Žena sa bremenom: Slikarka i književnica Anđelija Lazarević
Mladu, obrazovanu ženu, koja je svojim pisanjem i slikanjem obogatila srpsku kulturu,
prekrila je koprena zaborava. Čitav životni vek provela je u senci oca, književnika i lekara
Laze Lazarevića.
Prikazi žena u likovnoj umetnosti prve polovine 20. veka povezani su sa socijalnom stvarnošću i atmosferom koja je tih godina vladala u društvu, pa stoga obiluju mnogobrojnim stereotipima. Biti ženski model nije bilo poželjno, jer predstavljanje žene nije podrazumevalo kreativnost već jednu društvenu shemu u kojoj je žena slikana u zatvorenom prostoru kuće i dvorišta. Još teže je bilo
postati slikarka, jer likovna kritika nije gledala isto muškarce i žene. U takvom vremenu je stvarala nesigurna, samokritična ali veoma talentovana Anđelija Lazarević. Ona je bila oličenje jednog jakog intelektualnog i kreativnog duha. Svojim slikama i književnim delima predstavila je atmosferu koja je tada vladala u beogradskim krugovima. Njen prvi poznati rad je kopija Bukovčevog portreta Laze K. Lazarevića. Pored teorijskih i praktičnih predmeta u školi, negovao se i pejzaž slikan u prirodi pa su učenice često organizovale izlete na Košutnjak, Topčider i obale Dunava. Zahvaljujući uticaju Bete Vukanović akvarel je bio omiljena tehnika Anđelije Lazarević. Likovna kritika toga doba nije se
previše bavila slikarkama. Kada bi kritičari pisali o slikarkama tada su obično govorili kako je neka mlada gospođica prijatno iznenadila. Natalija Cvetković i Anđelija Lazarević nisu bile dovoljno zanimljive likovnoj kritici, a njihovi radovi su okarakterisani kao “okasneli” ili nedovoljno radikalni. Zajedno su naslikale Anu Rakić, majku pjesnika Milana Rakića. Anđelija Lazarević je Anu Rakić
slikala oker i smeđim tonovima i odlično je prikazala njen karakter. Žene slikarke su slikale ženske modele na način koji je bio opšteprihvaćen u društvu, verovatno da ne bi naišle na osudu sredine, umetničkih krugova, ali i da bi lakše izložile svoja dela.
U radovima Anđelije Lazarević postoji atmosfera mirnog dana. Prepoznatljive su odlike
beogradskog impresionizma. Njeni radovi, pejzaži, portreti, mrtve prirode, ulja, crteži i akvareli
odlikuju se akademskim znanjem, te ukazuju na Anđelijinu slikarsku viziju i lirsku interpretaciju
čoveka i njegovog prostora. Po završetku rata mlada umetnica je otišla u Pariz, kako bi se usavršavala. Međutim, otuda se vratila teško bolesna sa crtežima pariških mostova i starih ulica.
U njenom stvaralaštvu se ne mogu pronaći teme bolesti i rata. Ona nije želela da opisuje ta
mučna iskustva svoga kratkog života. Na lečenje je odlazila u Beč, Sloveniju, te na Hvar i Split
gde je dobila mesto nastavnice u srednjoj školi 1924. godine. Njene pesme kao što su „Melanholija“, „Bele zastave“, „U noći“, „Senka“, „Čovek s bremenom“, „Vrapci“ bliske su meditativnim zapisima
Ive Andrića, Danice Marković i Desanke Maksimović. Pripovetke kojima je nastavila književni rad obojene su lirizmom, a pojedini fragmenti bi se mogli čitati kao pesme u prozi. Prozni opus
talentovane Anđelije Lazarević uklapa se u moderne tokove srpske posljeratne književnosti.
To podrazumeva okretanje od spoljašnjeg ka unutrašnjem, pomeranje radnje iz sela u grad,
ali i uvođenje halucinacija i snova u dela. Rana smrt nije dozvolila da Anđelija Lazarević svetu otkrije sve svoje talente.
