Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
С обзиром на добар број чланова овог подфорума, и на теме којима се бави, мислим да би требало покренути малу расправу на ово питање.
Шта данас значи бити паган?
Мишљења сам да то није само придржавање старих обичаја (у већој или мањој мери христијанизовани) или обнављање ритуала према ономе што знамо из историјских извора. То не мора ни бити буквална вера у неког од старих богова - Перуна, Зевза, Одина, Хоруса... Не ограничава се само ни на однос према хришћанству. Чак није само поштовање Природе, њених појава. Наравно, паганство може укључивати све ово, може и још много тога.
Мишљења сам да бити паган значи имати одређен (не догматски, али препознатљив) однос према (на)роду и природи; однос према идеологијама, не само хришћанству (то ми је омиљена ставка); најзад однос према натприродном, у складу са овим пдф-ом (имам своје мишљење шта је уопште натприродно, можда за другу неку тему), односно однос према редукционизму савремене науке. Све би то могло значити бити паган, и још понешто... Па реците слободно, како ви осећате.
(Додајмо и то да неки уопште не воле израз паганство, преферирају реч родноверје, можемо и о томе причати)
За почетак дајем цитат једне моје пријатељице.
Однос човека према сопственом роду на једном вишем нивоу постаје однос човека према сопственом наРоду. Онај ко мрзи припаднике сопственог народа, који не егзистира са њима у хармоничном односу свакако није у најбољим односима ни са самим собом. Презир који гаји према сопственим сународницима је ништа друго до презир према самом себи и таква индивидуа је неизоставно несрећна. Она живи у свом свету, одвојена од других бескрајном Празнином. Због тога, љубав према свом народу лежи у темељу здравог друштва. Патриотизам је услов за успостављање духовне хармоније још из једног разлога. Јер то је љубав према својој земљи, хармоничан однос са својим окружењем. То је и израз поштовања према онима који су нам омогућили да живимо у слободи, који су дали своје животе за оне који ће их наследити.
На крају долазимо до односа према Природи који је у стара времена истовремено био однос према божанском. Наши преци су посматрали природу као супериорно биће чија моћ рађања и регенерације и њима дарује живот. Славећи моћ плодности наши преци су и сами учествовали у овом вечном стварању живота. Ми данас не морамо да вршимо ритуале плодности (мада, зашто да не?). Довољно би било да дозволимо Природи да и даље рађа и да се и даље обнавља. Зато је деловање у сфери екологије једна од обавеза сваког ко претендује да живи у хармонији са собом и светом. То је, уједно, још један од начина на који можемо превазићи духовни Амбис у коме егзистирамо.
Весна Какашевски
Духовни Амбис
Шта данас значи бити паган?
Мишљења сам да то није само придржавање старих обичаја (у већој или мањој мери христијанизовани) или обнављање ритуала према ономе што знамо из историјских извора. То не мора ни бити буквална вера у неког од старих богова - Перуна, Зевза, Одина, Хоруса... Не ограничава се само ни на однос према хришћанству. Чак није само поштовање Природе, њених појава. Наравно, паганство може укључивати све ово, може и још много тога.
Мишљења сам да бити паган значи имати одређен (не догматски, али препознатљив) однос према (на)роду и природи; однос према идеологијама, не само хришћанству (то ми је омиљена ставка); најзад однос према натприродном, у складу са овим пдф-ом (имам своје мишљење шта је уопште натприродно, можда за другу неку тему), односно однос према редукционизму савремене науке. Све би то могло значити бити паган, и још понешто... Па реците слободно, како ви осећате.
(Додајмо и то да неки уопште не воле израз паганство, преферирају реч родноверје, можемо и о томе причати)
За почетак дајем цитат једне моје пријатељице.
Однос човека према сопственом роду на једном вишем нивоу постаје однос човека према сопственом наРоду. Онај ко мрзи припаднике сопственог народа, који не егзистира са њима у хармоничном односу свакако није у најбољим односима ни са самим собом. Презир који гаји према сопственим сународницима је ништа друго до презир према самом себи и таква индивидуа је неизоставно несрећна. Она живи у свом свету, одвојена од других бескрајном Празнином. Због тога, љубав према свом народу лежи у темељу здравог друштва. Патриотизам је услов за успостављање духовне хармоније још из једног разлога. Јер то је љубав према својој земљи, хармоничан однос са својим окружењем. То је и израз поштовања према онима који су нам омогућили да живимо у слободи, који су дали своје животе за оне који ће их наследити.
На крају долазимо до односа према Природи који је у стара времена истовремено био однос према божанском. Наши преци су посматрали природу као супериорно биће чија моћ рађања и регенерације и њима дарује живот. Славећи моћ плодности наши преци су и сами учествовали у овом вечном стварању живота. Ми данас не морамо да вршимо ритуале плодности (мада, зашто да не?). Довољно би било да дозволимо Природи да и даље рађа и да се и даље обнавља. Зато је деловање у сфери екологије једна од обавеза сваког ко претендује да живи у хармонији са собом и светом. То је, уједно, још један од начина на који можемо превазићи духовни Амбис у коме егзистирамо.
Весна Какашевски
Духовни Амбис






