evo odlomak iz istorijskog djela Vladimira Corovica "Istorija Srba" poglavlje "Verski pokreti":
http://www.rastko.org.yu/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_6.html
najpre prelasci katolici u pravoslavne:
"Савремени извештаји доносе доста појединости о том, како је у XVII веку католичко становништво осетно назадовало у унутрашњости Турске, и то мање у корист ислама колико у корист православља. Сима Милутиновић изнео је у својој Историји Црне Горе, да је
цетињски владика Рувим превео у православље Куче, Дрекаловиће и Братоножиће. Рувим је био савременик Пајсијев и седео је дуго на владичанској столици. Његову активност потврђују и римски извештаји. Међу Бјелопавлићима било је 1633. год. свега још 200 католичких кућа, а 1635. год. међу Зетом и Морачом број католичких душа није прелазио много преко хиљаде.
Пипери, који су још 1610. год. сматрани скоро сви као католици, постали су исто већим делом православни. У Попову до 1627. год. од 12 цркава католичких 7 је прешло у православне руке; сличних појава је било и у околини Требиња. Има исто тако вести о преласку католика у православље у Срему, око Руме и Митровице. Главни разлог за то био је тај, што католичко више свештенство у већини није смело да живи под Турцима, него се задржавало махом у суседним хришћанским земљама.(Dakle pravoslavci nisu silili nikoga(prim.srbinxp-a) Много извештаја говори о том, како пук по више година није видео свештеника међу собом. А без непосредног надзора и сталног одржавања веза ствари су природно морале ићи на горе. Босански фрањевци, који су иначе сносили све тегобе са својим народом, нису ван босанског подручја били радо виђени, а и њиховом понашању у Босни стављали су папски визитатори тешке прекоре.
У ово време, 1619-20. год., забележено је и турчење католика у већим масама. У околини Призрена тих је година преко 3.000 душа примило ислам, а око Сутјеске, у Босни, 6-7.000. Међу Бјелопавлићима прешло је 90 породица."
zatim pravoslavnih u katolike:
"
На другој страни, у земљама хабсзбуршким, губили су православни на рачун католика. Поступак владике Симеона Вретање само је увод у систематско превођење православних у унијатске редове и у католичанство. Власти су ометале прелазак српским свештеницима, како би народ, обезглављен, лакше примио католичке и унијатске душобрижнике. У том смислу издао је наредбе и сам цар Фердинанд 1638. и 1642. године. Тако се могло догодити, да скоро сви жумберачки ускоци временом приме унију, као и ускоци по Словеначкој. Много католичења вршено је и по Лици. Протестантски покрет није захватио области у којима су Срби живели у гушћим насељима, иако је било извесних тежња у том правцу. Али је у народу ипак постало име лутора као ознака за тешке безбожнике.
У Турској католици су обратили нарочиту пажњу Јужној Србији. У њој су 1658. год. бискупију у Скопљу подигли на степен архибискупије, да би појачали ревност њеног свештенства, али ни та мера није могла зауставити опадање њихова броја. У Боки и по Далмацији трудиле су се црквене власти да православне приведу католичкој цркви, али им успеси нису били значајни, јер им млетачка влада није ишла на руку."
i jos malo:
"Односи између православних и католичких првосвештеника били су неједнаки. Из Рима се тежило и тражило, да верска активност донесе неког плода, па су настављани односи с извесним лицима из српске јерархије. Код православних било је великог колебања. Има доста тужби које говоре о том, како они злостављају католике и како праве насиља католичкој цркви тражећи од њих прирезе и данке. Други су тражили додира с Римом, али веома резервисано. Патриарх Пајсије није хтео да излаже ни себе ни народ. Годинама нема никаквих порука за Рим. Главни радник био је једно време само цетињски владика Мардарије са својим калуђером Висарионом. Конгрегација за пропаганду упутила је с пролећа 1640. тог Висариона са мисионаром Франциском де Леонардис, да са патриархом расправљају о извесним разликама у цркви и да му донесу римску књигу о општим саборима. Патриарх је остао при схватањима православне цркве у чувеном и много расправљаном спорном питању, да Св. Дух исходи од Бога Оца, а не и од Сина (,filioque’). То је, као што се зна, била једна од основних догматских разлика између обе цркве још од времена старог разлаза, и није се дала никако пребродити. Међутим епископ Мардарије је ушао у везе са Римом и признао римску цркву као "матер свега хришћанства" и папу као врховног поглавара. Из Рима су тражили од Мардарија да утиче на патриарха, како би и он променио своје мишљење. Између патриаршије и Рима развила се преписка о тумачењима Светог Писма, али без успеха за римско гледиште, иако су с те стране гледали да утичу на Србе позивајући се на Грке и њихов пристанак на Фјорентинску унију. Уз Рим је пристало, прича се према једном сасвим непоузданом извештају, до 1648. год. неколико стотина свештеника и три владике, али то не изгледа нимало вероватно. Извештаји о том потичу од заинтересованих лица, која су се хтела препознати или извући неке користи. Дух авантуриста и фалзификатора трајао је целог XVII века. Колико је само лажних владарских диплома остављено у то време и колико лажних родослова."
i jos nesto o vjeri na prostoru BiH:
izvor:
http://www.rastko.org.yu/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_3.html
"...Овај мађарски пораз претставља важан датум у историји Босне и мађарског положаја на Балкану уопште. Овом победом избијају Турци на први план и у тој покрајини и отпочињу припремање своје велике офанзиве. Мађарски је престиж знатно пољуљан и, у ствари, Мађари и на овој страни почињу прелазити у одбрану. Њихов стари замах је осетно скрхан. Босански великаши у борби против Мађара и офанзивног католичанства добили су новог савезника, који је вољан да их прихвати. Традиционална политика апсолутног наслањања на Мађарску није више једина и безусловна. То отсад уноси нов и врло сложен елеменат у босанске односе. Мађарско идентификовање хришћанства с католицизмом, коме су они били не само заточници него и носиоци,
учинило је, да се вера почела сматрати не као дубоко уверење, него као политичка потреба. И с тога та вера, често силом натурана, није ушла дубље ни у срца ни у душе. У Србији тај проблем није постојао..."
"Савина организација цркве уткала је православље у цео државни систем и направила га једном врстом националне вере. У Србији се постављала само једна алтернатива: хришћанство или ислам, Срби или Турци. У Босни се, међутим, јављало сад све више питање: Турци или Мађари као врховни господари над широким словенским масама, које су желеле да живе саме и слободно,
али којима се то, кроз цело трајање њихове прошлости, сем Тврткова периода, никад није дало. Они су се стално морали повијати пред силом."
e htjeli su van Juge pa su sad pod NATO kontrolom
Ma nemoj," ako svi jedu govna onda cu i ja "
