Са великим торжеством би прослављено Душаново крунисање за цара у Скопљу, 16. априла год. 1346. Са подизањем чина српског владаоца, од краља на цара, ишло је и подизање чина поглавара српске цркве, од архиепископа на патријарха. Цара је требало да крунише патријарх. Први српски патријарх постаде, по свом положају, пећски архиепископ Јоаникије, ранији логофет српске државе. Дајући повељу свом новом манастиру Хиландару, стари Симеон Немања, са сином Савом, у великој скромности почетака српске државе, писао је како је бог поделио власти на земљи и како је »утврдио Грке царевима, а Угре краљевима«, а како је њега »по многој и неизмерној милости и човекољубљу« поставио великим жупаном. Није стари Немања, вероватно, ни долазио на мисао да ће његови потомци, већ у првој линији после њега, узети краљевску титулу, а да ће други, век и по иза његове владе, ставити на главу царску круну, и пореметити сав тај освештани ред. За своје дело Душан није тражио ничијег пристанка, нити му је он требао; у његовом крунисању, поред српског патријарха, који је имао главну улогу, учествовао је од великих црквених првосвештеника само још бугарски патријарх. Ни за проглас патријаршије Душан није тражио потребни пристанак осталих цркава, јер је добро знао да би наишао при том на цариградске сметње, па није хтео да се излаже одбијању. И Царство и Патријаршију он је створио само по својој вољи и у интересу престижа своје државе. Против његова царства било је више протеста. Кантакузеново крунисање у Адријанопољу 21. маја год. 1346. потекло је из мотива протеста и понављања својих аспирација и »права« на ту част; а ради неканоничног прогласа патријаршије дошла је, истина тек после четири године, анатема цариградског патријарха и на Душана и на српску патријаршију, кад је и црква требала да помаже грчкој офанзиви против Срба.
Узимајући царску титулу, Душан се прогласио за »цара Срьблемь и Грькомь«, односно »царем Србије и Романије«: »βασιλεὺς καὶ αὐτοκράτοωρ Σερβίας καὶ ’Ρωμανίας«. Сличну титулу узео је раније и бугарски цар Симеон као »цар Бугарима и Грцима« и она је, вероватно, послужила као пример Душану. Душан је, поставши цар, како је опазио још савремени Нићифор Грегора, свој ранији »варварски живот« заменио »ромејским навикама«. Себи је наменио управу над грчким областима, а сина Уроша, кога је дао крунисати за краља, а не за младога цара што би одговарало византиским обичајима, оставио је да управља »српским земљама« од Дунава до Скопља. Тако је бар мислио теориски. Упозорено је већ, после Грегоре, са више страна, да се у Душаново доба, иза год. 1346., тачно раздвајају Срби и Романија. Романија, или »грчке земље«, то су области узете од Грка. Дукља и Далмација, казује Стеван Првовенчани, зато што су их држали Грци, назване су »грчка област«; св. Сава прича за оца, да је »од грчке земље« добио Хвосно са Подрињем, Косово, Поморавље и Левче са Белицом. У грчке земље, односно у Романију, убрајале су се, према једној повељи манастира Хиландара, његове метохије у Просеку, Штипу, Брегалници, Струми, Струмици, Серу, Редини. У српске земље спадале су метохије у Плаву, Зети, Морави, Пилоту, Липљану, Призрену, Пологу. Вероватно је Душан изабрао Скопље за место свога крунисања што је, мада српско, било са мешаним становништвом и на међи између српске и грчке земље. Жича, као чисто српско крунидбено место, односно као крунидбено место краљева, није узета у обзир. Као цар, и патријарх је у своју титулу унео да је патријарх »Србима и Грцима«.
Међутим, Душан, уствари, горе наведену поделу није одржавао. Он је био и сувише јака личност да не води надзора над целом државом, а Урош, дете од десет година, сувише недорастао да би му се, у ма ком облику, могла поверити нека самосталнија функција. Душан, који је, исто тако формално, поштовао старе традиције, законе и културу својих нових области, дао је писати многе повеље на грчком језику и сам их је тако потписивао. Он је грчки, зна се, говорио од детињства. Али, он је ипак био већ националан у правом смислу те речи, узимајући Србе као главни стожер државе. Главна управна места он поверава само Србима: Бранковићима охридски крај, Вукашину Мрњавчевићу Прилеп, ћесару Прељубу Тесалију, ћесару Војихни Драму. Грчке владике замењује Србима. У толико уважени Сер доводи за митрополита славног књигољупца Јакова, игумана свог Арханђеловог манастира код Призрена. Срби су за Душанове владе носиоци његове политике; он се, у тешким часовима, може само на њих ослонити. Само, и он сам, и ти српски великаши на југу, што улазе дубље у Византију и што долазе у тешњи додир са византиским људима, све више примају њихове обичаје и традиције. Супериорност старе грчке културе они су осећали у много праваца и подлегали јој мање-више брзо и са мање или више отпора, али ипак стално. Дворски и властелински церемонијал, чинови и установе уређују се и дају по грчким обрасцима; то је долазило добрим делом и отуд што се на српском двору сматрало да су све то атрибути и освештане традиције царства и царског достојанства, које већ ради царског престижа треба задржати. Поред чинова деспота, ћесара, севастократора, иду и логофети, лататори, енохијари, протовестијари и др. У племићске куће улази грчки језик, грчки начин одевања, грчка јела. Породица ћесара Прељуба у Тесалији готово се сва погрчила. И у уметности, место старог романског стила који је превлађивао до XIII века, почиње већ од почетка XIV столећа јачи утицај византиског. У Нагоричину смо већ поменули грчке сликаре. Крајем XIII века јављају се у Србији два грчка калуђера хезихаста, који живе близу Пећи у пештери Котрулици, а брзо потом хезихастички покрет, који је ојачао као православска реакција црквеној политици цара Михаила Палеолога и Лионског сабора, односно политици црквене уније, узима видна маха и у Светој Гори и у грчким и српским земљама. Сам Душан имао је веза са главним грчким вођом хезихаста, Григоријем Паламом, и састајао се са њим у Светој Гори. Познати наш писац прве половине XIV века, Данило, кад је вршио дужност архиепископа Србије (1324.—1337.) доводио је у земљу грчке монахе, да даду образац српском свештенству. Г. Милоје Васић, који је посебно проучавао његов рад, мисли чак да је Данило, можда, »покушао основати при архиепископији монашку школу чији су се ученици могли поучити грчком православљу, као и у Св. Гори«. Грчки утицај је, дакле, био свестран. Још на крају XIII века, мада је Србија од времена св. Саве била пажљиво организована као православна држава, јављали су се у њој јаки утицаји Запада за владе краља Уроша I и нешто мање за владе Милутинове; још Стеван Дечански мисли на могућност преласка у католичанство и за зидање својих Дечана доводи једног которског фратра; — али, од Душанова времена и непосреднијих веза са Грцима и од дубљег улажења у византиске области Србија све више добија балканско-византиски тип.
Душанов проглас Царства и његови успеси забринули су патриотске кругове у Цариграду. Тамо почеше живље радити на томе да се грађански рат докрајчи и да дође до измирења између присталица законитог цара и Кантакузена. 3. фебруара год. 1347. ушао је царски одметник у престоницу и ускоро склопио споразум са противном странком. Он је, крунисан наново, имао да царује сам десет година, док млади цар постане пунолетан, а после тога да царује са њим заједно. Да споразум постане чвршћи, млади Јован V имао је да се венча са Кантакузеновом кћери.
http://sr.wikipedia.org/sr-el/Јован_V
Па овај Меклин где год да стане ту дође до битке
заиста срамота за једног ''љубитеља'' Конфедерације.
