a ja sam izgleda resila da sjeßem svoje raspolozenje....upravo slusam Serbedziju kako recituje ove stihove:
Budim je,
zbog sunca koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba, razapetog izmedju prstiju.
Budim je zbog reci koje peku grlo,
volim je ushima....
Treba ici do kraja sveta,
i naci rosu na travi.......
Budim je zbog dalekih stvari,
koje lice na ove ovde,
zbog ljudi,
koji bez cela i imena
prolaze ulicom,
zbog anonimnih reci,trgova....
Budim je zbog manufakturnih pejzaza,
javnih parkova,
budim je zbog ove nase planete,
koja ce mozda biti mina,
u raskrvavljenom nebu...
Zbog osmeha u kamenu,
drugova zaspalih izmedju dve bitke,
kada nebo vise nije bilo
veliki kavez za ptice,
nego aerodrom......
Moja ljubav puna drugih....je deo zore koju budim.......
Budim je zbog zore,
zbog ljubavi,
zbog sebe,
zbog drugih...
Budim je,
mada je to uzaludnije nego dozivati pticu
zauvek sletelu.......
Sigurno je rekla,
neka me trazi,
i vidi.....da me nema.
Ta zena sa rukama deteta.....koju volim.
To dete koje je zaspalo ne obrisavsi suze koje budim.....
uzalud...uzalud...uzalud..uzalud je budim......jer ce se probuditi drukcija...i nova...
Uzalud je budim,
jer njena usta,
nece moci da joj kazu.....
Uzalud je budim....ti znas...voda protice...ali ne kaze nista..
Uzalud je budim,
treba obecati izgubljenom imenu,
necije lice....u pesku....
AKO NIJE TAKO....ODSECITE MI RUKE..............I PRETVORITE ME..................U KAMEN!
Kao da je zalutalo... :wink:
