Етничко чишћење Срба у Западној Славонији 1991.
Тачно у подне, 29. октобра 1991. године, припадници пожешке цивилне заштите и МУП Хрватске почели су спроводити Наредбу о евакуацији свих мјештана из 26 западнославонских села, са искључиво или претежно српским становништвом, смјештених у Пожешкој котлини, подно Папука и Псуња, коју је дан раније донио Кризни штаб општине Славонска Пожега.
У писаној Наредби, која је дан раније извјешена на јавним мјестима, констатује се да "у посљедње вријеме четничке терористичке снаге и јединице ЈА све више угрожавају својм борбеним дјеловањем цивилно становништво у западном дијелу општине Славонска Пожега" и да се евакуација спроводи "у циљу заштите њихових живота и омогућавања успијешније одбране одбрамбених положаја наших (хрватских) снага на том подручју".
Евакуацијом, коју је требало спровести у року од 48 сати, обухваћена су села: Облаковац, Вучјак Чечавски, Јеминовац, Шњегавић, Чечавац, Копривна, Расна, Пасиковци, Кујник, Орљавац, Црљенци, Слобоштина, Миливојевци, Подсреће, Вранић, Њежић, Пожешки Марковац, Клиса, Оџаковци, Пољанска, Кантровци, Горњи Врховци, Лучинци, Ољаси, поименице побројана у Наредби, којима су накнадно придружени Смољановци и Рушевац, у којима је, по попису становништва из 1991. године, живјело 2.120 лица. Од поменутих села само су Пољанска, Орљавац и Лучинци били мјешовитог националног састава, а у осталим су живјели искључиво Срби.
Евакуацијом нису обухваћена хрватска села Ивандол, Дежевци, Перенци, Торањ и Бишкупци, која се додирују са српским и која су у Наредби означена као рејони прикупљања.
Већина становника побројаних села, поштујући Наредбу, напушта своје домове, од којих неки уточиште налазе код рођака у оближњим селима, а мањи број у хрватским селима означеним као рејони прикупљања. Иако је становништву приликом евакуације обећано да ће, када се врате, наћи све како су и оставили, догодило се сасвим супротно. Наиме, убрзо по евакуацији започиње организована пљачка свега што је имало вредност и што се могло понијети, а одмах потом и систематско паљење и минирање српских кућа, с очитим циљем да се прикрију трагови пљачке и да се становници напуштених села у њих више никада не врате. Дио старијих људи, који није хтио или могао, услијед старости и болести, да напусти своја села, страдао је приликом систематског паљења и минирања њихових кућа.
Да би се хрватској и међународној јавности "објаснило" зашто су опљачкана и запаљена српска села, у јавност је пуштена теза да су то урадили сами Срби приликом повлачења како то не би пало у хрватске руке.
Видјевши шта се десило са њиховим имањима, у страху за сопствене животе, већина Срба из евакуисаних села креће за Босну, која у то вријеме још није била обухваћена ратом, одакле настављају пут за Србију или Источну Славонију, коју су контролисали тамошњи Срби. Мањи број уточиште налазе у српским селима Горњи Врховци, Вучјак Чечавски и Шњегавић, која су одбила Наредбу о евакуацији, и у којима су формиране јединице ТО, организујући сеоске страже и одбрану својих села, док им је локално становништво пружало логистику за смјешатај и храну.
У зору 10. децембра 1991. године, јединице 121. бригаде из Нове Градишке и 123. бригаде из Славонске Пожеге започињу напад на "непокорна" села, која падају без отпора, а становништво бјежи заједно са наоружаним припадницима ТО према Босни.
Поменуте јединице ХВ-а, по упутствима Заповједништва одбрамбених снага Источне Славоније и Барање, које је из Осијека послато Кризном штабу Славонске Пожеге 24. октобра 1991. године ("у случају кршења наредбе, јединице Хрватске војске и полиције могу да отворе ватру без предходног упозорења"), пуцају на све што се креће, а потом и "непокорна" села добијају апокалиптичан изглед.
Из поменутих 26 села, укључујући и сусједна села Синлије, Сажије, Горњи Гучани, Мркопоље, Богдашић и Буснови у чишћењу "непокорних" села, према Веритасовим, још увијек непотпуним подацима, убијено је 67 лица српске националности, од којих су 41 старији од 60 година, међу којима је 31 жена. Само у једном дану, 10.12.1991. године, у Шњегавићу и Вучјаку Чечавском убијено их је 36, просјечне старости око 60 година, међу којима и 20 жена.
Из једне масовне гробнице, на рубу села Шњегавић, у децембру 2000. године ексхумирано је 13 посмртних остатака, одакле су пребачени на Завод за судску медицину у Загребу, од којих је осам идентификовано у задње двије и по године као житељи Шњегавића и Вучијака Чечавског. Међу идентификованима су: Протић Милан (1928) и његова супруга Драга (1931), Радмиловић Ана (1927) и њен син Радмиловић Илија (1951) и Станковић Анђа (1926) и њен братић Живковић Никола (1950). Ријетки повратници у поменута села још увијек по згариштима и запарложеним воћњацима и њивама наилазе на разбацане људске остатке, али своја открића, из страха и небриге, више и не пријављују надлежним органима.
Преживјели житељи поменутих села и рођаци жртава, од 2000. до 2002. године, подносили су кривичне пријаве за злочине "геноцида и етничког чишћења" Државном одвјетништву РХ и Међународном кривичном суду у Хагу за бившу Југославију и другим институцијама и организацијама које се баве ратним злочинима и заштитом људских права, прилажући доказе о жртвама, те опљачканој и уништеној имовини, али и о починиоцима.
О злочинима у селима Пожешке котлине извјештавали су и медији у региону, па тако и у Хрватској, посебно сплитски "Ферал трибуне", а 2003. године снимљен је и документарни филм "Мементо 26" у продукцији РТВ "Б-92" из Београда.
ВЕРИТАС је такође, у новембру и децембру 2008. године, сву прикупљену документацију о злочинима у селима Пожешке котлине доставио Тужилаштву за ратне злочине Републике Србије, које је, након спроведеног предкивичног поступка, прикупљене доказе доставило хрватском надлежном тужилаштву.
Резултат свих наведених активности је истрага о убиствима цивила у "непокорним" селима, покренута у марту 2000. године против НН лица, која све ове године тапка у мјесту. Наиме, Жупанијско државно одвјетништво у Пожеги још увијек чека одговоре хрватског Министарства одбране о јединицама које су у то вријеме ђеловале на том подручју као и обдукционе налазе и идентитет свих жртава ексхумираних из масовне гробнице у Шњегавићу. Дугогодишње чекање одговора на овако једноставна питања, доводи се у везу са изјавом тадашњег шефа Кризног штаба Славонске Пожеге и потписника Наредбе о евакуацији, а од 1993. до 2006. и жупана Пожешко-славонске жупаније, Анте Багарића, који је одмах по ексхумацији шњегавићких лешева, не чекајући обдукационе налазе и идентитет жртава, изјавио да није ријеч о цивилним жртвама, већ о припадницима Бањалучког корпуса.
За спроведено етничко чишћење 26 села Пожешке котлине, од којих су 23 потпуно уништена, по писаној наредби државног органа, првој и јединој у Европи послије Другог свјетског рата, још нико није процесуиран ни пред међународним ни пред домаћим судовима.
Извор: ДИЦ ВЕРИТАС
