guest 135511
Buduća legenda
- Poruka
- 39.924
сањала сам најлепши сан на свету (који такође носи филозофску поруку, па молим да остане овде).
заљубила сам се у античку статуу. то је била статуа мушкарца. стајала је у сред неке фонтане, и онда је он почео да се купа у тој фонтани, да помера своје мермерне руке које су шкљоцале као зглобови код Барбике гимнастичарке што ми је течо донео из Немачке за време бомбардовања '99.
ја сам га гледала опчињено, у екстази. био је обасјан сунчевом светлошћу и изгледао је као вечност, као да му време већ одавно не може ништа.
и онда је почео да ми прича нешто, на божанском језику, који ја нисам разумела, нажалост, јер сам грешни овоземаљски човек и рекла сам му да не разумем, а он се насмејао и рекао: "била би ми велика част да те ухватим под руку" и онда ме је ухватио под руку и пољубио у косу, ја сам ту помислила "савршено што сам опрала косу малопре у фонтани" (а заиста сам опрала косу пред спавање). и тако ме он ухватио под руку и то је био најсавршенији осећај икада,
сећам се те сцене моје људске руке, од овоземаљског и пропадљивог меса и његове бесмртне, вечне, божанске руке, једна уз другу.
и онда смо отишли негде, и ту смо срели неку вилу, али сада када вратим филм, то је била Богородица, да, дефинитивно је то била Богородица, није ми то рекла нити је игде писало, али знам да је то била она.
и онда смо се прошетали тргом неке непознате метрополе и видели смо много модерних зграда и стаклених излога и луна паркова и светала и онда су ми они рекли:
"сишли смо овде само да ти кажемо да је све ово илузија, ништа више до слике у твоме оку"
ја сам рекла: знам то, не знам - знам, већ знам - осећам, као апсолутну истину, зашто ми то онда говорите?
а они су рекли: "знамо да знаш, и није проблем што је илузија, него што није баш много забавна".
онда су нестали уз доброћудни смех и ја сам се пробудила.
заљубила сам се у античку статуу. то је била статуа мушкарца. стајала је у сред неке фонтане, и онда је он почео да се купа у тој фонтани, да помера своје мермерне руке које су шкљоцале као зглобови код Барбике гимнастичарке што ми је течо донео из Немачке за време бомбардовања '99.
ја сам га гледала опчињено, у екстази. био је обасјан сунчевом светлошћу и изгледао је као вечност, као да му време већ одавно не може ништа.
и онда је почео да ми прича нешто, на божанском језику, који ја нисам разумела, нажалост, јер сам грешни овоземаљски човек и рекла сам му да не разумем, а он се насмејао и рекао: "била би ми велика част да те ухватим под руку" и онда ме је ухватио под руку и пољубио у косу, ја сам ту помислила "савршено што сам опрала косу малопре у фонтани" (а заиста сам опрала косу пред спавање). и тако ме он ухватио под руку и то је био најсавршенији осећај икада,
сећам се те сцене моје људске руке, од овоземаљског и пропадљивог меса и његове бесмртне, вечне, божанске руке, једна уз другу.
и онда смо отишли негде, и ту смо срели неку вилу, али сада када вратим филм, то је била Богородица, да, дефинитивно је то била Богородица, није ми то рекла нити је игде писало, али знам да је то била она.
и онда смо се прошетали тргом неке непознате метрополе и видели смо много модерних зграда и стаклених излога и луна паркова и светала и онда су ми они рекли:
"сишли смо овде само да ти кажемо да је све ово илузија, ништа више до слике у твоме оку"
ја сам рекла: знам то, не знам - знам, већ знам - осећам, као апсолутну истину, зашто ми то онда говорите?
а они су рекли: "знамо да знаш, и није проблем што је илузија, него што није баш много забавна".
онда су нестали уз доброћудни смех и ја сам се пробудила.
