nedeljni rucak
ne treba ti ideja
supe, sosa i mesa
pa nesto pohovano itd
ili ::
Мама Надина супа
Мама Надина супа је вероватно најбоља варијација баба Тинкине супе, и заслужено заузима прво место у делу са озбиљнијим јелима. Ако се питате зашто, морам вам одговорити да је кување супе уметност, и то права правцата уметност. Моја мама Нада, или Џеронимо, како сам је ја звала, заслужна је што је ова супа најблаже речено Мона Лиза свих јела. Можда нисам баш изабрала праву слику, али можда и јесам, јер је та супа стварно пуна мистерије и нечег загонетног, узвишеног, а опет стварног и опипљивог, верујте ми. Врло је важно да се кува недељом, и да не сме бити послужена после 12 сати, јер онда нема смисла.
Недељом се руча у 12, а ако питате зашто мора у 12, па одговор је отприлике овакав. Моја баба Тинка је целога живота била домаћица, водила рачуна о 4 ћерке, и свему осталом. Деда Паја је био железничар, који је радио по сменама, поштено до краја, сваке секунде одговоран и одан својој породици и послу, и тако 40 година раног устајања, касног легања, без боловања, притужби и беса. И напокон је дошао у пензију. Неколико година пре пензије, бака и деда су купили парче земље преко Дунава, гледали Ковиљ, и Горнји, а боме и Доњи (наравно баба Тинкино родно место, нисте ваљда помислили да би гледали Каћ, иначе родно место мога деде) засадили све што се могло засадити, па чак и кикирики, направили кућерак по жељи своје старије унуке, мене, и уз, опет, рад, рад, и само рад, дочекали деда Пајину пензију.
Како је мој деда био срећан. Напокон мир, али не лези враже.
Јутро, тек птице отвориле очи, кад баба Тинка: Пајо, пристави кафу. Деда онако бунован устане, стави кафу, и онако успут, пита своју жену: Је л' ,Тинка, а колико је сати. Сад ће 4, каже моја баба Тинка. Ију, на то ће деда, па што, Тинка, сада пијемо кафу. Одговор је био просто фантастичан: Зато што сав нормалан свет пије кафу у 4. Рекла сам, и тако би до краја њиховог живота.
Дакле супа се једе у подне. Да ли је то сад јасно. Хехе, баба Тинка тако рекла, а то је закон. Имали смо ми још неколико њених закона, али о том потом. При том, моја мама, Џеронимо, тога се слепо држала, уз образложење да не зна да кува после 12. Божеееееееееееее, али јаааааааааааааа волим да спавам!
(Морам вам признати да, када је моја мама долазила на недељни ручак код мене, јело се у 12, а кад није - боме нећу вам открити сатницу, хехе.)
Дакле, морате устати рано то је обавезно, иначе, супа не вреди. Лонац мора бити огроман, да би све стало – дакле, `ладна вода у коју се стави говедина (па сад, шта ја знам, розбратна, и то баш баш, или ребра, или реп, јунеће груди, или од свега по мало) па на то, после једно пола сата, две половине лука, које су претходно мало пржене на рингли, и нежно спуштене у воду, и то сад полако кувати на најнижој могућој ватри, јер не дô Бог да се замути, то значи да сте никаква домаћица (мама Надине речи).
Причамо о 7 сати ујутро. Можете ставити кафу и пити да се разбавестите, али немојте да се превише опустите. Кад се супа кува, то је недопустиво. И тако, то се кува до 9. У 9 се стави нешто свињско, нека кошчица, или парче не масног меса, у 10 иде пилетина, и то леђа, желудац, ноге, џигерица, срце, може белог меса, и зелен, односно шаргарепе, паштрнак, и зелен, и тек сад се стави со. У касно пролеће, обавезно иде и келераба (обожавам келерабу из супе) у 15 до 11 неколико кромпира, у 11 и мало карфиола, у 15 до 12 се супа цеди и у 5 до 12 закувава. Тако мора бити и никако другачије.
У 15 до 12 долазе инспектори и гледају да ли се супа провиди, односно да ли се види лепо све што има у шерпи, тј, да ли је супа бистра. У случају замућене супе креће монолог: Ја, Бранислава, стварно не знам у чега сам потрошила све ове година васпитања. Где си ти видела да се супа овако кува. Шмрц, баш ми је увек било тешко кад зафркнем Мона Лизу. Увек сам се плашила да ће сва родбина бити обавештена, а ако сте гледали моју мрсну православну славу, па та породица је мачји кашаљ, хехе, за моје дивне рођаке, које овом приликом поздрављам, и стварно јако волим, нарочито моје тетке, Веру, коју смо до скора и звали тетка Вера, Бебу-гувернанту, и Светлану, куму. Кад је моја мама кувала супу, после тога је обавезно долазио сос, односно део ручка познат у Бачкој као ринфлајш, па онда поховано месо обавезно, динстани грашак, печени кромпир, салата и још којекаквих прилога, и на крају колачи. Сада, из ове перспективе, моја мама мора да је лагала да је кретала са кувањем у 7. Па то све нико од 7 не може да постигне. Ја о колачима ни не сањам, али јадна та моја деца цвиле за њима. Зато ја обожавам Родић.
Импровизација на ову супу не постоји. Не покушавајте. Не изазивајте богове. Ако је кувате, држите се сатнице... Ја је кувам сада само тако, и само по тој сатници, у спомен на моју маму, и моју баку, којих више нема.