shiny...star
Početnik
- Poruka
- 1
Ovako,u mojoj porodici je bilo dosta problema,i to uglavnom oko para.
Imam 16 godina,majka i otac su se ranije,dok sam bila mladja,zestoko svadjali,ali je onda on poceo da se svadja sa svima,oko svega,kriveci sve oko sebe,a majka je pocela da ga ingorise.
Ubedjen je da je ceo svet protiv njega.
Ranije je radio u firmi,a moja majka nije imala posao,pa je on dao otkaz pre oko 5 godina,i od tad nas moja majka izdrzava kako zna i ume.
Medjutim,njemu to ne odgovara,poceo je da se zali kako mu ona prebacuje sto ne radi,a nije tako.
Uz to,on jos i pije,pa kad se napije ume da bude gadan,trazi svadju.
E sad,nesto mu je puklo (cuj,njemu puklo) pa je danas dosao kuci od negde,moja majka ga je pitala (i to sasvim mirno i fino,bez namere da optuzi) da li je bilo nekog posla,a on je poceo da se dere i psuje i trazio je torbe. Da se spakuje.
Ja sam sve to nemo gledala,toliko puta sam zelela da ode od kuce,toliko puta mi se smucilo da zivim s njim,ali to je normalno,pomislim,ne osecam se tako sve vreme,samo kad me iznervira,a sad sam jedva zadrzavala suze.
Pomislila sam kako nikad vise necu da ga vidim,kako je moja krivica sto ide,jer se oseca ugrozenim i nevoljenim (mi se,u stvari,nikad nismo svadjali,to je samo ono peckanje tipa zatvaraj vrata od moje sobe,ne lupaj vratima,utisaj tv,ne vredjaj mi majku,nemas prava na to(ovo je posebno,tad se pravi lud kao da nista nije ni rekao,i uvredjeno me pita cime je zasluzio da mu to kazem),ali on je pravio od komarca magarca.
Onda je teatralno poceo da pakuje svoje stvari,dosao do moje police sa knjigama,i rekao "Ovo ti je za uspomenu od mene,da me se secas",pokazavsi na jednu knjigu,i tu mi je malo falilo da sednem na pod i zaplacem iz sve snage,ali nisam. Sve sam cutke gledala.
U meni su se broila razna osecanja,da li da se osecam krivom,da li da mi bude drago sto vise necemo da imamo problema,da li da mi bude zao sto on sad misli da nema nikoga,a ja sam u stvari tu za njega,kao i moja majka,uvek bile...a on je postao paranoican,mislim da je poludeo. A sad je otisao kod svoje majke,koja je istinski bolesna zena. Bolesna,mentalno. Zla. Ne znam sta da radim..kad sam ga pitala gde ide,rekao je na daleki put...shvatam da treba da razgovaram s njim,da mu kazem da mi je i dalje otac i da ga volim,bez obzira sto ne zivimo zajedno vise,ali on je odavno izgubio sposobnost da razgovara,uopste ne slusa druge,a volela bih da me saslusa. Ubedjen je da sam protiv njega. Da me majka okrece protiv njega,a ja sam sto puta rekla,sama formiram svoje misljenje. I koliko god glupo i detinjasto zvucalo,volim ih podjednako.
Ne znam sta da radim,stvarno...
Imam 16 godina,majka i otac su se ranije,dok sam bila mladja,zestoko svadjali,ali je onda on poceo da se svadja sa svima,oko svega,kriveci sve oko sebe,a majka je pocela da ga ingorise.
Ubedjen je da je ceo svet protiv njega.
Ranije je radio u firmi,a moja majka nije imala posao,pa je on dao otkaz pre oko 5 godina,i od tad nas moja majka izdrzava kako zna i ume.
Medjutim,njemu to ne odgovara,poceo je da se zali kako mu ona prebacuje sto ne radi,a nije tako.
Uz to,on jos i pije,pa kad se napije ume da bude gadan,trazi svadju.
E sad,nesto mu je puklo (cuj,njemu puklo) pa je danas dosao kuci od negde,moja majka ga je pitala (i to sasvim mirno i fino,bez namere da optuzi) da li je bilo nekog posla,a on je poceo da se dere i psuje i trazio je torbe. Da se spakuje.
Ja sam sve to nemo gledala,toliko puta sam zelela da ode od kuce,toliko puta mi se smucilo da zivim s njim,ali to je normalno,pomislim,ne osecam se tako sve vreme,samo kad me iznervira,a sad sam jedva zadrzavala suze.
Pomislila sam kako nikad vise necu da ga vidim,kako je moja krivica sto ide,jer se oseca ugrozenim i nevoljenim (mi se,u stvari,nikad nismo svadjali,to je samo ono peckanje tipa zatvaraj vrata od moje sobe,ne lupaj vratima,utisaj tv,ne vredjaj mi majku,nemas prava na to(ovo je posebno,tad se pravi lud kao da nista nije ni rekao,i uvredjeno me pita cime je zasluzio da mu to kazem),ali on je pravio od komarca magarca.
Onda je teatralno poceo da pakuje svoje stvari,dosao do moje police sa knjigama,i rekao "Ovo ti je za uspomenu od mene,da me se secas",pokazavsi na jednu knjigu,i tu mi je malo falilo da sednem na pod i zaplacem iz sve snage,ali nisam. Sve sam cutke gledala.
U meni su se broila razna osecanja,da li da se osecam krivom,da li da mi bude drago sto vise necemo da imamo problema,da li da mi bude zao sto on sad misli da nema nikoga,a ja sam u stvari tu za njega,kao i moja majka,uvek bile...a on je postao paranoican,mislim da je poludeo. A sad je otisao kod svoje majke,koja je istinski bolesna zena. Bolesna,mentalno. Zla. Ne znam sta da radim..kad sam ga pitala gde ide,rekao je na daleki put...shvatam da treba da razgovaram s njim,da mu kazem da mi je i dalje otac i da ga volim,bez obzira sto ne zivimo zajedno vise,ali on je odavno izgubio sposobnost da razgovara,uopste ne slusa druge,a volela bih da me saslusa. Ubedjen je da sam protiv njega. Da me majka okrece protiv njega,a ja sam sto puta rekla,sama formiram svoje misljenje. I koliko god glupo i detinjasto zvucalo,volim ih podjednako.
Ne znam sta da radim,stvarno...
