Јој, што ја не волим маслине.
А ова моја кад је била мала, натакне ону маслину на прстић, па грицка као миш.
Па, што она грицка, нека грицка, и треба.
Него дође са оним крофнастим прстићима па и мени једну гурне у уста.
Лепо?
Лепо, ћеро, како није...
И све чекам да се окрене, па да испљунем.
Али, не, звер стоји и стрпљиво чека да сажваћем и прогутам...
Шта ћу, поједем, све у сласт, само да би она јела.
Тек сам јој скоро открила да их не волим, али она је сада велика, и даље их једе, и баш сам срећна због тога.