Starac i vuk – prijateljstvo u tišini pustinje

[Nina]

Priče o svetim ljudima uvek iznenađuju svojom jednostavnošću i snagom. Jedna od onih koje se u narodu najviše prepričavaju jeste „starac i vuk“ – o mirnom zajedništvu čoveka i zveri, kakvo se može roditi samo u tišini pustinje i u srcu očišćenom molitvom.

U predanjima pravoslavnog monaštva često se susreću priče o starcima koji su živeli u miru sa prirodom, pa čak i sa najopasnijim zverima. Nije to bila bajka, nego plod podvižničkog života u kome je čovek sebe očistio od straha i zlobe, pa su ga i životinje, po rečima Svetog Jefrema Sirina, osećale kao prijatelja, a ne kao neprijatelja.

Jedna od takvih priča vezana je za isposnika iz Ovčarsko-kablarske klisure. Starac se povukao u pećinu, gde je dane provodio u molitvi i postu. Ljudi iz okolnih sela pričali su da mu je svake večeri dolazio vuk. Nije zavijao, nije režio, samo bi seo pred pećinu i mirno čekao. Starac bi mu ostavljao koricu hleba, a potom bi ga milovao po glavi kao domaćeg psa. „Bog ga je poslao da mi pravi društvo“, govorio je starac onima koji bi se začudili.

 

[Nina]

 

[Nina]

Slična predanja postoje i u Crnoj Gori, gde su monasi iz manastira Morače pričali da je jedan starac znao da priziva vukove i medvede.
Kada bi im nešto rekao tihim glasom, oni bi poslušno odlazili. Vernici su u tome videli potvrdu da je u njemu delovala blagodat, a ne ljudska moć.

U žitijima svetitelja nalazimo i Svetog Gerasima sa Jordana, koji je krotilo lava, i Svetog Serafima Sarovskog, pred čijom kelijom je stajao medved.
U našem narodu, slične priče o starcu i vuku svedoče o istoj tajni: tamo gde je srce očišćeno od greha, tamo i divlja zver prepoznaje brata, a ne protivnika.

Za današnjeg čoveka, kome je i bližnji često stranac, ovakve priče deluju neverovatno. Ali upravo u njima leži poruka: onaj ko se pomiri sa Bogom i sobom, pomiriće se i sa tvorevinom. A starac i vuk, sedeći zajedno pred pećinom, ostaju znak da mir Božiji prevazilazi svaki strah i svaku granicu.