Српска револуција је дигнута из, хајде да кажемо буржоаских разлога који су имали везе са верски базираним кастинским системом у Османској Империји.
Дакле нико није хтео да се ослободи Турака као таквих, већ њихових пореза.
Тек након Бечког Конгреса идеје хуманизма и просветитељства бивају напуштене и прави се покушај да се рехабилитује Ансиен Режим и сличне творевине- наступа период конзерватизма, повратка традиционалним вредностима.
Русија, која је нажалост одувек имала снажан утицај на Србију, након експеримената са либерализмом и просветитељством у 18. веку улази у период параноичног одбацивања свега "западног" и нека словенска просеравања током целог 19. века. То се прелива на наше "оце".
Али не и само ти источни пијанци. Рецимо Француска 30их година 19. века одбацује анационалну католичку помпу обновљеног Ансијен Режима и прелази на мање католички али изразито националистички режим парламентарне монархије, рецимо "Краљ Францске и Наваре" постаје "Краљ Француза". Луј Филип, Краљ у сакоу и кравати.
О Немачкој да не причамо. Настаје Немачка Конфедерација као покушај попуњавања вакума насталог након нестанка Светог Римског Царства којег је збрисао Наполеон, које је било мултионационално и анационално, кроз националистичку "Немачку Конфедерацију".
"Шта ми имамо, попе?" "-Немањиће, Газда Милоше", "-Е добро, кажи да су ми они били аскурђели", текао је неки разговор у Горњем Милановцу тих дана.