Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 18.181
Када пишемо и зборимо о другом свјетском рату на простору екс-Југославије, важно је знати да су оба антифашистичка покрета која су се развила из српског устанка 1941-е, били по свом карактеру герилски. Доктрина гериле је "удри и бјежи", кроз историју се то показало ефикасним начином борбе против супериорног непријатеља, али и који би имао своју цијену. Јер ту би непријатељ ако је на простору који је окупирао прибјегавао казненим мјерама због акција гериле, одмазди.
И ту би страдало цивилно становништво. У окупираној Србији ту је наредба генерала Франца Бемеа којом се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног Њемца и 50 за рањеног.
На простору ендехазије одмазде Њемаца су почеле након Ђурђевданског устанка 1941-е када је у Санском Мосту повјешано 27 Срба, након тога би након акције српских устаника у ендехазији Њемци у реакцији сломили отпор устаника, који би се обично повукли а потом би државне структуре ендехазије спроводиле бјесомучни терор над незаштићеним српским крајевима, бројни масакри и одвођење Срба у стратишта. И ту се ваљало равнати према ситуацију, поред борбе против окупатора ваљало је водити бригу и о народу, да не остане незаштићен, да мање страда, неки устанички вође су водили бригу и о народу, неки су више служили интересима Москве и Лондона гдје је опет доминантна доктрина "што горе, то боље".
Герилски начин ратовања је временом бивао замијењен фронталним, рововским, у операцији Црвене армије ослобођен је Београд, Црвена армија је тежиште операција пребацила на сјевер, НОВЈ је наставила борбу кроз тај нови начин ратовања, фронтални и рововски, но та доктрина "што горе, то боље" је може бит остала у главама коловођа тог покрета, кренуло се у мобилизацију српске младежи без искуства у борби, на сремском фронту се разумљиво запело 6 мјесеци, фронт се претворио у кланицу српске младежи, и непотребна кланица јер је рат већ водио свом крају, ништа се том непотребном кланицом није промијенило.
И овдје имамо једну апсурдну ситуацију. Партизани три године нису ни покушали ослободити и ликвидиурати стратиште Јасеновац, не зато што није било жеље, напротив било је и превише, не зато што нису имали снага за такву акцију, напротив, ослободили су 16. и 17.05.1942. пет пута већа упоришта, Приједор и Љубију, не зато што нису имали способних команданата који би реализтовали ту операцију, напротив, имали су, не зато што операција није имала шанси за успјех, напротив, сви партизански команданти, прекаљени ратници су увјеравали да је имала, не зато што су их заточеници у Јасеновцу преко веза одвраћали, напротив, охрабривали су их, него зато што је неко 3 године стопирао ту акцију. Званично је стопирао испрва Бакарић, касније Хебранг. но извјесно је да су одлуке доношене са вишег нивоа.
И док се Јасеновац није ни покушао ослободити на другој страни имамо непотребну кланицу српске младежи на сремском фронту, и опет се враћамо на доктрину "што горе, то боље".
И ту би страдало цивилно становништво. У окупираној Србији ту је наредба генерала Франца Бемеа којом се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног Њемца и 50 за рањеног.
На простору ендехазије одмазде Њемаца су почеле након Ђурђевданског устанка 1941-е када је у Санском Мосту повјешано 27 Срба, након тога би након акције српских устаника у ендехазији Њемци у реакцији сломили отпор устаника, који би се обично повукли а потом би државне структуре ендехазије спроводиле бјесомучни терор над незаштићеним српским крајевима, бројни масакри и одвођење Срба у стратишта. И ту се ваљало равнати према ситуацију, поред борбе против окупатора ваљало је водити бригу и о народу, да не остане незаштићен, да мање страда, неки устанички вође су водили бригу и о народу, неки су више служили интересима Москве и Лондона гдје је опет доминантна доктрина "што горе, то боље".
Герилски начин ратовања је временом бивао замијењен фронталним, рововским, у операцији Црвене армије ослобођен је Београд, Црвена армија је тежиште операција пребацила на сјевер, НОВЈ је наставила борбу кроз тај нови начин ратовања, фронтални и рововски, но та доктрина "што горе, то боље" је може бит остала у главама коловођа тог покрета, кренуло се у мобилизацију српске младежи без искуства у борби, на сремском фронту се разумљиво запело 6 мјесеци, фронт се претворио у кланицу српске младежи, и непотребна кланица јер је рат већ водио свом крају, ништа се том непотребном кланицом није промијенило.
И овдје имамо једну апсурдну ситуацију. Партизани три године нису ни покушали ослободити и ликвидиурати стратиште Јасеновац, не зато што није било жеље, напротив било је и превише, не зато што нису имали снага за такву акцију, напротив, ослободили су 16. и 17.05.1942. пет пута већа упоришта, Приједор и Љубију, не зато што нису имали способних команданата који би реализтовали ту операцију, напротив, имали су, не зато што операција није имала шанси за успјех, напротив, сви партизански команданти, прекаљени ратници су увјеравали да је имала, не зато што су их заточеници у Јасеновцу преко веза одвраћали, напротив, охрабривали су их, него зато што је неко 3 године стопирао ту акцију. Званично је стопирао испрва Бакарић, касније Хебранг. но извјесно је да су одлуке доношене са вишег нивоа.
И док се Јасеновац није ни покушао ослободити на другој страни имамо непотребну кланицу српске младежи на сремском фронту, и опет се враћамо на доктрину "што горе, то боље".
Poslednja izmena:
