Šta očekujete od knjige?

[Фјодор]

Čitajući postove na ovom potforumu, zapitam se, šta bi se trebalo očekivati od knjige?

Erih M. Remark – Tri ratna druga

Dobra knjiga. Ima svega, prijateljstva, ljubavi, sreće, tuge, smrti, humora, životnih pouka...
Jednostavno napisano i lako čitljivo.

Dobar je Remark, nema šta!

Evo, jedan nasumično izabran post u kome forumaš xy (inače, moj kolega čije mišljenje cenim, da ne pomislite da je šta zlonamerno), zadovoljan pročitanom knjigom izlaže svoje impresije. Naime, pomenuta knjiga je dobra, ima svega, od prijateljstva i ljubavi do humora i životnih pouka. I to je to? To je ono što knjigu čini dobrom i vrednom potrošenog vremena?

Svrstajmo u beletristiku sve romane, pripovetke, drame, sve o čemu se govori na ovom potforumu.

Ukoliko tražim znanje iz neke oblasti, recimo, istorije, nije li bolje čitati stručne knjige koje se bave isključivo istorijom, pa makar ne imale nikakvu umetničku vrednost?
Ukoliko želim spoznati drugačiji pogled na svet, neko novo znanje o svetu i životu, nije li bolje čitati dela velikih filozofa? Šopenhauer će barem potkrepiti svaku svoju tvrdnju, dok na primer Hese piše po svom nahođenju, bez ikakve potrebe da svoje stavove objasni i potrkrepi čitaocu.
Ukoliko želim saznati nešto o čovekovoj psihi, nije li bolje čitati Junga, Froma, Adlera, Frojda i mnoge druge psihologe i filozofe, negoli pisce beletristike koji se bave istom temom?

Pročitavši roman od 500 stranica, u sećanju ostane jedan sasvim mali deo (to je ta neka poenta knjige), a i taj delić romana vremenom bledi, tako da se za koju godinu većina knjiga zaboravi. Naravno, štošta ostane u podsvesti, ali ipak se mnooogo više nauči čitanjem stručne literature.
Postoje pisci koji doista duboko prodiru u psihu čoveka, u religijska pitanja, filozofiju, te donekle mogu parirati gore pomenutim, ali takvih je veoma malo. Većina njih (a među njima i veoma cenjeni i svetski priznati) samo tako površno zagrebe suštinu. Recimo, Dima u romanu "Grof Monte Kristo" govori o životu Edmonda Dantesa na preko hiljadu stranica, a čak ni najbolji čitalac ne bi bio u stanju da napiše "pouku" (tj. ono što je vredno) romana na više od 20 strana.

Kako god okrenem, na kraju mi se čini da je beletristika namenjena onima koji nisu u stanju da shvate "jača" dela, ili pak onima kojima je na prvom mestu zabava.

Voleo bih da čujem vaša mišljenja, tj. zašto konkretno vi čitate romane (beletristiku)?

 

[robert v.]

Čitajući postove na ovom potforumu, zapitam se, šta bi se trebalo očekivati od knjige?



Evo, jedan nasumično izabran post u kome forumaš xy (inače, moj kolega čije mišljenje cenim, da ne pomislite da je šta zlonamerno), zadovoljan pročitanom knjigom izlaže svoje impresije. Naime, pomenuta knjiga je dobra, ima svega, od prijateljstva i ljubavi do humora i životnih pouka. I to je to? To je ono što knjigu čini dobrom i vrednom potrošenog vremena?

Svrstajmo u beletristiku sve romane, pripovetke, drame, sve o čemu se govori na ovom potforumu.

Ukoliko tražim znanje iz neke oblasti, recimo, istorije, nije li bolje čitati stručne knjige koje se bave isključivo istorijom, pa makar ne imale nikakvu umetničku vrednost?
Ukoliko želim spoznati drugačiji pogled na svet, neko novo znanje o svetu i životu, nije li bolje čitati dela velikih filozofa? Šopenhauer će barem potkrepiti svaku svoju tvrdnju, dok na primer Hese piše po svom nahođenju, bez ikakve potrebe da svoje stavove objasni i potrkrepi čitaocu.
Ukoliko želim saznati nešto o čovekovoj psihi, nije li bolje čitati Junga, Froma, Adlera, Frojda i mnoge druge psihologe i filozofe, negoli pisce beletristike koji se bave istom temom?

Pročitavši roman od 500 stranica, u sećanju ostane jedan sasvim mali deo (to je ta neka poenta knjige), a i taj delić romana vremenom bledi, tako da se za koju godinu većina knjiga zaboravi. Naravno, štošta ostane u podsvesti, ali ipak se mnooogo više nauči čitanjem stručne literature.
Postoje pisci koji doista duboko prodiru u psihu čoveka, u religijska pitanja, filozofiju, te donekle mogu parirati gore pomenutim, ali takvih je veoma malo. Većina njih (a među njima i veoma cenjeni i svetski priznati) samo tako površno zagrebe suštinu. Recimo, Dima u romanu "Grof Monte Kristo" govori o životu Edmonda Dantesa na preko hiljadu stranica, a čak ni najbolji čitalac ne bi bio u stanju da napiše "pouku" (tj. ono što je vredno) romana na više od 20 strana.

Kako god okrenem, na kraju mi se čini da je beletristika namenjena onima koji nisu u stanju da shvate "jača" dela, ili pak onima kojima je na prvom mestu zabava.

Voleo bih da čujem vaša mišljenja, tj. zašto konkretno vi čitate romane (beletristiku)?

Ok. Dobro pitanje. Moj čitalački opus uglavnom obuhvata stručne knjige koje imaju veze sa profesijom. Posle toga najčešće čitam vesti na internetu, eventualno pratim što je neko napisao na određenoj temi na određenim forumima i to je uglavnom to. Čitanje beletristike nije moja svakodnevna aktivnost. Na žalost nije ni česta. Obično biram krimiće i trilere, ne zato jer planiram nekog da ubijem , već zbog osećaja koje mi stvaraju. Krimići obično imaju jasnu,linarnu radnju, lakše ih je pratiti nego neke razuđenije višedimenzionalne romane. Imaju brzinu, malo razmišljanja, puno akcije, istina se na kraju uvek otkrije i gotovo uvek pobeđuje pravda, a to nije čest slučaj u stvarnom životu. Glavni junaci su uglavnom jake ličnosti, a opet moguće je nalaziti paralele s njima, upoređivati se. Mislim da su junaci romana, i pored svoje ograničenosti u opisu, životniji, prosečniji, bliži ljudima nego neki proslavljeni književni junaci. Da li bi Fil Marlou došao u probleme s kojima se muči Hamlet? Teško. Nije taj tip.
U poslednje vreme čitam i Hornbija. Posebno mi je drag "High fidelity". Taj roman mi je došao u ruke posle jednog teškog raskida , i moglo bi se reći baš u trenutku stajanja na raskršću. Dao mi je jedan vedar, a opet ne naivan pogled na svet. U knjizi je bilo sve ono što jedan dobar prijatelj govori drugom da ovom bude lakše, otvorenost i muška intimnost do ranjivosti. Knjiga koju treba čitati nakon raskida i s pivom u ruci. Tako da izgleda da tražim i isceljujuće u književnosti
Jučer sam ponovo počeo čitati "Igru" Nila Štrausa. Knjiga se neopravdano kotira u kategoriji romana za samopomoć, i to onoj najgoroj vrsti, kako smuvati devojku. Tu je najmanje o tome. U pitnju je autobiografski roman novinara Nila Štrausa koji je po zadatku ušao u krugove "umetnika zavođenja" (njihov naziv), a potom postao jedan od moderatora te zajednice. To je knjiga o muškarcima kakvi zaista jesmo, sa svim kvalitetima i manama. Ne volim pojam "knjiga koja mi je promenila život" ali ako postoji takva knjiga, onda je to upravo ona. Svi smo mi usamljenici koji žele da se uklope u grupu, da nismo usamljeni i da imamo osećaj da nešto vredimo. Možda je upravo to traganje za vlastitim identitetom i smislom života i volja da se menja osnovna potka romana. Tako da izgleda da volim i knjige sa čiji junacima mogu da se identifikujem. (malo me podseća na duh "Kalifornikacije")
Ne smatram beletristiku slabijim književnošću, niti njene čitaoce slabijim čitaocima. Čitalac "lake" literature može da izvuče životne istine iz onog što je pročitao jednako kao i neko ko čita "ozbiljnu" literaturu. Kako će ju predstaviti, kako će ju upotrebiti, stvar je ličnosti, ne literature.

 

[Rayela]

Ja citam romane u nadi da cu na jednom mestu naci i pihologiju, psihijatriju, metafiziku, a sve to garnirano sa istorijom i eventualno nekom (ne)srecnom ljubavnom
pricom ili vecitim dilemama coveka koi je nesiguran u postojanje Boga, pakla ,raja, vecnosti.

 

[Derer]

Čitajući postove na ovom potforumu, zapitam se, šta bi se trebalo očekivati od knjige?



Evo, jedan nasumično izabran post u kome forumaš xy (inače, moj kolega čije mišljenje cenim, da ne pomislite da je šta zlonamerno), zadovoljan pročitanom knjigom izlaže svoje impresije. Naime, pomenuta knjiga je dobra, ima svega, od prijateljstva i ljubavi do humora i životnih pouka. I to je to? To je ono što knjigu čini dobrom i vrednom potrošenog vremena?

Svrstajmo u beletristiku sve romane, pripovetke, drame, sve o čemu se govori na ovom potforumu.

Ukoliko tražim znanje iz neke oblasti, recimo, istorije, nije li bolje čitati stručne knjige koje se bave isključivo istorijom, pa makar ne imale nikakvu umetničku vrednost?
Ukoliko želim spoznati drugačiji pogled na svet, neko novo znanje o svetu i životu, nije li bolje čitati dela velikih filozofa? Šopenhauer će barem potkrepiti svaku svoju tvrdnju, dok na primer Hese piše po svom nahođenju, bez ikakve potrebe da svoje stavove objasni i potrkrepi čitaocu.
Ukoliko želim saznati nešto o čovekovoj psihi, nije li bolje čitati Junga, Froma, Adlera, Frojda i mnoge druge psihologe i filozofe, negoli pisce beletristike koji se bave istom temom?

Pročitavši roman od 500 stranica, u sećanju ostane jedan sasvim mali deo (to je ta neka poenta knjige), a i taj delić romana vremenom bledi, tako da se za koju godinu većina knjiga zaboravi. Naravno, štošta ostane u podsvesti, ali ipak se mnooogo više nauči čitanjem stručne literature.
Postoje pisci koji doista duboko prodiru u psihu čoveka, u religijska pitanja, filozofiju, te donekle mogu parirati gore pomenutim, ali takvih je veoma malo. Većina njih (a među njima i veoma cenjeni i svetski priznati) samo tako površno zagrebe suštinu. Recimo, Dima u romanu "Grof Monte Kristo" govori o životu Edmonda Dantesa na preko hiljadu stranica, a čak ni najbolji čitalac ne bi bio u stanju da napiše "pouku" (tj. ono što je vredno) romana na više od 20 strana.

Kako god okrenem, na kraju mi se čini da je beletristika namenjena onima koji nisu u stanju da shvate "jača" dela, ili pak onima kojima je na prvom mestu zabava.

Voleo bih da čujem vaša mišljenja, tj. zašto konkretno vi čitate romane (beletristiku)?

Ako ti "nauchna" literatura kao recimo dela Nichea I Platona nisu zabavna onda si omashio poentu te literature.
Danas se zabava mesha sa "odmaranjem mozga".Vecina knjizevnosti kao I sve masovne umetnosti je usmerena na to, ne da te zabavi jer za zabavu je potreban ulozen trud, nego da te odmori, da izblejis a kao nechim si se animirao.
Ako gledas cisto racionalno onda naravno da vishe korisnih empirijskih informacija mozesh dobiti iz struchne literature nego iz romana ali struchna literatura nije umetnost.A poenta umetnosti pretezno treba da bude zabava u kojoj investirash trud I paznju a za uzvrat si intelektualno obogacen nekim iskustvom koje te natera da razmisljas.Vrednost umetnosti je u tome da te, ako imash mozga, chini pametnijim.A tu vrednost umetnosti nemoguce je empirijski meriti ili metodoloshki klasifikovati (ovo drugo najchesce ne...mada je ispeci"zanat" za neke kao recimo vajarstvo neophodno tako da metod donekle postoji).
Ja ne chitam beletiristiku ili jako retko jer je vecina moderne knjizevnosti suvishe nekvalitetna, tehnichki siromashna i jeftinog stila.

 

[quentin]

Čitajući postove na ovom potforumu, zapitam se, šta bi se trebalo očekivati od knjige?

Kako god okrenem, na kraju mi se čini da je beletristika namenjena onima koji nisu u stanju da shvate "jača" dela, ili pak onima kojima je na prvom mestu zabava.

Voleo bih da čujem vaša mišljenja, tj. zašto konkretno vi čitate romane (beletristiku)?

Ufffff!
Beletristika, lijepa književnost, je umjetnička književnost. Razlika između neke stručne literature i beletristike je kao razlika između banalne novinske fotografije i umjetničke slike. Umjetnost je ljudima potrebna da bi zadovoljili neke estetske potrebe, ne da bi nešto saznali, naučili ili da bi primili neku poruku. Kad god mogu, upozoravam mlađe čitaoce da je potraga za velikim istinama i nekim smjernicama za život pogrešan način da se pristupi književnosti. Zaista, filozofska literatura je primjerenija tim namjenama.
Uživanje u beletristici je uživanje u idejama uobličenim na originalan i stilski upečatljiv način. Kako se uživa u skladu boja i oblika na umjetničkoj slici (bez obzira na motiv!) tako se uživa i u skladu verbalizovanih misli.

 

[Direkt]

Umetnost( u ovom slučaju, književnost) predstavlja beg od stvarnosti, beg od sopstvenog života u nečiji tuđi. To je otprilike ono što ja očekujem od knjige, da me uvuče u svoj svet tako da zaboravim na okruženje, da zaboravim na sebe a opet da mogu da se u nekim trenucima poistovetim sa likovima ili događajima.

 

[Rayela]

]Umetnost( u ovom slučaju, književnost) predstavlja beg od stvarnosti, beg od sopstvenog života u nečiji tuđi.[/B] To je otprilike ono što ja očekujem od knjige, da me uvuče u svoj svet tako da zaboravim na okruženje, da zaboravim na sebe a opet da mogu da se u nekim trenucima poistovetim sa likovima ili događajima.

Zato bi umetnost bila beg od stvarnosti? Zasto bi uzvanje u posmatranju neke slike, slusanju muzike ili uzivanju u citanju stihova bilo bezanje od stvarnosti?

 

[Фјодор]

Ako ti "nauchna" literatura kao recimo dela Nichea I Platona nisu zabavna onda si omashio poentu te literature.
Danas se zabava mesha sa "odmaranjem mozga".Vecina knjizevnosti kao I sve masovne umetnosti je usmerena na to, ne da te zabavi jer za zabavu je potreban ulozen trud, nego da te odmori, da izblejis a kao nechim si se animirao.

Nisam ni govorio o Platonu i Ničeu. U tom kontekstu sam pomenuo samo stručne istorijske knjige.
A što se tiče odmaranja mozga, onda se na slično svodi igrana serija i knjiga.
Ipak, od knjige se mora očekivati nešto više od odmaranja mozga.

Ufffff!
Beletristika, lijepa književnost, je umjetnička književnost. Razlika između neke stručne literature i beletristike je kao razlika između banalne novinske fotografije i umjetničke slike. Umjetnost je ljudima potrebna da bi zadovoljili neke estetske potrebe, ne da bi nešto saznali, naučili ili da bi primili neku poruku. Kad god mogu, upozoravam mlađe čitaoce da je potraga za velikim istinama i nekim smjernicama za život pogrešan način da se pristupi književnosti. Zaista, filozofska literatura je primjerenija tim namjenama.
Uživanje u beletristici je uživanje u idejama uobličenim na originalan i stilski upečatljiv način. Kako se uživa u skladu boja i oblika na umjetničkoj slici (bez obzira na motiv!) tako se uživa i u skladu verbalizovanih misli.

U pravu si. Recimo, najviše sam uživao u čitanju Pekićevog "Novog Jerusalima", upravo zbog stila pisanja, iako dobar deo knjige nisam razumeo, takođe zbog stila tj. načina na koji je pisao.

Međutim, ovo je ono što mi bode oči.

Većina misli da će u romanu pronaći štošta korisno te da će na taj način proširiti vidike.
Meni je književnost umetnost broj jedan, ali se ne mogu pomiriti s tim da to bude običan "beg od stvarnosti", "uživanje u umetnosti" i tako dalje. Za to mi služi poezija. A ako već govorimo o prozi, koliko god umetnički bio jači, Crnjanski će biti ispod Dostojevskog, Mana i Prusta. Po mom shvatanju.

 

[Direkt]

Zato bi umetnost bila beg od stvarnosti? Zasto bi uzvanje u posmatranju neke slike, slusanju muzike ili uzivanju u citanju stihova bilo bezanje od stvarnosti?

A postoji li prava definicija šta je to umetnost ?

 

[Derer]

A što se tiče odmaranja mozga, onda se na slično svodi igrana serija i knjiga.
Ipak, od knjige se mora očekivati nešto više od odmaranja mozga.
.

Zasto bi?
Sva danashnja masovna kultura je ista bez obrzira u kom obliku bila-knjiga,film,muzika sve je isti povrshni tresh.
To je socioloshko pitanje.

 

[Фјодор]

Zasto bi?
Sva danashnja masovna kultura je ista bez obrzira u kom obliku bila-knjiga,film,muzika sve je isti povrshni tresh.
To je socioloshko pitanje.

Ali književnost nije od juče. Govorim uopšteno, uzimajući u obzir sve pravce i periode, ne samo ovu kvazi umetnost dvadeset prvog veka.

 

[justEKV]

Pa nekad je i to potrebno- da se pobegne od stvarnosti. Naročito u periodima kriza i nekih depresija.. naravno, ne mislim da je to i svrha čitanja knjige...
One koje čitam u slobodno vreme, biram tako da ne bude nešto što je p(l)itko. Takođe, ne znači da je nešto što je samo komplikovano i vredno.
Forsiram pisce koji mi "leže", ne eksperimentišem previše, mada sam otvorena za neke preporuke. Više volim klasike i "provereno" ipak.
Šta očekujem od knjige? Pa kad znam otprilike šta uzimam u ruke, očekujem da ću biti fascinirana nekom deskripcijom, recimo, ili načinom na koji funkcioniše piščev mozak, odnosno mašta. Ako mi je nešto strano, skeptična sam, ne očekujem puno, ako i očekujem nešto, to je da ću ostaviti posle 20-te strane. Nekad se prijatno iznenadim...
Volim knjige o umetnosti i umetnicima- po mogućnosti da nisu beletristika, i inače, kad čitam o psihologiji, ili o nekim istorijskim ličnostima- ne preferiram nikakve bestselere...
Što se tiče pominjanih Ničea i Platona i tako te družine, oni su mi stručna literatura, koliko god da su primamljivi, nekad i od njih pomalo bežim- kad već čitam za faks, ne moram i u slobodno vreme uvek. Onda su tu romani i knjige o umetnosti i slično.

 

[krasuljak]

Lepa tema. iako ništa ja više u ovim godinama ne očekujem.
Moja nauka zahteva drugačiju vrstu literature, koja se ne čita već proučava, tako ja čitam isključivo radi zadovoljstva. Slažem se sFjodorom da posle određenog perioda malo ostane u svesti od pročitanog. To sam već puno puta osetila i sama. One poučne knjige koje služe pravilnom razvoju ličnosti, a koje nam nude kroz lektiru, davno sam iščitala, teško da bi sada neka knjiga uspela da me promeni kao ličnost.
Zbog toga, najbitniji mi je osećaj koji imam u trenutku čitanja. Nekada mi je potrebna drama, da se isplačem i ispraznim, nekada dobar krimić, zbog adrenalina koji stvara. Retko čitam komedije, jer sam po prirodi vesela i "komična", da ne kažem duhovita, pa mi toga ne manjka. Istorija me, recimo, nikad nije zanimala. Takve su mi knjige dosadne.
Često mi se desi da ne znam imena glavnih junaka posle nekoliko dana. A i šta će mi to...
Glupo mi je da priznam, većina vas ovde je mlađa od mene, a ovo nije baš za pohvalu, ali ja čitam jer imam puno slobodnog vremena. Žao mi je što ga nisam imala kad sam bila mlađa, jer sam porodicu stvorila rano. Paralelno s tim sam učila, živela u tuđem gradu, a pomoći niodkuda. Zato, deco, čitajte dok vam obaveze to dozvoljavaju. Meni je jako žao, i to stalno pominjem, što na svoju decu nisam uspela da utičem da malo više čitaju. A kuća mi je puna svakojakih knjiga.
Kad mi se nešto ne dopadne, odbacim i pređem na drugo. Ne prisiljavam sebe da mora da mi se sviđa isto što i drugima. Ukusi su razni. Nisam mazohista.
Ovde ima divnih ljudi koji puno čitaju i umeju da emociju izazvanu knjigom prenesu na druge. To mi mnogo pomaže u odabiru i zahvalna sam im na tome. Ne bih nikoga posebno izdvajala, da ne prođem kao nesrećna Rajna ako koga zaboravim, ali, mi koji smo ovde dugo, već smo upoznali međusobne senzibilitete, i skoro nepogrešivo možemo da vršimo preporuke jedni drugima.

 

[Derer]

Ali književnost nije od juče. Govorim uopšteno, uzimajući u obzir sve pravce i periode, ne samo ovu kvazi umetnost dvadeset prvog veka.

To je onda razlika izmedju nauke I umetnosti.
Umetnost oplemenjuje, nauka obrazuje.

 

[justEKV]

Možeš kroz roman da proširiš vidike, ako je pisac "pravi" i ako ume dobro da ti približi neke stvari i poentu,
onda može i da podstakne na razmišljanje, pa valjda je, na kraju krajeva, to i smisao i cilj dobre knjige, tj. dobrog pisca. Neki pisci zaista imaju snagu uma...
Kvazi filozofe i popularnu psihologiju neću da uzimam u razmatranje.

 

[krasuljak]

Možeš kroz roman da proširiš vidike, ako je pisac "pravi" i ako ume dobro da ti približi neke stvari i poentu,
onda može i da podstakne na razmišljanje, pa valjda je, na kraju krajeva, to i smisao i cilj dobre knjige, tj. dobrog pisca. Neki pisci zaista imaju snagu uma...
Kvazi filozofe i popularnu psihologiju neću da uzimam u razmatranje.

Slažem se.

 

[Фјодор]

Možeš kroz roman da proširiš vidike, ako je pisac "pravi" i ako ume dobro da ti približi neke stvari i poentu,
onda može i da podstakne na razmišljanje, pa valjda je, na kraju krajeva, to i smisao i cilj dobre knjige, tj. dobrog pisca. Neki pisci zaista imaju snagu uma...
Kvazi filozofe i popularnu psihologiju neću da uzimam u razmatranje.

Naravno, samo što nema mnogo pravih pisaca, kao što napisah u uvodnom postu, a mnogo je onih koji nisu pravi a ipak su cenjeni i čitani.
Recimo, na Goodreadsu sam primetio da neke knjige imaju preko milion ocena, pa čak i do tri miliona. Uglavnom se radi o modernoj britanskoj / američkoj literaturi, kao što je Hari Poter i ne znam ti ni ja šta sve. U tim knjigama, čini mi se, čitalac ne traži ništa sem dobre avanture, a budući da se takve knjige danas najviše čitaju, stičem utisak da većina traži samo zabavu, opuštanje, ili nazovi kako hoćeš.

 

[justEKV]

Da, da, treba razgraničiti. I najbolji su uvek u manjini, naročito kad je književnost u pitanju.
Lično ne volim laku književnost, ponekad uzmem i ja nešto da "odmorim mozak", ali i to nešto opet ne bude nešto poput H. Potera. Stvarno volim klasike i nikad mi nije odmaranje mozga jedini cilj.
Glupo je uzeti Pekića i reći- e, a sad malo da odmorim mozak... da odmorim da, ali od Hegela i Dekarta, npr. Kod mene je odmaranje mozga u kontekstu odmaranja
od stručne literature ili velikog stresa, ne u odmaranju mozga kao takvog. Kako god- za raznovrsnost sam, ponekad nek je nešto i iz zabave samo, ali i kad je iz zabave, ne mora da bude neka plitkoumnost.
Istina je da ljudi uglavnom čitaju iz puke dosade, nažalost, i da se mogu pohvaliti kako su vrsni akademski građani i obrazovani, bar ja poznajem takve.
Mada, i pojam umetnosti se razlikuje od čoveka do čoveka, iznenadim se kad čujem šta je sve za neke ljude vrhunac umetnosti...

 

[Rayela]

..Zdanje prozne umetnosti ima ne jedan prozor, vec milion - mnostvo mogucih prozora koje radije ne bismo brojali: svaki od njih je ili vec probijen ili ga moze
probiti na prostranoj fasadi potreba za inividualnom vizijom ili pritisak individualne volje. Ovi otvori, raznih oblika i velicina, svi su okrenuti prema ljudskoj pozornici.
Medjutim, njihovi izvestaji nisu toliko usaglaseni koliko bi bilo prirodno ocekivati. U najboljem slucaju to su prozori, obicne rupe u mrtvom zidu, nepovezane, postavljene
visoko; nisu to vrata sa sharkama koja vode pravo u zivot. Ali svaka od njih ima posebno obelezje - na svakim vratima stoji jeda prilika sa par ociju, ili barem dvogledom,
koji svakog puta iznova postaje jedinstveno sredstvo posmatranja koje svojem korisniku docarava utisak koji se razlikuje od svih ostalih. On i njegovi susedi
posmatraju istu predstavu, ali jedan vidi bolje ono sto drugi ne vidi dobro, jedan vidi crno tamo gde drugi vidi belo, jedan vidi veliku stvar tamo gde drugi vidi
malu, jedan vidi sirovost tamo gde drug vidi prefnjenost. I tako daje, i tako dalje.
Srecom, ne moze se predvideti sta jednom odredjenom paru ociju nece dopustiti da vidi: "srecom" zato sto se vidokrug nikada ne moze izracunati

Henri Dzejms u predgovoru za Portret jede lejdi, a koji sinoc kasno poceh da citam

 

[robert v.]

To je onda razlika izmedju nauke I umetnosti.
Umetnost oplemenjuje, nauka obrazuje.

A može i "Umetnost je subjektivna, nauka je objektivna". (Samo nadopunjujem, ne kontriram, slažem se s onim što je napisano)

 

[gost 335752]

To je onda razlika izmedju nauke I umetnosti.
Umetnost oplemenjuje, nauka obrazuje.

Slažem se! I spojiti oba u zavisnosti od potrebe,raspoloženja,trenutka,to je umeće.I treba čitati..a Beletristika(namerno veliko slovo)po meni je itekako potrebna hrana našem biću.
Uvek imam vremena za usavršavanje čitajući ono što mi je usko povezano sa profesijom.I pristup celokupnoj umetnosti jeste subjektivno,baš kao što je umetnost po sebi "subjektivni odraz stvarnosti"
Tema ti je itekako dobra!

 

[jelkica7]

...običan "beg od stvarnosti", "uživanje u umetnosti" i tako dalje. Za to mi služi poezija. A ako već govorimo o prozi, koliko god umetnički bio jači, Crnjanski će biti ispod Dostojevskog, Mana i Prusta. Po mom shvatanju.

A Brodski kaže sasvim suprotno, i na svoju vodenicu nosi.

Ako se može govoriti o društvenoj funkciji nekoga ko je sam sebe zaposlio, onda je društvena funkcija pesnika da piše, što on ne čini po nalogu društva, nego od svoje volje. Jedina obaveza koju ima je obaveza prema jeziku, što znači da dobro piše. Time što piše, naročito što dobro piše, na jeziku svoga društva, pesnik čini krupan korak prema njemu. Na društvu je da mu pođe u susret, odnosno da otvori njegovu knjigu i da je čita... Ako neko društvo ne čita i ne sluša poeziju, ono sebe osuđuje na niže nivoe izražavanja – na nivo političara, ili trgovca, ili prevaranta – ukratko, na vlastiti nivo. Ono se odriče, drugim rečima, sopstvenog razvojnog potencijala, jer ono što nas razlikuje od ostatka životinjskog kraljevstva jeste upravo dar govora. Optužba koja se često iznosi protiv poezije – da je teška, nerazumljiva, hermetična, i tako dalje – ne svedoči o stanju u poeziji, nego, da budem iskren, o prečki na evolucionoj lestvici sa koje društvo ne može da se pomeri.
Jer pesnički diskurs je kontinuiran, a kloni se klišea i ponavljanja. Odsustvo tih elemenata je ono po čemu se umetnost razlikuje od života, čiji je glavno stilsko sredstvo, ako se može tako reći, upravo kliše i ponavljanje, jer on uvek počinje od samog početka. Nije čudno što se današnje društvo, kada naiđe na taj kontinuirani pesnički diskurs, nađe u čudu, kao da je otvorilo knjigu u sredini. Već sam jednom rekao da poezija nije oblik zabave, a u izvesnom smislu čak ni oblik umetnosti, nego antropološki, genetski cilj, naš jezički, razvojni svetionik.
...Ako ništa drugo, čitanje poezije je proces izvanredne jezičke osmoze. Ono je i vrlo ekonomičan oblik mentalnog ubrzanja. Na veoma malo prostora dobra pesma pokriva ogroman duhovni opseg, a često, pri kraju, dovodi čitaoca do otkrovenja ili epifanije. Kao saznajno sredstvo, poezija nadmašuje sve postojeće oblike analize a) zato što stvarnost svodi na njena suštinska jezička svojstva, čiji međusobni odnos bilo da je u pitanju sudar ili sjedinjavanje dovodi do tog otkrovenja ili te epifanije, i b) što koristi ritmička svojstva jezika koja sama po sebi otkrivaju značenja. Drugim rečima, ono što nam pesma, ili, tačnije, sam jezik govori jeste „budi kao ja“. Ona vam govori da vašoj duši predstoji dugo putovanje. Jer u trenutku čitanja vi postajete ono što čitate, vi postajete stanje jezika koje je pesma, a njeno otkrovenje i njena epifanija postaju vaši. Oni su još uvek vaši kad sklopite knjigu, jer se ne možete vratiti u stanje kada ih niste imali. U tome je smisao evolucije.

Moram biti skromnija od pesnika, i reći da ja od knjige očekujem isključivo da mi pruži radost čitanja. A šta će nam tu radost pružiti zavisi od naših interesovanja i naših mogućnosti da prevaziđemo "vlastiti nivo izražavanja". I tu ne vidim mesta za tačne i pogrešne odgovore.

Bold moj.

 

[Transcendental]

Mrzi me da pišem ponovo pa ću samo citirati

i da se razumemo, to sve govorim podrazumevajući ono gore što sam napisao, da nemaju svi isti cilj kad uzmu knjigu u ruku, lično knjige nikad ne čitam zabave ili uživanja radi, već ih koristim kao svojevrsne udžbenike, pre nego što krenem da čitam, pomislim "ok, evo ga jedan od osvedočeno briljantnih umova čovečanstva, hajde da vidim na koji način on kreira svoju umetničku strukturu" jer imam jasan cilj zbog čega moje čitanje uopšte, a to nije nikako larpurlartistički ili radi uživanja zbog čega većina ljudi čita.

 

[Mario 7]

Čita li još netko ovu temu?
Imao bih pitanje...

Hvala!

M

 

[quentin]

Čita li još netko ovu temu?
Imao bih pitanje...

Hvala!

M

Pitaj.