Stazama Leptira

Dan je otpočeo zbrda-zdola. A to baš ne volim!
Nisam imala poseban plan za danas. Smenjuju se oblaci i sunce. Sparina. U glavi lelujanje. Ni ovako ni onako.
Ne 'drži me mesto' ali nisam nervozna. Muzika mi, po občaju, prija.
Kada nesvesno biram Bluz za današnju plej listu, znam da je to ono moje 'ni ovako ni onako'. E, sada, hoće li prevagnuti Ovako, ili Onako, to ni sama ne znam do kraja dana.
Pokušavam da kontrolišem misli. Selektujem i dajem prvo na opstanak samo lepim mislima. One druge, pri prvom naletu u moju glavu, ubijam. Ne dam im da se roje!

Kasno popodne. Samo jakom voljom teram sebe da se provozam biciklom.
Spremila sam biciklo, obukla se sportski, uzela flašicu vode, telefon (mada ga izbegavam).E, da, setih se zelene mreže za hvatanje leptira. Pre neki dan sam je držala u rukama , a danas je nema.
Izgubila sam dosta vremena tražeći mrežu za leptire, ali kao da je propala u zemlju. Nema je!
Malo mi je falilo da me sve to izbaci iz takta, ali 'znam za jadac', odbacih i tu pomisao. I kao da se ništa desilo nije, otisnuh se u sunčano popodne!

Sunčano, topao vetar duva, kosa mi leluja na sve strane. Vetar mi miluje lice, prija mi sunce u kosi, prija mi...

Kada sam podosta odmakla od kuće prema izletištu i vodi, osetih dobro poznat miris. Miris bagrema.
Kraj tog bagremara sam prolazila i ranije ali ga nikad nisam zapazalila na ovaj način . Ni rascvetale bulke (moje oniljeno poljsko cveće)

Nisam mogla da odolim, slikala sam bulke, žito koje leluja na vetru, golo šiblje prepuno cvetova divljeg šipka. Mreže se više nisam sećala.
Ustvari, šta bih danas radila sa tom mrežom? Jurila leptira?!
Ponekada imam utisak da sam leptir ulovljen u mreži života, da mi je mreža tesna. Srećom, taj osećaj je samo ponekad!

Sunce na zalasku boji nebo iza moje kuće. Sve je ružičasto, crveno, ne znam - možda purpurno.U grudima još osećam bagremov miomiris, u glavi ono jutrošnje 'niovakonionako', ali, znam, spasiće me mojih pet tibetanaca. Oni uvek donose mir, jasne misli i dobar san.

Na zelenu mrežu za hvatnje leptira više ne mislim, ostajemo samo ovo purpurno predvečerje, ja i staze leptira...

 

[domatrios]

Svi volimo, a niko voljen!
Neko opasno zabušava.
Ili ne umemo da volimo, ili umemo, ali ne umemo da budemo voljeni.

Goran Tadić

Možda problem nije u tome da ne umemo voleti, već da smo svi previše
fokusirani na to da volimo ili da budemo voljeni, pa gubimo ravnotežu.
Možda i očekujemo previše od ljubavi, i od sebe i od drugih, zaboravljajući
da ljubav nije samo primanje ili davanje, već stalno međusobno prilagođavanje.

 

[Duki Lu]

Ima, tako, nekih dana, ili, bolje rečeno, perioda kada sam posebno osetljiva i ranjiva.
Nije mi ni do čega, mrzi me da se pokrenem, mrzi me da uradim bilo šta za sebe.
Teško mi je izaci iz stana. Trudim se da sebe nateram da izadem, i za to mi zaista treba veliki napor, a samim izlaskom iz kuće kao da udahnem život.
Ima dana kada bih volela samo da ćutim. Ne sama.U društvu - Ćuteći!
Moj život prolazi. U tišini.
Ponekad, dok šetam gradom, posmatram ljude i razmišljam ko bi mogao, i umeo, najlepše da ćuti.Da ćuti na način kao da me razume. Da ćuti toliko glasno da smiri svaki moj damar.
Kafa, jaka bez šećera, uz bezbroj popušenih cigareta, pa još sa osobom koja zna lepo da ćuti!
Hm...
A šta, pomislim nekad, ako bi mi tišina prijala toliko da bih želela da je opišem rečima?!
Da li bi čarolija nestala?
Da li bih se pretvorila u radoznalu devojčicu sa bezbroj pitanja na koje ne bih stigla da čujem odgovore postavljajuci nova i nova pitanja?
Ili bih, možda, bila džangrizava dosadna žena, bez mašte i snova?
A bila sam sanjar...
Niko, kao ja, nije umeo da se udubi u oblake, da voli Pun Mesec, i onaj Mladi, i obe četvrti.
Niko nije umeo da posmatra zalaske Sunca, ili da stoji na letnjoj kiši dok ne bude mokar do gole kože a u svemu nade radost, kao ja.
A bila sam sanjar...
I postojala sam. I imalo me. I volela sam da se smejem. I da pričam.
I bila sam...

 

[Zelena milja]

Prelepo

 

[Duki Lu]

Prelepo

Hvala ti, Milja <3
Nije sveže napisana.
Napisano je pre 5 - 6 godina, ali kao da sam je danas pisala.

Hvala na čitanju i komentaru.

 

[Duki Lu]

 

[domatrios]

Da li bih se pretvorila u radoznalu devojčicu sa bezbroj pitanja na koje ne bih stigla da čujem odgovore postavljajuci nova i nova pitanja?

Nema ničeg lošeg u tome što ponekad želiš da ćutiš da se povučeš.
I ta radoznala devojčica i sanjar i žena bezbroj snova i dalje žive u tebi,
samo čekaju pravi trenutak da ponovo zasijaju. I nije loše ako tišina
postane rečima opisana – možda baš u tom opisu pronađeš nove
odgovore. Tvoje reči imaju snagu, baš kao što je imala i ta devojka koja
je volela da se smeje. I ta snaga je i dalje u tebi, čak i u tišini.

 

[Duki Lu]

​

O tebi
nikada nisam mogao
ispričati nekom,
Valjda,
u nekoj samoodbrani,
krio sam te
i od samog sebe,
O tebi,
misli postoje,
još uvek caruju,
Daruju,
sve one nesanice,
Potpomažu stihom
da ova pesma krene...
O tebi,
ćutati sam morao,
Hranio sam se
gluvom tišinom,
grizao modre usne
do bola,
rasplamsavao
čežnju uzdahom,
Morao sam
priznati sebi
tvoje postojanje,
u ovoj srči
izgubljenih snova,
Otkrio sam
jedan novi svet,
nešto drhtavo
među grudima...
O tebi,
sve je tako nestvarno,
bolno i snažno,
umiljate oči
koje ne poznajem,
raštrkane misli
za koje ne hajem,
surova noć
koja mi te daje,
Sinfonija
mojih snova,
beskrajna šaputanja,
Neukroćena svetlost
u mojim očima,
Zbog koje
ovako slep,
ne umem da idem,
dalje od mojih pesama...
O tebi,
sve je tako nestvarno...
...gorki...

 

[Duki Lu]

Neki dani su besmisleni...
Dani bez poljupca, zagrljaja, osmeha, skrivenih pogleda...smeha. Takve dane bi trebalo prespavati, pa makar u snu potražiti smisao.

Ljiljana Nikolić

 

[Duki Lu]

 

[Branko Lori]

 

[domatrios]

Pogledajte prilog 1620918

 

[Duki Lu]

Fališ ovdje
u ovom finom rasporedu stvari i navika
u ovom prehodanom životu
u kojem je značajna svaka slika
fališ ovdje
iza prozora
iza jastuka
kako se samo može faliti
koliko se samo može izdržati
dok tuga ne izbije
kroz svaku poru
i olovnom bojom premaže zoru
u ovom zamršenom spletu
u ovom finom rasporedu
života koji se osipa poput praha
poput filma kojem se već naslućuje kraj
poput zalaza sunca u pogledu
i tko zna da li tamo
s druge strane mjeseca ikad osjetiš
kako fališ u ovom finom rasporedu.


Željko Krznarić

 

[*pustinjakinja]

 

[Duki Lu]

Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s čim sam se spajao
a nisam ga ni takao
možda sam boravio i u svom životu
možda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini čovek
koji sumnja u sebe
sve cešće mi se čini
da nisam nikakav oblik
već da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepušten sunčevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se može,
mada je neobično,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slučaj samoce.
Ponekad izmislim sadašnjost,
da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobično.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokušavam da shvatim učenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Teško je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se može,
mada je neobicno,
sa mnom je čudno čak i umreti...
jer ja se ne završavam.
Mika Antić

 

[Sebastian Sava Gor]

Ti imaš čitav dnevnik ovde... svaka čast, trebalo bi možda sve da kopiraš ako nisi, možda ti jednog dana padne na pamet da nešto radiš sa pričama i pesmama, sve su super i sve imaju potencijal da se objave. Možda si već i napravila "backup"
Moraću da se vraćam na post, nisam sve pročitao...

Grace Jones - La vie en rose​

 

[Sebastian Sava Gor]

Ne znam

Da su moji snovi ostvareni bili
Ne znam šta bih, i ne znam kako
I ne znam da li bih mogla i smela
I ne znam da li bih ponovo umela.

Da su tvoje oči, oči boje Duge
Ne znam da li bi tvoj pogled meni bio drag
I ne znam da l' bi ustreptalo srce
I ne znam da li bi mi nešto značile neke oči druge.

Da je tvoja tamna kosa, kosa boje zlata
Ne znam da li bih tada upamtila
Lice, oči i usne tvoje
Ili bih laganim korakom još uvek zvezde tražila.

Da je moja ruka tvoju ruku srela
Ne znam da l' bi tvoja ruka možda hladna bila
I ne znam da l' bi moju ruku dodirnuti htela
Ili bi se prsti spleli u jedno: toplo i meko -
U večno zajedno.

Ne znam...

5. 02. 2019

To " ne znam" je tako lepa tajna... pesma diše... jako lepa, nežna refleksija... sjajno.

 

[Duki Lu]

Ti imaš čitav dnevnik ovde... svaka čast, trebalo bi možda sve da kopiraš ako nisi, možda ti jednog dana padne na pamet da nešto radiš sa pričama i pesmama, sve su super i sve imaju potencijal da se objave. Možda si već i napravila "backup"
Moraću da se vraćam na post, nisam sve pročitao...

Kao prvo, želim da se izvinim na kasnom odgovoru, dragi Sebastian.
Videla sam ovaj post pre neki dan. Prijao mi je te sam ostavila odgovor 'za kasnije', da se malo 'raspišem', ali eto, vidiš da sam pomalo rasejana i sada si me ' podsetio na to.

Hvala ti na poseti, čitanju i pohvali mog Bloga. <3

Davno, pre registracije na Krstarici, imala sam blog na WordPressu.
Bio je lepo dizajniran, imao je muzički gadžet koji je klikom na blog aktivirao predivan instrumental po mom izboru tako da je svaki posetilac slušao muziku dok čita moje priče.
A priče?
Bile su jednostavne, lične, pisane u trenutku i iz srca.
Bilo je dosta poseta i lepih komentara.
I trajalo je, trajalo je dok mi nije dosadilo i jednim klikom sve izbrisano, bez snimljenih i sačuvanih.
Ipak, pokajala sam se i ljudi su uložili napor da mi sve to ponovo vrate.
I nastavila sam da pišem, ali inspiracija mi nije bila saveznik.

I opet, kliknula sam na dugme 'Izbriši'. Zauvek.

Ovde je drugačije. Pimalo sam pisala, uglavnom tematski na zadate reči iz teme 'Sastavi priču' i prenosila te priče na svoj Blog.

Imam i jednu priču ovde pisanu u prvom licu jednine iz muškog ugla.
Eto, Blog još živi zahvaljujući odabiru poezije koja mi se dopada, izborom citata i, naravno, retkim posetiocima.

Hvala ti na izdvojenom vremenu, na čitanju, na komentaru.

 

[Duki Lu]

To " ne znam" je tako lepa tajna... pesma diše... jako lepa, nežna refleksija... sjajno.

Hvala ti.
Pesme koje sam pisala, pisala sam direktno u etar.
Imam manje od 10.
Neke sam davno podigla na yt, neke su mi ostale na forumu koji sam jako volela.
Naravno, ni priče ni pesme, neću prenositi nigde sa tog foruma, trajaće koliko taj forum bude trajao.Takođe, sve je pisano u trenutku, direktno u etar, i tamo gde je pisano tu će i ostati.

Hvala ti još jednom.

 

[Sebastian Sava Gor]

Kao prvo, želim da se izvinim na kasnom odgovoru, dragi Sebastian.
Videla sam ovaj post pre neki dan. Prijao mi je te sam ostavila odgovor 'za kasnije', da se malo 'raspišem', ali eto, vidiš da sam pomalo rasejana i sada si me ' podsetio na to.

Hvala ti na poseti, čitanju i pohvali mog Bloga. <3

Davno, pre registracije na Krstarici, imala sam blog na WordPressu.
Bio je lepo dizajniran, imao je muzički gadžet koji je klikom na blog aktivirao predivan instrumental po mom izboru tako da je svaki posetilac slušao muziku dok čita moje priče.
A priče?
Bile su jednostavne, lične, pisane u trenutku i iz srca.
Bilo je dosta poseta i lepih komentara.
I trajalo je, trajalo je dok mi nije dosadilo i jednim klikom sve izbrisano, bez snimljenih i sačuvanih.
Ipak, pokajala sam se i ljudi su uložili napor da mi sve to ponovo vrate.
I nastavila sam da pišem, ali inspiracija mi nije bila saveznik.

I opet, kliknula sam na dugme 'Izbriši'. Zauvek.

Ovde je drugačije. Pimalo sam pisala, uglavnom tematski na zadate reči iz teme 'Sastavi priču' i prenosila te priče na svoj Blog.

Imam i jednu priču ovde pisanu u prvom licu jednine iz muškog ugla.
Eto, Blog još živi zahvaljujući odabiru poezije koja mi se dopada, izborom citata i, naravno, retkim posetiocima.

Hvala ti na izdvojenom vremenu, na čitanju, na komentaru.

Nisam završio sa ćitanjem... Etar je sve oko nas... papir ume da bude nežan, nova knjiga miriše, ja volim to a tebe potpuno razumem... pišemo...

 

[Duki Lu]

Za manje od 36 sati otiići ću iz ovog grada.
Ne znam jesam li srećna ili tužna, ono što znam - znam da sam pomalo uzbuđena i uplašena zbog putovanja.
Ništa još nisam spakovala, ponašam se k'o da je sve pod kontrolom. Tipična ja, smirena kada mi emocije najviše kuljaju.
Moja mirnoća, taj lažni privid, nastala jednom, ni sama ne znam kad, kao odgovor na bezizlaz, ili onda kada sam sasvim sagorela. Zaista ne znam!
Ma, to sada nije ni važno, važno je da sam smirena.
Radujem se što neću biti ovde na svoj rođendan.
Odavno sam prestala da brojim godine, zaglavljena u međuprostoru prošlosti i budućnosti!
I šta mi znači još jedan rođendan?
Znam, dobila bih dva - tri cvetna aranžmana, par sms porukica, koja kafa nabrzinu ispijena. I to je sve.
I ponovo isto, i ponovo sama sa sobom, i ponovo u svojim mislima.
Ove godine biće malo drugačije. Ne znam kako, a kao da je to i važno. Ionako živim za trenutak!
I nikako ne volim rutinu, ne volim šablone...
Nisam baš toliko odrvenila. Ako mi svoj rođendan ne znači ama baš ništa, misliću na sve one koji će imati rođendane a ostavili su barem tračak svetlosti u mojim mislima, u mom oku.
U mom

Spojler: životu!

Ovde, i jednog Oktobra...

 

[Sebastian Sava Gor]

Thindestick -- Nectar​

 

[Sebastian Sava Gor]

Thinderstick: Jism​

 

[Sebastian Sava Gor]

This Mortal Coil: Another Day​

 

[Sebastian Sava Gor]

Presing - Koren snova​

 

[Duki Lu]

Opet sam u lavirintu. Zalutala. Znam, postoji izlaz, ali ja ne idem pravom stazom, ne mogu da ga nađem!
Između sna i jave, jave i sna, Onoga i Ovoga, jutra i večeri, između neću i hoću, pobeći i ostati, početi iznova i završiti sasvim...smejati se ili plakati, voleti ili ostati ravnodušan. O svete sile, ima li vas?
Opet sanjam. Nekoliko noći zaredom sanjam iste ili slične snove.
Onoga koga sam volela i davno izgubila, i Ovoga koga sam u mašti stvorila.
I Onaj i Ovaj, u snovima dragi, namejani, skoro stvarni!
Ne volim svitanja! Ovo škrto novembarsko sunce razlije se po mom jastuku, kosi, licu, i budi me baš kada najlepše sanjam.
Ustajem, puštam muziku, pravim limunadu, kuvam jaku i gorku kafu...I danima isto.
Pokušala sam pobeći od svega; od sebe, od Onoga i Ovoga, ali sve što imam ponela sam sa sobom. I Onoga i Ovoga.
To je sve što imam. Moje je i ljubomorno čuvam.
Svi znaju za Onoga, a samo ja znam za Ovoga. On je samo 'moj', izvajan po mojoj mašti. Prosto, lako ga je zavoleti.
Ipak, nije loše u ovom lavirintu. Zašto bih uopšte tražila izlaz?


Ovde, jednog Novembra