Srpsko glagoljičko naslěđe

[Mrkalj]

Marijino jevanđelje - najstarija srpska knjiga

Marijinsko ili Marijino jevanđelje predstavlja najstariji sačuvani spomenik pisan staroslovenskim jezikom u kome se javljaju crte srpskog narodnog jezika pod čijim uticajem će se kasnije razviti i srpska redakcija staroslovenskog jezika.Pisano je glagoljicom na 174 lista[Aleksandar Milanović, „Kratka istorija srpskog književnog jezika“],a na osnovu jezičkih crta, smatra se da je nastalo najkasnije početkom XI veka na srpskom štokavskom području [Aleksandar Milanović, „Kratka istorija srpskog književnog jezika“].Pronađen je sredinom XIX veka u svetogorskom manastiru svete Marije, po kome je i dobio ime, a danas se nalazi u Ruskoj nacionalnoj biblioteci u Petrovgradu, zajedno sa Zografskim jevanđeljem, takođe pisanim glagoljicom.

Pročitajte Marijino jevanđelje (zahvaljujući vrednim Rusima) na glagoljici ili na ćirilici:
http://ru.wikisource.org/wiki/Мариинское_евангелие


O Marijinom jevanđenju
Jedan staroslovenski rukopis XI veka može se uzeti kao najstarija srpska knjiga. To je glagoljsko Marijinsko jevanđelje, nazvano tako zbog toga što je nađeno u svetogorskom skitu (manastiriću) koji je posvećen bogorodici Mariji. Po osobinama njegovog jezika naš veliki slavista V. Jagić utvrdio je da je prepisivač toga rukopisa bio Srbin. Skit je nekadašnji ruski manastir Ksilurg, u koji su se ruski monasi uselili početkom XI veka. Marijinsko jevanđelje čuva se danas u Moskvi. Dva lista su bila kod A. Mihanovića (pesnika hrvatske himne), pa kod prof. F. Miklošića u Beču i najzad kod prof. A. Leskina u Lajpcigu.

Leksički i glasovno blisko srpskim govorima, Marijino jevanđelje kao glagoljski spomenik duto se održao u srpskoj sredini ćirilskog pisma. U vremenima kada se odavno ne piše glagoljicom, koja je već pala u zaborav, imamo obilje podataka — da se Marijino jevanđelje kod Srba koristi kao sveštena knjiga u bogosluženju.

Marijino jevanđelje je posle Jagićevog kritičkog izdanja spomenika privuklo pažnju istraživalaca, pored ostalog, i jasnim osobenostima srpskih štokavskih govora. Danas, posle čitavog veka, opet se mogu navesti slikovite reči Stojana Novakovića o mestu Marijinog jevanđelja prema slavnom ruskom Ostromirovom jevanđelju: „Filološka slovenska nauka već poznaje jedan vrlo davnašnji sjajni spomenik stare slovenske književnosti, koji je u samom početku širenja slovenske književnosti među Srbima primio na se obeležje srpske narodnosti. To je Marijinsko Jevanđelje pisano glagoljicom, za Srbe ono što je Jevanđelje Ostromirovo za Ruse, a od Ostromirova jevanđelja bez sumnje starije, i svakojako ne poznije od samog početka XI veka."

Pojavu Marijinog jevanđelja treba tražiti na osnovi živih istorijskih kretanja. Posle pokrštavanja za vlade vizantijskog cara Vasilija I i u prvoj polovini X veka Srbi žive u nekoliko državnih celina. Duž Jadranske obale, od ušća reke Cetine do Bojane, to su oblasti Neretljana, Zahumlja, Travunije i Duklje. Severno od ovih srpskih oblasti, iza planina, nalazila se najprostranija i najznačajnija srpska država, u vizantijskim izvorima zvana Srbija. Iako pod vizantijskom vlašću, naročito u zabrđu, srazmerno kraće (približno 1018-1180), srpske zemlje, u stalnoj borbi za samostalnost, prihvatile su duhovni uticaj i zračenje Vizantijskog carstva, a uz to iz Bugarske znatan deo slovenske pismenosti.

Duhovni vizantijski uticaj naročito je ojačao posle rušenja Samuilovog carstva (1018), kada je Ohridska arhiepiskopija uveliko proširila oblasti svoje nadležnosti i još više se zauzela oko unapređenja pravoslavie crkve. Glagoljski rukopisi sa ovog podruga, u kojima se raspoznaju tragovi srpske govorne sredine, jesu pouzdani belezi velike starine glagoljice, kao davnašnjeg pisma srpskih bogoslužbenih knjiga. U to nas uverava glagoljsko Marijino jevanđelje i još dva, verovatno, čitav vek ili vek i po poznija srpska glagoljska spomenika — Grškovićev odlomak apostola i Mihanovićev odlomak apostola. Radi se sada samo o odlomcima iz apostola, koji se kao sveštena knjiga čitao na slovenskom bogosluženju među pravoslavnima.

Marijino jevanđelje, datovano drugom polovinom X ili početkom XI veka, čuva tradicionalne staroslovenske osobine, ali istovremeno pokazuje — kako se živi govor pisara (srpski štokavski) može odraziti u staroslovenskom tekstu. To još nije dosledno čitanje staroslovenskog teksta na osnovu narodnog izgovora, što će dovesti do nacionalnih redakcija. Marijino jevanđelje nam svedoči da je staroslovenski tekst u srpskoj govornoj sredini mogao da se primi i prihvati bez poteškoća. Naravno, ne treba smetnuti sa uma — da se Marijino jevanđelje u vreme nastanka, odnosno prepisivanja, nije glasno čitalo, proiznosilo, kako je napisano. To neslaganje između napisanog i proiznesenog dovelo je do ispoljavanja redakcijskih odlika. Ispoljavanje redakcijskih odlika bejaše dug tok, koji je, pretpostavljamo, već u XI veku kod Srba dobio i jasne grafijske odlike.

Literatura:
# Đorđe Sp. Radojičić: Razvojni luk stare srpske književnosti, Senta 1962.
# Đorđe Sp. Radojičić: Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd 1963.
# Đorđe Trifunović: Ka počecima srpske pismenosti, Beograd 2001.

Zahvaljujući Domatriosu, piscu članka na Vikipediji.

 

[Mrkalj]

"Grškovićev" odlomak

Grškovićev odlomak predstavlja jedan od najstarijih sačuvanih spomenika pisanih glagoljicom na staroslovenskom jeziku, u kome se javljaju crte srpskog narodnog jezika pod čijim uticajem će se kasnije razviti i srpska redakcija staroslovenskog jezika.Smatra se, na osnovu nekih crta jezika (npr. zamena slova f slovom p tj. Stepan umesto Stefan) i same glagoljice, da je nastao krajem XI ili početkom XII veka na prostoru Bosne, Zete ili Zahumlja.

Sam odlomak čini četiri lista pergamenta na kojima je ispisan deo „Dela apostolskih“, prema istočnom (pravoslavnom) obredu i srodan je, po mestu i vremenu nastanka, tzv. Mihanovićevom odlomku.

Literatura
Aleksandar Milanović, „Kratka istorija srpskog književnog jezika“, Beograd 2004. ISBN 86-17-11104-6

 

[Mrkalj]

"Mihanovićev" odlomak

Mihanovićev odlomak predstavlja jedan od najstarijih sačuvanih spomenika pisanih glagoljicom na staroslovenskom jeziku, u kome se javljaju crte srpskog narodnog jezika pod čijim uticajem će se kasnije razviti i srpska redakcija staroslovenskog jezika. Smatra se, na osnovu nekih crta jezika (npr. zamena slova f slovom p, tj. Stepan umesto Stefan) i same glagoljice, da je nastao krajem XI ili početkom XII veka na prostoru Bosne, Zahumlja, odnosno Zete.

Sam odlomak čine dva lista pergamenta na kojima je ispisan deo „Dela apostolskih“, prema istočnom (pravoslavnom) obredu i srodan je, po mestu i vremenu nastanka, tzv. "Grškovićevom" odlomku.

Literatura: Aleksandar Milanović, „Kratka istorija srpskog književnog jezika“, Beograd 2004. ISBN 86-17-11104-6

 

[Pumpaj Pumpanović Pumpanov]

Ne može Mrkalj, to je sve Zapadna glagoljica, znači hrvatska.

 

[Mrkalj]

Ne može Mrkalj, to je sve Zapadna glagoljica, znači hrvatska.

Ajd' ne lupaj napamet.

Literatura:
# Aleksandar Milanović, „Kratka istorija srpskog književnog jezika“, Beograd 2004. ISBN 86-17-11104-6
# Đorđe Sp. Radojičić: Razvojni luk stare srpske književnosti, Senta 1962.
# Đorđe Sp. Radojičić: Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd 1963.
# Đorđe Trifunović: Ka počecima srpske pismenosti, Beograd 2001.

 

[Urvan Hroboatos]

Ajd' ne lupaj napamet.

Literatura:
# Aleksandar Milanović, „Kratka istorija srpskog književnog jezika“, Beograd 2004. ISBN 86-17-11104-6
# Đorđe Sp. Radojičić: Razvojni luk stare srpske književnosti, Senta 1962.
# Đorđe Sp. Radojičić: Tvorci i dela stare srpske književnosti, Titograd 1963.
# Đorđe Trifunović: Ka počecima srpske pismenosti, Beograd 2001.

A jakih auktoriteta.
http://www.hrvatskiplus.org/prilozi/dokumenti/anagram/Damjanovic_Hrvatskostaroslavenski.pdf

http://www.croatica.hr/index.php/sadrzaj

http://www.croatianhistory.net/glagoljica/glkro.html

http://domovina.110mb.com/hr_kultura/sve_o_glagoljici-zapisi.htm

 

[eremita]

Ne može Mrkalj, to je sve Zapadna glagoljica, znači hrvatska.

Каква, бре, "западна глагољица"...

 

[Mrkalj]

A jakih auktoriteta.
http://www.hrvatskiplus.org/prilozi/dokumenti/anagram/Damjanovic_Hrvatskostaroslavenski.pdf

http://www.croatica.hr/index.php/sadrzaj

http://www.croatianhistory.net/glagoljica/glkro.html

http://domovina.110mb.com/hr_kultura/sve_o_glagoljici-zapisi.htm

Dokumenti su na srpskom jeziku. Uglasta glagoljica, u svetlu dosadašnjih nalaza jeste hrvatsko pismo, ja tu (za sada) nemam dilemu kao što nemam dilemu da je tzv. zapadna ćirilica starije srpsko pismo. Sama činjenica da se koristila u Staroj Srbiji i Makedoniji diskvalifikuje odrednicu "zapadna", a nedajbože "hrvatska ćirilica".

No, ova ti je referenca http://domovina.110mb.com naročito jaka (to su one budale koje osnivaju udruženje "Pravoslavni Hrvati, proglašavaju Teslu Hrvatom, a PAvelića zovu Sv. Ante).

No, to je valjda tvoj nivo.

 

[Mrkalj]

Najstariji sačuvani pisani dokument pisan na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika jeste Marijino jevanđelje. Ono potiče iz jedanaestog veka, pisano je glagoljicom. Stručnjaci su, na osnovu analize jezičkih elemenata, zaključili da njegov nepoznati pisar potiče sa štokavskog područja, verovatno iz današnje severne Makedonije ili južne Srbije. Ovo j evanđelje otkrio je i objavio Vatroslav Jagić 1883. U naše vreme ovim spomenikom posebno se bavio Đorđe Trifunović u knjizi Ka počecima srpske pismenosti.​

 

[GM2009]

Ajdemo ovako: neko (bilo ko, tko ili who) je cuo za termin 'Glagoljica' te ga interesuje o cemu se radi. Ne zeli da utrosi previse vremena, mislim ko ga ima za bacanje danas?

Sta prvo radi? Ako ne razume srpski, hrvatski itd. prvo ce otici na internet i otvoriti Wikipedia-u. Prvi rezultat je ovaj:

http://en.wikipedia.org/wiki/Glagolitic_alphabet

Da li je ovaj clanak objektivan? Da skratim pricu. Da li je u njemu nesto netacno receno i ako jeste sta? Ako ima nesto netacno da li neko smatra da je vazno ispraviti netacnost ili ne?

U sekciji 'discussion' prvo pada u oci da se u zaglavlju ne navodi WikiProjectSerbia ali zato je tu WikiProjectCroatia (Bugarska, Ukrajina takodje). Diskusija je podugacka, znaci veci broj ljudi ucestvuje u formiranju (izmenama, tj. editovanju da prevedem modernim Srbima) clanka.

Internet je vazan. Vidi sta nam gugle na primer radi. Svaka srpska web-strana koja je (a mahom jesu) pisana latinicom se automatski vodi da je pisana hrvatskim jezikom. 'Oces da ti prevedem?'. Sta vredi sto cemo mi ovde da se ubijemo dokazujuci (kome) sta je srpski jezik. Dakle gledajmo i globalno. To jest, trebao bi neko na visem polozaju u Srbiji da se zali Gugletu i da im objasni sta je to Srpski jezik. A gogle je vazan danas.

'Ocu reci, lepo je da mi znamo, ali sta nam to vredi ako to ne znaju i drugi? Dakle sudeci po pretragama na internetu, vecina ce ljudi zakljuciti kako je glagoljica iskljucivo staro-hrvatsko pismo (samo se jos ne zna gde se vremenom zagubilo), kao sto ce nedvojbeno zakljuciti da je cirilica (i) srpsko pismo.

Bez namere da razvodnjavam corbu.

 

[Кукуљаш]

@GM2009
Гугл је на неки начин праведан. Ја заиста не разумем шта то људе нагони да пишу латиницом.
Није потребно много објашњавати, да сем што бисмо сачували своју традицију, при том бисмо имали и корист. Српска ћирилица, захваљујући Мркаљу и Вуку је фонетско писмо (бар онолико колико правопис дозвољава). Толико техничких погодности се може искористити да је у широј употреби. Примера ради, „читач текста“ би без проблема могао да чита било какав српски текст, управо из разлога који није могућ коришћењем латинице (бар не без додатних компликација и тешкоћа).
Такође, добили бисмо једну унификованост, где по потреби је много лакше пребацити у латиницу. Србија треба да има романизацију ћириличног писма, али користећи стандардних 26 слова, колико се могу наћи у енглеском. Ово заиста помаже неком ко жели да учи српски језик. Она верзија са дијакритицима је потпуно бесмислена, а при том је готово нико ни не користи. Ви сте један од примера који тако чини.
Но, свака част осталима, али овде би једном за сва времена требао да се начини рез.

 

[M. Rokvić]

Долази време када неће више бити важно шта је истина, већ шта каже гугл-претрага, као што је и данас за широке народне масе битно једино шта кажу масовни медији и најпопуларнија литература. Латиница је хрватска, Косово је независно, Срби су геноцидан народ, Милошевић је нови Хитлер итд.

Један од примера са којим ћу направити поређење је пример народне новокомпоноване песме "Шота", базиране на фолклору пчињског округа. Неко је некад лансирао тезу да је у питању албанска песма, аматерски повезао са именом Шоте Галице, а остатак је учинило незнање. Као што већина Срба врло мало зна или не зна ништа о својим маленим покрајинама и забаченим локалним обичајима, у склопу масовне културе, све што одудара од уобичајених представа на које су се људи навикли се проглашава за туђе. Српска капа је шајкача. Допушта се да Срби могу носити и црногорске, личке или друге капе, шубаре или шешире, јер су ти крајеви бројни и познати, али ниједна од њих неће носити придев "српска", већ: црногорска, личка, војвошанска итд. А када су у питању малене области попут пчињског округа (Врање и околина), за које људи и не знају и где је фес, на пример, део традиционалне српске ношње, такви елементи се по правилу проглашавају за туђе.

И џаба сада говорити да, на пример, песма "Шота" нема много везе са Албанцима, када је једна дезинформација допрла вештим медијским пласирањем до огромног броја људи. Да би се та дезинформација потрла правилним знањем, потребно је учинити још јачи медијски продор и то понављати барем исто толико често. А то се не чини. Песма "Шота", ауторско дело троје српских стваралаца на бази свадбарских обичаја из једног маленог краја, занавек ће носити лажни печат "албанске песме" која је, ни мање ни више него химна свих албанских злочина. Још је већи проблем природна сумња људи у то због чега би их неко лагао око тако безначајних ствари? Амерички гледалац се пита због чега би га његова медијска индустрија лагала око једне тако небитне ствари као што су балкански ратови или криза у Ираку, када види да се на унутрашњем плану све о свакоме зна. Српски човек из народа се пита због чега би неко лагао по питању једне песме и како то да нико не зна да је у питању лаж, већ сви у њу верују. Просечан образовани веб-програмер коме је српски језик стран и који не познаје локалне прилике има основану сумњу у причу српске стране да се ради о једном језику, а да српски језик користи оба писма, већ узима научене шаблоне и обрасце и зато имамо да је 90% српског интернет простора заведено и класификовано као хрватски.

Да ли то значи да у свакодневној комуникацији са људима треба да одустанемо од истине и прихватимо лаж само због тога што је популарна и што сви за њу знају и у њу верују? То је на свакоме да се према томе одреди индивидуално.

 

[Bastiani]

Песма "Шота", ауторско дело троје српских стваралаца на бази свадбарских обичаја из једног маленог краја, занавек ће носити лажни печат "албанске песме" која је, ни мање ни више него химна свих албанских злочина. .

Једино недостаје информација о ауторима, па да кренемо да рушимо мит.

 

[M. Rokvić]

Једино недостаје информација о ауторима, па да кренемо да рушимо мит.

Не недостаје информација, текст је написала Радмила Тодоровић, музику Драган Александрић и ради се о познатим именима и ауторима који су творци најпопуларнијих песама оног доба, на пример и неколико хитова Мирослава Илића. Песма је написана за извођача Ненада Јовановића и 1976. године ју је издао ПГП РТБ, када је постала хит широм Југославије. Мелос има везе са Албанским само у тој мери што је са југа Србије, а на југу Србије има и Албанаца, отприлике као што на северу Србије тамбурицу свирају и Срби и Мађари.

Рушење мита је, бојим се, Сизифов посао. Чак и на овој теми:

http://forum.krstarica.com/threads/298737&page=2

можете видети како се то одвија. Једна особа постави тему и ма шта написали на њој и показали шта је истина, а шта није, након вас ће се појавити 10 других који ће, читајући само уводну поруку, поново написати "Страшно! У сред Србије певамо песме којима се величају албански злочинци!"

Читаву ујдурму су још у време њеног настајања по српској штампи демантовали српски етнолози, а познаваоци лика и дела Радмиле Тодоровић која је пре неколико година преминула да су поменуте речи њено ауторско дело, а не покличи албанских разбојника, али опет не вреди. Фактичка штета није велика јер се ради о архаичном мелосу који је везан само за удаљене крајеве српског етничког простора, али је штета по истину велика.

Обратите пажњу и на читав низ реакција које људи имају на ову песму, када се питају какве се то димије помињу у песми, када Српкиње не носе димије, већ то чине Албанке. Димије су део оријенталне ношње који не постоји међу домаћим Албанцима, обавезан део албанске женске народне ношње у Србији су сукње, а не димије. Димије су део српске ношње на југоистоку Србије (као и фес), док их међу Српкињама и Албанкама на Косову нема, јер тамо и једне и друге носе сукње.

Тематски, место овој причи можда и није овде, али методолошки сасвим ту припада јер илуструје најпопуларнији метод утврђивања тога шта је српско а шта није - лични афинитети, предрасуде, дезинформације, чак и отворене лажи.

 

[Mrkalj]

Arheološki nalaz sa Kosova poznat kao Zapis iz Čečana sa Kosova; ispod krsta srpskom glagoljicom piše šest.

Izvor: http://www.rastko.rs/kosovo/raspeto/ras_bastina.html

 

[ccaterpillar]

Просечан образовани веб-програмер коме је српски језик стран и који не познаје локалне прилике има основану сумњу у причу српске стране да се ради о једном језику, а да српски језик користи оба писма, већ узима научене шаблоне и обрасце и зато имамо да је 90% српског интернет простора заведено и класификовано као хрватски.

У Ирској се масовно говори енглески, па то не значи да је енглески језик ирски језик...

 

[Zarathustra]

Занима ме да ли имате да ми препоручите неку студију анализе средњовековних варијанти српског и хрватског језика богослужења, као и службеног (дворског) језика (од сачуваних повеља владара, плоча, јеванђеља, молитвеника, итд...) ? Да ли се неко од ондашњих српскохрватских филолога и лингвиста позабавио тим питањем ? Првенствено ме занимају њихове сличности и разлике, блискост/удаљеност поменутих језика. Језик се истини за вољу временом мењао (имам у виду да се ради о размаку од 300 и више година до развијеног периода ћирилице код нас), али ме првенствено занима питање да ли се област пронађених хрватских глагољичких споменика донекле подудара са облашћу чакавског дијалекта и у којој мери.

Са српским знам како ствари стоје, јер сам раније читао књигу на ту тему, с обзиром да имамо обиље материјала поготово из позног Средњег века, док се ни нашом ни њиховом глагољицом нисам бавио.

 

[Mrkalj]

Dr Božo Ćorić, profesor istorije srpskog jezika sa Filološkog fakulteta u Beogradu - "Hrvati uporno i vrlo temeljno prisvajaju sve što je u prošlosti postojalo na teritoriji današnje države Hrvatske.”

Blagoglagoljiva otimačina

Zašto istoričari srpskog jezika i književnosti ćute na hrvatsko, bošnjačko i crnogorsko svojatanje srpske ali i zajedničke slovenske kulturne baštine?

Hrvati su glagoljicu na internetu osvojili na vreme. Ima više od 10 godina, kako su počeli. Danas je, zato, dovoljno da ukucate reč glagoljica na Guglu i dobićete bar dvadeset hrvatskih sajtova koji će vas upoznati s “prvim hrvatskim pismom”, “najstarijim spomenicima hrvatske glagoljice”, “glagoljicom – ponosom hrvatske povijesti”, “Danima glagoljice u OŠ Silvije Strahimir Kranjčević u Senju”...

Jel’ vam krivo što su se Hrvati opet prvi setili? Toliko, da odlazite na neki od foruma na belosvetskoj mreži i častite psovkama prvog Hrvata na koga naletite? Ni on vama ne ostaje dužan, preporučujući vam nekoliko friških sajtova na kojima možete naći da su pored glagoljice, “povjesna hrvatska pisma i ćirilica i dakako, latinica”. Za kraj će vas informisati da su “glagoljicu Hrvati imali davno prije no što su se pojavili Ćirilo i Metodije”, te da je “glagoljica, ekskluzivno hrvatsko pismo”. Vi, nažalost, kolegi Hrvatu ne možete da preporučite baš ništa, jer o glagoljici među Srbima na internetu uglavnom ništa i ne piše. Sem opšte udžbeničke formulacije da je glagoljica prvo pismo u Slovena, koje su eto, koristili i Srbi.

Ko je za to kriv? Zašto u Srbiji nikome od jezičkih eksperata i istoričara srpskog jezika nije nimalo stalo da globalnoj svetskoj mreži pridodaju korpus tekstova o počecima pismenosti u Srba? O sačuvanim glagoljskim rukopisima na srpskom govornom području?

Dr Božo Ćorić, profesor istorije srpskog jezika sa Filološkog fakulteta u Beogradu, odgovara pitanjem: “Kako ozbiljan čovek da se uključi u internet raspravu kad je agresivnost na visokom nivou? Poznate su naučne činjenice u svetu o značaju glagoljice među Slovenima. Tačno je da se glagoljica duže zadržala kod Hrvata, nego kod ostalih Slovena. Ali, na jednom sasvim malom delu današnje Hrvatske, popovi glagoljaši su bili anatemisani od rimske crkve koja je protežirala latinicu i potpuno izolovani, sačuvali su uglastu glagoljicu do 19. veka. Tačno je i to, međutim da Hrvati uporno i vrlo temeljno prisvajaju sve što je u prošlosti postojalo na teritoriji današnje države Hrvatske.”

Tako, profesor Ćorić podseća da se danas u “povijest hrvatske leksikografije”, svrstavaju trgovački rečnici iz vremena „kad se nije ni znalo šta je Hrvat”. Ćorić dodaje: „To je tipično balkanska politika. I Nikolu Teslu, po istom modelu, nazivaju Hrvatom. Bugari će pak reći da je glagoljica, kao i ćirilica, bugarsko pismo, staroslovenski je, kod njih, starobugarski. I teritoriju oko i iznad Soluna, severnu Grčku dakle, oni i dalje smatraju bugarskom jezičkom tradicijom. I Bugari su isto tako agresivni. U nauci, terminološki prelazimo preko toga, jer kako bismo sarađivali? Skoro sam u Bugarskoj objavio jedan članak o istoriji srpskog jezika. Tamo spominjem staroslovensku tradiciju kod Srba, oni su u fusnoti objasnili da je to srpski termin za starobugarski.”

Da ne bi bilo nesporazuma, niko ovde ne zagovara ideju da sada i Srbi treba da promene dosadašnju terminologiju i da, poput Bugara, insistiraju na starosrpskom jeziku (mada je i taj termin egzistirao među evropskim filolozima koji su krajem XVIII veka raspravljali o poreklu staroslovenskog jezika). Ili da, poput Hrvata, govore o glagoljici kao o „ekskluzivno srpskom pismu”. To je isto toliko tačno koliko je tačna i tvrdnja da je ćirilica srpsko pismo. Naime, tu privilegiju ima samo Vukova ćirilica.

Ko god dakle ima posla s internetom, zna da je ovde na delu ozbiljna propaganda. Mada, kod nas je reč i o nedostatku sluha za promociju, kao i o neodgovornosti prema sopstvenom kulturnom nasleđu. Stigla su surova vremena: ako vas nema na internetu, vi ne postojite. A to je relativno lako postići. Dovoljno je da ništa ne činite, sve će drugi uraditi umesto vas. Ili kako bi rekao Dragan Ćirić, stručnjak za PR iz Beograda: „Stvaranjem velikog broja sajtova posvećenih jednoj temi, anulira se najveći problem interneta kao medija, a to je kredibilitet. Naime, kada napravite 15-20 sajtova koji iznose jednu tvrdnju i postignete to da ih Gugl sve poređa pošto upišete ključnu reč, vi jasno šaljete poruku da ne treba tražiti dalje.”

Onda nimalo i ne čudi komentar profesorke dr Jasmine Grković-Mejdžor sa Odseka za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, da se njeni studenti redovno iznenade kad im spomene da je najstariji srpski srednjovekovni spomenik pisan glagoljicom, i da je to Marijino jevanđelje, nastalo skoro dva veka pre Miroslavljevog jevanđelja, početkom XI veka. (vidite okvir).

Trebalo bi dakle ponoviti još jednom da je glagoljica prvo slovensko, a ne prvo hrvatsko pismo. Da je Ćirilo sačinio glagoljicu sredinom IX veka za potrebe prevođenja bogoslužbenih knjiga s grčkog na staroslovenski. Da se glagoljska pismenost najpre razvijala u Moravskoj (danas Češkoj) i Panoniji, a posle gašenja Moravske misije i Metodijeve smrti 885. učenici Solunske braće donose je južnim Slovenima. Na Balkanu će, podseća profesorka Grković-Mejdžor, nastati i druga slovenska azbuka – ćirilica, čije se rađanje vezuje za istočnu Bugarsku, s važnom ulogom Preslavskog centra. S druge strane, glagoljska tradicija se negovala u Ohridskom centru.

„Iz Ohridskog centra staroslovenska glagoljska pismenost, razgranata mrežom klimentske crkvene organizacije, pristizala je u srpske zemlje. Uz to, postoji i posredno svedočanstvo o mogućim ranijim kontaktima srpskih krajeva s Panonskom episkopijom, još u vreme Metodijevog života, a u periodu vladavine srpskog kneza Mutimira: pismo pape Jovana VIII knezu Mutimiru, kojim ga poziva da se potčini Panonskoj episkopiji. Prve glagoljske knjige mogle su nam već tada stići”, reći će za NIN profesorka Grković-Mejdžor.

Elem, nije glagoljica jedina. O Povelju Kulina Bana, recimo, otimaju se svi, podseća dr Božo Ćorić. Najstariji dokument južnih Slovena iz 1189. godine, pisan je ćirilicom, mada je na jednom bosanskom sajtu naglašeno da je to „starobosanski narodni jezik, a pismo bosančica”: „Mi ćemo reći da je to srpski spomenik jer je pisan ćirilicom. Ali, Hrvati kažu, Srbi nikad nisu imali bana, a mi jesmo. Istorijski je ban bila titula u Hrvata. U to vreme, naime, ban Kulin bio je bogumil. Nemoguće je iz današnje perspektive projektovati ono što se zbiva u prošlosti. U to vreme nacije nisu postojale, a mi raspravljamo šta je srpsko, šta je hrvatsko, šta je bugarsko.”

I Miroslavljevo jevanđelje je, takođe, pod znakom pitanja. „Na svu sreću evo ga u Beogradu”, reći će dr Ćorić. Međutim, u BiH tvrde da je to tip ćirilice koji je kod njih bio u upotrebi, te da je Miroslavljevo jevanđelje njihova baština, a Crnogorci kažu da je nastalo kod Bijelog Polja, pa je njihovo. I Hrvati ga potražuju, a to što je pisano ćirilicom, nema nikakve veze, ćirilica je hrvatsko povjesno pismo, kao i glagoljica. „Miroslavljevo jevanđelje pripada ćirilskoj tradiciji, po pravoslavnom je obredu, tako da je, na osnovu tih činjenica, deo srpske kulturne baštine”, reći će dr Ćorić.

Falsifikati i prećutkivanja istorijskih fakata su korisni otkad je sveta i veka. Posebno među novonastalim državama bivše Jugoslavije. Od falsifikovanja Njegoševog Gorskog vijenca posle Drugog svetskog rata kada su izbacivani pridevi srpski i srpstvo, pa do katalogizacije Nacionalne i univerzitetske biblioteke BiH po kojoj su Ivo Andrić, Branko Ćopić, Petar Kočić, ali i mnogi drugi srpski (kao i hrvatski) pisci, u stvari pisci bosanskog jezika (o čemu je NIN nedavno pisao). Ovde je dakle reč o reviziji istorije srpske književnosti.

Aleksandar Radić, vojni analitičar, reći će za NIN da je slično i u vojnoj istoriji Balkana: „Nesumnjivo je reč o propagandnoj kampanji. Među Hrvatima, ima mnogo autora, izdavača, onih koji su u prilici da objave knjige ili svoje radove u Evropi, Americi. Procenili su da je došlo do trenutka da se prećutkivanjem etničkog porekla ljudi koji su kroz istoriju učestvovali u raznim ratovima prepravi vojna istorija i da se Srbi prosto preimenuju u Hrvate. Tako što će se za početak, prećutati da su Srbi, a posle ih proglasiti Hrvatima. Možda je to moguće i zato što su Srbi i više nego nezainteresovani. Zvanična srpska politika i inače je pokazala, najblaže rečeno, nekorektan odnos prema Srbima zapadno od Drine tokom rata iako je na kraju krajeva i vodila taj rat u njihovo ime. I sad se to samo nastavilo. Pred nama je fenomen brisanja srpskog etnosa i pohrvaćenja uloge srpskog etnosa u ratovima kroz istoriju.”

Radić podseća na generala Svetozara Borojevića fon Bojnea, austrougarskog feldmaršala, koga su mnogi vojni analitičari proglasili najvećim defanzivnim vojnim strategom Prvog svetskog rata. Bio je Srbin. Međutim, novija izdanja vojne istorije Hrvata tu činjenicu ne spominju, naprotiv, o njemu pišu kao o Hrvatu. Slično je prošao i general Milan Uzelac, prvi i jedini komandant austrougarskog vazduhoplovstva, koji je kasnije bio komandant vazduhoplovstva kraljevine SHS. Neki hrvatski sajtovi „dileme” o generalima Srbima ili Hrvatima, prevazilaze terminom „pravoslavni Hrvat” koji je nekad bio popularan u NDH. „Ovakva prešutkivanja postoje i u knjigama o ulozi Hrvata u Napoleonovim ratovima, ali i u podacima iz Drugog svetskog rata. Ako je neko Hrvat, tako će i napisati, ako nije, biće rođeni Zagrepčanin, ili građanin Hrvatske. Ukratko, etničko se zanemaruje, govori se samo o teritorijalnom”, kaže Radić.

Zgodna je ona Dučićeva izreka za masovnu internet upotrebu po hrvatsko-srpskim forumima: „Hrvati su najhrabriji narod, ne zato što se nikoga ne boje, nego zato što se ničega ne stide.”

Profesor dr Jasmina Grković-Mejdžor iz Novog Sada

 

[Mrkalj]

Čiji je đerv?

Marijino jevanđelje, pisano glagoljicom, koristilo se kao bogoslužbena knjiga nekoliko vekova nakon što se prešlo na ćirilicu. Glagoljicu nisu znala samo sveštena lica

- Neposredni dokaz da je glagoljica bila u upotrebi među Srbima jeste staroslovenski glagoljski spomenik Marijino jevanđelje, nastalo najkasnije početkom XI veka. Određene jezičke crte u njemu kazuju da je prepisano na srpskom govornom području. Zanimljiv je podatak da se u ovom jevanđelju nalaze ćirilski srpskoslovenski zapisi iz XIV veka, kao i da je izgubljeni list Marijinog jevanđelja dopunjen novim, ćirilskim tekstom, takođe iz XIV veka. To znači da se ovo jevanđelje koristilo u srpskoj sredini kao bogoslužbena knjiga, te da su pisari znali glagoljicu i nekoliko vekova nakon što su njome prestali da pišu.

Drugi dokaz je glagoljski Grškovićev apostol iz XII veka, koji ima uputstva ćirilicom, a čuveni hrvatski filolog Vatroslav Jagić tvrdio je da je ovaj spomenik korišćen u liturgiji u nekom pravoslavnom manastiru. Tu je i Mihanovićev apostol iz XII veka, čija su dva lista bila zalepljena s unutrašnje strane korica prepisa Krmčije svetoga Save iz 1262. Sačuvano je i nekoliko kratkih glagoljskih natpisa: natpis iz Čečana kod Vučitrna iz X-XI veka, natpis na krčagu iz Gamzigrada, natpis s ušća Pesače u Dunav, što pokazuje da glagoljicu nisu znala samo sveštena lica.

O poznavanju glagoljice svedoče i glagoljska slova koja se sporadično javljaju u srpskoslovenskim ćirilskim rukopisima. U Čajničkom jevanđelju iz istočne Bosne (XIV-XV vek), čuvanom u pravoslavnoj crkvi, postoji i kraći deo glagoljicom, kao i nepotpuna glagoljska azbuka. O tome da je glagoljica bila živa na našim prostorima govori i jedno specifično slovo rane srpske ćirilice: đerv, za označavanje glasa đ. Staroslovenska ćirilica nije imala ovaj znak, ali je odgovarajuće slovo postojalo u glagoljici. Proširivanje nasleđenog slovnog inventara ćirilice đervom podrazumeva direktan kontakt s glagoljicom na srpskom terenu. Ova grafema je odlika bosansko-humskog pravopisnog tipa i sreće se u najstarijim srpskim spomenicima: Miroslavljevom jevanđelju, Hilandarskoj povelji Stefana Nemanje, Povelji Kulina bana i drugima.

Dakle, prvo pismo koje su Srbi koristili bila je glagoljica, još u staroslovenskom periodu, zatim i u ranom periodu srpske redakcije staroslovenskog jezika. Srbi su potom prednost dali ćirilici, koja postaje obeležje kulturnog areala pravoslavnog slovenstva. Stoga je veoma malo sačuvanih srpskih glagoljskih spomenika. No ne treba izgubiti iz vida da su i rani naši ćirilski rukopisi retki, najstariji sačuvani su iz XII veka. Zahvaljujući hodu vremena i istorijskim prilikama do nas pristigli spomenici samo su daleki odjek bogate srpske srednjovekovne pismenosti, kako starije glagoljske tako i njene naslednice – ćirilske.

Zora Latinović

 

[Mrkalj]

Glagoljica

Glagoljica je ranohrvatsko i staroslavensko pismo oblikovano do sredine 9. st. (a vjerojatno i ranije), koje se u hrvatskim krajevima osobito na Kvarneru zadržalo sve do 19. st. Već početkom 16. st. sve ju više potiskuje latinica osobito u Dalmaciji. Autorima ovog pisma smatraju se braća Ćiril i Metod, bizantski redovnici iz Soluna. Ćiril (pravim imenom Konstantin) na osnovi jezika makedonskih Slavena iz okolice Soluna sastavio je prilagođeno pismo i prevodio crkvene knjige.
Sadržaj

[sakrij]

• 1 Abstract
• 2 Nazivlje
• 3 Postanak i starost
  • 3.1 Egzogena hipoteza
  • 3.2 Endogena hipoteza
  • 3.3 Egzogeno-endogena hipoteza
  • 3.4 Jeronimska hipoteza
• 4 Vrste glagoljice
• 5 Glagoljična azbuka
• 6 Odnos glagoljica-ćirilica
• 7 Literatura
• 8 Vanjske poveznice
• 9 Reference

Abstract

Glagolitic alphabet also known as Glagolitsa, is the oldest known Slavic alphabet. The name was not coined until many centuries after its creation, and comes from the Old Slavic glagolъ "utterance" (also the origin of the Slavic name for the letter G). The verb glagoliti means "to speak". It has been conjectured that the name glagolitsa developed in Croatia around the 14th century and was derived from the word glagolity, applied to adherents of the liturgy in Slavonic. The name Glagolitic in Belarusian is глаголіца (hłaholica), Bulgarian and Macedonian глаголица (glagolica), Slovene glagolica, Croatian glagoljica, Serbian глагољица, Czech hlaholice, Polish głagolica, Russian глаго́лица (glagólica), Slovak hlaholika, and Ukrainian глаголиця (hlaholyća).
Nazivlje

Stoljećima su ćirilica i glagoljica jedna drugoj posuđivale ime. Novogorodski svećenik Upyr Lihi 1047. godine zapisao je u svojim Proročkim knjigama s tumačenjem sintagmu, da su knjige prepisane iz kurilovice. Budući da su same knjige napisane na ćirilici, logično bi bilo da se naziv kurilovica navodno odnosi na glagoljicu. U dubrovačkim dokumentima iz 15. i 16. stoljeća popovi glagoljaši nazivaju se presbyteri chiurilice. Također, Poljičani svoju ćirilicu nazivaju glagoljicom, stoga je vidljivo miješanje imena tijekom povijesti. Ime pisma dolazi od staroslavenske riječi glagolati što znači "govoriti". Na obredima je tekstove čitao svećenik glagoljaš, a sam termin glagoljski poznat je još iz 16. stoljeća, premda je ime za glagoljicu prošireno tek u 19. stoljeću. U doba Jugoslavije, zbog zajedničkog bratstva-jedinstva je rana glagoljica ideološki morala biti istodobna i slična sa ćirilicom.
Postanak i starost

Postoje tri glavne grupe hipoteza o postanku same glagoljice:

• egzogena (uzor je neki vanjski sustav)
• endogena (ne postoje vanjski uzori, traži se osnovni element unutar sustava)
• egzogeno-endogena (dijelom je uzor je vanjski sustav, a od tog dijela razvijaju se ostali grafemi)

Egzogena hipoteza

Egzogena teorija traži ključ glagoljice u nekom stranom grafemskom sustavu, najčešće u grčkom alfabetu. Mnogi su se istraživači zalagali za to, da je temelj glagoljici bilo grčko kurzivno pismo iz 9. stoljeća. Za tu su se teoriju posebno zalagali Isaac Taylor i Vatroslav Jagić, stoga se ona često naziva Taylor-Jagićevom teorijom. Drugi su pak istraživači poput Nikolaja Trubeckoja tvrdili, da se ona dijelom ugledala u grčki alfabet, a dijelom u neki drugi sustav, poput koptskog, hazarskog, sirijskog, gruzijskog, armenskog ili starožidovskog pisma.
Leopold Geitler glagoljicu je dovodio u vezu s protoalbanskim pismom, Klement Grubišić u vezu s vizigotskim pismom biskupa Wulfile, kojim je pisan Codex argenteus. Černyh, Konstantinov i Čerepnjin dovodili su i glagoljicu i ćirilicu u vezu s nedešifriranim znakovima u Pričrnomorju te s ciparskim slogovnim pismom.
Josip Hamm u mladosti se zalagao za gotsku tezu, pa je glagoljicu dovodio u vezu s gotskim pismom i starogermanskim runama, što je po kasnijoj jugo-direktivi (zbog kariere) morao napustiti.
Endogena hipoteza

Godine 1939. D. Gerhardt ustvrdio je, da glagoljica počinje križem. To je razradio i Georg Černohvostov tvrdeći, da se Konstantin Ćiril nije želio ugledati u strane sustave, boreći se protiv trojezične hereze te da je razvio sustav od nekoliko kršćanskih elemenata. Postoji nekoliko elemenata u glagoljici, koji spajanjem i alterniranjem stvaraju grafeme. To su križ (simbol spasenja i Isusa), krug (simbol božanskog jedinstva i savršenstva) i trokut (simbol Svetog Trojstva). On je glagoljičke grafeme podijelio u nekoliko skupina: prva sadrži križ, druga elemente križa, treća križ i krug, a četvrta krug i trokut.
Bugarski istraživač P. Ilčev ključni je element našao u crtici, koja rotira pod kutom od 90°, a rjeđe pod kutom od 45° te katkad završava kružićem, ključnim elementom oble glagoljice. Najzanimljivija je teorija Ilčevljeva zemljaka Jončeva, koji je svakom grafemu opisao kružnicu. Ta je kružnica podijeljena na mrežu od osam dijelova četirima promjerima. Kombiniranjem tih dijelova nastaje neki grafem: Daljnja je istraživanja nastavio i Slavomir Sambunjak svojim djelom Gramatozofija Konstantina Filozofa.
Egzogeno-endogena hipoteza

Thorvi Eckhardt, a poslije i Josip Hamm znali su, da je jedan čovjek autor glagoljice, stoga su prihvatili činjenicu, da je Konstantin uzor našao u stranom pismu, a da su se iz nekoliko uzora unutar samog sustava razvili ostali grafemi.
Jeronimska hipoteza

Hrvati su često posezali za tzv. jeronimskom teorijom, koja je davno opovrgnuta. Prema njoj glagoljicu je stvorio sveti Jeronim. Naime, često se naše glagoljaše prozivalo, zbog toga da nisu pravi sinovi Crkve, stoga su postavljanjem svetačkog autoriteta htjeli te sumnje ukloniti. To je pobio Franjo Rački 1861. djelom Pismo slovjensko. Papa Inocent IV. 1248. piše pismo senjskom biskupu Filipu u kojem navodi, da one zemlje tvrde za glagoljicu, da ju je sastavio sveti Jeronim. No, činjenica je da je sveti Jeronim živio u 4. stoljeću te da u tih 800 godina nije nijednom spomenuto, da je on autor takvog pisma.
Vrste glagoljice

Glagoljica se nalazi u dva glavna oblika: obla i uglata. U Jugoslaviji se tvrdilo, da je proces tekao od oble preko poluoble do uglate, no pitanje prvenstva vrste glagoljice još nije utvrđeno. Na našim je prostorima obla glagoljica postala uglatom, stoga se često naziva i hrvatskom glagoljicom.
Najpoznatiji hrvatski glagoljaški spomenik, Bašćanska ploča, pokazuje umjerenu oblost. Uglata glagoljica je specifični hrvatski oblik glagoljice. Nalazi se u Hrvatskoj počev od 12. st., a najčešća je u primorskim krajevima (Istra, Hrvatsko Primorje, Dalmacija, zadarski i kvarnerski otoci, prije svega Krk, Cres i Lošinj), ali se nalazi i u unutrašnjosti Like i Krbave, sve do Kupe, čak do Međimurja i slovenskih krajeva.
Sve do 1992. se mislilo da je glagoljica bila nazočna samo u primorskim krajevima, a onda se došlo do glagoljskih natpisa u crkvama uz rijeku Orljavu, o kojima se do tada nije ništa znalo. Konkretno, radilo se o natpisima na crkvama u Brodskom Drenovcu i Lovčiću, ali i u još nekima, čime se došlo do spoznaje da je i Slavonija bila područje gdje je bila prisutna glagoljica: Glagoljaška baština u Slavonskom Kobašu, Slavonskobrodska televizija, 25. veljače 2007.
Prva poznata knjiga tiskana tim pismom jest Misal po zakonu rimskoga dvora (Missale Romanum Glagolitice) iz 1483., koji je tiskan u Kosinju, u Lici pa se popularno naziva i Kosinjski misal.

 

[Mrkalj]

Glagoljična azbuka

Ćiril je htio premostiti jaz između zapadne i istočne crkve. Ujesen 867. u Mlecima pred svećenstvom zagovarao je pravo na ispovijedanje vjere na slavenskom jeziku i pismu. Tu je postigao znatan uspjeh: već je sljedeće godine papa Hadrijan II. odobrio glagoljaško bogoslužje - tj. uporabu slavenskih jezika i glagoljice. U vrijeme kad je cijela sjeverna i zapadna Europa u bogoslužju koristila samo latinski, bio je to doista velik uspjeh. Nakon Ćirilove smrti, za glagoljicu i Ćirilova brata Metoda zauzeo se i papa Ivan VIII. te pohvalio svećenike glagoljaše, koji poučavaju vjeru na materinskom jeziku.
Na južnom i istočnom Balkanu ćirilica je do 12. stoljeća posve istisnula glagoljicu, sigurno zbog utjecaja grčke pravoslavne crkve. Na zapadu se glagoljica održala pod zaštitom Rima, sve do početka 20. stoljeća. Pritom se pojavila spomenuta hrvatska inačica, uglata glagoljica. Glagoljično pismo naziva se azbuka zbog početnih dvaju grafema - az i buki.
Odnos glagoljica-ćirilica

Problem prvenstva ćirilice i glagoljice još nije razriješen. Ne postoji značajna vremenska razlika u datiranju spomenika, i ćirilićni i glagoljični počinju približno slično vrijeme krajem 9. stoljeća. Navodno se svi jugoslavisti slažu, da je glagoljicu stvorio Konstantin Ćiril, ali to opet nije dokaz o starosti glagoljice (primjerice, Emil Georgiev priznaje Konstantinu autorstvo, ali opet tvrdi da je ćirilica starija). Danas se veći dio stručnjaka ipak slaže da je glagoljica starija.
Osim glagoljice, već se u 10. stoljeću među Ćirilovim učenicima u Bugarskoj pojavilo drugo pismo - ćirilica. Iako nosi ime po Ćirilu, ćirilica nije njegovo djelo. Ćirilica je stvorena na temelju grčkog alfabeta u smislu povezivanja slavenskih pravoslavnih crkava s grčkom, što se kosi s Ćirilovim zamislima o neutralnosti. Emil Georgiev govori da ćirilica nije rezultat pojedinačnog nadahnuća, nego povijesnog procesa u kojem su sudjelovali mnogi, a onaj tko je prvi zabilježio te grafeme, samo je zabilježo ono što se dugo vremena događalo. Ako je takav i postojao, ime mu ne znamo.
Izim datiranja, pokušalo se objasniti i koje se pismo ugledalo u koje. No opet, nemoguće je reći je li se ćirilica ugledala u glagoljicu i potom pojednostavnila i stilizirala elemente kao grčku uncijalu ili se pak glagoljica ugledala u ćirilicu i stilizirala te ukrasila elemente. Josip Hamm tvrdi da bi glagoljica podsjećala na grčku uncijalu da se ugledala u ćirilicu, a Emil Georgiev govori da ćirilica preuzete grafeme ne mijenja (usp. grafeme iz grčkog alfabeta) te da to isto ne bi činila i s glagoljičnim grafemima.
Razlike su se tražile i u brojevnom sustavu. U glagoljici prvih devet slova označavaju jedinice, sljedećih devet desetice, zatim stotice, a potom slovo č tisuću. Nikolaj Trubeckoj pretpostavlja da je u protoglagoljici sljedećih devet grafema stajalo na mjestu tisućica. Ćirilica se pak držala grčkog alfabeta, stoga su brojevne vrijednosti razmiješane, slavenska slova ili nemaju brojevne vrijednosti (b, ž, št, š, y, ĕ, ь, ъ) ili su ih preuzele zbog sličnosti s nekim grafemima grčkog alfabeta (č, ę), a također je imala i episemone, grafeme koji su u alfabetu služili samo za bilježenje brojeva. Svejedno, ti argumenti govore samo o pitanju autorstva, ali ne i o pitanju prvenstva.
Danas se kao argumenti starosti glagoljice navode sljedeći razlozi, premda sama struka (jugoslavistika) nije usuglašena oko pitanja prvenstva ili ih ideološki nastoje relativizirati, pa je to pitanje nerješivo bez izlaska izvan jugoslavenske ideologije:

• Spomenici pisani glagoljicom arhaičniji su od ćiriličnih
• Nalaze se pogreške pri prepisivanju iz glagoljskih matica, što bi govorilo da su glagoljični tekstovi stariji (usp. u Savinoj knjizi zoikomъ umjesto zykomъ, pogreška je shvatljiva zbog sličnosti glagoljskog grafema jery s ćiriličnom kombinacijom oi)
• Očuvani su palimpsesti, pergamene s kojih je skinut jedan dio, a potom napisan drugi. Skinuti je dio pročitan modernim analizama i tehnološkim napretkom, a najčešće je on glagoljički. No opet treba paziti jer su tekstovi nastali u blisko vrijeme.
• Traktat Crnorisca Hrabra O pismenima govori da je Konstantin Ćiril stvorio novo pismo, a da su se slavenske riječi pokušavale bilježiti grčkim slovima "bez ustrojenja".

Datoteka:TabBaska.gif

Bašćanska ploča oko god. 1100. na glagoljici s darovnicom kralja Zvonimira, jedan od glavnih dokumenata srednjovjeke Kraljevine Hrvatske Literatura

• Fučić, Branko: Glagoljski natpisi. U: Djela Jugoslavenske Akademije Znanosti i Umjetnosti, knjiga 57.; Zagreb, 1982.
• Fullerton, Sharon Golke: Paleographic Methods Used in Dating Cyrillic and Glagolitic Slavic Manuscripts. U: Slavic Papers No. 1.; Ohio, 1975.
• Damjanović, Stjepan: Slovo iskona; Zagreb, 2004.
• Damjanović, Stjepan: Staroslavenski jezik; Zagreb, 2005.
• Gosev, Ivan: Rilszki glagolicseszki lisztove; Sofija, 1956.
• Jachnow, Helmut: Eine neue Hypothese zur Provenienz der glagolitischen Schrift - Überlegungen zum 1100. Todesjahr des Methodios von Saloniki. In: R. Rathmayr (Hrsg.): Slavistische Linguistik 1985; München, 1986., 69-93.
• Jagić, Vatroslav Glagolitica. Würdigung neuentdeckter Fragmente, Beč, 1890.
• Kiparsky, Valentin: Tschernochvostoffs Theorie über den Ursprung des glagolitischen Alphabets In: M. Hellmann u.a. (Hrsg.): Cyrillo-Methodiana. Zur Frühgeschichte des Christentums bei den Slaven; Köln, 1964., 393-400.
• Miklas, Heinz (ur.) Glagolitica: zum Ursprung der slavischen Schriftkultur; Beč, 2000.
• Steller, Lea-Katharina: A glagolita írás U: B.Virághalmy, Lea: Paleográfiai kalandozások; Szentendre, 1995. ISBN 9634509223
• Vais, Joseph: Abecedarivm Palaeoslovenicvm in usum glagolitarum; Veglae, [Krk], 1917. XXXVI
• Vajs, Josef: Rukovet hlaholske paleografie. Uvedení do knizního písma hlaholskeho; Prag, 1932. 178 p, LIV. tab.

Vanjske poveznice

• Kronološki popis najvažnijih glagoljskih spomenika
• Glagoljica u Lici, Krbavi i Gatskoj
• Hrvatski glagoljski rukopisi izvan domovine
• Hrvatski državni arhiv - Glagoljica
• Staroslavenski institut
• Tečajevi
• Kurzivna glagoljica
• Iz hrvatske glagoljske baštine
• Zapisi
• Font

Reference

Corrected and elaborated by GNU-license, mostly from WikiSlavia (and partly Croatian Wikipedia).

 

[Дундурије]

Мого је бар наслов теме ћирилицом. А за тему свака част!