Sta mislite o cetnicima

IV

ПОСТУПАК ОСТВАРИВАЊА ПРАВА И ДОКАЗИ





Законом, односно Уредбом, прописани су изузеци у односу на одредбе Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца у вези врсте доказа којима се утврђују начин и околности под којима је задобијена рана, повреда или озледа подносиоца захтева за признање својства ратног војног инвалида, односно погибија, смрт или нестанак члана породице по основу кога се остварује право на породичну инвалиднину. Изузеци су неправљени и у погледу рокова у којима се могу користити одређени докази, односно рокови у којима се могу подносити захтеви за признање прописаних права:



- Није прописан рок у коме се може поднети захтев за признање својства борца НОР-а (у смислу Закона, односно Уредбе). Међутим, учешће у НОР-у може се утврђивати само писменим доказним средствима, а изузетно до 31.07.2007. године и изјавама квалификованих сведока;



- Није прописан рок у којима се може поднети захтев за признање својства војног инвалида по основу ране, повреде или озледе задобијене у својству борца НОР-а. Међутим, начин и околностима под којима је настала рана, повреда или озледа, може се утврђивати само писменим доказним средствима;



- Захтев за признање својства војног инвалида по основу болести, може се поднети до 31.07.2007. године, тј. са овим датумом затварају се рокови за признање права по овом основу. При томе се чињеница да је оштећење организма настало услед болести по основу које се признаје својство војног инвалида може утврђивати, поред осталог, само писменим доказним средствима (и то одговарајућом медицинском документацијом);



- Није прописан рок у коме се може поднети захтев за признање права на породичну инвалиднину по основу члана породице погинулог, умрлог или несталог у својству борца НОР-а, тј. због учешћа у Југословенској војсци у отаџбини, односно Равногорском покрету. Међутим, начин и околности под којима је то лице погинуло, умрло или нестало може се утврђивати само писменим доказним средствима, а изузетно до 31.07.2007. године и изјавама квалификованих сведока.



- Захтеви за додељивање «Равногорске споменице 1941» могу се подносити смао у одређеном року, тј до 31.07.2007. године. Учешће носиоца споменице у НОР-у, као и време и континуитет његовог учешћа у НОР-у, може се утврђивати само писменим доказним средствима, уз изјаве најмање два сведока – бораца НОР-а, који о том учешћу имају лично и непосредно сазнање.



Писмени докази

Сходно одредби члана 11. став 7. Уредбе, писменим доказним средством сматрају се војни документи (ратни записници, званични дневници војних јединица, спискови војних јединица и др.), судске пресуде, акти о конфискацији или национализацији имовине због припадности овим војним формацијама, изворна медицинска документација и друго.



Наведене писмене доказе прибављати од странака и по службеној дужности.



Странка је дужна, да уз захтев или накнадно, понуди све релевантне доказе којима располаже о наведеним чињеницама и детаљно опише припадност наведеним војним формацијама, чин, активности, територију дејствовања, начин, околности, место, датум погибије, односно задобијања ране повреде или озледе, очевице, указивање прве помоћи и евакуацију са ратишта (ко, како, под којим околностима), болничко лечење (где, период првог и каснијих лечења и друго), даље кретање тог лица и др.



Ради прибављања писмених доказа, уз навођење свих горе наведених чињеница и околности, треба се обавезно обратити, пре свега, Војноисторијском институту – Војном архиву (Београд, Бирчанинова 5). Уколико постоје индиције да писмене доказе о овоме имају и други архиви, треба се и њима обратити. Списак архива даје се у прилогу овог упуства. Ради наведеног можете се обратити и Служби тражења Црвеног крста СЦГ (Београд, Симина 19).





Поступак додељивања «равногорске споменице 1941»



Захтев за добијање «Равногорске споменице 1941», подноси се општинском органу управе надлежном за послове борачко-инвалидске заштите. Овај орган спроводи поступак ради утврђивања свих релевантних доказа за додељивање Споменице. По комплетирању предмета, општински орган управе исти доставља, ради прибавља мишљења, општинској комисији из члана 43. ст. 5. Закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица. Потом, све списе предмета, са мишљењем општинске комисије, општински орган управе доставља Министарству надлежном за послове борачко-инвалидске заштите. Министарство, након провере доказа у предмету (са правом да тражи допуну чињеничног стања), исти доставља Републичкој комисији ради одлучивања.



О захтеву за добијање «Равногорске споменице 1941» Републичка комисија одлучује решењем, које је коначно у управном поступку.



Решење којим је позитивно решено захтев за добијање «Равногорске споменице 1941», и саму споменицу, подносиоцу захтева непосредно уручује Министар надлежен за послове борачко-инвалидске заштите.





Поступак признања права на изузетно месечно новчано примање



Поступак признања права на изузетно месечно новчано примање је аналоган поступаку додељивања «Равногорске споменице 1941. године».



Комисија Владе за одлучивању о праву на изузетно месечно новчано примање одлучује о овом праву, дискреционом оценом, решењем које је коначно у управном поступку. Ово решење се подносиоцу захтева доставља преко опшинског органа управе надлежног за послове борачко - инвалидске заштите.



* * *



Сви предмети формирани у поступку признања права по Закону, односно Уредби, чувају се у општинском органу управе надлежном за послове борачко инвалидске заштите (ако се ради о активном кориснику), односно у надлежном архиву (ако се ради о пасивним предметима), као трајна архивска грађа.





Број 011-00-889/2005-11

26.09.2005. године

Београд



МИНИСТАР

Слободан Лаловић
 
Četnici i njihovi simpatizeri se do dana današnjeg ubiše osporavajući da su četnici i ustaše sarađivali tokom NOB. Kolaboraciju sa Talijanima i ne opovrgavaju, jer to bi bilo uzaludno, kada i oni znaju da su četnici i opstajali u Crnoj Gori, Hercegovini i jugoistočnoj Bosni samo zahvaljujući talijanskoj pomoći. Sa Nijemcima tako-tako, sa Nedićem i ostalim kvislinzima još nekako, ali sa ustašama, tim najvećim zlotvorima srpskog naroda ? Ma dajte molim vas! Na njihovu žalost, mnoštvo dokumenata dokazuje tu kolaboraciju.
Svakako da su četnici i ustaše bili protivnici u ideološkom smislu i masa četničkog ljudstva regrutovana je iz srpskog življa koje je preživjelo ustaške pokolje. Ali već početkom 1942. pojavio se za četnike novi i uskoro jedini pravi neprijatelj - partizani. Da bi ih uništili četnici su tražili saveznike u svima protiv kojih su se partizani borili. U talijanskom dijelu NDH četnici i nisu bili ništa drugo do pomoćna talijanska vojska ( MVAC ) tako da su do bitke na Neretvi sa svojim gospodarima kontrolisali to područje.
Međutim, u njemačkoj zoni NDH četnici su morali naći drugog saveznika, a najbliže su im bile vlasti NDH, dakle ustaše. Tako su u proljeće 1942. gotovo svi četnički odredi u dijelu Bosne pod njemačkom kontrolom potpisali sporazume o saradnji sa vlastima NDH. Komandanti tih odreda bili su, kao što ćemo vidjeti, neki od najistaknutijih vođa bosanskih četnika, u koje se četnici i danas kunu.
Prvi sporazum sa ustašama sklopio je Uroš Drenović, komandant četničkog odreda "Kočić" ( inače prijeratni seoski učitelj ) u Mrkonjić Gradu 27. aprila 1942. Ustaše će Drenovića do kraja smatrati lojalnim. Iste lokalne vlasti NDH sklopile su sporazum o saradnji i sa Lazarom Tešanovićem, komandantom odreda "Mrkonjić", 23. maja 1942.
Nekoliko dana kasnije, 28. maja 1942., sa ustašama je sklopio sporazum i Ozrenski i Trebavski četnički odred popa Save Božića.
Rade Radić, komandant odreda "Borja" bio je toliko ažuran da je sa vlastima NDH potpisao čak dva sporazuma: jedan 9. juna 1942. u Banjoj Luci i drugi pet dana kasnije u Prnjavoru. Rade Radić, seoski trgovac i špekulant, "proslavio" se ubistvom teško ranjenog narodnog heroja dr Mladena Stojanovića 1. aprila 1942. u svojoj rodnoj Jošavci. Radić će imati i tu "čast" da mu poslije rata bude suđeno zajedno sa njegovim vrhovnim komandantom Dražom Mihailovićem i da zajedno stanu pred streljački stroj.
"Vojvoda" Borivoje Kerović, komandant Majevičkog četničkog odreda, stavio je u Loparama 15. juna 1942. svoj paraf na ugovor sa ustašama, a isto je 16. januara 1943. u Kovanju kod Rogatice učinio i Radivoje Kosorić, zloglasni "koljač sa Romanije" koga je po zlu zapamtilo muslimansko stanovništvo goraždanskog, fočanskog i rogatičkog kraja.
Suština svih ovih sporazuma bila je ista: četnici su izražavali svoju lojalnost ustaškoj državi, obavezali se da će obustaviti sva neprijateljstva protiv snaga NDH i da će se zajedno boriti protiv partizana. Vlasti NDH su se sa svoje strane obavezale da neće progoniti četnike, da će ih za borbu protiv partizana opskrbiti municijom, da će ranjenim četnicima omogućiti liječenje u bolnicama NDH ( imam uvid i u ustaške otpusnice iz bolnica ranjenih četnika gdje se navodi kako im je vraćeno donje rublje ), i da će porodice poginulih četnika primati odgovarajuću pomoć.
Sam vrh NDH bio je obaviješten o ovim pregovorima i podržavao ih je, pa je tako Ravnateljstvo za javni red i sigurnost Ministarstva unutrašnjih poslova NDH izdalo 9. oktobra 1942. direktivu u kojoj kaže da nijedan ustaški organ ne smije stupiti u formalne ni u neformalne pregovore sa četnicima bez odobrenja X odjela tog ravnateljstva. Dakle, X odjel je bio ustaški organ za koordinaciju saradnje sa četnicima.
Pored ovih formalnih sporazuma, bilo je bezbroj primjera neformalne kolaboracije četnika sa ustašama. Ta kolaboracija je svoju kulminaciju doživjela tokom bitke na Neretvi. Tako su, na primjer, prilikom partizanskog napada na Konjic krajem februara 1943., Nijemcima i ustašama u pomoć priskočili četnici iz Sandžaka predvođeni majorom Vojislavom Lukačevićem, koji su nepune dvije sedmice ranije učestvovale u stravičnim pokoljima muslimanskog življa po Sandžaku i jugoistočnoj Bosni ( to su oni zločini o kojima je Pavle Đurišić izvijestio Dražu Mihailovića, kada se hvalio sa 8000 poklane djece, žena i staraca ). Zahvaljujući Lukačevićevoj pomoći partizani nisu zauzeli Konjic.
Na kraju, i sam Draža Mihailović je uoči svog sloma pokušao doći do nekog dogovora sa vrhom NDH. Tako je, dok se sa ostacima svojih snaga pobjeglih iz Srbije nalazio na planini Vučjak u sjevernoj Bosni, u aprilu 1945. poslao u Zagreb svoje emisare: advokata dr Ranka Brašića, generala Svetomira Đukića i majora Žiku Andrića. Dr Brašić je nosio sa sobom Mihailovićeva pisma upućena Paveliću i nadbiskupu Stepincu. Četnička delegacija se dva puta sastala sa Pavelićem u Zagrebu, 17. i 22. aprila i načelno dogovorila neke stvari, ali su brzi slom NDH dvije sedmice kasnije i zlosretni pokret četnika prema Srbiji završen u paklu na Zelengori, učinili bespredmetnim sve ustaško - četničke kombinacije.

nek si im rekao.
 
Četnici i njihovi simpatizeri se do dana današnjeg ubiše osporavajući da su četnici i ustaše sarađivali tokom NOB. Kolaboraciju sa Talijanima i ne opovrgavaju, jer to bi bilo uzaludno, kada i oni znaju da su četnici i opstajali u Crnoj Gori, Hercegovini i jugoistočnoj Bosni samo zahvaljujući talijanskoj pomoći. Sa Nijemcima tako-tako, sa Nedićem i ostalim kvislinzima još nekako, ali sa ustašama, tim najvećim zlotvorima srpskog naroda ? Ma dajte molim vas! Na njihovu žalost, mnoštvo dokumenata dokazuje tu kolaboraciju.
Svakako da su četnici i ustaše bili protivnici u ideološkom smislu i masa četničkog ljudstva regrutovana je iz srpskog življa koje je preživjelo ustaške pokolje. Ali već početkom 1942. pojavio se za četnike novi i uskoro jedini pravi neprijatelj - partizani. Da bi ih uništili četnici su tražili saveznike u svima protiv kojih su se partizani borili. U talijanskom dijelu NDH četnici i nisu bili ništa drugo do pomoćna talijanska vojska ( MVAC ) tako da su do bitke na Neretvi sa svojim gospodarima kontrolisali to područje.
Međutim, u njemačkoj zoni NDH četnici su morali naći drugog saveznika, a najbliže su im bile vlasti NDH, dakle ustaše. Tako su u proljeće 1942. gotovo svi četnički odredi u dijelu Bosne pod njemačkom kontrolom potpisali sporazume o saradnji sa vlastima NDH. Komandanti tih odreda bili su, kao što ćemo vidjeti, neki od najistaknutijih vođa bosanskih četnika, u koje se četnici i danas kunu.
Prvi sporazum sa ustašama sklopio je Uroš Drenović, komandant četničkog odreda "Kočić" ( inače prijeratni seoski učitelj ) u Mrkonjić Gradu 27. aprila 1942. Ustaše će Drenovića do kraja smatrati lojalnim. Iste lokalne vlasti NDH sklopile su sporazum o saradnji i sa Lazarom Tešanovićem, komandantom odreda "Mrkonjić", 23. maja 1942.
Nekoliko dana kasnije, 28. maja 1942., sa ustašama je sklopio sporazum i Ozrenski i Trebavski četnički odred popa Save Božića.
Rade Radić, komandant odreda "Borja" bio je toliko ažuran da je sa vlastima NDH potpisao čak dva sporazuma: jedan 9. juna 1942. u Banjoj Luci i drugi pet dana kasnije u Prnjavoru. Rade Radić, seoski trgovac i špekulant, "proslavio" se ubistvom teško ranjenog narodnog heroja dr Mladena Stojanovića 1. aprila 1942. u svojoj rodnoj Jošavci. Radić će imati i tu "čast" da mu poslije rata bude suđeno zajedno sa njegovim vrhovnim komandantom Dražom Mihailovićem i da zajedno stanu pred streljački stroj.
"Vojvoda" Borivoje Kerović, komandant Majevičkog četničkog odreda, stavio je u Loparama 15. juna 1942. svoj paraf na ugovor sa ustašama, a isto je 16. januara 1943. u Kovanju kod Rogatice učinio i Radivoje Kosorić, zloglasni "koljač sa Romanije" koga je po zlu zapamtilo muslimansko stanovništvo goraždanskog, fočanskog i rogatičkog kraja.
Suština svih ovih sporazuma bila je ista: četnici su izražavali svoju lojalnost ustaškoj državi, obavezali se da će obustaviti sva neprijateljstva protiv snaga NDH i da će se zajedno boriti protiv partizana. Vlasti NDH su se sa svoje strane obavezale da neće progoniti četnike, da će ih za borbu protiv partizana opskrbiti municijom, da će ranjenim četnicima omogućiti liječenje u bolnicama NDH ( imam uvid i u ustaške otpusnice iz bolnica ranjenih četnika gdje se navodi kako im je vraćeno donje rublje ), i da će porodice poginulih četnika primati odgovarajuću pomoć.
Sam vrh NDH bio je obaviješten o ovim pregovorima i podržavao ih je, pa je tako Ravnateljstvo za javni red i sigurnost Ministarstva unutrašnjih poslova NDH izdalo 9. oktobra 1942. direktivu u kojoj kaže da nijedan ustaški organ ne smije stupiti u formalne ni u neformalne pregovore sa četnicima bez odobrenja X odjela tog ravnateljstva. Dakle, X odjel je bio ustaški organ za koordinaciju saradnje sa četnicima.
Pored ovih formalnih sporazuma, bilo je bezbroj primjera neformalne kolaboracije četnika sa ustašama. Ta kolaboracija je svoju kulminaciju doživjela tokom bitke na Neretvi. Tako su, na primjer, prilikom partizanskog napada na Konjic krajem februara 1943., Nijemcima i ustašama u pomoć priskočili četnici iz Sandžaka predvođeni majorom Vojislavom Lukačevićem, koji su nepune dvije sedmice ranije učestvovale u stravičnim pokoljima muslimanskog življa po Sandžaku i jugoistočnoj Bosni ( to su oni zločini o kojima je Pavle Đurišić izvijestio Dražu Mihailovića, kada se hvalio sa 8000 poklane djece, žena i staraca ). Zahvaljujući Lukačevićevoj pomoći partizani nisu zauzeli Konjic.
Na kraju, i sam Draža Mihailović je uoči svog sloma pokušao doći do nekog dogovora sa vrhom NDH. Tako je, dok se sa ostacima svojih snaga pobjeglih iz Srbije nalazio na planini Vučjak u sjevernoj Bosni, u aprilu 1945. poslao u Zagreb svoje emisare: advokata dr Ranka Brašića, generala Svetomira Đukića i majora Žiku Andrića. Dr Brašić je nosio sa sobom Mihailovićeva pisma upućena Paveliću i nadbiskupu Stepincu. Četnička delegacija se dva puta sastala sa Pavelićem u Zagrebu, 17. i 22. aprila i načelno dogovorila neke stvari, ali su brzi slom NDH dvije sedmice kasnije i zlosretni pokret četnika prema Srbiji završen u paklu na Zelengori, učinili bespredmetnim sve ustaško - četničke kombinacije.

Glupo je na ovaj način posmatrati istoriju...

Ne može se život posmatrati kroz crno belu prizmu.... Ili-ili..

Ne ide to tako...

U svakom žitu ima kukolja...

Tako je i među četnicima, bilo mnogo loših ljudi i zločinaca... To nije sporno i ne dovodi se u pitanje...

Ali ne treba da se dovoditi u pitanje jedna ideja i pokret, o otporu fašističkoj Nemačkoj koju su imali prvi gerilci u Evropi pod komandom Draže Mihajlovića...

Upoređivanje četnika sa ustašama govori o diletantizmu svakog ko to pokuša da izjednači...
 
Da li su cetnici bili na strani nemaca ili ne
Da li je upravnik logora na Banjici bio cetnik.
Da li su cetnici ucestvovali na streljanju djaka u Kragujevcu.
Da li su cetnici ucestvovali na streljanju gradjana u Jajincima u Beogradu.
Da li Vam se svidja novo prekrajanje istorije.
Da li je bitka na Neretvi izmisljena.
Ko nas je oslobodio od fasizma cetnici,nemci ili partizani.:dontunderstand:

1. Nedostatak centralne komande
2. Nedisciplina
3. Nedostatak želje za borbu
4. Samovolja komandanata
 
ЧЕТНИЦИ - ДЕО СРПСКЕ ТРАДИЦИЈЕ

Четништво је још једна од српских традиција о којој млади нараштај, а и већина њихових родитеља, јако мало или прилично површно зна. Што је још горе и оно што евентуално знају је углавном погрешна и искривљна представа заснована пре свега на предрасуди формираној у полувековној владавини домаћих комуниста. Из тог периода и израз «Булајићеви четници», по филмовима најекспониранијег режисера Вељка Булајића, чија високобуџетна остварења «Битка на Неретви» и «Сутјеска», четнике приказују као прљаве, брадате, чупаве и насилне паравојнике.
За буџет тих филмова тадашњи комунистички властодршци нису жалили средства, која су чак премашивала по укупном износу и најскупље холивудске пројекте.Новац се није жалио из два циља: прво, величати «епопеју партизана» и докраја срозати лик и борбу српских четника. Нажалост, то се мора признати, та немилосрдна, неукусна и скупа пропаганда допринела је и довела до веома негативних ефеката по имену, угледу и истини о херојској борби српских четника у нашој историји.

Зато предстоји дупло дужи и тежи пут да оваквим издањима постепено исправимо ту наказну слику насталу из полувековне владавине и диктатуре самозваних победника из Другог светског рата.
Намера ових редова, што се види и из наслове књиге, нема за циљ да вас води искључиво историјским стазама и богазама, али основне истине се стално морају знати и понављати. Не због нас којима је све то одавно јасно и познато.

Елем, четништво је српски начин ратовања, који се на другим географским ширинама и дужинама најчешће назива герила. Настао је још у време отпора турској власти и означавао је мање и покретљиве војне групе, најчешће зване - чете.
Српска четничка организација је историјски гледано званично настала пред балканске ратове у Старој Србији и Македонији да би штитила беспомоћни народ од турских, шиптарских и бугарских окупаторских војних јединица. Наиме, после Берлинског конгреса, ови крајеви су били изложени великомк терору према православном становништву због учешћа у ратовима 1876-1878.

Тек у септембру 1903. основана је у Београду Српска револуционарна организација и њен Централни збор, да се организованије помогне православној браћи на угроженим територијама. Две године касније, након великих четничких успеха, и у Скопљу оснива се удружење Српска одбрана, са жељом да се још више омасови четнички покрет. Чете су тада биле различите бројности и опремљености, а вођа је имао титулу војводе.
Значи, кад кажете четник, то је традиција дуга око век ипо јуначке борбе за српски опстанак и очување националног идентитета.

И у време кризе због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске стварани су четнички одреди дуж реке Дрине да заштите православну браћу и сестре, из тих крајева. Пред Први светски рат четници су распоређени у четири одреда и били су претходница српској регуларној војсци , а у одступању су храбро остајали у немачкој позадини и изводили борбене акције да отежају непријатељу да напредује.

Након славне победе српске војске у Првом светском рату преживели четници су основали «Удружење четника за слободу и част Отаџбине», које се бавило проблемима инвалида и погинулих, као и очувањем четничких борбених традиција.
А онда долази и Други светски рат где четници, после слома Краљевине Југославије, опет остају уз свој народ да се до последњег боре за слободу и част Србије, овога пута под вођством пуковника Драгољуба Михаиловића. Легендарни четнички вођа Дража Михаиловић не призанаје капитулацију и у ноћи између 10. и 11. маја 1941. на сувоборској заравни Равној Гори забија барјак 41. пешадијског пука, чиме симболично обележава почетак устанка и борбе против окупатора. Тито и његови комунисти ће то учинити тек три месеца касније, по директиви из бољшевичке престонице Москве, кад су Немци напали тадашњи СССР. То су историјске чињенице.

Наставак ове приче о улози четника Драже Михаиловића и борби за очување српског бића и територије описали су компетентнији историчари, аутори и сведоци тог времена - од мене. Остаће гранит чињеница да су четници и ђенерал Дража издани од стране до тада традиционалних савезника Енглеза и да је Србија, са остатком Југославије, на тацни предата инетрнационалној комунистичкој банди. Истина о храброј борби српских четника да се сачува национално биће послужила је великим силама за поткусуривање са комунистичким лидером Стаљином у заједничким прљавим политичким работама. Нека вам стручнији од мене објасне то детаљније, јер ја сам само хтео да укратко младом читаоцу објасним да српски четници нису тиква без корена у нашем народу.

Надолазећи редови само су делић мозаика како су Срби преживели те тешке године са својом четничком војском хранећи се и лечећи скромно а духом богато. Како се од једноставних намирница могу и у ратном вихору справљати јела од просте народне жеље и надахнућа. За друге белосветске војске то деценијама смишљају Интендантске војне академије а ви процените, кад будете видели или чули, да ли је имало укусно као ово наше српско и четничко. Њихове апотеке су градовима и у мермеру а наше по пољима и шумама.

Лечили су се уз пут, оним што природа даје, по народном веровању и логици – тамо где је болест у близини јој се налази и лек. Ту поред - у шумарку, на ливади, код плота и од цвета и травке на дохват руке. Као и наши преци вековима. Увек је у чети, по неписаном правилу али и од Бога датом, био бар један борац коме је од оце и деде остао савет и наук којим
се мелемом која бољка лечи. Знао је и српски домаћин да справи мелем кад му гладни, уморни и понеки болешљив четник на конаку остане. И да им сачува стражу док се они мало не окрепе.
 
Partizani su pobijedili, a poznato je da pobjednici kroje istoriju.
Ne može se očekivati lijepo mišljenje o Četnicima.
Žao mi ovih neokomunjara što ne žele da priznaju totalitarizam Jugoslavije za vrijeme hrvata Tita i njihove zločine.
Ah da, pamtimo Jugoslaviju samo po dobrom, zaboravih. Idealno bješe nekad.
 
Први српски филм холивудске продукције. Тема су Четници... веровали или не... а филм је снимљен 1943. године док је Дража Михајловић још увек био жив. Филм је посвећен његовом лику и делу.

Продукција Твенти Сентјури Фокс (20th Century Fox). Можда сте за овај филм већ чули, али ја сам га први пут гледао пре неки дан и био сам одушевљен...како причом, тако и целокупном продукцијом.

Линк на којем можете погледати цео филм је https://video.google.com/videoplay?docid=-471406190993510264&hl=en

Уживајте!!!
 
Šomi budi realan, razmišljaj svojom glavom...

Ovo je ipak falsifikat i to loš...

MošO Pijade i Mile budak prave sporazum na ćirilici...:roll:

To nije orginalni tekst on je kopirao iz neke knjige napisne cirilicom ( vidis da pise stranica 13. ) , ali tekst i sporazum izmedju komunista i ustasa jeste potpisan 1935. u SREMSKO MITROVACKOM zatvorr. Da je tadasnja Vlada Kraljevina Jugoslavije bila pametna pa te sve boljsvike i ustase u Sremskoj Mitrovici potamani kao bubasvabe, a ne da ih hrani na drzavnom trosku.
 
To nije orginalni tekst on je kopirao iz neke knjige napisne cirilicom ( vidis da pise stranica 13. ) , ali tekst i sporazum izmedju komunista i ustasa jeste potpisan 1935. u SREMSKO MITROVACKOM zatvorr. Da je tadasnja Vlada Kraljevina Jugoslavije bila pametna pa te sve boljsvike i ustase u Sremskoj Mitrovici potamani kao bubasvabe, a ne da ih hrani na drzavnom trosku.

:)
Falsifikat.
 
ПИСМА ОГОРЧЕЊА ПОЗНАТИХ ЛИЧНОСТ И НЕКИХ МЕДИЈСКИХ КУЋА ПОВОДОМ ЗЛОЧИНАЧКО-СТАЉИНИСТИЧКОГ СМАКНУЋА ВЕЛИКОГ СРПСКОГ СИНА, ОЦА, БРАТА, НАШЕГ ЂЕНЕРАЛА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА.

...Хтели бисмо да изађемо негде, на велики трг, на раскрсницу, да зауставимо саобраћај, закочимо град, задржимо сваког пролазника у месту... Убијен је један човек, али је извршена егзекуција над целим човечанством... Михаиловић је пао, а његова смрт је масовна смрт, смрт онога што је у човеку, истовремено, људско и божанско. Нека зазвоне звона свих цркава! Нека зазвоне, али тако јако да им срца пукну. Нека настане тишина. Нека се угаси сунце. Шапатом се, у тмини, молимо за умрлу човечност.

Новине су недавно објавиле фотографију овог мученика слободе у оковима. На њој је имао продуховљене црте лица, урезане болом, окамењене. Не заборавимо га ми – Пољаци. Могу да га забораве народи који су се, за трајање овог рата, специјализовали у трговини другим народима. Ми – не!

Али ако би, упркос нашој очајничкој вери, требало заиста да пропадне човечност, њене последње црте неће сачувати фотографски апарат, него Вероникина марама*, најсветлија, бела и крвава марама. Трагични негатив. Клише смрти.

( Писац Зигмунд Новаковски,

"Wiadomosci",

Лондон)

* * *

Свет се тресе из темеља. Генерал Михаиловић, часни југословенски родољуб, пао је као жртва и мученик пред ноге победоносне комунистичке инвазије са Истока. Освајачи су већ у пуном замаху да задаве хришћанство у Југославији. Будимо поштени и храбри, па признајмо жалосну истину онакву каква је.

( "The Catholic Times",

Лондон)

* * *

Није ово први пут, рећи ће нам енглеска господа, кад су људи издали своје пријатеље, да би умилостивили своје непријатеље. Ипак, жалосна је судбина, кад је председник Владе, који је за европску слободу 1940. урадио више од иједног појединца, могао прогутати најсрамнију, најнесрећнију, најјефтинију и сигурно најфаталнију заблуду у аналима британске дипломатије.Признајући све ово, они ће додати да је, на крају крајева, господин Черчил часно и покајнички дотакао грешку, а за великог човека је и то доста. Али, они се морају и запитати: Шта се деси са свим другим гласовима, који су о слободи били тако гласовити 1940. године? Зашто су сада толико неми носиоци наше националне савести?Иако ово пишем са Алпа, где се вечна поезија меша с лепотама језера, мене ипак даве магле енглеске хипокризије.Можда се господин Пристл вратио микрофону. Можда господин Мартин Кинсли није заборавио кад је минхенско клање Чехословачке назвао злочином. Можда је неко уденуо тањи крај принципа у међународну политику часописа "Економист". Било је међу њима људи који су некад знали и рекли шта је шта. Јавно мњење тражи и њихово мишљење о убиству генерала Михаиловића. Сад већ можемо на прсте да пребројимо те правичне људе са левице. Господин Коланц, лорд Беверик и лорд Пакенхам, с малим бројем других... Шта се збива са енглеском савешћу кад и "Тајмс" одобрава пресуду? Ја ћу само дићи косу на глави уредника ако их подсетим на савет који су дали Чесима, а који је гласио: жртвујте себе за добро Немаца. Сличан савет дали су и Пољацима: да се жртвују за добро Руса. А Грцима и Југословенима: да се мирно предају тим истим добротворима. По примеру Понтија Пилата, "Тајмс" самом себи поставља питање: "Шта је истина?" А, затим, он је, као и Пилат, довољно обазрив да опере руке. Све је у реду, јер сада већ знамо где смо. Ако, ипак, желимо да будемо спасени, јер је ово заиста питање Спаса, ми смо дужни да препознамо непријатеља међу капијама наше сопствене савести. Једна стара формула открива нам путеве којима грех долази. Они могу бити и чињење и нечињење. Зато сви ми, који смо се последњих година бавили политиком или публицистиком, запитајмо своју савест: Да ли смо сасвим недужни за крв овог праведника?

("Time and Tide",

Лондон)

* * *

Где су сада громови, кроз које су некада говорили пророци? Где је глас који човечански зацвили над судбином нејаких, кад их газе, и добрих, кад их вређају? Где су речи оних који ватру пречисте, да би из праха мученика васкрсла армија феникса, како бисмо свет одбранили од силе, а слово пророка од заборава? Кад силни греше, грешни су неми. Зато, прво са осећањем стида, а затим с молитвама – поздравимо Србина и Јунака!

(Јеврејски песник

Леон Аронсон)

* * *

Милост је знак слабости у свету политичких пигмеја. Генерала Михаиловића више нема... Британска влада опрала је своје руке, као што је то рађено пре две хиљаде година.Чудовишне ствари десише се Михаиловићу. Током рата, Немци су уложили све силе да би га смакли са света. И што ни Адолф Хитлер није могао, то је сада за њега урадио овај сулуди свет. Што је Михаиловић дочекао јуче, то ће сутра многи доживети.

("Palestine Post",

Јерусалим)

* * *

 
Убиство генерала Михаиловића не чини част нашем веку. Наш век постаје још мизернији баш зато што је Михаиловић издат и напуштен од Савезника на чијој је страни био и од којих издају никад није очекивао.

( "La republique",

Истамбул)

* * *

Исток и Запад, источна и западна оријентација, стали су један против другог у београдској судници. Ни о чему другом није се радило. И зато је генерал Дража Михаиловић морао да умре. У хиљадама сељачких домова, запалиће се данас кандила испод иконе српског Светитеља Саве, а за покој душе убијеног Мученика. Народни херој, иако мртав, биће далеко јачи него што је то икада за живота био или могао бити у свету велике неправде.

( Ј. Алтмајер,

"Hamburger Echo")

* * *

- Хало, госпођо. Да ли сте срећни?

- С ким имам част?
- Ја сам официр Америчке војске. Један од стотина који смо живи
захваљујући српском генералу кога више нема. Могао бих вам се, госпођо Рузвелт, представити као мајор Фелман, као пуковник Роберт Мекдауел, као поручник Роџер, као пуковник Алберт Сајц...Сви смо једнако огорчени, осрамоћени и несрећни.

- Да, заиста је страшно. Била сам и ја много тужна када сам јутрос у новинама прочитала да је стрељан генерал Михаиловић.

- Америка је саучествовала у злочину.

- Није истина. Мој покојни супруг је изузетно поштовао генерала Михаиловића. Черчил и Стаљин су виновници промене наше политике.

- И ви, лично, госпођо Елеонора. Ви сте вашег болесног мужа, а нашег Председника, крај самртничке постеље, убеђивали у истинитост лажи Титовог интриганта, а вашег кућног пријатеља, Луја Адамича. Ви сте уверавали нашег Председника у тачност ступидних изјава сенатора Пејпера да је комуниста Тито југословенски Џорџ Вашингтон...

* * *

Државни тужилац:

-Ви сте, оптужени, и као полицијски пуковник и као шеф Гестапоа у окупираној Србији, свакако одржавали тесне везе са већ осуђеним и погубљеним издајником Дражом Михаиловићем. Објасните суду вашу сарадњу са њим.

Оптужени пуковник др Фукс.

-Никада Гестапо, чији сам шеф стално био, није имао никакве везе са генералом Михаиловићем. Штавише, ми смо Михаиловића увек сматрали за непријатеља Рајха број један. Зато су сви припадници Михаиловићевог покрета од стране Гестапоа прогањани без милости.

Државни тужилац:

-То је неприхватљиво.

Оптужени пуковник др Фокс:

-Ја сам официр од части. Од начела истине не смем одустати ни по коју цену живота, који је сада у вашим рукама. Од Хитлера па до нашег последњег војника на Балкану, генерала Михаиловића и његове герилце сматрали смо највећом опасношћу по нас. То је покрет који је Немцима задао највише зла и који...

Државни тужилац:

-Доста ! Ни речи више. Захтевам, другови судије, да се претрес одмах прекине и да суђењу овом злочинцу више не присуствују страни дописници.

Председник Суда:

-Захтев државног тужиоца се усваја.

(Београд, децембар, 1946.)

* * *

Државни тужилац:

-Немачки Рајх није могао из Србије извлачити храну, јер вам то нису допуштале наше партизанске борбене јединице.

Оптужени Франц Нојхаузен:

-Као шеф немачке привреде у окупираној Србији, одлучно и одговорно изјављујем да ми партизане и комунисте нисмо ни осећали. Ако су наша складишта била стално нападана, пљачкана и уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи а не партизана. Они су испред нас затварали све путеве до села и ризница, те тако спречавали и сваки немачки извоз из Србије.

Државни тужилац:

-Ви нисте само ратни злочинац, него и битанга. Одузимам вам реч.

(Београд, децембар, 1946.)

* * *

Државни тужилац:

-Само у селу Јајинци убили сте више од стотину хиљада заробљених партизана и комуниста.

Оптужени генерал Мајснер:

-Не знам тачан број, али мислим да претерујете. Врховна команда Југословенске војске потписала је била капитулацију, али је овдашњи неодговорни људи нису поштовали и они су криви за наше репресалије.При том, нарочито истичем герилу генерала Михаиловића. Не знам колико је Срба погубљено у Јајинцима, али знам, као главнокомандујући за целу Србију, да су свуда, од десет стрељаних, њих девет били борци или помагачи ребела Михаиловића.

(Београд, децембар, 1946.)

* * *

Слобода или смрт! Велики закон и још већи идеал, за велика времена и велике људе. Да је и дело било у складу са идеалом, уверио сам се када сам са генералом Михаиловићем бранио и ослобађао српске крајеве.Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. Један од великана, мој добри и никад прежаљени Чича, живеће у мени све док ме буде било.Гледао сам га са свих страна које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама, кад се све верније види и упамти. Било да је прах пред очима, смрт вреба или неправда боли, он је увек био велики... У ноћи, 18. августа 1943, спустио сам се падобраном на падине планине Чемернице, где су ме дочекали људи-џинови и одвели ме своме генералу. Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, с искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу.Ни по оделу, ни по начину живота, између њега и његових људи није било разлике у ма чему. Тога часа, осетио сам човека рођеног за друге, који се више брине о ближњим својима, међу њима и о мени, него о самом себи. Од тада смо делили, заједнички, и добро и зло, увек у покрету између живота и смрти, заседа и изненађења. Још и сад чујем његов благи, братски глас:"Све ће бити добро, Бошко. То име добио сам у његовој герили. Присебност, храброст и сналажење током свих операција красили су генерала Михаиловића. У том витешком срцу, лежале су и све велике људске врлине, међу њима и ратно частољубље и ретка хришћанска самилост.Зато Чича није, зарад своје славе, пред страшне нацистичке чељусти бацао децу Србије никада, кад би он сам у томе могао да их замени. Штедео је невину крв и клонио се безнадежних битака по сваку цену.Није хтео да својој слави друге жртвује и да своју славу зида на хиљадама невиних и непотребних гробова. Током тешке зиме 1943. године, заједно смо се пробијали кроз долине смрти. А већ тада, у долинама Техерана, Радио-Лондон је славио човека који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама демократске државе подигне комунистичку Ћеле кулу. Кад смо се 1944. растали у братском загрљају и војничком осећању, био је насмејан и поред срамотних техеранских одлука. Дубока туга је, ипак, сенчила Чичине очи, јер смо већ слутили какви се дани ваљају иза брда. Шта је дошло с издајом верног савезника и поклањањем Југославије белосветском комунизму познато нам је свима. Наступио је рај, али пролазни и варљиви рај, за крволоке, а ропство, беда, тамнице, логори и лудачки експерименти сручили се на несрећни народ. Историја све исправља и мртве праведнике диже из гробова. То историја и ми сви преостали дугујемо генералу Дражи Михаиловићу, великом јунаку, верном савезнику, издатом мученику и ретком праведнику.

(Валтер Менсфилд,

из говора америчким Србима,

на Видовдан 1953.) [/SIZE]
 
Кокарда

12/2/2005

Да ли знамо како изгледа кокарда

У последњој деценији 20. века када се коначно назирао крај комунизма у нашој напаћеној земљи у јавност су поново почеле да извиру кокарде. Ситни продавци на улицама кришом су их продавали и говорили како су то ''оне праве'', како је ''баш ову носио Калабић... ђујић... Рачић.... ДРАЖА!?''. А које су и како изгледале те праве? Покушаћу да у даљем тексту објасним уз додатак који објашњава какву је кокарду носио генерал Дража Михаиловић, када је носио, а када не.
<и>Први пут су кокарде почели ности српски четници у Старој Србији почетком 20. века. Да напоменем у том делу, још увек заосталом под Турском зарад Србије борили су се четници, зарад Бугарске комите, а зарад Грчке андарти. Једно време четничке и комитске групе су биле ''савезници'' тако да је мало ко правио разлику. Дешавало се да су неке комите (Бугари) чак зимовале у Београду.
Кокарде су рађене са лобањом и укрштеним костима уз хералдичку траку са натписом ''Слобода или смрт'' (комите су имале исту кокарду само уз натпис ''Свобода или смрт''). Српска војска је тада носила кокарде (ако их можемо тако назвати) јајастог облика са црвеном позадином која се настављала у тробојку идући ка рубу. Унутар кокарде било је стилизовано слово ''П'' са круном и римским 1 (Петар Први), у Краљевини Југославији ''А'' са римским 1 (Александар Први) и ''П'' са римским бројем 2 (Петар Други). Тек у Краљевини Југославији почеле су се носити кокарде са венцем (види слику). Још увек не успевам да пронађем податке ко их је носио, али биће да су их носили виши официри, од мајора па навише. На снимцима предаје југословенских генерала у Априлском рату виде се те кокарде на њиховим шајкачама. Та кокарда је сачињена од двоглавог орла са штитом у коме су српски, хрвтаски и словеначки грб тј. југословенски, а преко штита стилизовано ''П'' са римским 2. Нисам наишао на кокарде са словом ''А'' и римским 1 – што значи да су уведене тек после смрти краља Александра. четничка организација из Ослободилачких ратова наставила је у међуратном периоду да негује своја обележја: кокарде и заставе са лобањом. На сахрани војводе Степе Степановића 1929. присуствовала је делегација овог покрета са заставом са лобањом.
Већина официра ЈВуО тј. четничких официра носила је кокарде са венцем. Међутим, на фотографијама генерала Михаиловића током целог рата примеђује се кокарда са лобањом и укрштеним костима. Један од најбољих команданата, потпуковник Никола Калабић носио је кокарду која је на себи имала само четири оцила. Војвода ђујић је носио кокарду без круне са лобањом док орао држи мачеве у канджама. Постоји једна његова фотографија на којој поред те кокарде на свом оделу (тачније јелеку) носи кокарду са венцем. чињеница је да су србијански четници (четници који су деловали на простору ''Недићеве Србије'') веровали и борили се за обнављање Југославије док су прекодрински четници гледали само српски интерес, јер су на својој кожи осетили грешку те Југославије (издајство и геноцидност усташа и делом муслимана). Сам генерал Михаиловић био је део генерације која је стварала и до смрти бранила Југославију. Званична застава Врховне команде била је југословенска тробојка, застава 41. пешадијског пука Друге армије, док је пак застава Лимско-санджачких четничких одреда мајора ђуришића била црна са лобањом и укрштеним костима. Међутим, Други равногорски корпус мајора Предрага Раковића поседовао је 2 заставе српске војске из Првог светског рата. Занимљиво је да је протојереј Будимир Соколовић, верски референт Врховне команде носио је православни крст са ловоровим венцем уместо кокарде.
Ипак, у тим тренуцима када се стварао покрет није било времена за ''истеривање мака на конац''. Важно је било узети пушку у руке и борити се, а велики број је чак носио само шајкаче или шубаре без ознака и био у својој свакодневној одећи тако да није личио на војску. Борба против окупатора и страдања народа била је изнад проблема о симболима, ознакама и сл. У извештајима обавештајних савезничких официра говори се да је одећа Равногораца ''вешто склопљена'' од старих југословенских и српских одела, заробљених немачких, бугарских, усташких и обичних сеоских свакодневних ношњи.

Кокарда генерала Михаиловића

О томе какву је кокарду носио генерал Михаиловић можемо закључити само преко фотографија. Анализу његове кокарде нико никада није извршио, јер и није било у жару интересовања. Данас када се по Србији и емиграцији појављују разне ''оригиналне'' кокарде пожељно је то учинити.


Дражина кокарда најбоље се види на приложеној фотографији. Фотографија је начињена на Равној Гори 1943. Пошто је Дража до јуна био у Црној Гори и Санджаку (тачније до средине маја у Липову када се склонио испред немачке потере у Србији у време операције ''Шварц'') фотографија је начињена у другој половини 1943. године. Фотографисао га је Аца Симић, службени фотограф Другог равногорског корпуса, који је и данас, хвала Богу, још увек у животу. Види се да је кокарда на подлози која је највероватније пришивена уз шајкачу. Такође се примећује и да је врло грубе обраде тако да је тешко приметити лобању на малом формату, али уз сасвим мало увећање може се лако уочити. Када погледамо његову фотографију после заробљавања 1946. можемо приметити исту кокарду. Током суђења Дражи је забрањено да носи своју шајкачу са кокардом док су партизанске судије, тужиоци и остали службеници долазили са својим ''титовкама''. Из овога следи да је Дража носио кокарду са лобањом у периоду од 1943. до 1946.
Сада би требало утврдити коју је и какву кокарду носио до лета 1943. и да ли је уопште носио. На јединој фотографији из маја 1941. на Равној Гори види се Дражина кокарда, али је фотогарија веома малог формата, а и врло оштећена тако да можемо само претпоставити да је то званична кокарда јер Дражу видимо у официрској унифроми. Значи да је са целом својом официрском опремом доспео до Равне Горе. На другој фотографији из 1941. тачније од 6. септембра 1941. Дража своју шајкачу највероватније држи у руци док стоји у ставу ''мирно'' у част рођендана Краља Петра Другог, тако да се не може видети кокарда. ОСтаје само да поверујемо да је као виши официр (тада пуковник) носио званичну верзију кокарде. Познато је да је после операције ''Михаиловић'' и преласка у ''дубоку илегалу'' почео да се облачи као сваки српски сељак (чакшире, кошуља, гуњ, шубара) да се не би разликовао од осталих и био примећен од многобројних потера. У то време је пустио и браду. Његову шајкачу са кокардом заменила је црна шубара. Док на фотографијама са народом у Драгачеву пролећа 1942. видимо Дражу без кокарде, Станојло Плазина из Другог равногорског покрета каже за Дражу приликом његовог доласка на чемерно за Васкрс 1942. следеће: ''...Обучен у народну ношњу, сељачка шумадијска одећа са шубаром и амблемом на глави. На ногама носи опанке са каишима који опасују сељачке везене чарапе...'' (С. Плазина ''Са Јелице плануле варнице'' стр. 137-138). Постоји такође слика где Дража наздравља са једном сељанком и сељаком за коју се верује да је начињена уочи његовог поласка у Црну Гору јуна 1942. где на шубари нема кокарде (приложена слика). На сликама током целог рата Дражу ниједном не срећемо са опанцима (како наводи Плазина) већ са војничким алпским чизмама (током 1941) и цокулама и вуненим чарапама током осталих ратних година. На слици са Вилијемом Бејлијем (Wиллиам Баилеy) у Липову, крај Колашина, која је начињена фебруара 1943. Дража на шубари нема кокарду. Из овога следи да је Дража током 1941. године носио шајкачу са кокардом, највероватније официјалном верзијом југословесног орла са стилизованим ''П'' и римским 2. Затим закључујемо да је током целе 1942. и прве половине 1943. носио како шубару без кокарде тако и сељачку народну ношњу због скривања од непријатеља. Из ранијег излагања смо закључили да је од средине 1943. носио кокарду са лобањом и укрштеним костима. Следи да је само 1941. година делом мистерија.




Што се тиче осталих обележја и амблема, Дража је током рата са собом носио орден Белог орла са мачевима. Остало ордење је 1941. године у доба мира послао из Мостара својој породици. Дража није заробљен са својим орденом из једноставног разлога јер га је прикачио свом сину Војсилаву на груди и са њим га сахранио на Зеленгори, маја 1945. Орден се види на Дражиним грудима на фотографији од 6. септембра 1941. где стоји са Драгишом Васићем у част рођендана Краља Петра. Са Дражом је од важнијих обележја заробљена застава 41. пеш. пука која је била прва застава на Равној Гори, али њена каснија судбина није позната. Највероватније су је комунисти уништили. Током рата је носио наредник-водник Божа Перовић, а видимо га и на фотографијама са затварања Светосавског конгреса 28. фебруара 1944. године.
 
srpski%20cetnici.jpg

NP.gif
 
To nije orginalni tekst on je kopirao iz neke knjige napisne cirilicom ( vidis da pise stranica 13. ) , ali tekst i sporazum izmedju komunista i ustasa jeste potpisan 1935. u SREMSKO MITROVACKOM zatvorr. Da je tadasnja Vlada Kraljevina Jugoslavije bila pametna pa te sve boljsvike i ustase u Sremskoj Mitrovici potamani kao bubasvabe, a ne da ih hrani na drzavnom trosku.
Неко је раније поставио тај документ, пробао сам сада да га нађем преко Гугл-слике, међутим нађох извод уместо слике документа.
Елем, садржај се поклапа изузев уводног дела.
 
To nije orginalni tekst on je kopirao iz neke knjige napisne cirilicom ( vidis da pise stranica 13. ) , ali tekst i sporazum izmedju komunista i ustasa jeste potpisan 1935. u SREMSKO MITROVACKOM zatvorr. Da je tadasnja Vlada Kraljevina Jugoslavije bila pametna pa te sve boljsvike i ustase u Sremskoj Mitrovici potamani kao bubasvabe, a ne da ih hrani na drzavnom trosku.

Naravno da je bilo,ali ako ćemo tražiti konkretna (ne)dela, onda nema tu 100% čistih...

Treba se fokusirati na ideju svih tih vojski...

Što su se četnici digli na oružje, po čijem nalogu i za koje ciljeve?

Što su se partizani digli na oružje, po čijem nalogu i za koje ciljeve?

Što su se ustaše digle na oružje, po čijem nalogu i za koje ciljeve?

Kad uporediš odgovore na sva tri pitanja, sve će biti kristalno jasno...
 
Неко је раније поставио тај документ, пробао сам сада да га нађем преко Гугл-слике, међутим нађох извод уместо слике документа.
Елем, садржај се поклапа изузев уводног дела.

Reč je o falsifikat, pričali smo već o tome.
Taj "sporazum" napisao je neki ljotićevac pa posle prebacio u knjigu.

Ima mešanja jekavice i ekavice, a zahebao se falsifikator i kod jedne istorijske činjenice.
 

Back
Top