Članak sa istim naslovom me je podsetio koliko smo imali lepše detinjstvo i kako nas guta hebena tehnologija:
http://www.infogo.biz/sta-nikad-nece-videti-novi-klinci.html
Meni je najtužnije što se deca gotovo više uopšte ne igraju zajedno kao nekad, nema više lastiša, klikeranja, kvrce sa sličicama, žmurke, vije...
Hajde da se setimo svega što je vredelo, a više ne postoji jer je izgubilo bitku pred tehnologijom...
Ovo je neko napisao na blogu;
Za svu decu koja su rodjena i prezivela 1950-te, 60-te , 70-te & 80-te !!
Prvo, preziveli smo i rodjeni smo normalni iako su nase majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pusile i radile do zadnjeg dana trudnoce i nikad nisu bile testirane na dijabetes U to vreme nisu postojala upozorenja u stilu "Cuvati daleko od domasaja dece" na bocicama sa lekovima, vratima i ormarima.
Mi, kada smo imali 10-11 godina nismo nosili Pampers-e i pisali se u krevet. Kao deca, vozili smo se u autima bez pojasa i vazdusnih jastuka i nismo morali imati kacige na glavi kad se vozimo biciklom ili na rosulama. Pili smo vodu iz creva za zalivanje baste a ne iz flasica kupljenih u supermarketu. Delili smo flasicu Kole sa nasim prijateljima i NIKO nije umro zbog toga Jeli smo mlecne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili kole koje su i tada bile pune secera ali nismo bili debeli zato sto smo se STALNO IGRALI NAPOLJU Izlazili smo iz kuce ujutro i igrali se celi dan, sve dok se ne upale svetla na ulici, zmurke, planova, klisa, klikera, Partizana i Nemaca, kauboja i Indijanaca, zaloga i svega ostalog sto je samo decija masta bila u stanju da smisli, Neretko, niko nije mogao da nas nadje po celi dan. I nikad nije bilo problema... Provodili smo cele dane praveci trokolice od otpada iz podruma, spustali se niz ulice zaboravljajuci da nismo napravili kocnice. Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica naucili smo kako da resimo problem Mi nismo imali imaginarne prijatelje ni probleme sa koncentracijom u skoli. Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali skolskog psihologa i usmerivaca pa smo ipak zavrsavali nekakve skole. Nama nisu prodavali drogu ispred skole...
Mi nismo imali Playstation, Nintendo, X-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji (vec samo dva), nismo imali video rekordere, surround sound, celularne telefone, kompjutere, Internet, chat rooms....... MI SMO IMALI PRIJATELJE I MI SMO ISLI NAPOLJE DA SE DRUZIMO S NJIMA ! Padali smo sa drveca, znali se poseci na staklo, slomiti zub, nogu ili ruku, ali nasi roditelji nikada nisu isli na sud zbog toga Igrali smo se lukovima i strelama, pravili katapulte i bacali petarde za Novu Godinu i sve smo to preziveli bez posledica! Isli smo biciklom ili peske do prijateljeve kuce, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kucu da se druzimo i budemo zajedno! Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu placali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su cesto stroziji nego sam zakon! Mi nismo provodili jedan vikend sa mamom a jedan sa tatom. Mi smo imali jednu kucu i jednu porodicu. Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji covecanstva Nase generacije su proizvele najbolje izumitelje i naucnike do danas. Imali smo slobodu, pravo na greske, uspeh i odgovornost.
I naucili smo da zivimo s tim ! I ti pripadas toj generaciji?
CESTITAM! MOZDA CES ZELETI DA PODELIS OVO SA OSTALIMA KOJI SU IMALI SRECE DA ODRASTU KAO PRAVA DECA- PRE NEGO STO SU DRZAVE I VLADE POCELI DA ODREDJUJU KAKO TREBA DA SE ZIVI ! --
Pozeleh ovo da podelim sa vama koji znate,a i sa vama koji ne znate,da je to ZAISTA bilo tako. Na nasu zalost ta bezbrizna vremena nikada se ne mogu vratiti... .
...pubertetlijsko virkanje kroz prozor solarijuma 
