Помоћу Гугловог програма „Земља“, годинама сам обилазио поједине делове свет, дивио се природним лепотама и чувеним грађевинама; посеб-но у земљама где у току живота нисам никада био. У нашој земљи често сам навраћао у она места где сам за време рата боравио као избеглица. Како би их из „птичје“ перспективе упоредио то што тренутно видим, са оним што ми је остало у сећањима. У тим тренуцима почињу да се враћају сећања на призоре и догађаје, које сам готово заборавио. Али, никада нисам имао довољно снаге да обиђем свој завичај, јер сам се плашио од тога, да када угледам пуст крај зарастао у коров, да ћу довести у питање све оно што као успомену носим са собом. И, тако, из дана у дан.
Када сам се коначно одлучио да посетим родни крај, најпре сам обишао Манастир Девич. И поред коришћења максималног увеличања, нисам могао да видим све оно што сам пожелео. Позната опција претраживача да се предмети на терену могу посматрати искоса, или готово хоризонтално, није дала жељене резултате. Да ли зато што су објекти релативно ниски, или због чињенице, како сам негде прочитао, да та опција за Балкан још није у правој функцији, као у неким другим крајевима у свету. Затим сам обишао родно село, односно предео где се некада налазило. Нисам могао да се снађем. Да ли зато што на том таласастом терену није било наших кућа, или што у својој свести такво стање нисам могао да прихватим. При-че да тамо нема ни трага од насеља које је деценијама постојало, једна је ствар, а сасвим друга када се то непосредно види и доживи. Сателитски снимак је био доста оштар и у природним бојама, а могао се непосредно претворити и у географску карту.
Не, не, нисам могао да поверујем својим очима у то што тренутно видим. Затим сам отворио своју књигу о том крају где сам, некада давно, забеле-жио географску дужину и ширину места где се тада налазило наше гробље. И тада сам сматрао да ми то може бити једини путоказ где се налазило моје село. То сам урадио на основу једне тактичке војне карте у малој раз-мери. Када сам то упоредио са подацима које у сваком тренутку показује курсор на сателитском снимку предела, схватио сам да као авет лебдим изнад свог пустог краја. Исто онако као што сам замишљао да у виртуелној реалности, вековима лебде душе умрлих изнад тога светог српског краја. У позадини тих размишљања имао сам на уму историјску чињеницу да је то моје село, под истим именом, повељом завештао краљ Милутин једном манастиру. И да је у њему вековима живео наш народ.
Село је било плански изграђено са необично широким улицама и плацеви-ма димензија педесет пута сто метара, тако да су се још увек уочавале њихове оштре контуре, јер земљиште годинама није необрађивано. Када сам коначно лоцирао место где некада налазио порушени дом, пожурио сам да то трајно убележим помоћу неког програмског маркера (сличном старинском калему за конац). Тако, када год изнова покренем снимак тог предела, најпре ће се појавиће тај необични маркер са координатама : 42042'35.12''Н и 29050'7.14''Е.
Све што сам у том тренутку доживео, прелази оквире написа за ову наме-ну. Захваљујем.