskim bulažnjenjem. Slutim da ću ostati pošteđena takve sramote. Ipak sam u pravu, i u pitanju je puki religiozni trash.
Elem, šta još reći? Bila bih u stanju podvrći lupi valjda svaki prokleti redak knjige, ali naprosto mislim kako sam i suviše vremena utrošila na fascinaciju koja nema ni glave ni repa, a kičme ponajmanje. Sumrak Stephenie Meyer naveo me je da se za tren osetim bliža globalnoj (ne)kulturi nego sam to ikad mogla i pretpostaviti; i, s te strane gledano; priznajem da knjiga ipak ima određenu moć. Bogovi znaju da nisam naročito povodljiva osoba, pa ipak sam se na par dana povela za ovim šitom. Mada, možda bih se smela izvući na ideju; na sam koncept koji mi je i dalje intrigantan i kojeg bih volela videti ispričanog kako treba, od strane nekog zaista talentovanog i veštog. U mom uvrnutom univerzumu ovakve ideje uvek su imale (i imaće) prođu. Što bi rekao W. A. Rose: patience.
A onda, Sumrak je saga. Trotomna, kako sad stvari stoje... Pa, mislim, ko zna?
Mda. Kad bi se šalili.
p.s. Da, u pravu ste. Pripada mormonskoj crkvi.
), i moćni i racionalni muškarci mogu izgubiti glavu za mlađanom devojkom, nije to ni
