Srpsko slikarstvo od Romantizma do Apstrakcije

[Neprilagođena]

Новак Радонић

Self-portrait (1827)


(1826 - 1890) је био српски сликар и писац.
Уз Стевана Тодоровића и Ђуру Јакшића припада водећим сликарима српске епохе романтизма.

Радонић је рођен и одрастао у варошици Молу у Бачкој. Ту је завршио основну школу и затим наставио гимназију у Сегедину. Почео је тек средњу школу и његов отац занатлија је приметио склоност ка цртању свог сина и послао га је на занат код молера. Прве сликарске потезе стицао је код сликара Пере Пилића у Сенти. Касније прелази у Арад код сликара Николе Алексића. Када је скупио нешто пара уписао се на сликарску академију у Бечу (1852—1856).После завршене бечке Академије, две године ради у Темишвару, Карловцима и Новом Саду до 1858. године. Новосадски период (1860-1863) у Радонићевом опусу представља најплоднији део његовог ставаралаштва.

Даровит и савестан, али несигуран и сумњичав према сопственом делу, без самопоуздања, увек у дилеми, двоумио се између рационалног и емотивног, класичног и романтичног, морализаторског и искреног, јавног и личног. У свом раду се истакао нарочито у портретима а сликао је и историјске мотиве, копије, алегоријске сцене и једна пејзажe....
Сматрао је да су праве слике слике великог формата.

Умро је у 64-ој години живота, у Сремској Каменици..
Дошао је ту маја 1890. године да би се лечио болестан и депресиван.
Сахрањен је на каменичком гробљу од стране бројних поштовалаца и пријатеља.

Girl With A Canary (1865)

Portret Perside Savačević (1857)

 

[Poli46]

Miloš Šobajić (1945-2021)

Miloš Šobajić - Poslednji korak

"Dok slikam, u sebi osećam Svetog Đorđa koji ubija aždaju. Tražim aždaju po platnu,
na onim mestima gde curi gomila crnih i sivih boja koje prave skrivalice toj nemani.
Ona se tu negde krije i sprečava moj hod kroz sliku. Sva ta svetla i tame, te figure i
abstraktne forme koje uporno usaglašavam koračajući kroz aždajinu teritoriju, slažem
i raspoređujem, da bi slici dao smisao. Ceo taj mali zaraženi svet na slici, sve te moje
prijatelje i neprijatelje koji ratuju i cure po platnu, pa prelaze iz forme u formu, moram
da obuzdam i izravnam, da ih podmirim i smirim. Dok slikam, osluškujem ne bi li čuo
onaj zvuk koji treba da dođe sa slike, koji nagoveštava kraj posla. Kad ga čujem,
a on je zvonak i lep, tada znam da sam najzad aždaju ubio i da sam sve probleme rešio.
Dok slikam, ja koračam kroz moj strah."

Miloš Šobajić

 

[Neprilagođena]

Mihailo Milovanović (1879-1941)

Srpski slikar , vajar i pisac.

Self-portrait



После каменорезачког заната од кога је одустао и годину дана проведених на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лепих (ликовних) уметности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог наследника Хуга фон Хабермана.
Миловановић је дипломирао 1909. године на ликовној Академији у Минхену, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак I светског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, био ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживео њену голготу.

Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано уверење да је народна традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.

Написао је роман Лендина воденица, штампан више од пола века после његове насилне смрти.

Носилац је Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.

Комунисти су га стрељали у Ужицу 28. новембра 1941.
2007. године одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован уз образложење да "није био ни народни непријатељ, ни петоколонаш, те да је стрељан из разлога што није хтео да приступи комунистима и материјално их помаже, дакле из чисто идеолошких и политичких разлога.

Doručak (1910)

Mir (1917)

 

[Poli46]

KOSTA MILIČEVIĆ
(Vrace kod Skadra, 03.06.1877 — Beograd, 12.02.1920)

Kosta Miličević- Potamos na Krfu, 1916.

Slikarstvo je učio u Prvoj crtačko-slikarskoj školi Kirila Kutlika u Beogradu od 1895.
Za vreme školovanja na njega su jak utisak ostavili: Đorđe Krstić, koloritom i
Leon Koen, secesionističkim postupkom. Studije nastavlja u veoma teškim materijalnim
uslovima na Akademiji u Pragu (1896), zatim u Beču (1899) u tek otvorenoj privatnoj
školi Hajnriha Štreblova, a kasnije i u Minhenu, u ateljeu Antona Ažbea (1902).
Po povratku u Beograd, stekao je diplomu Umetničko — zanatske škole (1903), gde
kasnije radi kao nastavnik. Postao je član Društva srpskih umetnika Lada (1910).
Za vreme Prvog svetskog rata bio je ratni slikar pri Vrhovnoj komandi srpske armije
na Krfu. Na izložbi ratnih slikara (1919) izlaže 38 dela.

Miličević je jedan od najistaknutijih predstavnika impresionizma. Još za vreme
školovanja opredeljuje se za moderno slikarstvo. Bio je pristalica secesionizma.
Po dolasku u Beograd sasvim napušta akademski stil, rasvetljava paletu i preko
plenerističkih portreta i predela stiže do impresionizma. Ovaj period je obeležen
traganjem za ličnim umetničkim izrazom, koji konačno nalazi u gustom pastuoznom
namazu. To se najbolje vidi u seriji slika nastalih oko Savinačke crkve. Kasnije,
na delima koja nastaju u Velesu, uspostavlja ravnotežu svetlosti i boje. Posle prelaska
Albanije, za vreme boravka na Krfu, nastaju njegova najznačajnija dela. Miličević slika
isključivo u prirodnom ambijentu, a njegove teme su skoro uvek portret i pejzaž.

Kosta Miličević - Ostrvce kraj Krfa 1918.

 

[Poli46]

Uroš Knežević (1811—1876)

Uroš Knezević - Aleksa Nenadović 1855. ulje na platnu

Istorijska pojedinost na portretu. Koliko se Knežević interesovao za istorijske pojedinosti
i prikazivao ih kad god je to bilo moguće, vidi se i po tome što je na portretu vojvode
Jakova naslikao jedan detalj, na osnovu predanja sačuvanog u porodici Nenadović.
Ali, da vidimo prvo šta kaže predanje: ... "Za sve vreme desetogodišnje borbe Srba
sa Turcima Jakov je se borio uvek sa Bosanskom vojskom na jugozapadu. Jakova su
držali skoro za najveštijeg i srećnog vojvodu, jer gotovo svud je u bojevima nad
Turcima održavao pobede. On je osim napred navedeni bitaka bio još u mnogim
drugim bitkama. No srećan je bio, te nije više na sebi imao nego tri rane.
Jednu je dobio na glavi u bitki kod Loznice na Žičkom polju, drugi put ranjen je bio u
nogu u bitki kod Lešnice progoneći Osman-Pašu i Francuze i treći put bio je ranjen
u desnu ruku do samog ramena u bitki na Sakalu u Bosni. Od ove poslednje rane
Jakovljeva je desna ruka izgubila moć, i nije se mogao kretati svuda kako je hteo,
a naročito na više. Kad je se Bogu molio i krstio, nije mogao prste svoje do čela doneti.
Pa tako nije mogao sabljom da radi i pištoljima desnom rukom da bije. I tako je sablju
pasao i pištolje nosio na protivnoj desnoj, za levu ruku naručnijoj strani, počem je se
obučio levom kao i desnom rukom sablju vaditi, Turke seći i pištoljima ji tući".

 

[Neprilagođena]

MOMO KAPOR
(Sarajevo, 08.04.1937 — Beograd, 03.03.2010)

akademski slikar i književnik, dopisni član ANURS

U njegovom slikarstvu neskriveno očituju njegova oduševljenja i njegove ljubavi, njegovo odlično poznavanje dela Učela, Leonarda, Vermera, Rembranta, Botičelija, zatim El Greka, Murilja, Velaskeza i tako redom do Tuluz Lotreka, Knopfa, Pikasa, Dalija, Delvoa i Vorhola.
Kao što se iz njegove hvaljene i nagrađivane knjige Uspomene jednog crtača može jesno sagledati šta sve i koliko toga duguje svom okruženju. O tome dugovanju upečatljivo svedoči toplina kojom zrače njegove uspomene, sećanja na učitelje, prijatelje i poznanike što su kao ličnosti, a katkad i delom, predstavljali duhovnu verikalu njegovog sentimentalnog likovnog obrazovanja.


Slikarstvo je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1961. u klasi prof. Nedeljka Gvozdenovića.
Izlagao je retko, više u inostranstvu (Njujork, Boston, Karakas, Ženeva, Udine, Brisel itd.) nego u Jugoslaviji i posebno Srbiji.
U Beogradu je izlagao samostalno samo 1992. i 2006. godine.
Zato je poznatiji kao vrstan crtač i ilustrator svojih knjiga,
ali i knjiga drugih pisaca. Slike su mu rasute širom sveta.

La Primavera (2004)

Materinstvo (2001)

 

[Poli46]

MIKAN ANIČIĆ
(Badovinci, 1950)

Mikan Aničić, slikar i grafičar, rođen je u Srbiji. Diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu
gde je takođe stekao diplomu magistra 1980. u klasi profesora Mladena Srbinovića. Kao
stipendista francuske vlade od 1982―1984 studirao je u Školi lepih umetnosti u Parizu,
u klasi profesora Pierre Caron. Od 1974. izlagao je na mnogobrojnim samostalnim i kolektivnim izložbama u bivšoj Jugoslaviji, Francuskoj i drugim zemljama.

Mikan Aničić - Seka

Aničić je postao jedan od najodvažnijih slikara u domenu fantastične umetnosti. Dobitnik je
Medalje za slikarstvo na Salonu francuskih umetnika u Gran Pale-u 2006. godine, za sliku
"Otmica Evrope", za proročansko delo koje ilustruje mitološku tradiciju u slikarstvu i viziju
nove Evrope.

Njegovi radovi nalaze se u Narodnom muzeju u Kraljevu, Muzeju 25. maja u Beogradu,
Narodnom muzeju u Tuzli, Narodnoj biblioteci u Beogradu, Nacionalnoj biblioteci u Parizu
i u mnogim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.

 

[Neprilagođena]

Jovan Popović
(1810-1864)

Self-portrait (1843)


Srpski slikar , rođen u Opovu , u Banatu , a živeo je u Beogradu.
Slikarstvo je učio kod Konstantina Danila, da bi školovanje nastavio na bečkoj akademiji
(kod profesora Jozefa Fon Firiha i Leopolda Kupelvizera)
Oko 1845 vraća se u Beograd , pa u Banat , da bi se iste godine i oženio.
Njegov venčani kum bio je Jovan Sterija Popović.

Jovan Popović je slikao portrete ljudi , žena i dece ,pripadnika građanskog sloja.

Portret Vuka Karadžića

Dete sa jagnjetom

 

[Poli46]

Nadežda Petrović, najznačajnija predstavnica srpskog ekspresionizma, dobrovoljno je učestvovala u tri rata kao medicinska sestra, bila je partiota i zagovornica ideje o integralnom jugoslovenstvu.​

Nadežda Petrović (1873-1915), najznačajnija je srpska slikarka s kraja 19. i početka 20. veka. Učestvovala je u tri rata kao dobrovoljna bolničarka, bila je zagovornica ideje o integralnom jugoslovenstvu i verovala u značajnu ulogu umetnosti u emancipaciji najširih slojeva stanovništva. Jedna je od osnivača ženske humanitarne organizacije Kolo srpskih sestara.

Potiče iz učene građanske porodice, koja je imala više razumevanja za kulturu nego što je to bio slučaj u Srbiji njenog doba. Imala je još šest sestara i dva brata, od kojih je jedan bio poznati srpski slikar i književnik Rastko Petrović.

Posle završetka Više ženske škole u Beogradu, Nadežda Petrović sa 25 godina počinje školovanje u Minhenu u ateljeu Slovenca Antona Ažbea.
U Beogradu 1912. godine otvara slikarsku školu. Iste godine u Prvom balkanskom ratu kao dobrovoljac i bolničarka na frontu. Sa srpskom vojskom je ponovo 1913. i 1914. godine. Nadežda Petrović je umrla u Valjevu, od pegavog tifusa, dok je lečila ranjenike.

 

[Poli46]

NIKOLA BEŠEVIĆ
(Split, 23.04.1892 — Beograd, 02.07.1970)

Nikola Besević - Liza Marić Krizanić (1905-1982),1935.

Prve slikarske pouke stekao je u Zagrebu na Višoj školi za umjetnost i obrt. Godine 1911. dolazi u Beograd sa porodicom i upisuje se u Umetničku školu, koju završava 1913. i kao stipendista srpske vlade odlazi u Rim na studije. Za vreme Prvog svetskog rata, u kome je učestvovao dobrovoljno, bio je ratni slikar. Posle preležanog pegavog tifusa, Bešević je otpušten iz vojske, te školovanje nastavlja 1916. godine u Španskoj umetničkoj akademiji u Rimu, gde je iste godine bio primljen u Internacionalno udruženje umetnika. Osim u Italiji, svoj slikarski izraz usavršavao je na studijskim putovanjima u Parizu i Nemačkoj. U Beograd se vraća 1924. godine i započinje pedagoški rad u Umetničkoj školi, čije je nekada bio đak.

Nikola Besević -Travnik,1933.

 

[Branko Lori]

Paja Jovanović Serbian Artist, 1937.

 

[Neprilagođena]

Mrtva priroda (1956)
Miodrag B.Protić

Miodrag B.Protić (1922-2014)
Bio je srpski slikar , likovni kritičar , teoretičar i istoričar umetnosti 20.veka u Srbiji i Jugoslaviji.

 

[Poli46]

Olja Ivanjicki (Pančevo, 10. maj 1931 — Beograd, 24. jun 2009) je bila poznata srpska
slikarka i član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS).

Njeni roditelji, otac Vasilij Vasiljenko Ivanjicki i majka Veronika Mihajlovna Pjotrovska
su u Srbiju došli kao prognanici iz Rusije nakon Oktobarske revolucije. Živeli su u
Kragujevcu gde je Olja Ivanjicki živela sve do dolaska u Beograd, da studira vajarstvo
na Akademiji za likovne umetnosti u Beogradu.
Jedan je od osnivača Niš Art Fondacije i Salona Muzeja Mediale a 2007. osnovala je i
Fond Olge Olje Ivanjicki sa krajnjim ciljem da Fond radi na osnivanju Muzeja Olje Ivanjicki.

Remainder-Olja Ivanjicki

 

[Poli46]

Olja Ivanjicki

 

[Neprilagođena]

Stevan Todorović

Portret Stevana Todorovića



Stevan "Steva" Todorović (1832 –1925) bio je srpski slikar i osnivač modernog mačevanja i sokolskog pokreta u Jugoslaviji.
Todorović je rođen u Novom Sadu, a umro u Beogradu.
Bio je dopisnik i ratni slikar za brojne domaće i strane novine tokom Srpsko-turskih ratova (1876–1878), a postao je poznat i kao osnivač ratnog slikarstva u Srbiji. Od Balkanskih ratova, a kasnije i Prvog svjetskog rata, ovo više nije bilo individualno zanimanje, već zadatak podložan državnim i vojnim propisima.

Todorović je uradio portrete skoro svih članova kraljevske porodice Obrenović, uključujući i Nataliu .
njegov portret pomogao joj je da postane „srpska Mona Liza“

Natalija (1883)


Tokom svog dugog života stvarao je pod različitim vizuelnim poetikama, uglavnom od romantizma do akademizma.
Njegova najbolja dela izvedena su u romantičarskom duhu.
Njegovo veliko umetničko nasleđe sastoji se od portreta, verskih i istorijskih slika, pejzaža i brojnih studija i crteža.
Veliki deo njegovih umetničkih aktivnosti vezan je za Srbiju i Beograd u čijem je kulturnom i društvenom životu aktivno učestvovao.
Otvorio je prvu umetničku školu u Beogradu u kojoj su mladi učili crtanje, pevanje, mačevanje i gimnastičke vežbe.
Zahvaljujući dugom životu i izuzetnoj upornosti i trudu uspeo je da stvori bogat slikarski opus.

Sabor u Prizrenu (1899)

 

[Neprilagođena]

​ PETAR LUBARDA (Ljubotinja kod Cetinja, 27.07.1907 — Beograd, 13.02.1974) Petar Lubarda, jedan od najistaknutijih umetnika srpske umetnosti XX veka. Kao gimnazijalac stekao je prva ozbiljnija znanja o slikarstvu od Jovana Lubarde, rođaka i profesora crtanja u nikšićkoj gimnaziji. Studije slikarstva je započeo u Umetničkoj školi u Beogradu (1925), učeći kod Bete Vukanović, Ilije Šobajića i Ljubomira Ivanovića. Uprkos naklonosti profesora, posle svega nekoliko meseci je napustio Beograd i otišao u Pariz (1926). Kratko je pohađao Academie des Beaux Arts, a zatim je obilazio muzeje, galerije, ateljee pariskih umetnika, upoznavao kritičare i radio u otvorenim ateljeima. U Parizu je ostao do 1932. godine a u međuvremenu je izlagao na Salonu nezavisnih (1927) i priredio u Rimu svoju prvu samostalnu izložbu (1929). U Beograd se vratio 1932. godine, i priredio dve samostalne izložbe 1933. i 1934. godine. Vratio se u Pariz 1938. i ovog puta ostao do 1940. godine, ali je imao prilike da putuje po Španiji, Nemačkoj, Tunisu, Alžiru i Egiptu. Ratne godine (1941—1943) su prekinule njegova putovanja i kao vojni zarobljenik bio je u logorima u Austriji i Italiji. Po oslobođenju postavljen je za vanrednog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Godine 1946. je otišao na Cetinje gde je učestvovao u fomiranju prvih stručnih likovnih institucija u Crnoj Gori: otvorena je Umjetnička škola na Cetinju (1947) u kojoj je bio predavač i direktor. Bio je jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika Crne Gore (1946) i drugi po redu njegov predsednik. U Beograd se vratio 1950. godine, i u njemu ostao do kraja života. Bio je član Društva srpskih umetnika "Lada", umetničke grupe "Samostalni", Udruženja likovnih umetnika Srbije, Udruženja likovnih umetnika Crne Gore, i Saveza udruženja likovnih umetnika Jugoslavije. Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1959, a za redovnog člana 1961. godine. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja za slikarstvo. Izlagao je na mnogobrojnim kolektivnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Godine 1974. otvoren je legat "Atelje Petra Lubarde" na Dedinju u Beogradu. Šah (1942) Zaklano jagnje (1940) PETAR LUBARDA — ZAKLANO JAGNJE Slikom Zaklano jagnje dostigao je vrhunac u svom dotadašnjem slikanju. U trenutku kada je ovo delo nastalo, rat je besneo Evropom i primicao se granicama Jugoslavije. Lubarda, spontani umetnik koji najčešće obrađuje svoj rodni crnogorski kraj, duboko doživljavan uvek iznova, koji slika ljude i prizore mnogo puta sretane, koji slika mrtvu prirodu koju sam aranžira, odjedanput napušta slikanje viđenog i doživljenog i odlazi u simboliku. Zaklano jagnje na njegovom platnu, taj ružni prizor sa krvavom glavom i prosutim crevima, nije više motiv postavljen pred oči slikara, nego simbol nedužnih žrtava koje su već pale i kojih će biti još neizmerno mnogo. Lubarda ne želi da se njegova slika dopadne, on želi njom da uznemiri i opomene daleko ozbiljnije nego što je to činio na svojim slikama sa blagom socijalnom tematikom iz ranijih godina. Taj prizor, nemilosrdan u svom realističkom opisivanju, naslikan rukom velikog majstora koji nepogrešivo gradi svoju sliku postavljanjem pravih boja i odnosa, postaje preteća vizija strahota koje će sledećih godina biti stvarnost čovečanstva....

 

[Poli46]

LEON KOJEN(1859-1934)

Leon Kojen (1859-1934) autoportret

Fascinacija ljudskim sudarom sa svevišnjim silama može se razmotriti i skorijim otkrićem:
bio je prvi prevodilac na srpski uvodnog dela Ničeovog spisa 'Tako je govorio Zaratustra'.
Više od stotinu Koenovih likovnih radova nestalo je, nabrajaju se razlozi: pustošenje
Sinagoge Bet Jisrael i opštine 1941. kao i nacistička okupacija Beograda. Na sve se, što je zanemareno, nadovezuju i nejasne okolnosti za njihov nestanak posle komunistickog
prevrata. Zvanično, danas se svega 15 Koenovih radova nalazi u muzejima u Srbiji.
Koen je rano osetio slikarsku vokaciju. Otac ga je uzeo u svoju krojačku radionicu, ali mladi
Leon je koristio svaki slobodan trenutak da pravi razne crteže iz svoje mašte, pa je najzad
napustio krojački zanat. Posle završenih studija kod M. Đ. Milovanovića, nastavnika crtanja
na Velikoj školi u Beogradu, otišao je 1884. godine u Minhen, materijalno neobezbeđen,
ali nošen fantastičnom ljubavlju za slikarstvo. U oktobru iste godine obratio se molbom za
stipendiju Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova Srbije, koju je završio sledećim rečima:

"Stoga kao sin srpske zemlje želeći da jednog dana budem i njoj od koristi svojim radom na umetničkom polju, slobodan sam najučtivije zamoliti g. Ministra, da mi izvoli odrediti državnu
pomoć kako bih započeti rad i dalje produžiti mogao."

Molba mu je povoljno rešena, pa je njegovo studiranje u inostranstvu bilo obezbeđeno
državnom stipendijom do januara 1892.

Leon Kojen - Haron-NMB

U srpskom slikarstvu teško je pronaći tragičniju umetničku biografiju od one koju je zlehuda
sudbina dodelila čoveku i slikaru Leonu Kojenu. Dok su mnoge nedaće fizički dotukle
Kojenovo krhko telo i duh, njegove slike, jedini materijalni dokazi njegovih neobičnih umetničkih uzleta, stradale su u vrtlogu nemačkog besa koji se tokom 1941/42. sa posebnom silinom izlio
nad dorćolskim naseljem gde su od drevnih vremena stanovali beogradski Jevreji, nacionalno asimilovani već od druge polovine XIX veka. Tragiku Kojenove sudbine povećava i činjenica
da je, sticajem okolnosti, njegovo delo postepeno otkidano od prirodnih tokova srpskoga
slikarstva, sa kojim ono čini neraskidivi deo, predstavljajući umnogome izuzetnu, a u svakom slučaju retku pojavu. Otuda, govoriti danas o Leonu Kojenu znači upotpunjavati i sliku o
umetničkim htenjima u srpskom slikarstvu krajem XIX veka u kojima je rođena srpska moderna.

 

[Poli46]

"... Koen je bio i srcem i dušom na strani nemačke avangarde koja je zahtevala potpuni
raskid s tradicijom i akademizmom. Slikarstvo oslobođenog gesta i psihički doživljaj uvek
je pretpostavljao verizmu i naturalizmu. Srpska sredina ga je posprdno nazivala slikarem
koji izlaže "nedovršene slike".

Leon Kojen - Jesen
Njegova snažna individualnost u potpunosti ga je udaljila od tadašnjih formalnih i sadržinskih
pravila slikarstva. Uticaji secesije i simbolizma u Koenovom stvaralaštvu predstavljaju retke i usamljene tragove ovog stila u istoriji naše moderne umetnosti. M. de Buli je u svom eseju "Romantični krik Leona Koena" pronikao u samu suštinu umetnikove vizije:"Ako je iko bio 's
one strane', u carstvu čistih ideja, u carstvu crnih snova, Leon Koen može reći: bio sam ja.
Je li njegova 'Skica za raj', skica za original ili je original skica za skicu? Rene Dekart se vara,
čovek ne zna šta je savršenstvo! Koenova 'Skica za raj' , vele, nije svršeno delo. Ono je samo savršeno i večno".

 

[Nina]

Momo Kapor

 

[Neprilagođena]

VASA POMORIŠAC (1893-1961)

Tokom školovanja u Londonu, najpre u Umetničkoj školi Sv. Martin (1921―1922) a potom i u Centralnoj školi za umetnost i zanate (1922–1924),
Vasa Pomorišac je izradio veliki broj dela..Za svoje slike Pomorišac je nalazio teme i u hrišćanskoj ikonografiji i u klasičnoj mitologiji.
Scene iz mitologije radio je prema klasicističko-romantičarskom modelu od "prerafaelitske koncepcije" do preciznog prenošenja svakog detalja.
Vasa Pomorišac je slikar čije je stvaralaštvo obeležilo prvu polovinu XX veka u srpskoj umetnosti.


Parisov Sud (1924)


Slika Parisov sud je inspirisana pričom iz Grčke mitologije koja opisuje početak propasti drevnog grada Troje.
Trojanskom princu Parisu, pripala je teška odluka da bude sudija u igri bogova. Jednom prilikom na svadbi, na kojoj su prisustvovali svi bogovi, pojavila se boginja nesloge Erida, koja je sasvim neprimetno među sakupljene goste bacila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo: "Najlepšoj".
Tri boginje ― Hera, Atena i Afrodita ― smatrale su da im pripada ova jabuka, ali nijedan od bogova nije želeo da bude sudija u ovom sporu.
Zevs je naložio Hermesu da odvede boginje do Parisa, na planinu Idu, gde je Paris čuvao stada ovaca, i da on odluči koja je od tri boginje najlepša.
Da bi dobile zlatnu jabuku, boginje su pred lepim mladićem isticale svoje osobine i obećavale mu primamljive nagrade.
Hera, koja se hvalila svojim brakom sa ocem bogova, obećala je Parisu da će postati gospodar Azije i celog sveta.
Atena je pokazala svoje ratničke veštine i obećala mu pobede i ratne trofeje,
a Afrodita, koja je nastojala da pokaže svoju ljupkost, ponudila je trojanskom princu najlepšu smrtnicu ― Zevsovu kćer Helenu.
Paris se nije dugo kolebao: Afroditu je proglasio najlepšom i predao joj zlatnu jabuku.

Na slici je Vasa Pomorišac prikazao momenat kada tri boginje skidaju svoju odeću, kako bi istakle svoju lepotu pred mladim pastirom.
Ova tema bila je izuzetno popularna u evropskom slikarstvu tokom perioda renesanse,
a upravo je ugledanje na stare klasične majstore i povratak figurativnom slikarstvu bilo osnovno načelo Pomoriščeve poetike tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka.
Istovremeno, izborom ovakve teme umetnik je mogao da pokaže koliko je vešt kada je u pitanju prikazivanje akta.

Slika Parisov sud deo je stalne postavke srpske umetnosti XX veka Galerije Matice srpske.

 

[Neprilagođena]

Katarina Ivanović (1811-1882)


Živela je život koji joj neće
dati umreti, jer je
ime besmrtno sviju onih,
koji su osećali i radili za svoj rod.

Davne 1811. godine rođena je Katarina Ivanović, Beba koju će Srpsko učeno društvo izabrati za svog počasnog člana.
Prva žena koja će u Srbiji naslikati istorijsku kompoziciju.
Prva žena koja će Srbiji ostaviti svoja dela i novac da o njemu brinu.
Rođena je Katarina Ivanović, koja će u istoriji srpske umetnosti biti po svemu prva žena.

Autoportret (1836)
Portret iz 1836. godine pokazuje samosvesnu mladu ženu koja, pored toga što sebe predstavlja svetu, samouvereno gleda u posmatrača. Odevena je u svečanu haljinu i ima moderno nameštenu frizuru za to vreme. Ono što izdvaja ovaj portret jeste i prepoznatljiva, vanredna veština kojom Katarina obrađuje materiju.


Njena ljubav prema slikarstvu vodila ju je kroz Evropu, tako da je i njeno poznavanje umetnosti bilo zasnovano na iskustvu.
Vrlo rano je pokazala interesovanje i talenat za slikanje, te su je, zahvaljujući finansijama, ljudi koji su znali da cene umetnost poslali u Peštu da uči.
Krajem 1835. godine, upisuje bečku Akademiju za likovne umetnosti.
Morala je da bude vanredni student ove institucije, jer u to vreme žene još uvek nisu imale ista prava kao muškarci.
Zatim započinje putovanja po Evropi, što je bilo izuzetno, naročito za žene. U tom periodu svoja učenja izoštrava praktičnim znanjem.
Obilazi Italiju, Holandiju, zatim Pariz, gde joj je, iako kratko, iskustvo bilo veoma dragoceno.
Početkom 1844. godine odlučuje da svoje učenje naredne dve godine nastavi u Minhenu.

Korpe pune zrelog grožđa njena su večna inspiracija


U prestonici Bavarske otvaraju joj se novi vidici, izuzetno značajni i za nju i za srpsko slikarstvo.
Njen opus nije velik, ali njene mrtve prirode i teme iz svakodnevnog života donose značajna obeležja srpskom slikarstvu.
Ipak, ono čemu je Katarina težila kada je došla u Beograd, grad i zemlju svojih predaka, bilo je istorijsko slikarstvo.
Može se reći da je njeno ”Osvajanje Beograda 1806.”, koje je radila između 1865. i 1873. godine, trijumfalni početak istorijskog slikarstva.
Na njenoj slici sevaju puške i bukti plamen... Nažalost, to vreme i sud onih koji su se pitali za mišljenje nisu odobrili.
Nagradu za jednu verziju ove slike dobila je 1845. godine, ali u Minhenu. Međutim, ova slika nije sačuvana do danas.

Istorijske kompozicije oduvek su bile njen omiljeni stil, ali za rad nije dobila podršku


Došavši u Beograd iz sredina koje su svojom razvijenošću ipak bile ispred Srbije, ona donosi i obrazovanje koje pokušava da primeni.
To što je žena naročito joj otežava situaciju, ali ni mnogim muškarcima to nije lako išlo od ruke.
Pomalo razočarana, već 1847. godine odlazi iz Beograda u Stoni Beograd, grad u Mađarskoj, gde provodi ostatak svog života,
a to je bio i grad u kome je odrasla. Po njenoj smrti odlučeno je da njeni zemni ostaci budu preneseni u Beograd,
gde danas na Novom groblju počiva prva srpska slikarka, Katarina Ivanović.

 

[Neprilagođena]

Katarinin veliki prijatelj, Sima Milutinović Sarajlija,
posvetio joj je pesmu, jednu od njegovih najpoznatijih,

“Trojesestarstvo”


Sve pojasa… draži Afroditske
Nek Amore ljupke zabaljkaju,
Nek po harfe žicam’ Eolijske
Lahorčići lahko udarkaju;
Al’ Serb-vila rada pevakinja
Pazi, cjeni, jošte uzvišava,
Sve što radi njena sestrakinja,
Svoj li život čime dokrašava.
Svuđ je čega, no u Beču nešta,
Što još i Feb dosle ti ne viđe:
“Srb-djevojka kist vladati vješta!”
Jel’ to bilo još ikada igđe?…
Sobom nežna nežno iskraskava
U obliku sve pričerke lica,
Odobrenje znalca izlaskava;
Radosna joj njena rodilica!
Još se trudi, još ozbilja uči,
Da b’ iskustvu verha dokučila,
I kad o tom već se tol’ko muči,
Serpstvo i tim, Bog daj! ovjenčala!
Ove l’ pjesne tebi s’ posvećaju,
A da s’ tobom Serpke nakićaju…

U znak zahvalnosti naslikala je jedan portret Sime Sarajlije

---

 

[Poli46]

LJUBOMIR LJUBA POPOVIĆ
Počeo je kao student istorije umetnosti, a tek potom slikarstva, prvo na ALU u Beogradu,
gde je diplomirao već 1959. godine. Već naredne godine učestvovao je na izložbi grupe
Mediala, u galeriji Grafičkog kolektiva. U Pariz je otišao 1963. godine. Tamo živi i stvara.
Izlaže uglavnom samostalno, redovno u Parizu, ali i širom sveta. U Valjevu, gde je stekao
osnovno i srednje obrazovanje, od 1985. u okviru Moderne galerije je otvorena stalna
postavka njegovih radova. Inače, njegove slike se izlažu u svim prestižnim muzejima i
galerijama bivše Jugoslavije, kao i u mnogim srodnim ustanovama u svetu.

Ljubomir Ljuba Popović-The Temptations Afterwards 1988-89


Pošto je prošao kroz više razvojnih stvaralačkih faza čiji su suštinu dobri poznavaoci njegovog obimnog opusa odredili kao raspadanje u smrti ili erosu, Ljubomir POPOVIĆ LJUBA je tokom
dve-tri minule decenije izgradio jednu posve osobenu slikarsku poetiku čiju estetsku bit, doista,
nije lako definisati. Zato je neosporno u pravu Milenko Radović autor monografske studije
"Ljuba Popović ili Prizivanje svetlosti", kada zapaža da je on "...pominjan kao pripadnik
Mediale, zatim nadrealističkog, fantastičnog ili metafizičkog slikarstva...", odnosno da je
u nekim ekstremnim slučajevima dovođen u vezu sa izvesnim paranaučnim ili kvazi mističnim sistemima ili da su ga proglašavali za uspešnog tumača egzistencijalnih ljudskih teskoba itd.
U pravu je još, i kada zaključuje da su svi "čestiti" biografi Ljubinog života i tumači njegovog
dela ostajali praznih ruku, navodno stoga što "...ih je visoko nadmašio i lucidnošću i neuporedivim stvaralaškim entuzijazmom".

Ljubomir Ljuba Popović - Hram mističnih

 

[Neprilagođena]

Miodrag PETROVIĆ

(Dubravica kod Požarevca, 12. IX 1888 – Beograd, 10. II 1950)

Prve pouke iz crtanja i slikanja dobio je od Đorđa Krstića u Prvoj beogradskoj gimnaziji.
Slikarsko školovanje započinje 1906. u Umetničko-zanatskoj školi Riste Vukanovića,
Priključuje se Inkiostrijevoj grupi kao saradnik u dekorisanju Narodnog pozorišta, Kolarčeve zadužbine,
U periodu 1911 – 1912. pohađa Akademiju likovnih umetnosti u Minhenu (u klasi prof. Karla Mara),
ali prekida studije zbog učešća u balkanskim ratovima kao borac i slikar Prve armije.
Studije završava 1914. neposredno pred početak Prvog svetskog rata.
Posle povlačenja preko Albanije učestvuje u borbama na Solunskom frontu u sklopu VIII Pešadijskog puka Dunavske divizije.
Zbog bolesti malarije prebačen je u bolnicu u Solun, a potom u Sidi Abdalah u Tunisu.
Tu slika portrete francuskih lekara, bolničarki, bolesnika, domorodaca, kao i ikonstas za crkvu pri bolnici i dekoraciju zavese za vojničko pozorište.
Krajem 1917. prelazi u logor za rekovalescente u mestu Lazuaz kraj Bizerte, gde u društvu drugih ratnih slikara radi portrete i kulise za vojničko pozorište. U Lazuazu je priredio i dve samostalne izložbe u korist francuskog Crvenog krsta i uradio ikone na srpskom vojničkom groblju u Bizerti, čiji se delovi danas nalaze u crkvi Ružici na Kalemegdanu.
U Alžiru pohađa Ecolé des Beaux Arts, da bi krajem 1918. prešao u Pariz, gde je učio slikarstvo u ateljeu L. Simona i izlagao u pariskom Salonu.
U Beograd se vratio 1920. i zaposlio se kao nastavnik crtanja u realci, a potom na Višoj pedagoškoj školi.
Bio je član Društva srpskih umetnika „Lada“ (1921) i njen predsednik od 1933 – 1941. godine, predsednik Udruženja likovnih umetnika 1939 – 1940. i osnivač i predsednik Udruženja slikara i vajara ratnika 1912 – 1918.
Priredio je samostalne izložbe u Alžiru 1917, a potom u Beogradu i Somboru, dok je kolektivno izlagao sa jugoslovenskim umetnicima u Parizu, Alžiru, Londonu, Brislu i Liježu. Imao je značajnu ulogu u organizovanju brojnih izložbi srpskih i jugoslovenskih umetnika u zemlji i inostranstvu.
Slikao je portrete, aktove, pejzaže, mrtve prirode, radio dekoracije pozorišnih enterijera i kulisa, kao i nekoliko ikonostasa i istorijskih kompozicija velikog formata sa ratnom tematikom.
Dela mu se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, Vojnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda, Narodnom muzeju u Kragujevcu, Narodnom muzeju u Požarevcu, kao i brojnim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.
(Autor teksta: Petar Petrović)

​

​

​

​

 

[Neprilagođena]

Василије „Васа” Ешкићевић (1867-1933)

Autoportret (1908)


је био српски сликар и наставник цртања.
Рођен је у Иригу 1867. године, од оца Косте ратара и мајке Љубе.
Основну школу је завршио у родном месту, учио је берберски занат, али га је напустио због уметности.

После тога је отишао у Беч и уписао једну приватну сликарску школу.
После школовања у Бечу отишао је у Русију где је завршио уметничку школу.
После те школе похађао је још три године приватни институт кнегиње Тенишове у Петрограду
а 1900. године примљен је као Рјепинов ђак у Императорску академију уметности.
До Првог светског рата остао је у Русији као наставник цртања и излагао у Москви и Петрограду.

Bitolj (1918)


Кад је почео Први светски рат дошао је у Србију и постао добровољац, ратни сликар Прве српске армије.
Као добровољац у војсци је провео пет година. После тога се вратио у Ириг.
Недуго затим прешао је у Нови Сад, у коме је наставио да живи све до смрти, 1933. године.

Највећи део његових старијих слика остао је у Петрограду.
Осим слика које се налазе у Русији, опус му сачињавају углавном портрети ратника и, ређе, пејзажи.
Радио је у стилу академског реализма. (у његовим делима има елемената експресионизма.)
Бавио се и књижевним радом и превођењем.

Bombardovanje Bitolja (1918)

​