Poruka domaćim rokerima
DABOGDA CRKO ROKENROL!
Malo je toga na ovome svetu što bes i gađenje može da izazove jednakom brzinom kao što je to fenomen ovdašnjih rokera. Pri tome mislim baš na onu fabričku, mejnstrim varijantu, mada su i podvrste, srpski metalac ili srpski panker (ili srpski reper, kad smo već kod toga) prilično užasavajuće. Trebalo bi i njima da se čovek jednom pozabavi, ali one još uvek nemaju istorijski i kulturološki domašaj srpskog rokera, a pre svega im nedostaje njegova monumentalna prepotencija i ubeđenost da je Alah, kada je stvarao muziku, to činio baš imajući njega na umu. Sve što je kasnije krenulo naopako su, mora biti, šejtanska posla
Piše: Uroš Smiljanić, e-Novine
Srpski roker je odvratno stvorenje na mnogo nivoa. On je neuk i neobavešten. Ovo samo po sebi nije greh, ali je, nažalost, kombinovano sa gotovo patološkim insistiranjem da ono što on zna treba i valja znati, a ono što on ne zna ne samo da ne treba znati nego može čoveku i da naškodi. On je bespomoćno nasukan u prošlosti i nepogrešivo iz te prošlosti iz mrtvih podiže pojave koje su i u ono vreme uživale u najmanju ruku sumnjivu slavu. Uostalom, i ja sam bio komadić mase od 25.000 ljudi koja se tiskala na koncertu Deep Purple na Sajmu davne 2003. godine. Samo, ja nisam, za razliku od ostalih, sutradan zakrčio Internet komentarima da je bilo “fantastično” i “fenomenalno” (pošto je, da kažemo, bilo odvratno i ponižavajuće). Što nas dovodi do sledeće tačke: srpski roker nema ukusa u muzici. Čak i da se časovnik vrati dvadesetak ili tridesetak godina unazad, srpski roker bi bio beznadežno neupućen, jednako prepotentan i podsmeha vredan.
Srpski roker je verovatno u svom životu pročitao pet knjiga (od kojih je barem jedna neka conspiracy theory bljuvotina domaćih autora), što ga ipak ne sprečava da, kad se povede rasprava o istoriji, medicini, kvantnoj fizici ili komparativnoj religiji ima svoje mišljenje koje će sa nametljivom opširnošću i ponešto posrćućom gramatikom iznositi sve dok svoje slušaoce ne dovede do orgazma. Orgazma gneva. Naravno, kada se priča povede o muzici, on (mada nije obavezno da to bude on, vrlo često je to ona, a, uz rizik da me optuže za šovinizam, rekao bih da je ta paradigmatična ona često i sramotnija od većine srpskih rokera muškog pola, jer će se pored svih loših osobina koje deli sa svojom muškom verzijom odisati i nekim nedefinisanim a opet prefinjeno odbojnim vonjem žene koja se trudi da je muškarci prihvate ne kao ženu nego kao jednog od momaka, i često će svoje tirade završavati pozivima na ujedinjenje rokera koje treba da prevaziđe podžanrovske, polne, nacionalne i sve druge granice, a što sve čak i slučajnog slušaoca natera da pocrveni i seti se da je pre nekoliko noći sasvim ozbiljno kontemplirao kako bi presecanje vena u kadi punoj tople vode i pene bio zapravo udoban i razložan način da se napusti planeta, a sada zna i zašto!) svoje stavove i opservacije obilato filuje afektivnim sadržajima potpuno disproporcionalne snage. Rokenrol je za njega način života, kako smo to svi videli u onoj reklami, i svi smo, kao i onaj simpatični ćelo poželeli da mu u lice skrešemo “Pali, brate, narodnjaci su zakon!” i da ga slušalicom telefona izmlatimo do krvavog besvesnog stanja.
Srpski roker će do iznemoglosti tupiti o azrama, ribljim čorbama, bijelim dugmetima, zabranjenim pušenjima i smakovima, kada se bude osećao intelektualno zaklinjaće se u Milana Mladenovića, a u svojim buntovnim i suludo eksperimentalnim momentima udeliće naklon Koji i Disciplini kičme. Istovremeno će se strasno i pravednički obarati na “narodnjake”, optuživati ih za sva zla koja su Srbiju stigla u poslednjih petnaestak godina, dizati glas protiv poplave šunda i kiča, pozivati se na pravoslavlje i ogorčeno se pitati zašto država i društvo dopuštaju da se rokerima otima publika i zašto se Ceca Ražnatović ne otera na robiju, imovina joj se nacionalizuje a deca se prodaju u seksualno roblje. Naravno, skrenite mu pažnju na to da “narodnjačka” i “rokerska” publika zapravo ne bi trebalo da se poklapaju po interesovanjima, pa da ta vrsta krosovera o kojoj on priča ne bi ni trebalo da se dešava. Natuknite i da su verovatniji neprijatelji rok muzike na našim prostorima raznorazni splav bendovi koji u repertoraru imaju sve od Tine Tarner do Lepe Brene, kao i raznorazna rok-polubraća poput Crvene jabuke, Željka Joksimovića ili Džibonija i ustuknite u užasu kada čujete da je njemu “Džiboni snimio odličan pop album, mali je jako dobar pevač. A i pevao je u Osmom putniku” ili da “onaj gitarista Koktel-benda opasno svira. Mogu ja to da slušam zbog gitare”.
Srpski roker će bezgranično tugovati za vremenima koja su prošla i u kojima je sve bilo bolje: muzika na radiju je bila pravi rokenrol, na koncerte rok muzike su dolazile stotine hiljada intelektualaca i humanista, za razliku od svetine sastavljene od sertifikovanih maloumnika i ratnih zločinaca koja danas Ceci puni Marakanu, narodnjaci su postojali samo u domaćim sitkomima, a jedino što je sreću umelo da pokvari bile su sarkastične kritike Dragana Kremera na račun Zlatka Manojlovića, Seada Lipovače i Radomira Mihajlovića-Točka po štampi. “Točak, brate… Jel ti znaš da je on Blekmoru jednom zadao na gitari nešto što ovaj nije umeo da ponovi?”
Srpski roker dugu kosu smatra ideološkim obeležjem i ne može da prežali što ju je odsekao, on beskonačno gunđa što AC/DC izdaju albume tek na svakih nekoliko godina i pada u nesvest od sreće kada se najavi da će Rolingstounsi zasvirati na istom kontinentu na kome je on jednom bio u poseti rodbini. Nezadovoljno vrti glavom šaltajući kanale na kablovskoj i pali kompjuter da se svom prijatelju Internetu požali kako danas nema pravih rok bendova i šta taj Klepton koji ***** radi, što ne snimi novi album da omladini pokaže kako se svira.
Kako se boriti protiv ovoga? Metak u čelo zvuči kao najdelotvornija metoda, ali ko od nas ima vremena da ide unaokolo i iskopava sve srpske rokere, čak i kada se oni povremeno okupe masovnije na jednom mestu? Da ne pominjemo da ih ima mnogo, premnogo i da pričamo o užasnoj količini municije. Kako gore već rekoh, na Deep Purple 2003. je bilo 25.000 ljudi. 25 jebenih hiljada ljudi! To je 25.000 metaka, u najboljem slučaju. Ja sam bio u vojsci, video sam kako izgleda sanduk sa 10.000 metaka i nisam siguran da bih dva i po takva sanduka sa sobom mogao da unesem na Sajam, pogotovo pošto je revnosno obezbeđenje tamo oduzimalo i upaljače i šminku. Sigurno da spreče samoubistva udisanjem plina ili, uh, šminkanjem do smrti pod uticajem očajne muzike Gilana i kompanije. Znam da je mene sprečio samo kum Saša koji mi je sve vreme držao ruke čvrsto pribijene uz telo. U takvim momentima, pomisao o bombašu-samoubici koji bi se zaleteo u masu i sve nas povukao u pakao deluje kao blagoslov.
No, da ne lutamo mnogo, pošto ne možemo sve srpske rokere pojedinačno likvidirati, onda nam ostaje samo da se obračunamo sa onima koji ih simbolišu, reprezentuju i predvode u njihovom pohodu protiv ukusa, razuma i protoka vremena. Odsecimo Hidri glavu i umesto nje narašće dve, ali kako je i Herkul ličnim primerom demonstrirao, metodičnost i kvalitetna baklja mogu da učine čuda čak i na mestu gde su čuda prilično svakodnevna pojava. Spisak koji sledi treba shvatiti kao početak nacrta jednog velikog plana za oslobađanje naše realnosti od gnjecave, uplakane, bučne i iritantne mase ljudi koji nam remete uživanje u sopstvenom muzičkom i drugom snobizmu.
(.......)
DABOGDA CRKO ROKENROL!
Malo je toga na ovome svetu što bes i gađenje može da izazove jednakom brzinom kao što je to fenomen ovdašnjih rokera. Pri tome mislim baš na onu fabričku, mejnstrim varijantu, mada su i podvrste, srpski metalac ili srpski panker (ili srpski reper, kad smo već kod toga) prilično užasavajuće. Trebalo bi i njima da se čovek jednom pozabavi, ali one još uvek nemaju istorijski i kulturološki domašaj srpskog rokera, a pre svega im nedostaje njegova monumentalna prepotencija i ubeđenost da je Alah, kada je stvarao muziku, to činio baš imajući njega na umu. Sve što je kasnije krenulo naopako su, mora biti, šejtanska posla
Piše: Uroš Smiljanić, e-Novine
Srpski roker je odvratno stvorenje na mnogo nivoa. On je neuk i neobavešten. Ovo samo po sebi nije greh, ali je, nažalost, kombinovano sa gotovo patološkim insistiranjem da ono što on zna treba i valja znati, a ono što on ne zna ne samo da ne treba znati nego može čoveku i da naškodi. On je bespomoćno nasukan u prošlosti i nepogrešivo iz te prošlosti iz mrtvih podiže pojave koje su i u ono vreme uživale u najmanju ruku sumnjivu slavu. Uostalom, i ja sam bio komadić mase od 25.000 ljudi koja se tiskala na koncertu Deep Purple na Sajmu davne 2003. godine. Samo, ja nisam, za razliku od ostalih, sutradan zakrčio Internet komentarima da je bilo “fantastično” i “fenomenalno” (pošto je, da kažemo, bilo odvratno i ponižavajuće). Što nas dovodi do sledeće tačke: srpski roker nema ukusa u muzici. Čak i da se časovnik vrati dvadesetak ili tridesetak godina unazad, srpski roker bi bio beznadežno neupućen, jednako prepotentan i podsmeha vredan.
Srpski roker je verovatno u svom životu pročitao pet knjiga (od kojih je barem jedna neka conspiracy theory bljuvotina domaćih autora), što ga ipak ne sprečava da, kad se povede rasprava o istoriji, medicini, kvantnoj fizici ili komparativnoj religiji ima svoje mišljenje koje će sa nametljivom opširnošću i ponešto posrćućom gramatikom iznositi sve dok svoje slušaoce ne dovede do orgazma. Orgazma gneva. Naravno, kada se priča povede o muzici, on (mada nije obavezno da to bude on, vrlo često je to ona, a, uz rizik da me optuže za šovinizam, rekao bih da je ta paradigmatična ona često i sramotnija od većine srpskih rokera muškog pola, jer će se pored svih loših osobina koje deli sa svojom muškom verzijom odisati i nekim nedefinisanim a opet prefinjeno odbojnim vonjem žene koja se trudi da je muškarci prihvate ne kao ženu nego kao jednog od momaka, i često će svoje tirade završavati pozivima na ujedinjenje rokera koje treba da prevaziđe podžanrovske, polne, nacionalne i sve druge granice, a što sve čak i slučajnog slušaoca natera da pocrveni i seti se da je pre nekoliko noći sasvim ozbiljno kontemplirao kako bi presecanje vena u kadi punoj tople vode i pene bio zapravo udoban i razložan način da se napusti planeta, a sada zna i zašto!) svoje stavove i opservacije obilato filuje afektivnim sadržajima potpuno disproporcionalne snage. Rokenrol je za njega način života, kako smo to svi videli u onoj reklami, i svi smo, kao i onaj simpatični ćelo poželeli da mu u lice skrešemo “Pali, brate, narodnjaci su zakon!” i da ga slušalicom telefona izmlatimo do krvavog besvesnog stanja.
Srpski roker će do iznemoglosti tupiti o azrama, ribljim čorbama, bijelim dugmetima, zabranjenim pušenjima i smakovima, kada se bude osećao intelektualno zaklinjaće se u Milana Mladenovića, a u svojim buntovnim i suludo eksperimentalnim momentima udeliće naklon Koji i Disciplini kičme. Istovremeno će se strasno i pravednički obarati na “narodnjake”, optuživati ih za sva zla koja su Srbiju stigla u poslednjih petnaestak godina, dizati glas protiv poplave šunda i kiča, pozivati se na pravoslavlje i ogorčeno se pitati zašto država i društvo dopuštaju da se rokerima otima publika i zašto se Ceca Ražnatović ne otera na robiju, imovina joj se nacionalizuje a deca se prodaju u seksualno roblje. Naravno, skrenite mu pažnju na to da “narodnjačka” i “rokerska” publika zapravo ne bi trebalo da se poklapaju po interesovanjima, pa da ta vrsta krosovera o kojoj on priča ne bi ni trebalo da se dešava. Natuknite i da su verovatniji neprijatelji rok muzike na našim prostorima raznorazni splav bendovi koji u repertoraru imaju sve od Tine Tarner do Lepe Brene, kao i raznorazna rok-polubraća poput Crvene jabuke, Željka Joksimovića ili Džibonija i ustuknite u užasu kada čujete da je njemu “Džiboni snimio odličan pop album, mali je jako dobar pevač. A i pevao je u Osmom putniku” ili da “onaj gitarista Koktel-benda opasno svira. Mogu ja to da slušam zbog gitare”.
Srpski roker će bezgranično tugovati za vremenima koja su prošla i u kojima je sve bilo bolje: muzika na radiju je bila pravi rokenrol, na koncerte rok muzike su dolazile stotine hiljada intelektualaca i humanista, za razliku od svetine sastavljene od sertifikovanih maloumnika i ratnih zločinaca koja danas Ceci puni Marakanu, narodnjaci su postojali samo u domaćim sitkomima, a jedino što je sreću umelo da pokvari bile su sarkastične kritike Dragana Kremera na račun Zlatka Manojlovića, Seada Lipovače i Radomira Mihajlovića-Točka po štampi. “Točak, brate… Jel ti znaš da je on Blekmoru jednom zadao na gitari nešto što ovaj nije umeo da ponovi?”
Srpski roker dugu kosu smatra ideološkim obeležjem i ne može da prežali što ju je odsekao, on beskonačno gunđa što AC/DC izdaju albume tek na svakih nekoliko godina i pada u nesvest od sreće kada se najavi da će Rolingstounsi zasvirati na istom kontinentu na kome je on jednom bio u poseti rodbini. Nezadovoljno vrti glavom šaltajući kanale na kablovskoj i pali kompjuter da se svom prijatelju Internetu požali kako danas nema pravih rok bendova i šta taj Klepton koji ***** radi, što ne snimi novi album da omladini pokaže kako se svira.
Kako se boriti protiv ovoga? Metak u čelo zvuči kao najdelotvornija metoda, ali ko od nas ima vremena da ide unaokolo i iskopava sve srpske rokere, čak i kada se oni povremeno okupe masovnije na jednom mestu? Da ne pominjemo da ih ima mnogo, premnogo i da pričamo o užasnoj količini municije. Kako gore već rekoh, na Deep Purple 2003. je bilo 25.000 ljudi. 25 jebenih hiljada ljudi! To je 25.000 metaka, u najboljem slučaju. Ja sam bio u vojsci, video sam kako izgleda sanduk sa 10.000 metaka i nisam siguran da bih dva i po takva sanduka sa sobom mogao da unesem na Sajam, pogotovo pošto je revnosno obezbeđenje tamo oduzimalo i upaljače i šminku. Sigurno da spreče samoubistva udisanjem plina ili, uh, šminkanjem do smrti pod uticajem očajne muzike Gilana i kompanije. Znam da je mene sprečio samo kum Saša koji mi je sve vreme držao ruke čvrsto pribijene uz telo. U takvim momentima, pomisao o bombašu-samoubici koji bi se zaleteo u masu i sve nas povukao u pakao deluje kao blagoslov.
No, da ne lutamo mnogo, pošto ne možemo sve srpske rokere pojedinačno likvidirati, onda nam ostaje samo da se obračunamo sa onima koji ih simbolišu, reprezentuju i predvode u njihovom pohodu protiv ukusa, razuma i protoka vremena. Odsecimo Hidri glavu i umesto nje narašće dve, ali kako je i Herkul ličnim primerom demonstrirao, metodičnost i kvalitetna baklja mogu da učine čuda čak i na mestu gde su čuda prilično svakodnevna pojava. Spisak koji sledi treba shvatiti kao početak nacrta jednog velikog plana za oslobađanje naše realnosti od gnjecave, uplakane, bučne i iritantne mase ljudi koji nam remete uživanje u sopstvenom muzičkom i drugom snobizmu.
(.......)
Poce da mi se vrti u glavi od koncentovane frustiranosti i nezadovoljnosti sopstvenim seksualnim zivotom autora texta aka skribonama Urketa, sto se uocilo vec u prvoj recenici . Momka treba pod hitno hospitalizovati. Kroz glavu mu prolaze suicidalne misli... 
), to nema apsolutno nikakv uvrednost...
