Srpski izborni vremeplov: kralo još od prvog glasanja

[Soradze]

SRPSKI IZBORNI VREMEPLOV: ​

KRALO SE JOŠ OD PRVOG GLASANJA, ALI TO NIJE BIO NAJVEĆI PROBLEM​

Izbori u Srbiji imaju dugu tradiciju iako je prvih decenija od njihovog uvođenja zapravo bila reč samo o zamecima
demokratije i izbornog prava.

Glasanje pod vedrim nebom​

Skupštine se u Srbiji održavaju od početka 19. veka, ali poslanici nisu birani na izborima već su pozivani od vladara.

Ove skupštine gotovo uvek su održavane pod vedrim nebom u prisustvu nekoliko hiljada ljudi.
Na jednoj od njih, održanoj 2. februara 1835. godine donet je i prvi srpski ustav – Sretenjski.

Ipak, situacija se vremenom polako menjala, poslanici su ušli u zgrade, a politika je postala sastavni deo života građana Srbije.
Prilikom proglašenja nezavisnosti Srbije, 1878. godine, u zemlji su već delovale tri jake političke partije:

liberalna,
narodnjačka
i radikalna.

Istorijski, najviše uspeha su imali radikali.

Tako su i izbori u današnjem smislu te reči polako postali praksa.

U prvo vreme, glasalo se javno – birač bi došao na izborno mesto i tu se izjašnjavao po principu “koga hoće za poslanika”,
a glasovi su se beležili i posle sabirali.

Nije bio redak slučaj da jedan birač glasa za sve članove svog domaćinstva.

Tek je ustavom iz 1888. godine uvedeno tajno glasanje kuglicama.

Izborne krađe stare koliko i izbori​

Priče o krađama na izborima u Srbiji stare su koliko i izbori, a niz neregularnosti primećen je još na prvom glasanju.

Različite političke stranke su prisiljavale ljude da glasaju za njihovu izbornu listu, a na spisku su se nalazili i kandidati
koji nisu imali zakonsko pravo da učestvuju u radu Skupštine.

Jednom kada je uvedeno “glasanje sa kuglicama” čuvari izbornih kutija su znali i da slažu za koju stranku čuvaju kutije,
kako bi dobili veći broj glasova, a bilo je i skoro komičnih scena sa rupama u kutijama kako bi kuglice iz njih ispadale i
onda se mogle iskoristiti za nekog drugog kandidata.

Pravo glasa imalo jedva 25 odsto stanovništva​

Ipak, dugi niz godina krađe na izborima zapravo nisu bile najveći problem!

Mnogo veći nedostatak bila je činjenica da je pravo glasa nisu imali svi građani Srbije!

Biračko pravo bilo je ograničeno na muškarce, Srbe koji su navršili 21 godinu života i koji
su plaćali porez na imanje, rad ili prihod.

U ovako složenoj definiciji, mogućnost izbora je u praksi zapravo bila oduzeta – ženama,
ripadnicima nacionalnih manjina, oficirima, podoficirima, vojnicima, licama na robiji, osobama
pod starateljstvom i onima osuđenim na gubitak časti… tj. ogromnom procentu stanovništva!

U brojkama i procentima, ovaj podatak izgleda ovako – prema popisu iz 1884. godine, u Srbiji
je živelo oko 1.900.000 stanovnika, a pravo glasa je imalo svega oko 500.000.

Što će reći da je, pre nešto više od sto godina, u Srbiji glasala tek četvrtina od ukupnog broja
stanovništva!

Pored predstavnika koje je birao ovaj, ma koliko mali, deo naroda, u skupštinu su mogli ući i
poslanici koje je postavljao vladar.

Na svaka tri birana dolazio je jedan “postavljen” poslanik.
Tako se dešavalo da u skupštini sede mitropoliti i vladike, okružni i sredski načelnici, kao i
druga lica na položajima u državnoj upravi.

Ustavima iz 1888. i 1903. godine rešeno je da se narodna skupština sastoji samo od biranih
poslanika.
Ipak, čak ni tada, kralj nije bio u obavezi da imenuje ministre iz sastava Narodne skupštine,
tako da su se vlade u stvarnosti uglavnom sastavljale na dvoru.

Takođe, vladar je imao mogućnost da saziva, raspušta skupštinu i organizuje izbore.

Tek posle Drugog svetskog rata izborno pravo je postalo opšte za sve punoletne građane Srbije,
uključujući i žene.

Izbori za predsednika Srbije, po Ustavu, održavaju se svake pete godine.
Prvi put su održani 1990. godine, kada je ta funkcija uvedena.

 

[tab503]

​

Šta to beše Ćorava kutija? - Kratka istorija izbora u Srbiji​

Kako se kroz istoriju Srba razvijao parlamentarizam?
Jednostranački pluralizam i pored toga što se „smatra“, nije tvorevina novije srpske i jugoslovenske političke arene, već je bio deo političke scene Srbije još s kraja 19. veka. Prva žrtva srpskog parlamentarizma bio je Pavle Grković, koga ubiše 24. oktobra 1874. godine u Gornjem Milanovcu, samo tri sata pošto je izabran za narodnog poslanika. Ubica nikada nije pronađen, a to beše najkraći mandat poslanika u istoriji skupštinskog života Srbije.
Posebno su bili zanimljivi prvi izbori nakon Drugog svetskog rata i „čarobna“ glasačka kutija tzv. Ćorava kutija.

Ništa bez Obrenovića​

Istorija izbora u Srbiji počela je Duhovskom, Trojičkim ustavom Kneževine Srbije od 11. jula 1869. godine, koji je donela Velika narodna skupština u Kragujevcu. Od tada, pa do današnjih dana, ovaj proces prate, pored onih uobičajnih predizbornih i izbornih aktivnosti i „zakulisne“ radnje. Nazivali su ih marifetlucima, zulumom aktuelnih vlasti, medijskim spinovima, „pakovanjem“ izbornih rezultata... i još mnogo toga u zavisnosti od istorijskog vremena kada se narod demokratski izjašnjavao.
Kada je od knjaza Mihaila Obrenovića traženo malo više „zapadne demokratije“ u parlamentarnom životu Srbije, on je pokazao dokument tadašnje Skupštine na kome je umesto potpisa bio „krst do krsta“. Sve je prokomentarisao rečima da dokle god se poslanici potpisuju krstom, uzaludno je žuriti proklamovanje slobode. Dodao je da se ustanove zemlje ne prave sa 12 obrazovanih ljudi koliko ih u Srbiji ima, a on ih sve zna.
Mihailo je ubijen u maju 1868. godine u Košutnjaku, nasledio ga je Milan Obrenović star 14 godina, pa je državom upravljalo Namesništvo, sastavljeno od liberala, onih istih koji su od Mihaila tražili uvođenje „zapadnjačkog parlamentarizma“.
Iskonski parlamentarni život zakoračio je sa skupštinskog zasedanja 1869. godine. Odlučeno je da se poslanici biraju na tri godine. Definisan je i sam izborni proces, pa su birališta otvarana u 8 sati. Od prvih dvadeset glasača biran je glasački odbor, svaki birač je glasno govorio za koga glasa i tako do zalaska sunca. Posao biračkog odbora bio je da zapiše ko je za koga glasao. Izbornim zakonom je izbegnuta mogućnost „sukoba interesa“ jer je zabranjivao biranje činovnika, penzionera, vojnika i svih koji „primaju izdržavanje iz državne kase“. Tako je to bilo definisano na papiru, u praksi je to bilo malo drugačije.
Istoričar Slobodan Jovanović, ističe da je „alfa i omega“ tadašnjih izbora bila policija. "Izbori u srezovima su zavisili od policije. Povernici koji su u srezovima birali poslanike, dolazili su sa svojim kmetovima, u ono mesto koje bi sreski načelnik tzv. kapetan, odredio. Kmetovi su se odmah javljali kapetanu i pitali za koga da glasaju. Narod je još poštovao vlast - i držao da treba birati onoga ko će biti po volji kapetanu; ko bude po volji kapetanu taj će, mislili su seljaci, biti po volji i Knezu."
U gradovima je to bilo malo drugačije. Istoričar Jovanović navodi primer izbora u Beogradu 1871. godine kada je opozicioni kandidat Aćim Čumić zamalo dobio u prvom krugu na izborima. Da ne bude tako postarale su se „rezervne biračke trupe“ sastavljene od „palilulaca“, onih što su po beogradskim sokacima palili i gasili ulične fenjere, pojačani noćnim čuvarima, koje je policija ubacila u „pet do dvanaest“ na birališta da glasaju protiv Aćima.
Nije izostao ni marifetluk da se Čumićevi glasovi pogrešno registruju na vladinog kandidata. Advokat i profesor prava Čumić, na iznenađenje javnosti, uskoro će od zakletog opozicionara stati vladinim ministrom i to unutrašnjih dela. Tako da on, kao prvi čovek policije, rukovodi izbornima 1874. godine. I to tako tako što je promenio kompletno rukovodeće policijsko osoblje, kao i sreske načelnike i pisare. Na upražnjena mesta postavio je svoje ljude, po principu „što je sigurno, sigurno je“.
I nije se na tome zaustavio. Osnovao je prvi izborni „crni fond“ i potrošeno je više od 3 000 dukata za „pridobijanje“ birača. Sigurne glasove dobijao je i izdavanjem dozvola za otvaranje novih kafana, mehana i u popriličnom broju. Beše to vreme kada se politički pluralizam odslikavao u stavu ko je ZA, a ko PROTIV vlade. Tih izbora pala je i prva izborna žrtva Pavle Grković, i to tri sata pošto je izabran za narodnog poslanika. Desilo se to u Gornjem Milanovcu. Ko je ubio poslanika Grkovića nikada nije otkriveno.

Liberali, radikali i ...​

Višestranačje u Srbiji počinje 1881. godine osnivanjem Narodne radikalne stranke, kao prve organizovane političke stranke. Nedugo zatim formiraju se Liberalna i Napredna stranka.
Liberali vode korene još od Miloša Obrenovića i bili su uglavnom u vlasti i bliski vlasti. Naprednjaci su bili nevelika grupa intelektualaca, odanih Kraljevini, smatrajući da nosilac promena treba biti društvena elita. Za njih je važilo da su neumoljivi austrofili. Liberalne stranke se 1903. dele na Nacionalnu i Liberalno-demokratsku stranku, da bi se godinu dana kasnije ove dve novonastale udružile u Narodnu stranku.
Stranački život Kraljevine obogaćuju Srpska napredna stranka, Narodna radikalna stranka, Srpska socijaldemokratska partija, Samostalna radikalna stranka, Privredno-demokratska, Srpska konzervativna stranka. Posle Prvog svetskog rata u Kraljevini SHS Socijalistička radnička partija Jugoslavije komunista zabranjena je 1920. godine, a najveće, a samim tim i najuticajnije, su dve političke opcije: Radikali i Demokrate.

Ćorava kutija​

Posle Drugog svetskog rata, preko ovih prostora počele su igre velikih sila dijametralno suprotstavljenih. Kapitalističko ili komunističko društveno-političko uređenje, beše to pitanje svih pitanja. Svet je očekivao prve poteze nove vlasti. Krajem 1945. godine organizovani su „Prvi demokratski izbori“, „višepartijski“ parlamentarni izbori u posleratnoj FNR Jugoslaviji. Političke stranke iz predratnih vremena, Demokratska, Narodan radikalna i Savez zemljoradnika nije se prijavio na izbornu listu, tako da se glasalo samo za „Narodni front“, odnosno za Josipa Broza Tita.
I tu se javlja „Ćorava kutija“ i gumene glasačke kuglice sa državnim grbom. Ona je bila alternativa glasačkim listićima, jer je nepismenost bila ogromna. Na biralištima su bile dve ćorave kutije. Jedna ZA i druga PROTIV. Prilikom glasanja, birači su dobijali gumenu kuglicu promera jednog centimetra, koju su spuštali u jednu od kutija zavlačeći ruku do lakta. Glasačke kutije su bile dovoljno duboke da niko nije mogao da dohvati dno, čime je eliminisana mogućnost da glasač izvuče neku kuglicu. Na kraju bi birač pokaza otvorenu šaku izbornoj komisiji kao dokaz da je kuglicu spustio u jednu od kutija, tj. da je glasao. Kažu da je u ovim kutijama koje su bile protiv, dno bilo od drveta kako bi se čulo ko je glasao protiv. Nakon prebrojavanja kuglica Narodni front, odnosno Josip Broz je odneo pobedu.
Posle Drugog svetskog rata 10. novembra 1946. godine održani su prvi izbori za Ustavotvornu skupštinu Narodne republike Srbije. Novim ustavom od 28. septembra 1990. godine ukinut je delegatski sistem, a vraćen poslanički. U skupštinskim klupama sedi 250 narodnih poslanika. Predsednik Skupštine Srbije raspisuje izbore za narodne poslanike i predsednika Republike.