Srpsko slikarstvo od Romantizma do Apstrakcije

[Poli46]

Najznačajniji slikari romantizma u Srbiji bili su Novak Radonić, Đura Jakšić i Stevan Todorović.

Ovaj pravac je obeležila revolucija, kod nas ali i u Evropi. Srbija je vapila za slobodom. Borba je bila
konstantna i nemilosrdna, pa su na slikama često prikazivane scene gubitaka ali i portreti važnih
ličnosti. Recimo, poput Jakšićevog Kneza Milana Obrenovića, ali i Todorovićevog portreta
Vladana Đorđevića, predsednika vlade od 1897. do 1900.

Stevan Todorović-Portret Vladana Đorđevića, predsednika vlade od 1897. do 1900.

Vladan Đorđević je bio značajna figura u vreme vladavine Aleksandra Obrenovića, a pre toga i ministar
prosvete i privrede. Bio je od onih ličnosti koje su težile da urade što više u oblastima za koje su bili
zaduženi. Radio je na propagiranju oslobođanja Srbije i kao ministar i kao predsednik vlade. Između ostalog,
osnovao je Crveni Krst Srbije, ali i Srpsko lekarsko društvo.

 

[Poli46]

Đura Jakšić je bio tragična ličnost, opisan kao lutalica, buntovnik, revolucionar. Međutim,
bio je i nesrećno zaljubljen pa je njegova najpoznatija slika verovatno čuvena –
Devojka u plavom. U pitanju je mlada gospođica Mila Popović u koju je bio zaljubljen,
ali nije mogao da je oženi.

Đura Jakšić-Devojka u plavom

Počeci realizma​

U drugoj polovini 19. veka krećemo se ka realističnijim, gotovo fotografski preciznim prikazima.
U realizmu su slikani uglavnom mrtva priroda i portreti. Stevan Todorović je naslikao čudesne portrete Miše Anastasijevića, Ranka Alimpića i Pavla Šafarika. Pred vama je portet generala
Ranka Alimpića, koji je učestvovao u srpsko-turskom ratu od 1876. do 1878. On je možda poznatiji po tome što je iz osvete zbog jedne neslane šale naredio vojnicima da na smrt
prebiju Đuru Jakšića. Nesrećni slikar je od posledica batinanja preminuo par meseci kasnije.

 

[Poli46]

Stevan Todorović, Ranko Alimpić, oko 1885. ulje na platnu, Narodni muzej, Beograd

Uz pomenutog Todorovića, važniji slikari s početka srpskog realizma 19. veka bili su Ljubomir Aleksandrović, inače učenik Konstantina Danila, zatim Miloš Tenković i Đorđe Milovanović
koji je slikao mrtvu prirodu. Tenković je poznat po čuvenoj slici “Prodavačica cveća” a Aleksandrović po slici “Beračica grožđa”.

 

[Poli46]

U slikama Uroša Predića veoma je bitan kult Svetog Save, ali i srpske tradicije. Ipak,
veliki srpski prosvetitelj je dok blagosilja srpčad prikazan drugačije nego na freskama.
Predić je slikao i društvene teme, poput prikaza života u Vojvodini. Na slici “Vesela braća”,
slikar se malo ruga ljudima koji su pijani. Na sledećoj slici – Hercegovački begunci prikazani
su događaji vezani za ustanak poznat kao Nevesinjska puška. Zanimljivost: kada je radio lica
ljudi na slikama, obično bi u sliku “usađivao” lica ljudi koje je poznavao. Recimo, na slici
Vredne ručice – nalazi se rođaka Uroša Predića koja je kasnije postala žena Stevana Mokranjca.

Uroš Predić-Hercegovački begunci

 

[Poli46]

Vlaho Bukovac, Portret kraljice Natalije

Vlaho Bukovac iz Cavtata došao je po pozivu kraljice Natalije i naslikao je njen portret. Na slici
ona nije u kraljevskoj odeći, već je izabrala belu balsku haljinu. Želela je da tako bude prikazana
– tamna pozadina i bela haljina čine da se njeno lice i aristokratski ten istaknu i da dođu do izražaja.

 

[Poli46]

Đorđe Krstić je dobio zadatak od kralja Milana da putuje po južnoj Srbiji i da oslika način
života, srpske manastire a to je i prikazano na njegovim narednim slikama (Gružanke).

 

[Poli46]

Đorđe Krstić je bio školovan slikar i kao Đura Jakšić školovao se u Minhenu. Međutim, Đura
je često prekidao svoje školovanje iz različitih razloga i zbog nestalne prirode. Krstić je, sa
druge strane, nailazio na nerazumevanje i osuđivanje zbog svog osobenog (profanog) manira
u crkvenom slikarstvu. Slikar Steva Todorović je od velikog prijatelja postao njegov veliki
protivnik i oponent. Njihov sukob je podigao veliku “prašinu” u javnosti i doveo do estetskog preispitavanja tadašnjeg umetničkog trenutka.

Krstić- Utopljenica

Đorđe Krstić-Pad Stalaća

 

[Poli46]

Srpsko slikarstvo, od srednjovekovnog do modernog izraza, pratilo je kroz istoriju svetske tokove i izraslo u autentičnu formu.

Seoba Srba - Paja Jovanović
Početna tačka razvoja srpskog slikarstva seže u daleku prošlost i vezuje se za srpsku umetnosti gradnje i ukrašavanja zidova crkava koje su pre skoro 1.000 godina gradili srpsko plemstvo i kraljevi. Ukrašavanje zidova crkava rađeno je pod uticajem vizantijske umetnosti koja je bila prirodni nastavak velikog helenističkog nasleđa.

Negovano između dva sveta, zapadnog i istočnog, srpsko slikarstvo je primalo uticaje i jednog i drugog i izraslo u umetnost specifičnu i prepoznatljivu umetnost. Ta umetnost neodvojivo je bila povezana sa istorijom, kulturom i književnošću Srba u srednjem veku.

Prekretnicu razvoja predstavljala je Velika seoba Srba u 17. veku pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, kada se Srbi uključuju u zapadoevropsku kulturu u kojoj jača građanska klasa i donosi umetnost baroknog stila. Zapaženi su bili i srpski romantičari u 19. veku, dok je, početkom 20. veka, Srbija imala zapažene predstavnike u nadrealizmu, sezanizmu, kubizma, ekspresionizmu ali i neoklasicizmu.

 

[Poli46]

Kosovka devojka-Uroš Predić

U drugoj polovini 20. veka, pored soc-realističnog pravca, u Srbiji se javljaju pojedini
stilovi savremene umetnosti kao što su pop-art ili konceptualna umetnost, u skladu
sa svetskim tendencijama koje su želele da ponište razlike između različitih medija u umetnosti. Deo ovog blaga možete videti u beogradskom Muzeju savremene umetnosti.

Najpoznatiji srpski slikari bili su: Katarina Jovanović, Nadežda Petrović, Jakov Orfelin,
Paja Jovanović, Sava Šumanović, Milena Pavlović Barili, Uroš Predić, Jovan Bijelić,
Đura Jakšić, Milić od Mačve, Milan Konjović, ali i mnogi drugi.

 

[Poli46]

Marko Murat- Dolazak Cara Dušana u Dubrovnik
Poziv da izlaže u srpskom paviljonu Svetske izložbe u Parizu Muratu stiže u vreme
pripreme za drugu samostalnu izložbu u Beogradu 1898. godine. Još tokom studija
Murat je želeo da naslika veliku istorijsku kompoziciju koja bi prikazala dolazak moćnog srpskog srednjovekovnog vladara u grad Dubrovnik. Pozadina je bila zapravo težnja
Srba i Hrvata za oslobođenje Dubrovnika, koji je u to vreme bio pod vlašću
Austrougarske. Takođe, ona je trebalo i da učvrsti veze Srbije s Republikom svetog
Vlaha na Jadranskom moru. Prema Muratovom umetničkom viđenju, to oslobođenje
može da izvede upravo neki novi Dušan.
Dostojanstven i moćan stav cara Dušana prevladava slikom. On je u pratnji carice
Jelene i sina Uroša, u ruci drži mač i korača ispod svilenog baldahina koji nose četiri dubrovačka vlastelina. Pored baldahina je grupa devojčica koja po carevom putu
prosipa mirišljavo cveće, kadulju, smilje, ruzmarin, lavandu…

Za pojedine ličnosti slikar je iskoristio osobe koje su mu bile bliske i čiji su portreti,
na taj način, krišom ušli u ovu istorijsku kompoziciju. Među kneževom svitom,
recimo, prepoznaje se lik poznatog dubrovačkog književnika dum Ivana Stojanovića,
kao i lik Frana Gundulića, načelnika dubrovačke opštine. Jedan od Dušanovih pratilaca
ima lik ministra prosvete i profesora međunarodnog prava Milenka Vesnića, dok je
slikar sebe naslikao u liku jednog od dubrovačkih vlastelina koji nose baldahin.
Prema opštem utisku, umetnik je ovoj istorijskoj kompoziciji dao svečan i dostojanstven izgled, koji je posebno dobio na vrednosti upotrebom plenerističke slikarske tehnike,
što je bilo vrlo smelo, jer se ona retko koristila u istorijskom slikarstvu tog vremena.

 

[Poli46]

Jovan Bijelić

Violinista 1932.g
Jovan Bijelić spada u centralne figure srpske i jugoslovenske međuratne umetničke scene.
Bio je jedan od osnivača grupe Oblik koja je bila nosilac najprogresivnijih shvatanja u srpskoj
sredini tog vremena. Bijelić je rođen u Bosni 1884. Školovao se u Pragu i putovao po
Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, gde je imao prilike da se upozna sa aktuelnim tokovima
evropske umetničke scene. U moderno shvatanje slike inkorporirao je snažno nacionalno
osećanje koje se posebno ogleda u brojnim slikama bosanskog pejzaža. Prošao je kroz
nekoliko faza u svom radu: od uticaja Sezana i kubizma, preko realizma i kolorističke faze,
da bi u poslednjim svojim radovima došao do same granice apstraktne umetnosti.
U Beogradu je imao atelje gde su rado dolazili mladi umetnici na koje je izvršio snažan uticaj.

 

[Neprilagođena]

Sava Šumanović (1896-1942)


Рођен је 22. јануара 1896. у Винковцима, где му је отац радио као шумарски инжењер.Када је имао четири године породица се преселила у Шид. Гимназију похађа у Земуну, где почиње да се интересује за уметност. Касније ће се успротивити очевој жељи да постане адвокат и 1914. у Загребу уписати Вишу школу за умјетност и обрт. Ову школу завршава са најбољим оценама 1918. Тада почиње да јавно излаже своја дела.
У својим раним делима, Сава инсистира на атмосфери и спретно користи бојене сенке и танке слојеве боје. Поред сликарства, бави се илустрацијом, графиком и сценографијом. Сликарство Саве Шумановића у овом периоду показује утицаје сецесије и симболизма.

Јесени 1920. Сава је отишао у Париз и изнајмио атеље на Монпарнасу. Учитељ му је био Андре Лот, истакнути ликовни педагог правца аналитичког кубизма. У Паризу се дружио са Растком Петровићем, Модиљанијем, Макс Жакобом и другим уметницима. Утицаји кубизма су видљиви у овој али и у каснијим фазама сликаревог рада. Може се оправдано рећи да је овај сликарски језик Сава Шумановић донео у Србију и да његова дела остају најрепрезентативнији пример домаћег кубистичког сликарства.

Наредних година живи и слика у Загребу. Јавност и критика не прихватају његова дела, па се из протеста потписује француском транскрипцијом на сликама. Године 1924. пише студије „Сликар о сликарству“ и „Зашто волим Пусеново сликарство“, дела која су полазиште за разумевање његове естетике. Поново борави у Паризу 1925, где прихвата утицаје Матисовог сликарства.

Године 1927. Сава Шумановић је насликао „Доручак на трави“ који је наишао на одличне критике у Француској. Нешто касније је за 7 дана и ноћи интензивног рада насликао слику „Пијана лађа“ коју је изложио на салону независних.

Doručak na travi (1927)

Pijana lađa (1927)



За време Другог светског рата Шид улази у састав Независне Државе Хрватске и ћирилица је забрањено писмо, па се Сава из протеста не потписује већ само означава годину настанка слике.
На 28. августа 1942. године Саву су, заједно са још 150 Срба из Шида, око 6 сати ујутру, ухапсиле усташе и одвеле у Хрватску Митровицу (овај назив Сремска Митровица је носила за време постојања НДХ). Сви они су после мучења стрељани, вероватно 30. августа, после чега су сахрањени у заједничку масовну гробницу.

Њему у част установљена је сликарска награда Сава Шумановић.

Proleće u Šidskim baštama (1934)

 

[Poli46]

JOVAN POPOVIĆ
(Opovo, 14.10.1810 — Pančevo, 25.09.1864)


Jovan Popović, značajan predstavnik srpskog bidermajer slikarstva, rođen je 14. novembra
1810. godine u Opovu, u Banatu. Slikarstvo je učio kod Konstantina Danila. Školovanje je
nastavio 1842. godine, na bečkoj Akademiji, kod profesora Jozefa fon Firiha i Leopolda
Kupelvizera. Nakon završetka studija, 1846. godine, došao je u Beograd. U tom periodu
nastaje i jedan od njegovih najboljih portreta, "Dete s jagnjetom". Iz Beograda je otišao
za Vršac a potom u Pančevo.

Svojom umetničkom aktivnošću početkom prve polovine XIX veka, nagovestio je početak
likovnog preporoda u Kneževini Srbiji. Slikao je pretežno portrete ljudi, žena i dece,
pripadnika građanskog sloja, portrete značajnih ličnosti srpske političke i kulturne istorije:
kneza Mihaila, kneza Aleksandra Karađorđevića... Pored portreta slikao je pejzaže i
ikonopise: u Irigu Nikolajevska crkva (deo ikonostasa), u Segedinu, Nikolajevska crkva
(ikonostas), u Kovilju (ikonostas i mobilijar) u Subotici, Vaznesenjski hram (ikonostas),
u Novom Sadu, Uspenska crkva (zidne kompozicije).

Jovan Popovic - Dete sa jagnjetom-1846

 

[Poli46]

G E O R G I J E - Đ U R A - J A K Š I Ć
(Srpska Crnja, 27.07.1832 — Beograd, 17.11.1878)​

Budući pesnik i slikar, uveden u matičnu knjigu kao Georgije rodio se 27. jula 1832.
godine u Srpskoj Crnji. Ugledni paroh Dionisije Jakšić i njegova supruga Hristina dobili
su sina prvenca Georgija - Đuru, a srpska književnost i slikarstvo jednog od najznačajnijih stvaralaca. Kuća pesnikovog oca i danas je nedaleko od, za svoje vreme, raskošne barokne
crkve podignute 1788. godine. U crkvi se danas čuvaju, osim starih ikona iz XVIII veka i
ikone nad pevnicama, prestone ikone, ikone na dverima i na tronovima, koje je Đura Jakšić
naslikao u Beču 1852 godine. Otac pesnika Đure Jakšića, Dionisije Jakšić (1806—1878),
seoski sveštenik, bio je intelektualac, visokoobrazovan i kulturan čovek. Imao je razumevanje
za muziku, slikarstvo (o tome postoji svedočanstvo Đure Jakšića), pa i za literaturu.
Još kao mladić, u đačkim danima, okušavao se u "stihotvorstvu". Svoje puno shvatanje
kulture manifestovao je i time što je, mada uz najveće materijalno naprezanje i žrtve,
školovao svojih pet sinova: Đuru, Maksima, Marka, Jovana i Veminijana. Sva braća, kao
i sinovi Đure Jakšića, istakli su se u političkom i javnom životu Vojvodine.

Georgije Djura Jaksic (1832-1878)

Đura Jakšić, najizrazitiji i poslednji predstavnik romantizma u srpskoj književnosti i izraziti predstavnik romantizma u srpskom slikarstvu 19. veka; mnogostruk po svojoj umetničkoj obdarenosti — lirski i epski pesnik, dramski pisac, slikar i pripovedač.

Đura Jakšić nije stekao šire književno obrazovanje jer je bio usredsređen na slikarstvo
kao poziv. Nakog dva bežanja iz trgovačke škole otac ga je upisao u nižu gimnaziju.
Posle tri završena razreda počeo je učiti slikarstvo u Segedinu, Temišvaru, Pešti,
Velikom Bečkereku (sadašnji Zrenjanin), Beču i Minhenu. Uoči revolucionarne 1848.
godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja
bio prinuđen da je napusti. Vrativši se u Vojvodinu, nastavio je da uči slikarstvo u
Bečkereku kod Konstantina Danila, čuvenog slikara tog doba.

 

[Neprilagođena]

Stojan Aralica (1883-1980)

​

Stojan Aralica je rođen1883. godine, u mestu Škare u tadašnjoj Austrougarskoj.
Stojan je za života iznedrio oko 1.500 umetničkih dela.
Bio je slikar i grafičar, a studije je pohađao u privatnoj školi Henriha Knira u Minhenu.
Neprestano se školovao, ali ga je Prvi svetski rat u tome prekinuo, pa je otišao u Zagreb i otvorio privatnu slikarsku školu.
Ovde se nije zaustavio, već je otišao i u Prag na dodatno usavršavanje. Živeo je i u Rimu, Parizu, Stokholmu.

Nakon 1948. godine za stalno se nastanio u Beogradu.
Njegovo stvaralaštvo se može podeliti na minhensku, parisku, zagrebačku i beogradsku stilsku fazu.
Najčešće je slikao pejzaže i mrtvu prirodu.
Dobio je mnoge nagrade i priznanja, ali i odlikovanja - Orden rada sa crvenom zastavom, Orden zasluga za narod, Orden bratstva i jedinstva i Orden Republike sa zlatnim vencem.

Preminuo je 4. februara 1980. godine u Beogradu.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Deda sa lulom (1973)

Predeo sa žutom kućom

Jesen (1972)

 

[Poli46]

Period srpske umetnosti posle 1950. obeležen je procesima kontinuiteta i diskontinuiteta.

Ljubica Cuca Sokić (1914—2009) autoportret sa šeširom.

Kontinuitet uglavnom oličavaju slikari predratnih pokolenja, još u punoj snazi, koji posle sloma socrealizma i raskida sa SSSR-om aktuelizuju varijante kolorizma i ekspresionizma. Konjović
svoj vojvođanski predeo zgušnjava u afektivnu, izrazito ekspresivnu šifru; Zoran Petrović
"estetikom ružnog" i žestinom slikarskog čina doseže snažnu ubedljivost plastičnog; Bijelić — "apstraktnim predelom" dodiruje action painting. U novoj stilizaciji traju i odjeci poetskog
realizma i intimizma, koji su ili lirski dinamizovani (Radović, Milosavljević, Gvozdenović)
ili blago geometrijski strukturirani (Lj. Sokić).

 

[Poli46]

PAVEL ĐURKOVIĆ (Baja Mađarska, 1772 — 1830 Odesa, Rusija) Đurković Pavle ili Pavel, je bio srpski slikar, portretist i ikonograf koji se istakao u ikonografisanju manastira i po portretima velikog broja poznatih ličnosti u srpskoj istoriji. Njegov obimom najveći rad je bio ikonostas crkve u Vršcu i Beloj Crkvi iz godina oko 1792. On je putovao po većim gradovima i mestima i portretisao je imućnije građane. 1811. godine je izradio portret arhimandrita Pavla Hadžića. 1812. godine je radio u Zemunu za porodicu Karamata a 1816. godine je u Šišanovcu portretisao Vuka Karadžića a i Lukijana Mušickog. 1820. je u Sremskim Karlovcima slikao mitropolita Stratimirovića a kada je 1824. godine prešao u Srbiju slikao je kneza Miloša i kneginju Ljubicu. Pavel Djurković -Žena sa crvenim šalom (Jelisaveta Vasilijevic),1817. Potpisujući se: "Izživopisal P. Đ. slaveno-Serbin iz Karlovaca v Srijeme". 1812. je radio u slavonskim manastirima. Posle 1820. godine je otputovao u Rusiju preko Vlaške i Moldavske slikajući uz put i nastanio se u Odesi gde mu je posao jako dobro išao i tu je napredovao kao umetnik i izradio je tu izvanredni portret profesora Anastasija Stojkovića, koji ga je možda i pozvao u Rusiju, kao jedno od njegovih poslednjih dela i kao dokaz o njegovoj umetnosti portretisanja. Pavel Djurković - Dr Atanasije Stojković, pisac i profesor Univerziteta u Harkovu,1828. Veliki deo svoga života proveo je u Sremskim Karlovcima. Spada među prve slikare koji su sa teritorije Vojvodine prešli u Srbiju da rade. Na poziv kneza Miloša došao je u Beograd 1823. godine. Uskoro zatim otišao je u Rusiju gde je ostao do kraja života. Osim ikonostasa Male crkve u Somboru radio je ikonostas Saborne crkve u Vršcu i Beloj Crkvi (Banat). Ostavio je veliki broj portreta od kojih se jedan dobar deo nalazi u Rusiji."

 

[Neprilagođena]

Kosta Miličević (1877-1920)

Autoportret (1910)

Рођен у свештеничкој породици, у селу Враки близу Скадра.
По доласку у Београд, био је ђак прве генерације у Уметничкој школи Цирила Кутљика.
Уз веома тешке материјалне услове био је на студијама у Прагу, Бечу, касније и Минхену.
У Првом светском рату најпре је учествовао као војник а касније и као ратни сликар Врховне команде на Крфу.

У опусу Косте Миличевића Лазар Трифуновић разликује четири периода: школски (1895—1908), београдски (1909—1914), велешки (1915) и крфски (1916—1920).
На почетку, у школском периоду уметничког формирања, био је присталица сецесије.
Београдски период је уследио након што је Миличевић имао прилике да се упозна са сликарством Надежде Петровић и Милана Миловановића. Он је у овом периоду напустио академски стил, тако да је цео овај део његовог опуса обележен трагањем за личним уметничким изразом, који он коначно налази у густом пастуозном намазу боје и мрежи мрља, који личи на импресионистички поступак.

Познато је свега пет слика из наредног, велешког периода, које су настале док се Миличевић борио у рату, и у којима је потпуно успостављена равнотежа између светлости, боје и форме.
Та равнотежа је дошла до изражаја у сликама које су настале на Крфу, где је медитеранско сунце постало снажна инспирација за уметника. Пејзажи који су настали на Крфу представљају афирмацију српског импресионизма.

Ostrvca kraj Krfa (1918)

 

[Poli46]

DRAGOŠ KALAJIĆ
(Beograd, 22.02.1943 — Beograd, 22.06.2005)

"Džentlmen, bonvivan i dendi, polemičar i svađalica, slikar i pisac, poliglota, erudita, kosmopolita
i nacionalista, televizijski voditelj i ratni reporter, dobrovoljni izgnanik, hrišćanin ili paganin, arbiter elegantorum..."

Diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Rimu i stekao međunarodnu slavu sa novom formom hiperealizma. Još kao student izlagao je u Rimu, Milanu, Briselu, i Beogradu. U Rimu je i dobio nagradu za mlade slikare još 1964. godine.

Dragoš Kalajić - L 'Europa Eterna

Prešavši sa beogradske na rimsku Akademiju, Dragoš je ušao u veliki svet evropske umetnosti, ozbiljnih lektira i uticajnih galerista. Pred njim se otvorio čitav lavirint italijanske likovne scene.
I on je počeo da vodi neku vrstu dvojnog života. Na jednoj strani bodi art, vizuelna poezija, slikarstvo surovosti, Dragoševi čuveni ekrani na slikama (kao projekcija budućnosti), a na
drugoj susreti sa poslednjim preostalim misliocima Tradicije, obilazak sakralnih istorijskih
mesta, učenje svih velikih evropskih jezika, neumorno čitanje.
Iako naizgled sasvim različite, obe dimenzije Dragoševog života bile su ujedinjene kroz
magnetnu snagu njegove ličnosti, u jasnim unutrašnjim hijerarhijama duha.

Dragoš Kalajić - Svetlana iz ciklusa Portereti evropskih nacija,1993.
Ovi moćni ideološki prizori zrače sasvim specifičnom energijom, imaju nešto magijsko u sebi. Svetlosne vizije su istovremeno i ezoterijski anagrami, inicijatičke meditativne ikone, pokušaj stvaranja integralne slike. Nastale kao rezultat primene čitavog niza tradicionalnih duhovnih
tehnika, one aktivno deluju na posmatrača: uče ga, opominju, testiraju. Daju mu vedrinu
večnosti nudeći mu radost utehe.
Bio je član grupe Medijala u Beogradu.

 

[Neprilagođena]

Stevan Aleksić (1876-1923)

Self-portrait With Death



Стеван Алексић је био пореклом из сликарске породице. Основну и грађанску школу завршио у Араду, прве сликарске поуке добија од оца, а 1895. одлази у Минхен где сликарство најпре учи приватно, а потом на Академији. Први заиста његов посао је рад на иконостасу цркве у Араду 1901-1902. године. Вредан пажње је његов зидни живопис на своду новосадске Алмашке цркве 1905. године. Његово највеће по обиму и значају такво дело било је украшавање целе зидне унутрашње површине Преображенске цркве у Панчеву 1908. године.У оба храма он следи свог пријатеља Уроша Предића.

Опус Стевана Алексића, чини око 230 штафелајних слика, преко 20 црквених објеката са око 100 икона и великим бројем зидних композиција, као и шездесетак цртежа и скица, такође је и поправљао радове свог деде Николе Алексића. Године 1910. насликао је слику "Распеће" у природној величини. То дело је урадио за само два дана и поклонио га брату Ивану, модошком пароху. Београдско патриотско Друштво Св. Саве, поседовало је између два рата Стевину импресивну, велику историјску религиозну композицију Спаљивање моштију Св. Саве на Врачару.

Сликао је портрете, иконе, историјски и религиозни жанр. Стилски његово сликарство припада минхенској сликарској школи, њеном реалистичком току. Најзначајнији део Алексићевог опуса везан је за сликарство симболизма и показује мноштво одлика овог сликарског правца, чиме се оно сврстава у европске уметничке токове.

Veseli Banaćani (1911)

 

[Poli46]

Stevan Aleksić (1876-1923)

Pogledajte prilog 974166
Self-portrait With Death



Стеван Алексић је био пореклом из сликарске породице. Основну и грађанску школу завршио у Араду, прве сликарске поуке добија од оца, а 1895. одлази у Минхен где сликарство најпре учи приватно, а потом на Академији. Први заиста његов посао је рад на иконостасу цркве у Араду 1901-1902. године. Вредан пажње је његов зидни живопис на своду новосадске Алмашке цркве 1905. године. Његово највеће по обиму и значају такво дело било је украшавање целе зидне унутрашње површине Преображенске цркве у Панчеву 1908. године.У оба храма он следи свог пријатеља Уроша Предића.

Опус Стевана Алексића, чини око 230 штафелајних слика, преко 20 црквених објеката са око 100 икона и великим бројем зидних композиција, као и шездесетак цртежа и скица, такође је и поправљао радове свог деде Николе Алексића. Године 1910. насликао је слику "Распеће" у природној величини. То дело је урадио за само два дана и поклонио га брату Ивану, модошком пароху. Београдско патриотско Друштво Св. Саве, поседовало је између два рата Стевину импресивну, велику историјску религиозну композицију Спаљивање моштију Св. Саве на Врачару.

Сликао је портрете, иконе, историјски и религиозни жанр. Стилски његово сликарство припада минхенској сликарској школи, њеном реалистичком току. Најзначајнији део Алексићевог опуса везан је за сликарство симболизма и показује мноштво одлика овог сликарског правца, чиме се оно сврстава у европске уметничке токове.


Pogledajte prilog 974162
Veseli Banaćani (1911)

A to je taj Aleksić..ona slika na Crnim slikama mu je mnogo moćnija.

 

[Neprilagođena]

A to je taj Aleksić..ona slika na Crnim slikama mu je mnogo moćnija.

Jeste..Ovde je naslikao autoportret sa smrću , odnosno , i tu je prisutan -Žetelac...

 

[Poli46]

Jeste..Ovde je naslikao autoportret sa smrću , odnosno , i tu je prisutan -Žetelac...

Ipak je ona najbolja.. meni. Ove su mu mnogo slabije bez obzira na simbole.

 

[Neprilagođena]

Ipak je ona najbolja.. meni. Ove su mu mnogo slabije

Istog sam mišljenja ..I inače , njegove slike , na koje sam naišla...
Nekako se The Reaper ističe...Odskače...

 

[Poli46]

Vlaho Bukovac
Njegove veze sa Srbijom su složenije. Portretisao je članove obe naše dinastije
(od ranih dolazaka na dvor kralja Milana i poslednjih Obrenovića u Smederevu,
do kontakata sa vladarima dinastije Karađorđević), neka od svojih dela potpisao
je ćirilicom, a u Pragu je bio profesor mnogim ovdašnjim slikarima.