eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.177
Mladen Đorđević
Usamljeni kritičari, međutim, upozoravaju na to da pojedine odredbe ovog sporazuma nimalo nisu u interesu Srbije i da će građani imati najmanje koristi. Pored toga, SSP strancima daje privilegije koje do sada nisu imali i koji nijedna zemlja nije prihvatila. Tako smo dobili sporazum koji je i bez sporne odredbe oko Kosova najblaže rečeno problematičan, i koji je, sudeći čak i prema komentarima zakletih pristalica evrointegracija, poput Dušana Janjića, u interesu tajkuna i uvozničkih lobija.
Slobodna trgovina u korist jačeg
Pojedini ekonomisti i političari na sva usta hvale SSP i ističu da je njegovim potpisivanjem (pored CEFTA sporazuma) Srbija zaokružila sistem ugovornih trgovinskih odnosa sa susednim državama, obezbedila slobodan protok kapitala i tržište od preko pola milijarde potrošača. Prema njihovom mišljenju, to bi našu zemlju učinilo dodatno povoljnom za investiranje i poslovanje, te Srbija treba da očekuje dodatni priliv stranih investicija, koje će omogućiti privredni razvoj, veću zaposlenost i bolji život građana. Zagovornici SSP-a pominju da naša preduzeća kroz sporazum dobijaju garanciju da će poslovati sa EU bez prepreka, da je njime osiguran izvoz robe iz Srbije na tržišta EU bez carine, da će olakšati srpskim firmama poslovanje u EU i doprineti rastu njihovog izvoza.
Sporazumom se, dakle, stvara zona slobodne trgovine između Srbije i EU u periodu od šest godina, (1) što znači da bi u tom roku Srbija trebalo da potpuno ukine carine na uvoz sve robe iz EU. Kako se objašnjava, ovaj rok je određen “u skladu sa sposobnošću srpske industrije i poljoprivrede da se prilagode slobodnoj trgovini” (2). Slobodan protok kapitala koristan je za dve jednake privrede, ali u situaciji kada Srbija širom otvara svoja vrata zajednici ekonomski neuporedivo jačoj od nje, pitanje je koliko su u stvari srpska industrija i poljoprivreda sposobne da se prilagode slobodnoj trgovini. Pitanje je šta je do sada učinjeno i šta će se u roku od šest godina učiniti da se pre ukidanja carina EU podigne konkurentnost naše privrede.
Nažalost, uprkos neprestanim zaklinjanjima i recitacijama o evropskim integracijama, do sada nije učinjeno skoro ništa, a ekonomski pokazatelji svedoče o lošem stanju domaće ekonomije. Industrijska proizvodnja u Srbiji je u 2007. godini manja za 4 odsto nego u 1998, BDP je manji nego devedesetih, dok su grinfild investicije najmanje prisutne u strukturi stranih ulaganja. Na tržištu nema slobodne konkurencije, već dominiraju proizvođački karteli i trgovinski monopoli, institucije zadužene za borbu protiv korupcije su slabe, a privatizacija je u velikom broju slučajeva izazivala ozbiljne sumnje. Politika liberalizacije tržišta koja je vođena od 2000. dovela je do toga da se troši više nego što se proizvodi, a dug je porastao na čak 27 milijardi dolara. Inače, važno je napomenuti da od 2000. godine preko 95 odsto proizvoda poreklom iz Srbije može da se uvozi na tržište EU bez plaćanja carine, ali to očigledno nije nimalo doprinelo poboljšanju srpske industrije. Niko nije sprečavao izvoz srpske robe u zemlje EU, osim visokog kursa dinara, koji je činio srpske proizvode skupim, pogodovao uvoznom lobiju i stranim proizvođačima i stvorio ogroman spoljnotrgovinski deficit.
S obzirom na ovakvu sliku, nije teško zaključiti da srpska privreda nije sposobna da izdrži tržišnu utakmicu i konkurenciju iz EU, a ako ekonomija ostane na istom kursu kao u proteklih osam godina, to neće ni biti. Ipak, to naše pregovarače nije omelo da širom otvore vrata Evropi, a za tržišnu utakmicu moraće da budu spremna i javna preduzeća. Srbija je, naime, preuzela i obavezu da u roku od tri godine nakon stupanja na snagu Sporazuma primenjuje pravila konkurencije na javna preduzeća i otvori ih za konkurenciju iz Evropske unije.
Umesto dobrobiti, ovakav SSP će pre značiti veliki problem za pojedine grane domaće privrede, a neke će doći u opasnost da budu ugašene. Što se tiče proizvodnje i trgovine, sporazum predviđa zaštitne mere, ali su one ograničenog karaktera. Kako se u članu 41 sporazuma navodi, “prilikom odabira zaštitnih mera, prvenstvo mora da se dâ merama koje najmanje remete sprovođenje ovog sporazuma.“
Zadovoljenje tuđih interesa
Ovakav sporazum umesto interesa Srbije štiti vitalne interese bogatih zemalja Zapada, a Srbiji onemogućava suvereno vođenje ekonomske politike (kao i u nizu drugih oblasti). Sporazum predviđa da o njegovom sprovođenju odlučuje Savet za stabilizaciju i pridruživanje, koga će činiti članovi Saveta Evropske unije i članovi Evropske komisije s jedne, i članovi Vlade Srbije s druge strane, a odluke ovog saveta će obavezivati ugovorne strane. (3)
Pored ovih odredbi, sporazum strancima daje privilegije koje nijedna zemlja nije prihvatila. SSP predviđa da se preduzećima iz EU daje pravo sticanja vlasništva nad nepokretnostima. Takođe, ovim preduzećima se daju ista prava kao i srpskim privrednim društvima u pogledu javnih dobara i dobara od opšteg interesa. (4) Ovo očigledno nije učinjeno u interesu građana Srbije, a posebno treba istaći da su Albanija i Hrvatska u svojim sporazumima izričito isključile jednaka prava nad navedenim dobrima. Čak su i sadašnje nove članice EU i u procesu pridruživanja izričito isključile prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište. Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka i Mađarska su zadržale ograničenja u pogledu kupovine poljoprivrednog zemljišta i šuma tokom sedam godina od učlanjenja, sa mogućnošću produženja za još tri godine, Češka slično, Poljska zadržava restrikcije čitavih 12 godina, a Slovenija može primenjivati poseban mehanizam tokom sedam godina.
Prema članu 63, državljanima EU će takođe biti dopušteno da poseduju nekretnine u Srbiji. (5) Verovatno da oni koji su pregovarali znaju zašto je ovo učinjeno, a jedan od razloga su verovatno cene poljoprivrednog zemljišta u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i na zapadnom Balkanu, koje su neuporedivo niže nego u EU. Opravdana je bojazan da bi se zemlja kupovala samo u špekulativne svrhe, a u situaciji kada hrana u svetu poskupljuje, ovo je još jedan vrlo velikodušan poklon strancima. Čini se da se SSP omogućava da stranci, uz pomoć domaćih saradnika, eksploatišu ili postanu vlasnici srpskog poljoprivrednog zemljišta, šuma, voda i ostalih prirodnih bogatstava.
SPORAZUM O TAJKUNIZACIJI
Potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju izazvalo je oštra sukobljavanja na srpskoj političkoj sceni. Najžešća sporenja prouzrokovao je član 135 i pitanje da li se ovim sporazumom posredno priznaje nezavisnost Kosova. U javnosti se začuđujuće malo govori o ostalim odredbama ovog sporazuma, a nakon bombastične najave dolaska italijanskog „Fijata“ u Kragujevac sve je prisutnije mišljenje da će potpisivanje SSP-a doneti ubrzani ekonomski napredak.Usamljeni kritičari, međutim, upozoravaju na to da pojedine odredbe ovog sporazuma nimalo nisu u interesu Srbije i da će građani imati najmanje koristi. Pored toga, SSP strancima daje privilegije koje do sada nisu imali i koji nijedna zemlja nije prihvatila. Tako smo dobili sporazum koji je i bez sporne odredbe oko Kosova najblaže rečeno problematičan, i koji je, sudeći čak i prema komentarima zakletih pristalica evrointegracija, poput Dušana Janjića, u interesu tajkuna i uvozničkih lobija.
Slobodna trgovina u korist jačeg
Pojedini ekonomisti i političari na sva usta hvale SSP i ističu da je njegovim potpisivanjem (pored CEFTA sporazuma) Srbija zaokružila sistem ugovornih trgovinskih odnosa sa susednim državama, obezbedila slobodan protok kapitala i tržište od preko pola milijarde potrošača. Prema njihovom mišljenju, to bi našu zemlju učinilo dodatno povoljnom za investiranje i poslovanje, te Srbija treba da očekuje dodatni priliv stranih investicija, koje će omogućiti privredni razvoj, veću zaposlenost i bolji život građana. Zagovornici SSP-a pominju da naša preduzeća kroz sporazum dobijaju garanciju da će poslovati sa EU bez prepreka, da je njime osiguran izvoz robe iz Srbije na tržišta EU bez carine, da će olakšati srpskim firmama poslovanje u EU i doprineti rastu njihovog izvoza.
Sporazumom se, dakle, stvara zona slobodne trgovine između Srbije i EU u periodu od šest godina, (1) što znači da bi u tom roku Srbija trebalo da potpuno ukine carine na uvoz sve robe iz EU. Kako se objašnjava, ovaj rok je određen “u skladu sa sposobnošću srpske industrije i poljoprivrede da se prilagode slobodnoj trgovini” (2). Slobodan protok kapitala koristan je za dve jednake privrede, ali u situaciji kada Srbija širom otvara svoja vrata zajednici ekonomski neuporedivo jačoj od nje, pitanje je koliko su u stvari srpska industrija i poljoprivreda sposobne da se prilagode slobodnoj trgovini. Pitanje je šta je do sada učinjeno i šta će se u roku od šest godina učiniti da se pre ukidanja carina EU podigne konkurentnost naše privrede.
Nažalost, uprkos neprestanim zaklinjanjima i recitacijama o evropskim integracijama, do sada nije učinjeno skoro ništa, a ekonomski pokazatelji svedoče o lošem stanju domaće ekonomije. Industrijska proizvodnja u Srbiji je u 2007. godini manja za 4 odsto nego u 1998, BDP je manji nego devedesetih, dok su grinfild investicije najmanje prisutne u strukturi stranih ulaganja. Na tržištu nema slobodne konkurencije, već dominiraju proizvođački karteli i trgovinski monopoli, institucije zadužene za borbu protiv korupcije su slabe, a privatizacija je u velikom broju slučajeva izazivala ozbiljne sumnje. Politika liberalizacije tržišta koja je vođena od 2000. dovela je do toga da se troši više nego što se proizvodi, a dug je porastao na čak 27 milijardi dolara. Inače, važno je napomenuti da od 2000. godine preko 95 odsto proizvoda poreklom iz Srbije može da se uvozi na tržište EU bez plaćanja carine, ali to očigledno nije nimalo doprinelo poboljšanju srpske industrije. Niko nije sprečavao izvoz srpske robe u zemlje EU, osim visokog kursa dinara, koji je činio srpske proizvode skupim, pogodovao uvoznom lobiju i stranim proizvođačima i stvorio ogroman spoljnotrgovinski deficit.
S obzirom na ovakvu sliku, nije teško zaključiti da srpska privreda nije sposobna da izdrži tržišnu utakmicu i konkurenciju iz EU, a ako ekonomija ostane na istom kursu kao u proteklih osam godina, to neće ni biti. Ipak, to naše pregovarače nije omelo da širom otvore vrata Evropi, a za tržišnu utakmicu moraće da budu spremna i javna preduzeća. Srbija je, naime, preuzela i obavezu da u roku od tri godine nakon stupanja na snagu Sporazuma primenjuje pravila konkurencije na javna preduzeća i otvori ih za konkurenciju iz Evropske unije.
Umesto dobrobiti, ovakav SSP će pre značiti veliki problem za pojedine grane domaće privrede, a neke će doći u opasnost da budu ugašene. Što se tiče proizvodnje i trgovine, sporazum predviđa zaštitne mere, ali su one ograničenog karaktera. Kako se u članu 41 sporazuma navodi, “prilikom odabira zaštitnih mera, prvenstvo mora da se dâ merama koje najmanje remete sprovođenje ovog sporazuma.“
Zadovoljenje tuđih interesa
Ovakav sporazum umesto interesa Srbije štiti vitalne interese bogatih zemalja Zapada, a Srbiji onemogućava suvereno vođenje ekonomske politike (kao i u nizu drugih oblasti). Sporazum predviđa da o njegovom sprovođenju odlučuje Savet za stabilizaciju i pridruživanje, koga će činiti članovi Saveta Evropske unije i članovi Evropske komisije s jedne, i članovi Vlade Srbije s druge strane, a odluke ovog saveta će obavezivati ugovorne strane. (3)
Pored ovih odredbi, sporazum strancima daje privilegije koje nijedna zemlja nije prihvatila. SSP predviđa da se preduzećima iz EU daje pravo sticanja vlasništva nad nepokretnostima. Takođe, ovim preduzećima se daju ista prava kao i srpskim privrednim društvima u pogledu javnih dobara i dobara od opšteg interesa. (4) Ovo očigledno nije učinjeno u interesu građana Srbije, a posebno treba istaći da su Albanija i Hrvatska u svojim sporazumima izričito isključile jednaka prava nad navedenim dobrima. Čak su i sadašnje nove članice EU i u procesu pridruživanja izričito isključile prirodna bogatstva, poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište. Estonija, Letonija, Litvanija, Slovačka i Mađarska su zadržale ograničenja u pogledu kupovine poljoprivrednog zemljišta i šuma tokom sedam godina od učlanjenja, sa mogućnošću produženja za još tri godine, Češka slično, Poljska zadržava restrikcije čitavih 12 godina, a Slovenija može primenjivati poseban mehanizam tokom sedam godina.
Prema članu 63, državljanima EU će takođe biti dopušteno da poseduju nekretnine u Srbiji. (5) Verovatno da oni koji su pregovarali znaju zašto je ovo učinjeno, a jedan od razloga su verovatno cene poljoprivrednog zemljišta u zemljama centralne i istočne Evrope, kao i na zapadnom Balkanu, koje su neuporedivo niže nego u EU. Opravdana je bojazan da bi se zemlja kupovala samo u špekulativne svrhe, a u situaciji kada hrana u svetu poskupljuje, ovo je još jedan vrlo velikodušan poklon strancima. Čini se da se SSP omogućava da stranci, uz pomoć domaćih saradnika, eksploatišu ili postanu vlasnici srpskog poljoprivrednog zemljišta, šuma, voda i ostalih prirodnih bogatstava.
