Tebe druže nema pa nema, pa kada se pojaviš, odmah otvoriš novu temu.
Evo, imam informacije iz prve ruke. Nisam pazarila, jesam prodavala. Ali u vreme opšte besparice, nisam uspela da se izborim za tržište.
Količinski ne može da se proda toliko da bi postojala računica da i dalje to nastavim.
Pričam o pijaci u mnogo manjem mestu no što su gradovi koje si naveo. O Staroj Pazovi. Do polovine decembra su kolači, na oko savršeni, nisam ih probala, bili 500 din/kg. Za oko dva meseca koliko sam išla, niko se nije naprodavao. Podigli su ih na 600 din/kg, i ne znam kako je tada išlo, jer sam ja odustala. Pored mene je stajala žena koja nije prodavala klasične sitne slavske kolače tipa bajadere, bele bajadere, košnice, kuglice, nego uglavnom pite i pitice: belu, mađaricu, medenu, svilenu, trostruki užitak, breskve, ruske kape...Svoje kolače je cenila 550 din/kg, i za deset puta koliko sam ja bila na pijaci, nije prodala 5 kg kolača ukupno. Uopšte mi nije jasno zbog čega je dolazila, trošila benzin, jer je zbog količina koje je donosila, morala da dolazi autom. Bila je veoma sujetna, i smatrala me za konkurenciju, mada sam ja prodavala sasvim drugačije kolače, i nije htela da kaže pravo stanje stvari. Pravila se da joj dobro ide, da proda dosta količinski tu, a što joj ostane to proda sutradan u Inđiji ( inače je iz Inđije ), a što i tu preostane, nedeljom je muž prodavao na pijaci u S. Karlovcima. Prvo sam ja posle dva puta videla da to što mi je pričala nije istina, jer nije prodala ništa, a onda je jednog četvrtka došao njen muž koji je rekao pravo stanje stvari. Da posao ide loše, da naprave puno kolača, i vozaju ih cele nedelje po pijacama, na kraju što im preostane pojedu i podele rodbini i komšiluku. U svoj toj priči sam ja najbolje prolazila, jer sam prodavala 5 - 6 kg po odlasku, ali to su bili kolači: šapice, vanilice, kokos kifle, štrudlice sa makom, ruske kape i to je koštalo 400 din/kg. Te količine su bile nedovoljne da opravdaju to što plaćam put i pijacu, jer kada sve stavim na papir, ispostavilo se da mojih budu 600 - 700 din. Kada su u decembru počele hladnoće, i minusi, i ja razmislila, zaključila sam da se zbog tih para ne vredi smrzavati na - 10 C. Pogotovo, što je pred Sv. Nikolu počela da dolazi jedna žena koja radi samo od Sv. Nikole do Sv. Jovana, pravi sitne slavske kolače i prodaje ih po 500 din/kg. Ni njene nisam probala, ali očima bi ih čovek jeo kako izgledaju. Ona je dobro prodavala tih mesec dana, i više je nema do sledeće godine.
E sada, mnogo ti je teško pitanje da li imaju zaradu, ili se samo reklamiraju. Ne znam kako se reklamiraju, ako to malo ljudi kupuje. Pričam o konkretnoj situaciji na pijaci na kojoj sam bila. Kako ta žena pravi sebi reklamu ako danas nije prodala ni jedan jedini kolač? Tamo gde sam bila i ono što sam videla je da su to jako male količine koje se prodaju. I sami prodavci, a ima onih koji na istom mestu prodaju kolače već 20 godina, kažu da od devedesetih na ovamo nikada nije bilo lošije i teže prodati proizvod.
Moje kolače i dalje nosi jedna prijateljica u Beograd, sa svim i svačim što ona prodaje. Nekada proda bolje, nekada lošije, a i ona sama kaže da kada ona ima pazar u novčanicama od 100 i 200 dinara, onda prodaje nema. Kada se ne menjaju hiljade, to znači da narod nema para.
