Kada pišem u istoriji, ne mislim na istorijsku prošlost, na povest, već u diskusijama o istoriji i tumačenjima, kako na ovom samom forumu, u opštem razgovoru sa ljudima koji ne moraju biti nešto posebno informisani o istoriji...tako i van Krstarice, po drugim društvenim mrežama, po stručnoj literaturi, itd. Dakle, ukratko, šta ti smatrate najiritantnijim?
Evo nekog mog popisa:
1)
Kad neko ne razume razliku između jedne stvari i porekla te stvari. I pojavi se neko pa kaže da je to je li neko Italijan ili poreklom Italijan jedno te isto, bez ikakve razlike. Ovo je tako gruba pogreška da osoba treba da iskoči kroz prozor čim tako nešto izjavi, jerbo je suština istorije percepcija o tome koliko se nešto menja i kakvi su uticaji; ne postoji nijedan jedini pripadnik nijednog naroda na svetu, srpskog ili bilo kog drugog, koji je poreklom od tog naroda, zato što nijedan narod ne postoji oduvek, kao što ne postoji oduvek ni ljudska civilizacija kao takva.
2)
Upotreba pojmova uvek, oduvek ili odvajkada. U istoriji ovo su, osim ako su te reči izrazito ograničene određenim okvirima (npr. ako neko kaže da je uvek nešto bilo, govoreći isključivo u kontekstu razdoblja Josipa Broza Tita tj. tih 35 godina) u istoriji zabranjeni pojmovi. Ne postoji ništa što je „uvek“ bilo takvo.
3)
Romantizacija ratova u kojima ima samo jedna dobra strana. Ratovi su brutalni, dopuštaju čoveku da izađe ono najgore na videlo. Mnogi ljudi imaju romantičnu percepciju o ratovima sve dok ne počnu da ozbiljno istražuju neki i onda shvate šta je zapravo istina ispod površine. To posebno uključuje percepciju o tome da je u složenim i građanskim sukobima samo jedna strana 'dobra' a sve druge 'zle'. Najevidentniji primer dotičnog jeste glorifikacija uloge partizana u Drugom svetskom ratu, koji su posle sve neistomišljenike proglašavali za neprijatelje naroda i fašističke sluge. Za istoriju su potpuno neprihvatljiva takva tumačenja.
4)
Percepcija o toma da objašnjavanje porekla ili razloga nekog događaja demantuje da se on dogodio. Stalno se na ovom forumu može čuti nešto tipa, „da, ali to je zbog toga i toga“, kao da pružanje odgovora za neki fenomen, proces ili događaj, a što je upravo i svrha istorije (da sve bude objašnjeno) na neki način čini dotično (!!!) nepostojećim.
5)
Licemeran pristup novoromantičara (ali i nekih običnih ljudi) starijoj istoriografiji, pisanoj između XV i XVIII veka. Iako su ovi izvori kao vremensko značajno udaljeni i samo konstrukcije potpuno neprihvatljivi kao izvor u bilo kakvoj diskusiji na temu istorije, konstantno se proteže priča o tome da su isključivo u slučaju Srba korisni i validni, a u slučaju svih drugih neveći. I onda, o Srbima može da se govori kao o Tribalima ili Ilirima, ali zato ako se pokrene diskusija o Mađarima kao Peoncima, o Turcima kao Hetitima i Trojancima ili o Albancima kao Epircima ili antičkim Makedoncima, onda se te priče doživljavaju kao nešto šokantno, izrgavaju ruglu, i to najčešće od potpuno istih ljudi koji pak potpuno drugačiju reakciju imaju kada je reč o Srbima. Ovo važi i za, unutrašnje govoreći, selektivno citiranje i ovih, spornih izvora. Dubrovački spisatelj Mavro Orbini je prihvatljiv ako govori o rasprostranjenosti i starosti slovenskog roda, ali kako vidi poreklo specifično Srba ili kako vidi Albance, treba prećutkivati.
6)
Pogrešno pripisivanje stava ili citata nekome. Ovo se odnosi ne samo na diskusije na forumu, nego sasvim jednako i na citiranje nečega što je napisano. Ljudi konstantno citate o prenošenje stavova projektuju na onoga ko citira ili prenosi, iz neshvatljivih razloga, a to je toliko nespretno u nekim slučajevima da se i u potpunosti meša je li rekao neko nešto u IV veku ili osoba koja ga citira u XVIII. A vrlo je česti slučaj i projektovanje stava na forumaša koji iznosi.
7)
suštinsko nerazumevanje šta je istorijski izvor (i razlikovanje izvora od literature)
. Istorijski izvor mora biti savremen, ili eventualno relativno blizak vremenu (ali i geoprostoru) koji opisuje (npr. vek-dva, sad se i nešto slobodnije izražavam). Ako nije i ako se ne može ni rekonstruisati eventualno izvor koji je dotični autor koristio: to nije izvor za period o kojem govorimo. Ono može biti izvor, ali
za period u kojem je nastalo i za proučavanje biografije i prilika autora, a ne za period koji opisuje. U slučaju da je reč o nečem drugome i da ne postoje nikakvi drugi izvori koji na neki način potiru ili onemogućavaju rečeno, onda se u istoriji koristi izraz da je nešto „po tradiciji“ (tradicija je prostiji naziv za narativne tj. pripovedačke istorijske izvore, koji su nastali sa specifičnom namerom da ostave svedočanstvo o povesti) čime se ograđujemo da iznešeno može (a i ne mora) biti realno, ali čak i ako neko nekad ospori uvek će biti tačno „po tradiciji“.
8)
nedostatak poimanja da je i falsifikat izvor. Ako se neki izvor dokaže falsifikatom, to ne znači da se on odstranjuje. Prečesto u diskusijama imamo percepciju da je utvrđivanje falsifikata nekakav metod odsecanja nožem falsifikovanih izvora od autentičnih. Ne, to se ne radi i svi falsifikati ostaju vrlo važan izvor i proučavaju se. Oni ostaju vrlo važan izvor, zato što onda razdvajamo kukolj od žita da vidimo šta je (i zašto) interpolisano, utvrđujemo autentične delove i analiziramo falsifikat u vremenu u kojem je nastao. Na ovom forumu se često može čuti kako falsifikovane povelje, tobože, dovode u pitanje postojanje neke ličnosti. Naprotiv, ako bi jedan vladar bio poznat isključivo po nekoj falsifikovanoj povelji, to bi bio sam po sebi dokaz o njegovom postojanju, zato što je taj falsifikat nastao na osnovu autentičnog izvornika. Istorija u suštini ne zna za falsifikovane povelje izmišljenih vladara
9)
razlika između prepisa i falsifikata. Treba razlikovati, s jedne strane, podelu na autentične izvore o falsifikate, i prepise i originale sa druge. Prepis nije sam po sebi falsifikat.
10)
nedostatak poimanja razlike između šablona i incidenta. Istorija traži šablone. Ako se nešto javlja na velikom prostoru, to je potvrda tog fenomena. Npr. ako narod peva o Kraljeviću Marku, na velikom geografskom prostoru, velike udaljenosti, to je potvrda da se radi o autentičnim narodnim pesmama. S druge strane, ako imamo pojedine koje drastično odstupaju i po strukturi i temama i ličnostima, kao pojedine pesme koje je doneo Miloš S. Milojević, to znači da je reč o mistifikacijama koje je neko sa specifičnim ciljem izmislio i lažno predstavio kao deo narodne kulture
11)
percepcija o tome da moderna istoriografija u celosti odbacuje narodna predanja ili uopšteno multidisciplinarnost. To je samo percepcija, bez obzira na to što ima istoričara koji pate od te boljke. Kritička istoriografija znači odbacivanje
bukvalističkog pristupa, a to znači i u slučaju narodnih predanja, kako i pisanih izvora.
12)
izmišljotine o promeni narativa posle Berlinskog kongresa 1878. godine ili Tajne konvencije 1881. Nema promene tada. Nema odbacivanja jedne škole zarad odbacivanja druge, ne počinje tada da se priča u Kneževini Srbiji Srbima i Slovenima kao doseljenicima, a Albancima kao ostacima autohtone populacije. Tvrdnje Miloša S. Milojevića su, zapravo, bila jedna novina koja nije imala prethodnika u Kneževini Srbiji. Ono što se naziva tzv. Bečko-berlinskom školom, bilo je narativi pre 1878. godine i stajalo u apsolutno svim udžbenicima u svim školama.
13)
Tretiranje istoriji susednih zemalja kao tabu temu. Pošto postoje neke komšije koje ne volimo, onda je i njihova istorija tabu tema. Vidi se savršeno po temi Srednjovekovna Hrvatska, koja je u početku cela bila krcata na sve strane trolovanjima i spamovanjem neverovatnih razmera, dok se nije uspela stabilizovati. Šta god ko mislio, sve najgore ili da je sastavljena od laži, ili čak da tu nema ničeg interesantnog, ništa ne može i ne sme biti zabranjena tema.
Ovo je za sad neki spisak od 13 tačaka najvećih grešaka vezano za istoriju. Ako neko želi, neka nastavi, možda ima i nešto svoje da doda.
