Благо цара Радована: О љубави
Nijedan veliki čovek nije poznavao ženu. Svaki je pisac opisuje kako je sam zamišlja i sam izgradi, a ne kakva je žena u stvari. Filozofi nisu o ženama dovoljno pisali, jer nisu s njima živeli koliko sa filozofijom, jer su ih stvari srca uvek manje zanimale nego stvari uma. Nema dobrih knjiga o ženi. Dok smo mladi, mi žene volimo i zbog njih stradamo, a ne opisujemo ih naučno; a kad ostarimo, one nas više ne interesuju ni kao predmet razmišljanja. - Žena je bez principa i bez merila; bez jednog stalnog i uravnoteženog stanja; često bolesna i poluluda; svagda nestalna i prevrtljiva. Sve ovo, i kad je mnogo bolja od nas. Zato bi veliki čovek trebao da se kloni ljubavi, ne zbog momenata tragičnih, nego momenata smešnih, u koje neminovno pada pored žene. Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici - začudo - uvek smešni za sve ostale ljude. Dovoljno je da vam neko ispovedi da je zaljubljen, pa da mu u vašim očima padne cena. Ima žena koje nose sobom pravi duh razaranja, i potrebu da sve stvari degradiraju, i sve duhove nivelišu; a to je ono što superiorni ljudi ne mogu ženi da oproste. U probleme svih vrednosti žena ulazi s lakoumnošću i perverznom obešću, da nesvesno obori cenu svačega; genija, ljubavi, umetnosti, morala, razlike među ljudima, razlike među ženama, među principima, među dobrim primerima. Ne postoji za nju merilo opšte nego lično. Žena ne zna šta je to opšti život, ni opšta sreća, ni opšti ideal; sve meri po sebi i prema svojim potrebama. A ženske potrebe su, nesumnjivo, daleko od tih velikih kriterijuma za sreću. Ona je bez divljenja pred velikim, bez gnušenja pred malim. Sve će vrednosti priznati, ali i sve pasivno primiti. Ne uviđa da su velike ideje potrebne za život, jer ona vidi život u malim srećama i malim nesrećama, u šarenilu i u strastima. Još su manje potrebni superiorni ljudi za njene sreće, koje ne treba da budu velike nego samo šarolike i radosne, uzbudljive i promenljive. Ljubavi velikih ljudi su zato bile mahom ili komedije, ili tragedije, ali najčešće komedije. Veliki čovek svaki proces srca podigne neizbežno do procesa uma; i tako filtrirajući kroz mozak stvari sna i mašte, one postanu bezlične ili čak sasvim izblede. Postoji ludilo ljubavi, a ne postoji mudrost ljubavi. Zato su ljubavi velikih ljudi pune protivurečnosti, kobnog i smešnog. Obični ljudi za takve sukobe ne znaju, niti prave ljubavne nesreće doživljuju. Istinske ljubavne nesreće su isključiva i tužna privilegija samo odabranih duhova i velikih srca. - Bekon kaže da veliki ljudi nisu bili veliki ljubavnici, jer je ljubav za njih odveć malena stvar. Ovo nije tačno; nego baš naprotiv. Svi veliki ljudi su bili zaljubljeni celog života; i to ne samo pesnici, nego i državnici, i velike vojskovođe, čak i veliki vladari: Perikle, Cezar, Napoleon. Jedan veliki čovekje rekao da se na sve bregove penjao, ali da je breg ljubavi najviši. Za Dantea i Petrarku, ljubav je identična sa Beatričom i Laurom; a i ljubav je Beatriče isto što i ljubav Laure. To je žena donna della salute - Čak je i sasvim obično da veliki ljudi duguju najviše svojim ljubavnicama. Sjajni pisac Turgenjev je govorio gospođi Tolstoj kako je prestao da piše otkad je prestao da bude zaljubljen. A ako su i Talijani onoli-ko madona naslikali, to nije zato što su bili preterano pobožni, nego što su bili zaljubljeni, i što je u Italiji bilo puno madona. - Čovek kad je istinski zaljubljen on je istinski pobožan, i meni je ovakva ljubav bila najrazumljivija. Dante svoju Beatriču pravi čak simbolom teologije koja je za njega bila nauka o Sreći, kao što je filozofiju smatrao naukom o Blaženstvu. Istina je samo da veliki ljudi nisu ludovali za ženom nego za ljubavlju. Nije ljubav za njih nešto maleno, kao što je mislio Bekon, nego je žena odveć malena prema ljubavi, koja je neizmerna. Za velike ljude nema ničeg ni malog ni prolaznog, i njima je zato potrebna ljubav samo u jednom okviru beskonačnog i večitog. Zatim, njima je potrebna ljubav u stalnoj groznici i u usijanju, u vrtoglavici u vrtlogu - zato što je ljubav vatra u kojoj oni sve svoje iskuju. Zato su oni često i izneveravali svoje žene, i onda kad su ostajali očajno verni svojoj ljubavi. Za velike ljude nije ljubav odmor, kao za obične ljude, nego otrov, i potreba da se živi u stalnoj iluziji mladosti i akcije. Za mnoge velike ljude žena je bila čak pojam vrlo dalek od ljubavi. Jer veliki čovek teže uvidi ženine vrline, nego što oseti pogreške njenog spola. - Kad je slavna gospođa de Stal bila u Nemačkoj, toliko je mnogo govorila da je mirnom Šileru za mesec dana upropastila nerve, i on se, kažu, zato osećao kao posle kakve duge bolesti; a hladni Gete je bežao i zatvarao se kod svoje kuće, strahujući šta će ona docnije napisati od onog što je on tad s njom razgovarao. - Uopšte, veliki čovek se boji žene većma nego običan čovek; veliki čovek se boji lukavstva i nestalnosti, usađene u ženski spol, a ništa kao lakoumna žena ne može postati kobnim za njegovo delo. Veliki čovek stavlja svoje delo iznad svega drugog, a naročito iznad žene, što je izvesno srećan slučaj, ali što mu žena nikad ne oprašta. Niko o ženama ne misli gore nego baš čovek koji već neku ženu bezumno voli; svi su zaljubljeni ljudi mračni pesimisti, ubeđeni skeptici, koji veruju da su proganjani i uhođeni, i da koračaju između stalnih zamki i busija. Nisu od ovog oslobođeni ni veliki ljudi. - Možda samo pravi artisti nađu u ljubavima naknade za izgubljeni mir. Jer ono što otpate kao obični ljudi, ljubav im naknadi kao tvorcima, jer je ona najveća inspiracija za stvaranje. Svakako, između žene i velikog čoveka postoji prirodni antagonizam, zbog čega su veliki ljudi ili izbegavali superiornije žene, ili imali s njima samo nesrećne doživljaje.
