"...Zašto Turci ćute o Kosovskom boju
Jer, iako su Turci znali kako je njihov car zaista stradao, učinili su sve da se ta istina sakrije i uspostavi neka njima prihvatljivija i drugačija. Naročito su raširena turska tumačenja događaja u kojima se Muratova pogibija objašnjava podmuklim ubistvom, odnosno, ubistvom na prevaru. (Na ploči u Muratovom turbetu piše da „čuveni velikan iz Lazareve vojske nevernik Miloš Kobilić, nalazeći se kao ranjenik među izginulim borcima, u trenutku kada je ljubio ruku sultanovu izvuče iz rukava prikriven otrovni handžar te raspori sultana i učini ga šehidom…“ /Jaša Tomić, Kosovo, str. 120/) Ta verzija bila je nametana zahtevima i pretnjama po prihvatanju vazalnog odnosa, a potom i ropskim položajem Srba pod turskom vlašću.
U vezi s tim postavlja se nekoliko bitnih pitanja:
1. Zašto Turci taj događaj čuvaju kao najveću tajnu?
2. Šta se to tako i toliko važno desilo da ga Turci uporno, vekovima kriju?
3. Da li su Turci ijedan drugi događaj iz svoje bogate ratne prakse ovoliko čuvali od javnosti i istorijske ocene? (U kontekstu Kosovske bitke, poznati istoričar Marvo Orbin o Turcima kaže sledeće: „Ovaj narod je veoma postojan u ćutanju i čuvanju tajni koje su za njih nepovoljne, te im je nemoguće ni zastrašivanjem ni obećanjima izvući iz usta reč kojom bi nagovestili ono što njihovi gospodari žele da ostane u tajnosti.“ /Hrišćanska misao – Živorad Janković, Prilog srpskom crtoslovu, 6. godina 5/5 – 8/97, str. 41/.)
Odgovori na ova pitanja nagoveštavaju jedan osobit motiv, koji bi najverovatnije glasio:
Na Kosovu polju desilo se za njih nešto poražavajuće, što se nije ponovilo ni u jednoj drugoj bitci, iz mnoštva koje su vodili po Evropi, Aziji i Africi.
Šta se zapravo desilo Turcima na Kosovu polju
Ukoliko za pretpostavku uzmemo taj razlog, onda sledi da je istina o stradanju sultana Murata sa vojničke i nacionalne strane za Turke bilo ne samo poražavajuća već i sramotna. Imajući u vidu sklop okolnosti i verovatnih mogućnosti u vezi sa ovim centralnim događajem bitke, preliminaran zaključak bi mogao biti sledeći:
Srpski vitezovi su uspeli da se probiju u centar brojnije turske vojske. Uspeli su da zarobe Murata usred njegovog bojnog rasporeda. Pat pozicijom stvorenom njegovim zarobljavanjem, oni su ga prisilili da se samoubistvom – vlastitim handžarom – kao nasilnik žrtvuje bogu Vidu, umesto jagnjeta koje su Srbi po predačkim obredima žrtvovali ovom božanstvu. Svaki dalji tok bitke za Turke postao je tada necelishodan i opasan. Odustali su i od planiranog godišnjeg ratnog pohoda. Umesto svečano i pobednički, s mrtvim Muratom vratili su se moralno posramljeni i vojnički poraženi u Tursku.
Srpska vojska, i pored pogibije kneza Lazara i dela vlastele, ostala je kao pobednica na bojištu – na polju časti ostvarivši i postavljeni taktički cilj bitke.
Ako je, stoga, postojala ovakva ili slična mogućnost događanja, koja bi s gledišta čuvanja časti i obraza obe strane zahtevala prikrivanje, onda bi to, makar po zahtevima realpolitike, bilo i učinjeno, budući da ovakav radni zaključak odgovara duhu časti. (Setimo se sličnog „diplomatskog“ prećutkivanja gubitaka NATO-a pri napadima na Srbe u Republici Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i na Kosmetu 1999; prim. Uredništva Srpskog Lista.)
Određena rezervisanost srpske i turske strane prema istini o događanjima u centralnom delu bitke ukazuje, naime, na mogućnost nagodbe o naknadnom tumačenju ovoga boja (kome se ne samo u turskoj već i zapadnjačkoj istoriografiji pridaje značaj daleko ispod njegovih posledica, ne samo po balkansku istoriju; prim. SL). „Slaveći cara Murata tursko predanje je nužno moralo načiniti od srpskog junaka mučkog ubicu, te je time neposredno unizilo i ostale srpske vitezove“. (Miodrag Popović, Vidovdan i Časni krst, Biblioteka XX vek, Beograd 1976, str. 28) No, turska verzija mučkog ubistva Murata nikako se ne uklapa u srpski viteški kodeks. (Mirjana Popović-Radović, Srpski viteški kodeks, Narodna knjiga, Beograd 1989, str. 182-193)
Takav junak nametnut je našoj epskoj poeziji.
Narodno uzdizanje Miloša Obilića u najviši etički plan, međutim, nadvladalo je turske namere omalovažavanja i potcenjivanja njega, i svih ostalih srpskih vitezova. Tako je i vizantijski istoričar Duka veličao njegovo junačko delo, opisujući ga kao mladog i hrabrog viteza koji se zavetovao čašću i životom da ubije tiranina. Štaviše, ovaj istoričar diže našeg junaka iznad helenskih. Takvo tumačenje i priznanje veličine Miloševog dela nije slučajno i ima osnova.
Naime, Muratova smrt – ukoliko je posmatramo kroz prizmu viteške časti – zaslužuje dodatno objašnjenje. Smislenim sledom mogućih načina njegove pogibije, dolazimo do zanimljivih i prihvatljivih zaključaka. Murat je, tako, na dan bitke mogao ili preminuti, ili nasilno izgubiti život. Postoje međutim pouzdani dokazi da nije umro, već stradao. Ako je tako, mogao je biti samo ubijen, ili izvršiti samoubistvo.
Uzmemo li u obzir mogućnost da je ubijen, onda je mogao ili poginuti u bitci ili biti zarobljen pa pogubljen od Srba. Da je ubijen u boju, to su u jeku borbe mogli učiniti Srbi, ili Turci kao krajnju meru, da ne bi Srbima pao živ u ruke. Ovo drugo je malo verovatno, tako da se može zanemariti. Mogućnost, međutim, da su ga Srbi ubili, navodi nas na tri poznate verzije:
Prvu, već pomenutu, da su mu Srbi došli glave u jeku borbe;
Drugu, da je Miloš kao prebeg otišao u tursku vojsku, i da ga je, u pogodnom trenutku, na prevaru ubio; i
Treću, da ga je ubio neki „kaurin“, pritajen među mrtvima dok je on obilazio bojište.
Vremenom, prva verzija – da se upravo Miloš sa svojih dvanaest vitezova probio do Murata i izvršio navedeno delo, i druga, da je kao prebeglica na tursku stranu iznenadio sve i ubio ga – prihvaćene su kod Srba, i kao takve bile opevane, ušle u predanja, slike, udžbenike i slično, dok su Turci izabrali treću varijantu..."...
Sa:
https://www.intermagazin.rs/zasto-t...-i-sta-se-to-desilo-kad-je-toliko-dugo-kriju/
