КласичноЛибералан
Poznat
- Poruka
- 8.243
Уважена господо, време је за један кратак али поучан час из домена политичке науке. Мислим да је ово Крсти потребно више него иком. Текст је одломак из стручне литературе двојице респектабилних али анонимних аутора и професора. По мом суду, далеко најупечатљивији на српском језику по питању класичног либерализма.
--------------------
Šta je to klasični liberalizam - Manifest Borislava Ristića i Ivana Jankovića
Šta je to klasični liberalizam i ko su to klasični liberali? Uobičajeno shvatanje je da je klasični liberalizam samo politička doktrina koja definiše granice upotrebe sile protiv slobodnih akcija pojedinaca. Te granice su veoma rigidne i obeležavaju razdaljinu između vaše pesnice i tuđeg nosa. Funkcija države, koja ima monopol na legitimnu upotrebu sile, definisana je istim načelom – zabranjena je upotreba nasilja protiv nenasilnih akcija individua. To je funkcija države „noćnog čuvara“ i na tome se priča obično završava. To bi bila jedna sasvim pitka doktrina, ali i umnogome naivna.
Prema ovom shvatanju, klasični liberalizam ostaje naprosto „negativna“ politička teorija, koja nam ne pruža nikakav skup rukovodnih načela za moralne akcije ljudi, koja ne poseduje svoju ideologiju, koja je potpuno lišena svih natruha tradicije, kulture, svih katalaktičkih institucija društva. Klasični liberalizam, kaže se, ne može raspaliti ljudsku maštu, ne podstiče žar vere, ne pruža čoveku nikakav ideološki oslonac. Za liberalizam se ne gine. On je idološki i vrednosno neutralan, on pruža samo zakonski okvir koji „negativno“ definiše slobodu. Sve ostalo je prepušteno legitimnim sklonostima, uverenjima i željama svakog ponaosob. Liberalna država pruža „utopijski okvir“ za najrazličitija utopijska stemljenja pojedinaca ili grupa. Da li je to baš tako?
Najpre, metafora o pesnici i nosu je zanimljiva, ali treba imati u vidu ko je njen autor i u kom kontekstu je formulisana i izrečena. Autor je J.S. Mil, „liberal“ – precizno bi bilo reći social-liberal ili social-demokrata – koji je svoju filozofiju formirao pod uticajem romantičarskih pesnika i svoje žene komunistkinje, i koji je ove romantičarsko-revolucionarne fantazije naprosto nakalemio na jedan osiromašeni i deformisani koncept klasičnog liberalizma. Za njega je, naime, liberalizam više značio ono što znači za današnje libertene, nego za stare, klasične liberale – podrška i ohrabrenje raznim manjinskim, snobovskim životnim stilovima, etos samoizražavanja i samospoznaje, privatni moral umesto tradicionalnog, podršku sindikatima, državi blagostanja i svakoj vrsti „socijalnih reformi“, skoro do čistog socijalizma.
Nozikovo shvatanje o državi kao „okviru za različite utopije“, samo je modernizovana verzija i derivat milovskog libertenizma, prilagođena posthipijevskom weltanschauungu, koji još miriše na zagušljiva, nehigijenska kulturna isparenja 1960-ih. Nozik hoće da ubedi hipika da je laissez-faire idealno okruženje za njega, u kome slobodno može da izrazi svoju idiosinkraziju. On želi da liberalizam učini moralno poželjnim, da se liberalizam svima po malo dopadne, tako što kaže da minimalna država znači pravi mali rajski vrt u kojem cvetaju svi cvetovi. “Anything goes”, to je ključni Nozikov argument za poželjnost liberalizma. On veruje da je žrtvovanje katalaktičkih društvenih struktura i tradicionalnog morala, koje su afirmisali klasični liberali kao kvintesecniju liberalnog učenja, mala cena koja se treba platiti da bi svi progutali neku formu liberalizma. Smatrao je da u tom poslu neće biti mnogo mrtvih. Ali, to ne biva. Nije čudo da moderni socijalistički mejnstrim kao liberalizam bio u stanju da shvati samo Mila i Nozika, jer se oni izražavaju jezikom koji taj establišment razume, i dele njegove vrednosti i najširi filozofski pogled na društvo i tradiciju – atomistički kult nezavisnosti i individualizma.
Ali, klasični liberalizam nije isto što i libertarijanski socijalizam po Milovom modelu, niti čak liberalna utopija nozikovskog tipa. Liberalizam ne raste u vakuumu; ogromna je iluzija verovanje da se moderna kultura smrti, amoralnosti, poslušnosti, neodgovornosti i parazitizma koju je inspirisala država blagostanja može prosto nakalemiti na minimalnu državu kao okvir za razne nihilističke utopije. Kultura kapitalacije kulture i morala je kultura koja prihvata i slavi tiraniju i zlo. XX vek je bio vek takve kulture, vek neograničenog divljanja „slobodnog duha“, „emancipacije“, „kolektivnog izbavljenja i samoispunjenja“, pa ipak je to bio vek kukavičkog saginjanja „slobodnih duhova“ pred apokaliptičkim zlom i anihilacijom svega ljudskog i civilizacijskog, ili još ćešće – miropomazanja tog zla i anihilacije kao znaka neviđenog, eshatološki vrednog napretka u odnosu na dekadentnu civilizaciju! Mao, Staljin, Hitler, Musolini, nisu bili za veliki broj intelektualaca oličenje „đavola u istoriji“, kako bi rekao Kolakovski, već pronosioci ovozemljskog izbavljenja. Markuze je video novu revolucionarnu antropologiju u Maovoj kulturnoj revoluciji, Lukač i Sartr eshatološki prelom u Staljinovom sistemu. Američki progresivci su obožavali Musolinija, a mnogi i Hitlera sve do rata. Dakle, to je put kojim vodi Milov slobodni duh, okrenut protiv civilizacije, i to nije put kojim vodi klasični liberalizam.
Sloboda klasičnog liberalizma nema nikakve veze sa tinejdžerskim, romantičarskim, velferističkim, ili komunističkim fantazijama o ospoljenju i ostvarenju ljudskog sopstva u zlom svetu. Ona nije povlađivanje infantilnim predstavama o oslobođenju kao o svemoći pojedinca koji ima sve što želi, i ne odgovara nikakvom višem zakonu i poretku, osim sopstvene naduvene „individualnosti“. Liberalna sloboda je „sloboda pod zakonom“, kako kaže klasični liberal Hajek, i to u dvostrukom smislu. Sloboda je, s jedne strane, pod zakonom, jer predstavlja zaštitu pojedinca od države i nasilja drugih ljudi, ali, s druge, ona je i pod moralnim zakonom, tj pravilima ponašanja koja su se dugom istorijskom evolucijom osvedočila kao superiorna. Mi ne zagovaramo nikakvo „oslobođenje“ pojedinca od „predrasuda“, „diskriminacije“ i „socijalnog terora“. Mi naprotiv mislimo da su predrasude i diskriminacija važan deo slobodnog društva, i da je socijalni “teror” i zapt opštih pravila morala i dužnosti nezaobilazno oruđe uzgajanja čoveka dostojnog slobode.
Kako su samo stari klasični liberali to dobro znali! Spinoza je podržavao slobodu govora, ali „ne iz besa i mržnje, ili želje da se nametne neka promena samo na osnovu autoriteta govora“. Lok je zagovarao slobodu, ali ne i za „gledišta protivna ljudskom društvu, ili onim moralnim pravilima koja su neophodna za osptanak slobodnog društva.“ Tokvil je govorio da „nema slobode bez moralnosti, ni moralnosti bez vere.“ Berk je govorio da „nema nikakvih otkrića u oblasti morala, a da ih ne može biti ni u oblasti dobre vladavine, koja je bila jednako dobro shvaćena pre nego što smo se mi rodili, i da će ostati jednako dobro shvaćena i kad tišina groba potčini svojim zakonima naše žustro blebetanje“. U kakvom je mračnom kolektivističkom ćorsokaku završila evolucija kako opštih političkih shvatanja tako i samog liberalizma u poslednjim decenijama najbolje svedoči okolnost da gledišta slična ovim citiranim koja su izrekli klasici liberalizma, njihovi današnji tobožnji libertarijanski sledbenici opisuju samo kao mračnjaštvo i „konzervativizam“. Društvo bez moralne infrastrukture i u anomiiji ne može opstati. Zato je danas toliko snažna tiranija političke korektnosti, pošto je ona državni supstitut za tradicionalne moralne standarde i vrednosti. Svojim propisima ispravnog ponašanja pod firmom “političke korektnosti”, država želi da zameni tradicionalnu ulogu katalaktičkih društvenih struktura konkurišući im, i pokušavajući da odozgo nametne obrasce socijalizacije i unese predividivost u ljudsku komunikaciju.
Najradikalniji i istovremeno misaono najsnažniji savremeni „libertarijanci“ vraćaju se starom nauku klasičnog liberalizma, veri u moralnu tradiciju i socijalni konzervativizam starih liberala, ideju Loka i Smita, Hjuma i Berka, Tokvila i Lorda Ektona. Američki filozof i ekonomista nemačkog porekla Hans Herman Hope objašnjava da je propast klasičnog liberalizma došla zbog njegovog ukrštanja sa demokratijom i da je „hijerarhijsko društvo, zasnovano na političkom primatu nekolicine sa izuzetnim postignućima“ bolja osnova očuvanju slobode nego demokratija, i čak razjašnjava mnoge prednosti tradicionalne monarhije u odnosu na demokratiju u pogeldu očuvanja slobode pojedinca. Valter Blok, ekonomista austrijske škole i anarhistički libertarijanac zvuči pre kao Tokvil ili Berk, nego Nozik: „Za mene sada religija predstavlja jednu od poslednjih velikih nada za društvo, pošto je to jedna od glavnih institucija koja se i dalje bori protiv prevelike i prenaduvane vlade“.
U sumiranju osnovne poente klasičnog liberalizma, juče, danas i sutra, možemo se samo vratiti starom Berku, i parafrazirati ga – nema otkrića u oblasti morala, nema otkrića u oblasti dobre vlasti, nema slobode za neprijatelje slobode, nema demokratije, „prava“, ni traganja za najboljim društvenim uređenjem, ako hoćemo slobodnog pojedinca, razvijenu, sofisticiranu civilizaciju i trajne osnove za njen napredak. Sve su stvari u moralu i politici otkrivene. Uglačala ih je, kako je rekao stari klasični liberal 17 veka, ser Edvard Kouk, „kroz sito pokušaja i pogreške, mudrost najobdarenijih ljudi u mnogim sledovima epoha“. Nama je dato da čuvamo, i branimo, i možda obnovimo što je oluja kolektivističkog nihilizma porušila. Ne da „stvaramo“, jer je sve što vredi opstanka već stvoreno. I to je klasični liberalizam.
--------------------
Šta je to klasični liberalizam - Manifest Borislava Ristića i Ivana Jankovića
Šta je to klasični liberalizam i ko su to klasični liberali? Uobičajeno shvatanje je da je klasični liberalizam samo politička doktrina koja definiše granice upotrebe sile protiv slobodnih akcija pojedinaca. Te granice su veoma rigidne i obeležavaju razdaljinu između vaše pesnice i tuđeg nosa. Funkcija države, koja ima monopol na legitimnu upotrebu sile, definisana je istim načelom – zabranjena je upotreba nasilja protiv nenasilnih akcija individua. To je funkcija države „noćnog čuvara“ i na tome se priča obično završava. To bi bila jedna sasvim pitka doktrina, ali i umnogome naivna.
Prema ovom shvatanju, klasični liberalizam ostaje naprosto „negativna“ politička teorija, koja nam ne pruža nikakav skup rukovodnih načela za moralne akcije ljudi, koja ne poseduje svoju ideologiju, koja je potpuno lišena svih natruha tradicije, kulture, svih katalaktičkih institucija društva. Klasični liberalizam, kaže se, ne može raspaliti ljudsku maštu, ne podstiče žar vere, ne pruža čoveku nikakav ideološki oslonac. Za liberalizam se ne gine. On je idološki i vrednosno neutralan, on pruža samo zakonski okvir koji „negativno“ definiše slobodu. Sve ostalo je prepušteno legitimnim sklonostima, uverenjima i željama svakog ponaosob. Liberalna država pruža „utopijski okvir“ za najrazličitija utopijska stemljenja pojedinaca ili grupa. Da li je to baš tako?
Najpre, metafora o pesnici i nosu je zanimljiva, ali treba imati u vidu ko je njen autor i u kom kontekstu je formulisana i izrečena. Autor je J.S. Mil, „liberal“ – precizno bi bilo reći social-liberal ili social-demokrata – koji je svoju filozofiju formirao pod uticajem romantičarskih pesnika i svoje žene komunistkinje, i koji je ove romantičarsko-revolucionarne fantazije naprosto nakalemio na jedan osiromašeni i deformisani koncept klasičnog liberalizma. Za njega je, naime, liberalizam više značio ono što znači za današnje libertene, nego za stare, klasične liberale – podrška i ohrabrenje raznim manjinskim, snobovskim životnim stilovima, etos samoizražavanja i samospoznaje, privatni moral umesto tradicionalnog, podršku sindikatima, državi blagostanja i svakoj vrsti „socijalnih reformi“, skoro do čistog socijalizma.
Nozikovo shvatanje o državi kao „okviru za različite utopije“, samo je modernizovana verzija i derivat milovskog libertenizma, prilagođena posthipijevskom weltanschauungu, koji još miriše na zagušljiva, nehigijenska kulturna isparenja 1960-ih. Nozik hoće da ubedi hipika da je laissez-faire idealno okruženje za njega, u kome slobodno može da izrazi svoju idiosinkraziju. On želi da liberalizam učini moralno poželjnim, da se liberalizam svima po malo dopadne, tako što kaže da minimalna država znači pravi mali rajski vrt u kojem cvetaju svi cvetovi. “Anything goes”, to je ključni Nozikov argument za poželjnost liberalizma. On veruje da je žrtvovanje katalaktičkih društvenih struktura i tradicionalnog morala, koje su afirmisali klasični liberali kao kvintesecniju liberalnog učenja, mala cena koja se treba platiti da bi svi progutali neku formu liberalizma. Smatrao je da u tom poslu neće biti mnogo mrtvih. Ali, to ne biva. Nije čudo da moderni socijalistički mejnstrim kao liberalizam bio u stanju da shvati samo Mila i Nozika, jer se oni izražavaju jezikom koji taj establišment razume, i dele njegove vrednosti i najširi filozofski pogled na društvo i tradiciju – atomistički kult nezavisnosti i individualizma.
Ali, klasični liberalizam nije isto što i libertarijanski socijalizam po Milovom modelu, niti čak liberalna utopija nozikovskog tipa. Liberalizam ne raste u vakuumu; ogromna je iluzija verovanje da se moderna kultura smrti, amoralnosti, poslušnosti, neodgovornosti i parazitizma koju je inspirisala država blagostanja može prosto nakalemiti na minimalnu državu kao okvir za razne nihilističke utopije. Kultura kapitalacije kulture i morala je kultura koja prihvata i slavi tiraniju i zlo. XX vek je bio vek takve kulture, vek neograničenog divljanja „slobodnog duha“, „emancipacije“, „kolektivnog izbavljenja i samoispunjenja“, pa ipak je to bio vek kukavičkog saginjanja „slobodnih duhova“ pred apokaliptičkim zlom i anihilacijom svega ljudskog i civilizacijskog, ili još ćešće – miropomazanja tog zla i anihilacije kao znaka neviđenog, eshatološki vrednog napretka u odnosu na dekadentnu civilizaciju! Mao, Staljin, Hitler, Musolini, nisu bili za veliki broj intelektualaca oličenje „đavola u istoriji“, kako bi rekao Kolakovski, već pronosioci ovozemljskog izbavljenja. Markuze je video novu revolucionarnu antropologiju u Maovoj kulturnoj revoluciji, Lukač i Sartr eshatološki prelom u Staljinovom sistemu. Američki progresivci su obožavali Musolinija, a mnogi i Hitlera sve do rata. Dakle, to je put kojim vodi Milov slobodni duh, okrenut protiv civilizacije, i to nije put kojim vodi klasični liberalizam.
Sloboda klasičnog liberalizma nema nikakve veze sa tinejdžerskim, romantičarskim, velferističkim, ili komunističkim fantazijama o ospoljenju i ostvarenju ljudskog sopstva u zlom svetu. Ona nije povlađivanje infantilnim predstavama o oslobođenju kao o svemoći pojedinca koji ima sve što želi, i ne odgovara nikakvom višem zakonu i poretku, osim sopstvene naduvene „individualnosti“. Liberalna sloboda je „sloboda pod zakonom“, kako kaže klasični liberal Hajek, i to u dvostrukom smislu. Sloboda je, s jedne strane, pod zakonom, jer predstavlja zaštitu pojedinca od države i nasilja drugih ljudi, ali, s druge, ona je i pod moralnim zakonom, tj pravilima ponašanja koja su se dugom istorijskom evolucijom osvedočila kao superiorna. Mi ne zagovaramo nikakvo „oslobođenje“ pojedinca od „predrasuda“, „diskriminacije“ i „socijalnog terora“. Mi naprotiv mislimo da su predrasude i diskriminacija važan deo slobodnog društva, i da je socijalni “teror” i zapt opštih pravila morala i dužnosti nezaobilazno oruđe uzgajanja čoveka dostojnog slobode.
Kako su samo stari klasični liberali to dobro znali! Spinoza je podržavao slobodu govora, ali „ne iz besa i mržnje, ili želje da se nametne neka promena samo na osnovu autoriteta govora“. Lok je zagovarao slobodu, ali ne i za „gledišta protivna ljudskom društvu, ili onim moralnim pravilima koja su neophodna za osptanak slobodnog društva.“ Tokvil je govorio da „nema slobode bez moralnosti, ni moralnosti bez vere.“ Berk je govorio da „nema nikakvih otkrića u oblasti morala, a da ih ne može biti ni u oblasti dobre vladavine, koja je bila jednako dobro shvaćena pre nego što smo se mi rodili, i da će ostati jednako dobro shvaćena i kad tišina groba potčini svojim zakonima naše žustro blebetanje“. U kakvom je mračnom kolektivističkom ćorsokaku završila evolucija kako opštih političkih shvatanja tako i samog liberalizma u poslednjim decenijama najbolje svedoči okolnost da gledišta slična ovim citiranim koja su izrekli klasici liberalizma, njihovi današnji tobožnji libertarijanski sledbenici opisuju samo kao mračnjaštvo i „konzervativizam“. Društvo bez moralne infrastrukture i u anomiiji ne može opstati. Zato je danas toliko snažna tiranija političke korektnosti, pošto je ona državni supstitut za tradicionalne moralne standarde i vrednosti. Svojim propisima ispravnog ponašanja pod firmom “političke korektnosti”, država želi da zameni tradicionalnu ulogu katalaktičkih društvenih struktura konkurišući im, i pokušavajući da odozgo nametne obrasce socijalizacije i unese predividivost u ljudsku komunikaciju.
Najradikalniji i istovremeno misaono najsnažniji savremeni „libertarijanci“ vraćaju se starom nauku klasičnog liberalizma, veri u moralnu tradiciju i socijalni konzervativizam starih liberala, ideju Loka i Smita, Hjuma i Berka, Tokvila i Lorda Ektona. Američki filozof i ekonomista nemačkog porekla Hans Herman Hope objašnjava da je propast klasičnog liberalizma došla zbog njegovog ukrštanja sa demokratijom i da je „hijerarhijsko društvo, zasnovano na političkom primatu nekolicine sa izuzetnim postignućima“ bolja osnova očuvanju slobode nego demokratija, i čak razjašnjava mnoge prednosti tradicionalne monarhije u odnosu na demokratiju u pogeldu očuvanja slobode pojedinca. Valter Blok, ekonomista austrijske škole i anarhistički libertarijanac zvuči pre kao Tokvil ili Berk, nego Nozik: „Za mene sada religija predstavlja jednu od poslednjih velikih nada za društvo, pošto je to jedna od glavnih institucija koja se i dalje bori protiv prevelike i prenaduvane vlade“.
U sumiranju osnovne poente klasičnog liberalizma, juče, danas i sutra, možemo se samo vratiti starom Berku, i parafrazirati ga – nema otkrića u oblasti morala, nema otkrića u oblasti dobre vlasti, nema slobode za neprijatelje slobode, nema demokratije, „prava“, ni traganja za najboljim društvenim uređenjem, ako hoćemo slobodnog pojedinca, razvijenu, sofisticiranu civilizaciju i trajne osnove za njen napredak. Sve su stvari u moralu i politici otkrivene. Uglačala ih je, kako je rekao stari klasični liberal 17 veka, ser Edvard Kouk, „kroz sito pokušaja i pogreške, mudrost najobdarenijih ljudi u mnogim sledovima epoha“. Nama je dato da čuvamo, i branimo, i možda obnovimo što je oluja kolektivističkog nihilizma porušila. Ne da „stvaramo“, jer je sve što vredi opstanka već stvoreno. I to je klasični liberalizam.
