Сремски фронт

Када пишемо и зборимо о другом свјетском рату на простору екс-Југославије, важно је знати да су оба антифашистичка покрета која су се развила из српског устанка 1941-е, били по свом карактеру герилски. Доктрина гериле је "удри и бјежи", кроз историју се то показало ефикасним начином борбе против супериорног непријатеља, али и који би имао своју цијену. Јер ту би непријатељ ако је на простору који је окупирао прибјегавао казненим мјерама због акција гериле, одмазди.
И ту би страдало цивилно становништво. У окупираној Србији ту је наредба генерала Франца Бемеа којом се прописује стрељање 100 Срба за једног убијеног Њемца и 50 за рањеног.
На простору ендехазије одмазде Њемаца су почеле након Ђурђевданског устанка 1941-е када је у Санском Мосту повјешано 27 Срба, након тога би након акције српских устаника у ендехазији Њемци у реакцији сломили отпор устаника, који би се обично повукли а потом би државне структуре ендехазије спроводиле бјесомучни терор над незаштићеним српским крајевима, бројни масакри и одвођење Срба у стратишта. И ту се ваљало равнати према ситуацију, поред борбе против окупатора ваљало је водити бригу и о народу, да не остане незаштићен, да мање страда, неки устанички вође су водили бригу и о народу, неки су више служили интересима Москве и Лондона гдје је опет доминантна доктрина "што горе, то боље".

Герилски начин ратовања је временом бивао замијењен фронталним, рововским, у операцији Црвене армије ослобођен је Београд, Црвена армија је тежиште операција пребацила на сјевер, НОВЈ је наставила борбу кроз тај нови начин ратовања, фронтални и рововски, но та доктрина "што горе, то боље" је може бит остала у главама коловођа тог покрета, кренуло се у мобилизацију српске младежи без искуства у борби, на сремском фронту се разумљиво запело 6 мјесеци, фронт се претворио у кланицу српске младежи, и непотребна кланица јер је рат већ водио свом крају, ништа се том непотребном кланицом није промијенило.

И овдје имамо једну апсурдну ситуацију. Партизани три године нису ни покушали ослободити и ликвидиурати стратиште Јасеновац, не зато што није било жеље, напротив било је и превише, не зато што нису имали снага за такву акцију, напротив, ослободили су 16. и 17.05.1942. пет пута већа упоришта, Приједор и Љубију, не зато што нису имали способних команданата који би реализтовали ту операцију, напротив, имали су, не зато што операција није имала шанси за успјех, напротив, сви партизански команданти, прекаљени ратници су увјеравали да је имала, не зато што су их заточеници у Јасеновцу преко веза одвраћали, напротив, охрабривали су их, него зато што је неко 3 године стопирао ту акцију. Званично је стопирао испрва Бакарић, касније Хебранг. но извјесно је да су одлуке доношене са вишег нивоа.
И док се Јасеновац није ни покушао ослободити на другој страни имамо непотребну кланицу српске младежи на сремском фронту, и опет се враћамо на доктрину "што горе, то боље".
 
Poslednja izmena:
Можда и најгнуснији злочин над српским народом у 20. веку после Јасеновца је Сремски фронт.
То је толико страшан злочин, да је тешко пронаћи праву реч да би се тако нешто гнусно окарактерисало.
У сваком случају, како би се решило српско питање у Титовом комунизму и како би се комунизам примио међу Србе, који су најстрашније пострадали од хрватског геноцида и немачке окупације, комунисти су осмислили паклени план.
На свакој територији коју би заузели и на територијама које је Стаљинова Црвена армија ослободила за Тита, довевши га на власт, комунисти су против Срба спроводили следеће 3 мере:
—масовна мобилизација у Титову партизанску војску свих мушкараца од 13. и 14. година до 65. године старости,
—масовна стрељања свих виђенијих Срба домаћина, предузетника, интелектуалаца, свештеника и
—масовна хапшења и осуде на дугогодишње робије свих српских патриота и свих патриотских жена до година када биолошки више нису у стању да рађају бунтовне Србе националисте.
Сремски фронт је био најекстремнији чин у оквиру прве мере у којој су српска деца и омладина, потпуно без икакве војничке логике, масовно терана на немачке митраљезе који су их косили као снопље.
Овако је то изгледало:
"[Командант Оперативне групе дивизија НОВЈ на Сремском фронту] Пеко Дапчевић зове у штаб 6. дивизије и пита:
——Шта је на фронту? Где сте? Што не напредујете?
Овај одговара из 6. дивизије:
——Друже команданте, не можемо, јер чим се промоли глава или прст, гине се.
——Па зато сте ту да гинете... Напред!
Овај је спустио слушалицу. Пеко поново зове у штаб 6. дивизије али више нема никог ко ће да му каже где је, шта је. Сви су изгинули. Сви људи који су били ту, послати су на кланицу".
—сведочење очевица Милана Трешњића, мајора у штабу главнокомандујућег генерала НОВЈ Пека Дапчевића.
У планираном повлачењу немачке Групе армија "Ф"са југоистока Европе, Немци априла 1945. године, постављају фронт у правцу река Дунав-Босут-Сава-Дрина.
Совјетска Црвена армија, која је октобра 1944. године ослободила Београд, одлази према Будимпешти и из правца Мађарске напада на Беч.
Тито тражи и добија од Стаљина да му се остави један фронт (како би као ђак-понављач, машинбраварски помоћник и аустроугарски каплар) показао своје војно умеће и како би се ратосиљао опасности која му представља непријатељски настројено српско становништво.
Само на кратком потезу између Дунава и Босута није било речне обале и ту Немци копају ровове,утврђују се на брисаном простору који је потпуно раван. Ту се одигравао Сремски фронт!
У тим рововима, немачка војска фиксира велику количину митраљеза типа "MG 42". То су митраљези који су популарно названи "моторне тестере" јер испаљују 20 метака у једној секунди.
Комунисти су терали српску децу да јуришају на те "моторне тестере" на потпуно брисаном простору без иједног заклона.
Претходно, још у марту 1945. године, комунисти доносе одлуку да насилно мобилишу сву доступну омладину на простору данашње Србије (и дела Црне Горе) и да их пошаљу на фронт. Успели су да мобилишу чак 250.000 Срба, највише из Шумадије, Подриња и Поморавља. Мобилисан је свако од 15. године живота па навише.
На кланицу Сремског фронта послата су без икакве војне обуке деца која пушку никад у животу нису држали. Учесник Сремског фронта, тада 17-огодишњи, Берислав Станојловић то описује овако:
——"Ја сам их гледао. Не зна пушку где да држи... Држи је на стомаку. Никад у животу пушку видео није. О некаквој обуци није било речи. То су биле приче за малу децу. Све је то послато на кланицу".
Оно што је најгоре, све време током трајања кланице Сремског фронта и јуришања голоруке необучене српске деце и омладине на немачке митраљезе, Титови партизани имају у непосредној близини читав Славонски корпус НОВЈ, који у Славонији не чини ништа. Славонски корпус са десетином хиљада војника не добија наредбу да нападне Немце са леђа, док за то време Немци косе рафалима све што помоли главу или прст. Штавише, Славонски корпус чак не напада ни Загреб, нити партизани икада праве пробој у правцу запада и Загреба.
Да не помињемо читаве 64 Титове бригаде на подручју Хрватске, тзв. НОВ Хрватске, које су биле најбројнија формација Титове војске у то време и које све време стоје иза леђа Сремског фронта на западу. Та формација НОВ Хрватске никада није пришла билзу Сремском фронту, док је са друге стране фронта, насилно гурана сва мобилисана српска омладина да изгине од немачких цеви.
70-их година 20. века, Војноисторијски институт је покушао да састави списак жртава Сремског фронта. Стигло се до цифре од 80.000 погинулих, међутим, тај посао никада није завршен. Како би се прикрила свеопшта српска трагедија Сремског фронта, објављен је само списак од 15.000 погинулих.
Неких 400 километара даље од Срема на запад, 13. априла 1945. године, совјетске трупе Другог и Трећег украјинског фронта, које су претходно за Тита заузеле Београд и напредовале из Будимпеште ка Аустрији, улазе у Беч.
Када је Беч пао, за немачку Групу армија "Ф" у повлачењу више није било сврхе да стоје утврђени у Срему. Сами су се окренули и пошли даље на запад.
То немачко повлачење са Сремског фронта, комунисти проглашавају за "пробој" фронта и победу. То је оно што су деценијама комунисти славили као њихов велики допринос победи савезника у Другом светском рату и то је оно што наша држава и војска дан данас слави сваког 13. априла као победу.
Србија је овим комунистичким лудилом завијена у црно. Тито је остварио свој циљ елиминације њему неподобног српског становништва.
Све што је остало од Сремског фронта биле су непрегледне колоне сељачких кола које су са Сремског фронта враћале српским домаћинима и Солунцима, њихову изгинулу децу.
 
1745705482661.png
 
Ako je bilo istrebljenja onda je pre bilo istrebljenje Albanaca. Guglati Barski masakr.
Guglala, ali mi to deluje pre kao sukob dve frakcije, tj želje Albanaca da se bore za albanske partizane, a i koliko pročitah, većina je pružala otpor, ubila neke od spovodnika i slično. Srbe su, međutim, potpuno nespremne i pomirene sa sudbinom slali u smrt u slučaju Sremskog fronta. A i ne bih da se gađam ciframa ali 5000 Albanaca i oko 50 000 Srba je ipak ogromna razlika..
 
Toliko neiskustvo da su regrutovali i decu od 12,13 godina?

Радили су то свесно, намерно. И нису убијали само ту децу, већ и глумце и угледне домаћине, све под изговором да су глумци радили за Немце и домаћине који су имали доста земље проглашавали су за кулаке.

Laž. Boško Buha se sam prijavio, nitko ga nije regrutirao.

Бошко Буха нема везе са Сремским фронтом.
 
Можда и најгнуснији злочин над српским народом у 20. веку после Јасеновца је Сремски фронт.
То је толико страшан злочин, да је тешко пронаћи праву реч да би се тако нешто гнусно окарактерисало.
У сваком случају, како би се решило српско питање у Титовом комунизму и како би се комунизам примио међу Србе, који су најстрашније пострадали од хрватског геноцида и немачке окупације, комунисти су осмислили паклени план.
На свакој територији коју би заузели и на територијама које је Стаљинова Црвена армија ослободила за Тита, довевши га на власт, комунисти су против Срба спроводили следеће 3 мере:
—масовна мобилизација у Титову партизанску војску свих мушкараца од 13. и 14. година до 65. године старости,
—масовна стрељања свих виђенијих Срба домаћина, предузетника, интелектуалаца, свештеника и
—масовна хапшења и осуде на дугогодишње робије свих српских патриота и свих патриотских жена до година када биолошки више нису у стању да рађају бунтовне Србе националисте.
Сремски фронт је био најекстремнији чин у оквиру прве мере у којој су српска деца и омладина, потпуно без икакве војничке логике, масовно терана на немачке митраљезе који су их косили као снопље.
Овако је то изгледало:
"[Командант Оперативне групе дивизија НОВЈ на Сремском фронту] Пеко Дапчевић зове у штаб 6. дивизије и пита:
——Шта је на фронту? Где сте? Што не напредујете?
Овај одговара из 6. дивизије:
——Друже команданте, не можемо, јер чим се промоли глава или прст, гине се.
——Па зато сте ту да гинете... Напред!
Овај је спустио слушалицу. Пеко поново зове у штаб 6. дивизије али више нема никог ко ће да му каже где је, шта је. Сви су изгинули. Сви људи који су били ту, послати су на кланицу".
—сведочење очевица Милана Трешњића, мајора у штабу главнокомандујућег генерала НОВЈ Пека Дапчевића.
У планираном повлачењу немачке Групе армија "Ф"са југоистока Европе, Немци априла 1945. године, постављају фронт у правцу река Дунав-Босут-Сава-Дрина.
Совјетска Црвена армија, која је октобра 1944. године ослободила Београд, одлази према Будимпешти и из правца Мађарске напада на Беч.
Тито тражи и добија од Стаљина да му се остави један фронт (како би као ђак-понављач, машинбраварски помоћник и аустроугарски каплар) показао своје војно умеће и како би се ратосиљао опасности која му представља непријатељски настројено српско становништво.
Само на кратком потезу између Дунава и Босута није било речне обале и ту Немци копају ровове,утврђују се на брисаном простору који је потпуно раван. Ту се одигравао Сремски фронт!
У тим рововима, немачка војска фиксира велику количину митраљеза типа "MG 42". То су митраљези који су популарно названи "моторне тестере" јер испаљују 20 метака у једној секунди.
Комунисти су терали српску децу да јуришају на те "моторне тестере" на потпуно брисаном простору без иједног заклона.
Претходно, још у марту 1945. године, комунисти доносе одлуку да насилно мобилишу сву доступну омладину на простору данашње Србије (и дела Црне Горе) и да их пошаљу на фронт. Успели су да мобилишу чак 250.000 Срба, највише из Шумадије, Подриња и Поморавља. Мобилисан је свако од 15. године живота па навише.
На кланицу Сремског фронта послата су без икакве војне обуке деца која пушку никад у животу нису држали. Учесник Сремског фронта, тада 17-огодишњи, Берислав Станојловић то описује овако:
——"Ја сам их гледао. Не зна пушку где да држи... Држи је на стомаку. Никад у животу пушку видео није. О некаквој обуци није било речи. То су биле приче за малу децу. Све је то послато на кланицу".
Оно што је најгоре, све време током трајања кланице Сремског фронта и јуришања голоруке необучене српске деце и омладине на немачке митраљезе, Титови партизани имају у непосредној близини читав Славонски корпус НОВЈ, који у Славонији не чини ништа. Славонски корпус са десетином хиљада војника не добија наредбу да нападне Немце са леђа, док за то време Немци косе рафалима све што помоли главу или прст. Штавише, Славонски корпус чак не напада ни Загреб, нити партизани икада праве пробој у правцу запада и Загреба.
Да не помињемо читаве 64 Титове бригаде на подручју Хрватске, тзв. НОВ Хрватске, које су биле најбројнија формација Титове војске у то време и које све време стоје иза леђа Сремског фронта на западу. Та формација НОВ Хрватске никада није пришла билзу Сремском фронту, док је са друге стране фронта, насилно гурана сва мобилисана српска омладина да изгине од немачких цеви.
70-их година 20. века, Војноисторијски институт је покушао да састави списак жртава Сремског фронта. Стигло се до цифре од 80.000 погинулих, међутим, тај посао никада није завршен. Како би се прикрила свеопшта српска трагедија Сремског фронта, објављен је само списак од 15.000 погинулих.
Неких 400 километара даље од Срема на запад, 13. априла 1945. године, совјетске трупе Другог и Трећег украјинског фронта, које су претходно за Тита заузеле Београд и напредовале из Будимпеште ка Аустрији, улазе у Беч.
Када је Беч пао, за немачку Групу армија "Ф" у повлачењу више није било сврхе да стоје утврђени у Срему. Сами су се окренули и пошли даље на запад.
То немачко повлачење са Сремског фронта, комунисти проглашавају за "пробој" фронта и победу. То је оно што су деценијама комунисти славили као њихов велики допринос победи савезника у Другом светском рату и то је оно што наша држава и војска дан данас слави сваког 13. априла као победу.
Србија је овим комунистичким лудилом завијена у црно. Тито је остварио свој циљ елиминације њему неподобног српског становништва.
Све што је остало од Сремског фронта биле су непрегледне колоне сељачких кола које су са Сремског фронта враћале српским домаћинима и Солунцима, њихову изгинулу децу.
Радили су то свесно, намерно. И нису убијали само ту децу, већ и глумце и угледне домаћине, све под изговором да су глумци радили за Немце и домаћине који су имали доста земље проглашавали су за кулаке.



Бошко Буха нема везе са Сремским фронтом.
Do tolike pogibije je došlo zbog toga što je Broz da bi se dodvorio Staljinu (i Zapadu) i došao na vlast “preuzeo na sebe” frontalni napad na Treći Rajh u pravcu severozapada. Pri tome je činio uslugu Staljinu time što su krupne sovjetske formacije oslobođene za učešće u napadu na Mađarsku i Čehoskovačku, a istovremeno pokazivao Zapadu da je u stanju da “drži svoj deo fronta” prema Trećem Rajhu.

Sremski front nije bilo samo proterivanje Nemaca, kako se to prikazuje kod nas, nego učešće u opštem finalnom napadu na Treći Rajh (front je držala nemačka Grupa armija E, pojačana Pavelićevim ustašama) koji se branio svim sredstvima i bez ikakvih kalkulacija.
13E47E67-DD74-41C9-AB76-B17A303121E2.jpeg
 
Inače, zbog slabe pripremljenosti za napade na fortifikacije, i naročito zbog potpunog otsustva iskustva sa artiljerijom su se pronosili ozbiljno preuveličani glasovi o neverovatnim gubicima, međutim na samom Sremskom frontu je sa jugoslovenske strane poginulo manje ljudi nego što su OZNA i KNOJ po preuzimanju kontrole nad Srbijom postreljali “klasnih neprijatelja”: Vermaht i ustaše su imali bar dvostruko veće gubitke.

A997C109-1191-47B6-BDC9-CADCD20483CF.jpeg


Predaja nemačkih Übermensch-a:
49538843-9A8E-4D97-BB31-DD79942DD8E9.jpeg


Linije fronta
9D7F1B60-3EBF-427E-BB69-7C4237B801B9.png
 

Back
Top