Sremska Mitrovica

[lahor]

 

[lahor]

Festival BESEDNIŠTVA 26. novembra​

U subotu, 26. novembra, u okviru manifestacije „Novembarski dani“, od 19 časova, u pozorištu „Dobrica Milutinović“, održaće se Festival besedništva „SIRMIUM LUX VERBI – SIRMIJUM SVETLOST REČI“, 31. po redu, u organizaciji Ustanove za negovanje kulture „Srem“.

Zahvaljujući projektu „Ja volim Mitrovicu“, 1992. godine, pokrenut je časopis za nauku, kulturu i umetnost „Sunčani sat“, grad je dobio svoju prvu poštansku marku, obeležen je redak jubilej – 1700 godina Tetrarhije i održan je Prvi festival besedništva zahvaljujući njegovim tvorcima: advokatu Aleksandru Erdeljanu, dr Petru Miloševiću i Jovanu K. Raduloviću – književniku. Prvi festival besedništva održan je 17. septembra 1992. godine. Zvukom čuvene Pindarove Prve Pitijske ode (himna festivala), koju je otpevao gradski hor „Sirmium cantorum“, pred 3.000 gledalaca, sve je vraćeno unazad i vreme i ljudska misao. Beogradski retori i poznati glumci: Ljuba Tadić, Mira Banjac i Stevo Žigon bili su i Sokrat i Isidora Sekulić i Robespjer. Ovaj festival je imao isključivo revijalni – teatralni karakter.

Reč je o manifestaciji međunarodnog karaktera, koja je podstakla vraćanje besedništva kao predmeta u mnoge škole i fakultete u zemlji. Ministarstvo kulture Republike Srbije uvrstilo ga je u kalendar manifestacija od republičkog značaja.

Prvi festival besedništva održan je 17. septembra 1991. godine. Zvukom čuvene Pindarove Prve Pitijske ode (himna Festivala), koju je otpevao Gradski hor „Sirmium cantorum“, pred 3.000 gledalaca, sve je vraćeno unazad i vreme i ljudska misao. Beogradski retori i poznati glumci: Ljuba Tadić, Mira Banjac i Stevo Žigon bili su i Sokrat i Isidora Sekulić i Robespjer. Taj Festival imao je isključivo revijalni – teatralni karakter.

Tokom dugog niza godina održavanja Festivala besedništva, u revijalnom delu učestvovali su naši najeminentniji glumci, vrsni besednici : Miša Janketić, Svetlana Bojković, Gorica Popović, Petar Kralj i mnogi drugi.

Festival je osnovan sa ciljem negovanja retorike, odnosno besedništva i pozivnog je karaktera. Na njemu nastupaju pravnici, dramski umetnici, sveštena lica, studenti, srednjoškolci i svi oni koji su nadahnuti i neguju lepu reč.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/festival-besednistva-26-novembra/

 

[lahor]

Otkrivena spomen-ploča u čast Jovana Udickog​

Spomen-ploča u čast Jovana Udickog, nacionalnog radnika, učitelja i sokola, otkrivena je na kući porodice Udicki, na Žitnom trgu. Udicki je značajan kao jedan od najvažnijih aktera društvenog, kulturnog i političkog života u našoj sredini između dva svetska rata. Otvaranju su prisustvovali članovi porodice Udicki, Petar Samardžić zamenik gradonačelnice i građani.

Inicijativu za postavljanje ploče pokrenuo je Stevo Lapčević, kustos Muzeja Srema koji je u obraćanju tokom svečane ceremonije otvaranja podsetio na značaj Jovana Udickog za naš grad. Jovan Udicki bio je učitelj, prosvetni nadzornik, nacionalni radnik, sokolski prosvetar, esejista, pesnik i etičar. Svojim radom na nacionalnom, prosvetnom i kulturnom planu ostavio je neizbrisiv trag u istoriji Sremske Mitrovice.

„Čitav svoj život Udicki je poklonio svom gradu i njegovim žiteljima, deci pre svega,” rekao je Petar Samardžić zamenik gradonačelnice i dodao: „Čitavog života je želeo da ukaže na to da jednu zajednicu čine jednim duhom povezani ljudi koji su spremni da rade za opšte dobro, spremni da svoje lične interese podrede interesima celine, da rade za svoje bližnje da im daruju sve što imaju i upravo mi danas želimo takvi da budemo. Jovanovo ubeđenje bilo je da društvena zajednica može biti jaka samo ako svi njeni članovi konstantno rade na sopstvenom i ličnom usavršavanju i na učenje. Stoga je i on kao društveni radnik dosta radio na građenju škola na području Mitrovice i na njihovom uređenju. Evo i Grad Sremska Mitrovica u proteklom periodu je dosta ulagao u obrazovanje, sređuju se stare škole, izrađene su dve nove škole, rade se fiskulturne sale, projekat za IT centar, na spremanju Omladinskog centra koji će sutra biti mesto gde će mladi moći da se iskažu i da se intelektualno razvijaju i usavršavaju. Trudimo se da što više ulažemo u kulturu, svesni smo da toga nikad nije dovoljno, a kao što je i Udicki pisao briga o duhovnom razvoju čoveka je kruna svakog ljudskog rada i napora, stoga ova ploča sa koje nas danas gleda Jovan Udicki je opomena i svedočenje da samo uz jaku volju možemo sve, to je svedočio Jovan, to svedoče i ljudi koji danas postavljaju ovu ploču, koji su došli na ideju i koji su našli sredstva da je izrade i postave na ovo mesto.”
Ružica Španović akademska vajarka autorka je memorijalnog reljefa inače zaposlena kao kustos Muzeja Srema. Izrazila je zadovoljstvo što joj je pripala velika čast da kao umetnik konkretno definiše i realizuje ovo memorijalno obeležje.
Ankica Udicki, udovica Predraga Udickog, Jovanovog bratanca rekla je da je dirnuta pažnjom koju je Jovan i zaslužio i da je ovo najbolji način da negujemo sećanje na njega.
Priču o Jovanu Udickom, Stevo Lapčević otvorio je prošle godine izložbom o Sokolskom društvu u Muzeju Srema, potom objavljivanjem knjige o njemu, da bi je krunisao otkrivanjem spomen-ploče.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/otkrivena-spomen-ploca-u-cast-jovana-udickog/

 

[lahor]

Muzej Srema održao Međunarodni naučni skup Ustaški teror u Sremu 1942​

U organizaciji Muzeja Srema iz Sremske Mitrovice 17- i 18. novembra održan je Međunarodni naučni skup Ustaški teror u Sremu 1942. Na skupu su učestvovali naučnici sa Fiozofskog fakulteta Novi Sad, Filozofskog fakulteta Beograd, Filozofskog fakulteta Istočno Sarajevo, Instituta za savremenu istoriju iz Beograda te kustosi i saradnici Muzeja Srema. Skup, održan u kongresnoj Sali Hotela Srem, je u ime Grada otvorio Zoran Miščević a učesnike skupa je pozdravio direktor Muzeja Andrija Popović.

Uvodna izlaganja izneli su Stevo Lapčević Kako se desila 1942 i dr Slobodan Bjelica Ustaška strahovlada u Sremu u svetlu dokumentacije pokrajinske komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Andrija Popović je imao izlaganje o Istoriografiji o 1942. i ustaškom režimu. Gorana Lemajić je obradila temu Izgradnja memorijalnog kompleksa spomen – groblje. Danilo Jadranski je govorio o temi Žrtve u Sremskoj Mitrovici 1942. na osnovu Spomenice Jovana Udickog a dr Nenad Lemajić O stradanju Roma u Sremu. Značajna izlaganja su imali i Jovan Bukovala, dr Bojan Dimitrijević, Jovana Trivunović, Vladimir Đatkov, dr Draga Mastilović i dr Dejana Vasić.
Učesnici simpozijuma su obišli Muzej Srema, Muzej zapečaćenih sudbina i kompleks Spomen groblje.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/muze...rodni-naucni-skup-ustaski-teror-u-sremu-1942/

 

[lahor]

Ivini karatisti osvojili 14 medalja​

U subotu na Novom Beogradu u sportskom centru Ranko Zeravica odrzan je medjunarodni turnir Arena kup u organizaciji Beogradaskog karate saveza i karate kluba Arena.

Karate klub Srem nastupio je sa 15 takmicara i osvojio 14 medalja i to 7 zlata 3 srebra i 4 bronzane medalje i time zauzeo drugo mesto u generalnom plasamnu. Za najbolju takmicarku proglasena je Irena Grujanic sa osvojene tri zlatne medalje.

Zlato su osvojili Irena Grujanic 3x, Miona Muric, Dunja Berezni 2x, Helena Malbasic, kata tim zenske nade.
Srebro su osvojili: Dušan Savic i kata tim poletarci, Sara Starcevic u borbama.
Bronzu su osvojili Sara Glumac, Zeljko Mošic, Vuk Mačkic i Helena Malbašic u borbama -39kg. Na takmicenju su nastupili i Kosta Mačkic, Nina Vukas, Sofija Kljajic, Jovana Benak i Andrea Lazic ali ovaj put nagradjeni su učesničkim medaljama od strane organizatora takmicenja.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/ivini-karatisti-osvojili-14-medalja/

 

[lahor]

DANAS Veče smeha. Srđan Dinčić, Aleksandar Milosavljević, Nikola Radojlović i Radomir Nestorović​

Danas, 20. novembra, s početkom u 20:00 u Sremskoj Mitrovici će se održati Stand up veče, u organizaciji Udruženja Art Front, u saradnji sa organizacijom Standup.rs .

Ovaj mali praznik humora će biti održan u Domu omladine, gde će nastupiti zvezde srpske komedije Srđan Dinčić, Aleksandar Milosavljević, Nikola Radojlović i Radomir Nestorović.

Cena karte 700 dinara.

Izvor:https://www.ozon.rs/vesti/2022/vece...jevic-nikola-radojlovic-i-radomir-nestorovic/

 

[lahor]

Gradske priče: Od licidera do akademika​

Žitni trg u Sremskoj Mitrovici mesto je gde istorija kao da oživljava, a sa svojim okolnim zgradama podseća na bajku bez kraja. Žitni trg je upamćen u istoriji kao jedan od najstarijih gradskih delova i mesto gdje je nekada bila Žitna pijaca.

Žitna pijaca otkrivena je 70-ih godina prošlog veka tokom radova u samom centru Sremske Mitrovice. Ovaj nekada trouglasti trg nadomak Save, bio je zanatska četvrt iz četvrtog veka. U jednom objektu nađena je i staklarska peć, ali je na žalost arheologa, bila je toliko uništena da je morala da se skloni.

Grad Sremska Mitrovica, poznat je po prelepim građevinama, a mnoge od njih se nalaze u srcu Sremske Mitrovice, u okolini Žitnog tga. Nekada su vlasnici ovih kuća bili bogati trgovci. Jedna od takvih kuća je i kuća porodice Krstonošić.

Žitni trg u Sremskoj Mitrovici je mesto koje podseća na ime poznate mitrovačke porodice Krstonošić.

Poneko i prođe pored predivnih kuća koje se nalaze u okolini trga, ali malo ko zna gde je živela porodica koja je pisala istoriju grada. Porodica Krstonošić je bila ugledna građanska porodica, sa velikim brojem uglednih prijatelja širom sveta.

Porodica Krstonošić je živela u kući na Žitnom trgu, na broju 5.

Krstonošići su bili ugledni trgovci, koji si u doba Austrougarske završili visoke trgovačke akademije u Beču i tada osnovali svoju trgovinu metalnom robom.

Ova porodica je postala poznata po trgovini oružjem, ali to nije bio prvi zanat kojim se ova porodica bavila. Krstonošići su se prvo bavili liciderskim zanatom ali s obzirom da su vremenom shvatili da je tržište više tražilo metal, oni su odlučili da se bave unosnijim poslom, te su otvorili gvožđaru.

Prodavali su sve što je bilo potrebno seljacima, građanstvu kao i svima ostalima koji su bili u Sremskoj Mitrovici ili su dolazili u nju.

Njihova trgovina razvijala se do te mere da je preko tri generacije kroz svoj rad, od jedne stare jednospratne i niske kuće došli do ogromne palate koju su svojim radom stekli i zaradili, a ona i dan danas ovde stoji i podseća na to vreme.
Porodica Krstonošić je na brojnim sajmovima na kojim su izlagali robu i prodavali, dobijala pohvale i priznanja za rad. Posao se do te mere razvio, da su snadbevali su čitavu Austrougarsku monarhiju ali najviše za tržište Srema.

Krstonošići su za vreme Prvog srpskog ustanka, trgovali i sa Karađorđem, isporukom topova i municije za ustanike. Priču o ovoj porodici zabeležio je i naš čuveni Mačvanski spisatelj Janko Veselinović.

Porodica Krstonošić kroz generacije je imala decu ženskog roda, one su se udavale, pa je zbog toga ovo prezime u Sremskoj Mitrovici nestalo, u Sremskoj Mitrovici nema više Krstonošića. Međutim potomaka ima, koji pamte poreklo ove porodice. Jedna od potomaka je Jelka Krstonošić, profesor, koja se udala za gospodina Cvetkovića.

Porodica Cvetković nastavlja puteve ove porodice i zahvaljujući njima Krstonošići su stigli od licidera do akademika.
Mladen Cvetković bio je najpre sveštenik, a potom pravnik, a Jelka (rođ. Krstonošić), je vodila privatnu gvožđarsku radnju, na Žitnom trgu, kasnije je predavala istoriju u mitrovačkim školma. Porodica Cvetković ima tri doktora nauka, oni su doktorirali na Elektrotehničkom fakultetu. Jedan od braće, Dragoš Cvetković , uradio je teoriju grafova koju je dokazao i koja je priznata u Evropi a i svetu.

Dragoš Cvetković jedan je od najčuvenijih srpskih matematičara i naučnika svetskog glasa i renomea. Njegova doktorska teza, prevedena na engleski jezik u skraćenoj formi, privukla je dosta pažnje. Ovaj rad, naročito u dopunjenoj verziji, čak i danas služi kao izvor informacija mnogim istraživačima iz raznih oblasti.

Njegov mlađi brat, elektro inženjer Srđan je bio vrstan šahista, član reprezentacije Jugoslavije, pobeđivao je mnoge poznate velemajstore a počeo je u šahovskom klubu Srem.

Najmlađi brat Ljubomir je bio profesor i predavač, saradnik Instituta u Beogradu.

Izvor:https://www.ozon.rs/vesti/2022/gradske-price-od-licidera-do-akademika/

 

[lahor]

 

[lahor]

SPOMENIK JE PODIGNUT TOKOM VELIKE EPIDEMIJE KOLERE: Renoviran tokom pandemije COVID19​

Spomenik Presvetog Trojstva u Sremskoj Mitrovici podignut je u drugoj polovini 19. veka, nakon velike epidemije kolere.

Postavljen je u neposrednoj blizini Rimokatoličke crkve Svetog Dimitrija (1810) i zgrade župnog ureda (1827) u samom središtu širokog platoa gde se krajem 19. i početkom 20. veka odvijala trgovina mešovitom robom i živežnim namirnicama i koji će upravo po ovom spomeniku dobiti svoj prepoznatljivi naziv – Trojstveni plac. Naspram spomenika je u prvim decenijama 20. veka podignuta i zgrada Hrvatskog doma (1927), tako da je ovaj deo grada postao stecište kulturno-prosvetnog i verskog života mitrovačkih Rimokaotlika.

Spomenik je napravljen od kamena peščara i delo je nepoznatog autora. Postavljen je na trostepeni postament i sastoji se iz tri celine – široke kvadratne baze sa platformom, stuba kvadratnog preseka koji se sužava prema vrhu i skulptoralne grupe Svetog Trojstva. Kvadratna osnova spomenika je naglašena sa četiri masivna osmougaona stuba prislonjena uz uglove. Stubovi su oslonjeni na kvadratne postamente zasečene u uglovima. Na ovim uglovima su se nalazile skulpture svetih evangelista Jovana, Luke, Mateja i Marka koje su uništene neposredno posle Drugog svetskog rata.
Konzervatorski radovi su izvođeni tokom 2020. godine i obuhvatili su detaljnu analizu, snimanje stanja, dokumentovanje sa izradom Projekta konzervatorsko restauratoskih radova.

“Radi se o spomeniku koji je radjen od peščara i koji je vrlo interesantan. U to vreme su takvi spomenici gradjeni na više gradova bivše Austrougarske monarhije, kao što su Subotica i Sombor. Ovaj je sačuvan u Sremskoj Mitrovici uz sva oštećenja koja su na spomeniku nastala tokom poslednjih decenija. Konzervatorsko-restauratorski radovi su uspešno završeni, angažovali smo najbolje stručnjake za kamen tako da je rekonstrukcija odnosno sanacija završena.” rekao je Ljubiša Šulaja direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Sremska Mitrovica.
S obzirom na to da je stanje spomenika bilo izuzetno loše (velika oštećenja, nedostajući delovi, degradacija površine i tamne fleke organskog porekla, ispisani grafiti i oštećenja od gareži) radovi su predstavljali velik izazov. Posle prvobitnog čišćenja, izvedena je restauracija nedostajućih delova samog spomenika, popravljene su ivice i sva oštećenja.
Ukupna površina je ujednačena i hidrofobizirana.
Pored konzervatora u posao su bili uključeni i vajari koji su sanirali centralnu predstavu Svetog Trojstava i izradili nedostajuće skulpture na uglovima. Oko spomenika je postavljena ograda koja je nekad postojala.
Celokupan projekat konzervatorsko-restauratorskih radova finansiran je iz budžeta Grada Sremska Mitrovica.

Izvor: https://www.ozon.rs/kultura/2022/sp...ije-kolere-renoviran-tokom-pandemije-covid19/

 

[lahor]

 

[lahor]

 

[lahor]

Zeleni pojas oko Sremske Mitrovice štit od aero zagađenja. Na mestu divlje deponije 100 sadnica lipe​

Lokalna samouprava u Sremskoj Mitrovici počela je veliki posao realizacije projekta “Velika sadnja – Zeleni prsten” u kojem će u gradu i oko njega biti posađeno 2008 sadnica raznog drveća. Početkom novembra počela je prva faza „Velike sadnje“. 2008 sadnica biće posađeno do kraja godine kako bi se formirao zeleni prsten oko Grada. Broj 2008 nije slučajan , nego simboličan, jer je Sremska Mitrovica 2008. godine dobila status Grada.

Sremska Mitrovica je napredovala sa urbanizacijom i ima manje zelenih površina, teže je disati sa povećanjem broja automobila, svakodnevno se ugrožava životna sredina. Povećanje broja sadnica plan je Mitrovačke građanske zelene grupe, kako bi se povećao kvalitet življenja. U planu je sadnja 80.000 novih stabala, najviše četinara, kao najboljih apsorbenata štetnih materija.

Jedno drvo može za godinu dana upije 4,5 kg polutanata iz vazduha, a oslobodi 145 kilograma kiseonika. Izuzetno je značajan i odabir vrsta sadnica, naime reč je o javoru i on pripada vrsti drveća koja emituje fitoncide, odnosno čestice koje uništavaju mikroorganizame iz vazduha. Ova vrsta sadnica, pored četinara će biti i najbrojnija u formiranju zelenog pojasa oko grada Sremska Mitrovica.

U petak će biti posađeno još 100 sadnica gledicie ( vrsta lipe) na prostoru pored puta ka Velikim Radincima. Ovde će se ozeleniti prostor na kome je bila divlja deponija, a učešće u ozelenjavanju prostora u okviru projekta“ ACT“ (AKT) i saradnje Grada Sremska Mitrovica, uzele su „Regionalna inicijativa Srema“ iz Rume, švajcarska organizacija “ Helvetas“ i Regionalna razvojna agencija.

Izvođenje ozelenjavanja ulica i putnih pravaca u Sremskoj Mitrovici vršiće se prema planu sadnje u okviru projekta koji je izradilo lokalno Javno preduzeće „Urbanizam“. Prema projektu, fokus je na ozelenjavanju oboda industrijskih zona i Regionalne deponije „Srem-Mačva“, a ove godine biće obuhvaćene ulice Marka Aurelija, Rumski drum, Jarački put, zona regionalne deponije i glavna gradska obilaznica u severnom delu grada.

Cilj akcije je formiranje zelenog zaštitnog pojasa oko industrijskih zona i oko regionalne deponije.

Zahvaljujući ovakvim akcijama Sremska Mitrovica dobija više zelenih površina, očekujući da će ozelenjavanje u kombinaciji sa gasifikacijom i ostalim ekološkim merama, kroz nekoliko godina Mitrovici obezbediti epitet „zelenog grada“.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/zele...ja-na-mestu-divlje-deponije-100-sadnica-lipe/

 

[lahor]

Najveći solarni park u Srbiji u Noćaju. Proizvodiće električnu energiju dovoljnu da pokrije potrebe celog Srema​

Skupština grada Sremska Mitrovica usvojila je danas većinom odborničkih glasova odluku o izradi plana detaljne regulacije Solarnog parka Noćaj 1 i Noćaj 2.

Prema planu, kompleksa solarnog parka sastavljenog iz solarnih elektrana Noćaj 1 i Noćaj 2, ukupne snage 75 MW, planiran je u ataru naselja Noćaj i Salaš Noćajski, na oko 320,49 ha, prekoputa industrijske zone Istok u Sremskoj Mitrovici. Solarni park biće tipa agrosolara – solarni paneli biće postavljeni na poljoprivrednom zemljištu.

Solarna elektrana će biti izgrađena na poljoprivrednom zemljištu koje će i posle toga ostati u istoj nameni. Ispod solarnih panela uzgajaće se poljoprivredne kulture koje su kompatibilne tipu solarnih panela i na taj način će se povećati iskorišćenost zemljišta. Na istoj površini zahvaljujući energiji sunca nastajaće dva proizvoda – električna energija u solarnim panelima i poljoprivredne kulture.
Pojedinim vrstama voća nije neophodna direktna sunčeva svetlost, pa u senci solarnih panela beleže veći rod. Povrh toga, za zemljoradnike se tokom leta ovako formiraju senku, odnosno hlad i prijatnije temperature, a samim tim i bezbednije okruženje za rad. Takođe, ispod solarnih panela moguće je i napasanje stoke.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/najv...giju-dovoljnu-da-pokrije-potrebe-celog-srema/

 

[lahor]

Građanske kuće Sremske Mitrovice: Legat Toše i Jelene Bajić „Parohijski dom na polzi rodu“​

Parohijski dom u Sremskoj Mitrovici, nalazi se na Trgu Ćire Milekića i legat je Teodore i Jelene Bajić, kako stoji na spomen-ploči pročelja ovog velelepnog zdanja.

Porodica Bajić je poznata trgovačka porodica, koja se iz makedonskog mesta Blace doselila u Mitrovicu 1761. Pred kraj 18. veka Bajići su naselili Zemun, Morović, Šopron, Pečuj, Trnavu, u 19. veku Đur, a stigli su čak i do Beča.

U Mitrovici se po predanju nastanjuju tri brata, od kojih su poznati Jovan (Janko), Teodor, i Luka(Duča). Na spoljašnjem severnom zidu stare srpske crkve Svetog Stefana na Savi nalazi se nadgrobna ploča Duče Bajića, na kojoj je uklesana godina smrti (1840), a u daljem tekstu napominje se da je “znatni žitelj i kupec mitrovački”, koji ostavlja iza sebe sinove Petra, Stefana i Teodora.

Pored pomenutog nalazi se i nadgrobna ploča Koste Bajića, najverovatnije brata ili sinovca. Janko se pominje kao trgovac, trgovac svinjama i turski podanik 1768. povodom spora, koji je vodio protiv upravnika iločkog spahiluka, za koga se založila Komanda Petrovaradinske regimente. Zbog pomoći bečkom dvoru u Austro-turskom ratu(1788-1791) Bajići dobijaju plemićku titulu 1792. od carice Marije Terezije.

Generacijama se bave trgovinom svinja, što je bio njihov glavni izvor prihoda i sticanja kapitala, kao i prometom žitarica, koje su lađama žitaricama Savom prevožene do Siska, a Kupom do Karlovaca, odakle su ih tamošnji trgovci transportovali do jadranskih luka. Bajići trguju i solju, što je bio veoma unosan posao, za koji je malo ko mogao da dobije dozvolu za rad.

Ne samo da su bili uspešni trgovci, već su uživali i veliki ugled, kako u varoši, tako i kod carskih vlasti. U poslednjoj deceniji 18. veka od ukupno 23. plemića Vojne granice, svi Bajići su nosili ovo visoko carsko zvanje i uživali sve privilegije, koje je plemićki status podrazumevao. Pomagali su sirotinju, poklanjali žitarice stanovništvu Vojne granice za vreme gladi, bili donatori i priložnici Sabornog hrama Sv. Stefana u centru grada (1808), pomagali izbeglice iz Turske zauzimanjem za njih kod austrijskih vlasti, izdržavali mnogo maloletne dece iz Srbije tokom rata sa Francuzima do 1815. godine.

Jedan od potomaka, Miloš Bajić, bio je sin Petrije, najstarije kćerke kneza Miloša Obrenovića i Toše Bajića, zemunskog pivara. Posle smrti kneza postaj oe jedan od naslednika ogromnog kapitala i proglašen je za barona od Varadije. Posle ukidanja gradskog magistrata deo trgovaca se raseljava u potrazi za povoljnijim uslovima za trgovinu. Od Bajića, koji su ostali u gradu neki se i dalje bave trgovinom stokom i žitaricama, a drugi se orijentišu na različita zanimanja, oficirsku službu, državne poslove ili sticanje visokog ograzovanja u svetskim univerzitetskim centrima.

Do naših dana sačuvano je nekoliko zgrada, koje su pripadale porodici Bajić. Jedna od njih nalazi se na Trgu Svetog Stefana, sagrađena krajem 18. veka. Danas je to zgrada Muzeja Srema, sa arheološkom zbirkom i lapidarijumom.

Teodor Bajić (1755 – 1840) bio je jedan od donatora Sabornog hrama Svetog Stefana, a podaci o njegovom rođenju i smrti uklesani su na donatorskoj ploči u priprati crkve sagrađene 1794. Teodor je ostavio ogroman kapital sinovima Jovanu i Dimitriju, napominjući u testamentu iz 1810. da se obavezno održi njegova trgovina i prenese na tad maloletne sinove. Njegov unuk, koji se takođe zvao Teodor (1827 – 1905) sa suprugom Jelenom (Subotić) zaveštao je pravoslavnoj crkvi svoj dom, za vreme gradnje namenjen u tu svrhu.

Teodor Toša nastavio je porodičnu trgovačku tradiciju. Ova razgranata mitrovačka porodica, cincarskog porekla bila je nadaleko poznata po čestitosti, rodoljublju i odanosti pravoslavlju.

Tokom 20. veka iz porodice su stasali mnogi mitrovački vrhunski intelektualci. Najpoznatiji među njima je Teodorov sinovac dr. Ilija Bajić, dugogodišnji gradski fizikus Sremske Mitrovice. Sin opštinskog beležnika u Neradinu, a zatim šefa mitrovačke gruntovnice, Ilija je gimnazijsko obrazovanje sticao u Vinkovcima, Sremskim Karlovcima i Osijeku. Medicinski fakultet završio je u Beču, gde je i doktorirao 1895. Vrsni erudita, gotovo enciklopedijskog znanja govorio je više stranih jezika, pre svega nemački, francuski, češki i mađarski. Poznavalac klasičnih jezika, grčkog i latinskog, kao i klasične kulture, bavio se pored lekarskog poziva književnošću i prevođenjem. Od posebnog značaja za istoriografiju grada je njegov spis “Prilog proučavanju prošlosti grada Sremske Mitrovice u XVIII veku” u izdanju Gradskog muzeja (1951). Deca dr. Ilije (sinovi Baja, Miloš, Janko, Luka, Bogdan, Vojislav i kćerka Milesa) su stekla visoko obrazovanje, dosegli vrhunska zvanja i bili univerzitetski profesori. Najstariji sin Baja, (rođen u Zagrebu, gde je Ilija Bajić neko vreme službovao) učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Posle Prvog svetskog rata upućen je na dalje školovanje u Pariz, gde studira uporedo pravni fakultet (1923) i flozofiju (1924), a tri godine kasni brani doktorski rad. Radio je u Parizu, Beogradu, i Skoplju kao univerzitetski profesor. Poznati pevač i kantautor Nenad Bajić Bajone, takođe je izdanak ove čuvene mitrovačke porodice. Rođen 1958. u Beogradu završio je stomatologiju pre no što je počeo da se bavi muzikom, kao pop, rok i džez pevač. Bio je najmlađi član Saveza kompozitora Jugoslavije (1980), a najveći deo muzičke karijere proveo je pevajući za najmlađe.

Više od jednog veka kuća je služila kao parohijska zgrada.

Pored doma što je pružala pravoslavnim sveštenicima u parohiji bila je godinama i sedište crkvene opštine i njene glavne kancelarije. Tokom vremena u njoj su živele brojne generacije sveštenika na službi u mitrovačkim crkvama. U njoj je vladika Andrej (Frušić) proveo svoje poslednje dane sredinom osamdesetih godina dvadesetog veka. Pre nego što je postao episkop banjalučki (1961), najveći deo svog radnog veka je proveo kao gimnazijski profesor i docent Bogoslovskog fakuleta u Beogradu, gde je doktorirao 1946. Bio je duhovnik crkve Ružice i starešina manastira Rakovca. Ostaće zapamćen po predanom pastirskom radu na obnovi Crkve eparhije banjalučke i živoj graditeljskoj aktivnosti na podizanju i obnovi 26. crkava, 38. parohijskih domova i 2 manastirska konaka. Ovaj rođeni Sremac iz Divoša umro je 1986. u Mitrovici, a sahranjen je u manastiru Krušedolu.

Teško je najbrojati sve sveštenike, koji su boravili u ovom velelepnom crkvenom domu. Samo u poslednje četiri decenije u njemu su živele porodice prote Marića, oca Časlava, Mirka Žeravića, Nikole Škorića, kratko vreme prote Milorada Golijana, Aleksandra Cvetanovića, Radoslava Radovanovića. Zanimljiv je životopis oca Mirka Žeravića, slikara rodom iz Kuzmina, koji se upokojio 1994. a ostavio je za sobom brojne ikonostase, ikone i portrete. Svojom neumornom rukom oslikao je oko deset ikonostasa, među kojima i ikonostas u Smiljanu, rodnom mestu Nikole Tesle. Slikarsvo je učio od MArije Malahov, kćerke čuvenog ruskog generala, inače profesorke likovnog u sremskokarlovačkoj gimnaziji. Ostavio je za sobom i vredan rad, oslikanu plaštanicu u Maloj crkvi Svetog Stefana. Svojim dolaskom na parohiju 1983. ovu drevnu crkvu na obali Save, od bivšeg Muzeja crkvene umetnosti, vraća svojoj prvobitnoj nameni.

Bajići su ostavili na “polzu” rodnu kuću koja je i dalje jedna od najlepših građanskih kuća u gradu, Kao jedina prizemna kuća na Trgu Ćire Milekića, i daje dominira trgom kao autentičan spomenik građevinske kulture svoga doba. Na centralnom gradskom trgu oko koga su locirane najvažnije građevine urbanom sedištu koje projektuje vizuru jednog grada i lik po kome je prepoznatljiv kuća Bajića, zauzima istaknutno mesto. Dugo je odolevala iskušenjima vremena, kao dom mitrovačkog sveštenstva. Ipak u međuvremenu izdata je u zakup i adaptirana za potrebe restorana. Tom prilikom je kompletno obnovljena, rekonstruisan je krov, adaptirana unutrašnjost, izvršeni restautorsko-konzervatorski radovi na fasadi, pod nadzorom gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Autor knjige "Građanske kuće Sremske Mitrovice“ - Marija Vukajlović

„Građanske kuće Sremske Mitrovice“, autorka Marija Vukajlović u izdanju Istorijskog arhiva „Srem“. Vredna knjiga, bogato ilustrovana i opremljena u formi monografije, obrađuje arhitektonsko nasleđe u oblasti arhitekture Sremske Mitrovice. Kroz tekstove u knjizi „Građanske kuće Sremske Mitrovice“, autorka se bavi temama, koje zalaze u istorijske, arhitektonske, umetničke, socijalne i privredne aspekte grada Sremska Mitrovica. Autorka, istoričar umetnosti u knjizi je opisala arhitektonske odlike pojedinih građanskih kuća i značajan segment knjige je posvetila upravo arhitektonskom nasleđu Sremske Mitrovice u sferi profane arhitekture od 18. veka do Drugog svetskog rat, obrađen kroz prikaz 32 pojedinačne građanske kuće.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/grad...-i-jelene-bajic-parohijski-dom-na-polzi-rodu/

 

[lahor]

Izložba slika i crteža Štefice Radovanov u Mitrovačkoj galeriji​

U galeriji „Lazar Vozarević“, umetnica Štefica Radovanov predstavlja izložbu akvarela. Izložbu organizuje galerija u okviru obeležavanja „Novembarskih dana“ u Sremskoj Mitrovici. Otvaranje izložbe je zakazano za 30. novembar, u 19.00 časova.

Štefica Radovanov pripada starijoj generaciji umetnika, rođena je 1931. godine, diplomirala na Višoj pedagoškoj školi u Beogradu. Član je ULUS-a, ULUV-a i ULU ”Sirmium”. Izlagala je na brojnim samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Životno stvaralaštvo mitrovačke slikarke Štefice Radovanov zaokruženo je važnim gestom, poklonom 33 dela Galeriji „Lazar Vozarević“, u vidu Legata, čime je ono trajno sačuvano i zaveštano rodnom gradu, ali i srpskoj kulturnoj baštini u celini.
Štefica Radovanov već, pet decenija predano stvara u domenu likovne kulture dajući svoj nemerljiv doprinos razvoju domaće umetničke scene. Snagom svoje individualnosti ova mitrovačka slikarka dugog trajanja ostvaruje dela velike stilske ubedljivosti.
Iskren doživljaj i liričnost prizora u njenim slikama nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Sakupljač sećanja i rizničar tajni Štefica Radovanov simbolično otvara vrata naše duše za upliv metafizičke dimenzije sveta. Otuda su njene slike višeznačne, ali i provokativne, razbuđuju našu uspavanu podsvest u traganju za davno izgubljenim osećanjima detinjstva, sna, bajkolikih prizora iz mašte, kojima daje snagu opipljivih stvari. Veo te
nostalgične potrage za prolaznim stvarima u pokušaju da im se da oreol večnosti u osnovi je njenog rukopisa.

Svečano otvaranje izložbe Legata Štefice Radovanov, u sklopu manifestacije Novembarski dani održava se, u Galeriji „Lazar Vozarević“ 30. novembra u 19 časova.

Izvor: https://www.ozon.rs/kultura/2022/izlozba-stefice-radovanov-u-mitrovackoj-galeriji/

 

[lahor]

Sremačka „Kvaka22“​

SREMSKA MITROVICA “Kvaka” je okupila najbolje prijatelje, kolege, zaljubljenike u isti žanr muzike i godinama održava pravu i istinsku ljubav prema muzici. Za sve postoji način ukoliko je u osnovi iskonska ljubav i posvećenost, smatarju oni.

Dobriša i Ivan započeli su saradnju oko “Kvake”. Ivan Šterleman, 32 godine, bavi se književnošću, živi u Novom Sadu, muziku radi iz hobija i trudi se da to bude profesionalno. Ivan Šterleman je na doktorskim studijama ali ga to ne sprečava da svaki trenutak koji može da izddvoji provodi sa svojim prijateljima u Sremskoj Mitrovici. Dobriša Dobrnjac, bavi se muzikom, trenutno radi u kladionici, za sebe kaže da je “čista ulica”.

“Dobriša i ja smo ovo započeli, pre je postojala neka saradnja ali ideje nije bilo, istraživali smo i eksperimentisali. Naša veza bio je drugar koji je takođe repovao ali ne sa nama, u studiju smo se našli uz pomoć njega i tako je došlo do povezivanja. Našli smo zajednički jezik, snimili jednu pa zatim drugu pesmu.” priča Ivan.

“Ja sam iz Dekanca, tamo je postojalo više repera, jedan od najpopularnijih je Fox, ja sam mislio da tu može da se napravi neka priča, uzeli smo mikrofone i krenuli u kućnoj varijatni da repujemo, odlučili smo se da iznajmimo neku prostoriju i da probamo da snimimo album, jedan od glavnih momaka se ponudio da nam plaća kiriju, mi smo plaćali struju i ostale komunalne troškove. On je snimio taj album posle šest meseci i rekao da više ne može da plaća kiriju. Sve je to bila jedna rep priča. Kada je on otišao, pozvao sam Ivana i Filipa, zajedno smo odlučili da pozovemo sve iz Mitrovice koji se bave bilo kakvom vrstom repa, da dođu i snime ovde. Nas je tada bilo desetak, momak koji je napravio album imao je pesmu ”Kvaka“, mi smo odlučili da se zovemo ”Kvaka22“.” priča Dobriša.

Kao bend koji je samostalno krenuo iz malog grada i postepeno gradio priču, „Kvaka“ je okupila “sanjare” da prate svoje srce i instinkt, a ne “pravila” onih koji im govore da je nešto nemoguće postići. Za sve postoji način ukoliko je u osnovi iskonska ljubav i posvećenost, smatarju oni.
Frimo, Cecinseen, Dju, Damir P, Accardo, hueburaz, Briladoh, Lesa23, Remeti, Spade, Portfolio, Ficmedzik, Shviro, Krc, Cundra, Denzel, Mera, Roki, Axa, Flejm samo su neki od ljudi koji se okupljaju godinama oko iste ideje i iste ljubavi prema „bitu“.
Mitrovački sastav „Kvaka22“ govori o tome kako je moguće ostvariti svoje snove, ukoliko postoji iskrena želja, volja i odlučnost da se napravi nešto ni od čega, poručili su iz grupe.
Filip Nikolić, 34 godine, živi u Sremskoj Mitrovici, sa “Kvakom” radi četiri godine. U školi je predavao filozofiju devet godina. Sada radi u izdavaštvu knjiga za decu. Repom se “igra” i pravi rakiju.

“U Mitrovici postoji prvi talas repera, to su godišta od 78 do 82. Sledeći talas Ivan Frimo, Shea, Fox i ostali, to su ljudi koju se znaju, od 2000 godine pa na dalje. Vreme prolazi, dolazi Lesa, Rope Dekanac, oni kada se okupljaju zovu stare drugare. Ja nisam iz Mitrovice ali sam se ovde doselio, svi smo se skupljali da bi radili rep zajedno, to je početak ”Kvake“. Od tog imena ide filozofija, to su naši paradoksi, u sledećim talasima ulazi još ljudi. Kvaka je hiphop, mi smo jedna defektna porodica, ima nas od 35 i nas oko 17, mi smo se okupili oko iste stvari. Najveći uspeh Kvake je što još uvek stvaramo, trajemo malo, oko tri godine, izbačeno je 80 zvaničnih traka, poenta je da se radi i zapravo što je izdvaja je da ne postoji ovakva ekipa, nema hiphop kolektiva, nema toliko repera na gomili, mi radimo priču za dinosauruse. Neki smo potpuno različiti svetovi, to je fora sa Kvakom. Neki nisu tu, svi su Mitrovčani ili žive tu. Nas desetak repujemo, 4-5 rade bitove, dvojica rade video i to je to vezano za zvuk. Svako ima nešto drugačije od nas, poenta je da je ovo stvaranje, hiphop i druženje. Kvaka je Mitrovica, svako ko je drugar i drugarica, imamo ogromne ekipe. Ima previše podela kod nas u društvu, kod nas smo to ubili. Nama ovo nije posao, neko studira, radi treće smene ali se uvek nađemo. Studio nam je u dekancu, ništa nas ne košta jer mi radimo samostalno i to je trenutno dovoljno. U hiphopu ima novca, ja nisam sagovornik za to, mene to ne zanima, neki žive od toga i to ima svoju cenu, ako proizvodiš ono što ljudi hoće, ima novca. Kvaka nikad neće biti komercijalna, možemo da širimo ono što radimo. Mikrofon je filter u životu.” priča Filip.

Sergej i Đorđe, najmlađi članovi ove velike Mitrovačke ekipe slažu se da je hip hop scena oslabljena u Sremskoj Mitrovici ali smatraju da mesta za razvoj i publiku iima. Sergej Subotić, 18 godina,radi kao video producent. Sergej planira da upiše IT fakultet ili dramsku umetnost. Đorđe Despić, 22 godine, student, konobar i reper. Živi u Mitrovici i završava poslovnu informatiku.

„Trudimo se da svaka pesma donese makar donekle novi zvuk. Mi gledamo da idemo u korak sa vremenom, mada vreme ne nosi uvijek najbolje stvari. Volimo da pratimo i šta ljudi slušaju, nove bendove, nove pravce koji se pojavljuju i onda to malo integrišemo u sebe. Hip hop je jedan od jačih elemenata koje imamo u svom izrazu, ali sada dodajemo i novi zvuk koji integrišemo u samu oosnovu ovog muzičkog pravca. Za ove tri godine falilo nam je vizuelnog prikaza, spotova, danas ljudi muziku slušaju očima a ne ušima. „Kvaka“ je hip hop, tako smo reprezentovali ljudima i tako nas gledaju, svi vijamo nešto na svoju ruku ali Kvaka je čist hip hop.”
Postoji materijal koji nije dospio u video, tako da ćemo to ostaviti za drugi put. Za sada je „Kvaka“ siže ispunjenosti koju osećamo zbog svega postignutog i ljubavi koja ponekad boli, ali nikad nije neuzvraćena.
„Ja kao producent, krenuo sam da obrađujem druge pesme da bih napravio svoje. Sviram i trudim se da rep bude melodičan, da nema mnogo klimanja glave. Instrumental za ”Srem“ napravljen je 2009 godine i sada je izašao. Imamo ideje i želimo da radimo lepe stvari, to je možda kliše, u moru lošeg gleda se kroz prste, standardi su nam užasni. Želimo da otvorimo mesto takve muzike ali nam treba pomoć, pre je bio ZKS, nije dugo potrajao ali nam je bilo lepo.” priča Ivan.
Kvaka postoji i opstaje, okuplja ljude svih generacija, hip hop nije izgubio svoju ideju u Sremskoj Mitrovici. Veliki broj ljudi se okupja, druži, snima, smeje, živi…
“Od 2011 do 2018 postoji vakum, mi napravimo jedan dva nastupa godišnje, to bude Bukbar ili nešto slično, planiramo da se „cimamo“ mnogo više, dođu naši ljudi, dolaze nam od 7 do 77 godina. Želimo da neko izađe kao bolji čovek, ovaj kreativni deo smo savladali i dostigli smo neki nivo koji je mnogo bolji nego pre, treba sada da izlazimo u etar i da se čujemo sve glasnije. U Mitrovici se ljudi teško pokreću a kod nas je svako to što je”, priča Filip.
„Morikone“ – Traka je snimljena pre oko godinu dana i u tom trenutku je bila kulminacija spoja našeg ritma i poezije. Unutra je sve naše i tako bi zvučali kada bismo bili samo zvuk i ništa više. Ako se neko seća „Priča nikad neće stati“, tako je počeo pesnički uradak Frimena i Remetija. Kadrovi ovog vizuelnog sloja, za koji se zahvaljujemo Accardu, su još jedan spoj nekih naših utisaka. To se desi kada se pomeša Barsa sa slikama nama važnih tačaka Mitraje. Sa velikim poštovanjem napominjemo da su parkovski kadrovi uhvaćeni u MHuđi tokom MHyde park festa koji je jedno od najčistijih dešavanja u našem gradu. Slušajte pesmu, preuzimajte je na svoje uređaje, podelite je nekome ako vam je dobra.
Kvaka su svi paradoksi koje živimo, zbog sistema, društva ili nas samih. Paradoksi se nekada rešavaju logikom, neki nestaju svođenjem na apsurd, ali najčešće traže novi pristup i podešavanje jezičkog aparata. U suštini priča Kvake je podjednako akademska koliko i ulična, koliko i mitska. Podjednako ispovest i sećanje koliko sprdnja, direktna priča ili filozofija, predstavljanje lokaliteta. A mahom smo oko Sremske Mitrovice, to je ugao gledanja. 22000 poštanski kod, 022 pozivni, stari rep stereotip. Kvaka22, k22, KII. Svejedno kako se piše, zna se šta označava. Ne sluti se šta otključava.

Izvor: https://www.ozon.rs/kultura/2022/sremacka-kvaka22-2/

 

[lahor]

Sremska Mitrovica grad festivala: Jedan od najdugovečnijih “Festival besedništva” održan 31. put​

Održan XXXI Festival besedništva u Sremskoj Mitrovici
Festival besedništva u Sremskoj Mitrovici, „SIRMIUM LUX VERBI – SIRMIJUM SVETLOST REČI“ održan je za vikend u Pozorištu „Dobrica Milutinović“, 31. put.
„Večeras smo imali priliku da uživamo u lepoj reči na 31. Festivalu besedništva u Sremskoj Mitrovici. Želim ovom prilikom da se zahvalim organizatorima, Ustavi za negovanje kulture „Srem“ na upornosti i istrajnosti, jer 31 godina postojanja je za svaku pohvalu.“, rekla je gradonačelnica Sremske Mitrovice Svetlana Milovanović koja je i otvorila Festival.

Jedan od najvernijih takmičara i podržavalaca Festivala ni ove godine nije izostao.

„Na Festival sam se, kao učesnik, prijavio negde 2005,2006. godine.Prijavio sam se, jer ovde ljudi mogu da kažu šta misle, da to javno kažu i da za to ne snose odgovornost. O bilo čemu, o crkvi, o predsednicima, vlastima, o gradu, o sebi, o brakovima, razvodima, o književnicima…tako sam i ja…Jednom sam bio treći. Nije to važno,nego to što je Mitrovica jedno ostrvo i sad dolazim kao obožavalac ovog grada i Festivala i vezan sam sada za sve ovo“, rekao je Veljko Bućković.

Tradicionalno, 31. festival je počeo sa Aleksandrom Padrov, vokalnim solistom, koja je izvela Himnu festivala, Prvu pitijsku Pindarovu odu.

Organizator Festivala je Ustanova za negovanje kulture „Srem“ koja više od tri decenije entuzijazmom i ljubavlju pristupa organizaciji jednog od najstarijih festivala u Sremskoj Mitrovici. Prvi put ove godine na Festivalu su se takmičili i besednici iz Budimpešte i Istočnog Sarajeva.

„U takmičarskom delu smo imali 13 besednika koji su se takmičili u dve kategorije, autorskoj besedi i interpretaciji. Njihovo umeće je ocenjivalo Besedničko sudsko veće u sastavu: glumica Andrijana Videnović, advokat i književnica Olivera Jelkić i advokat Zoran Levajac. Svi učesnici su dobili Zahvalnice, a pobednici vredne nagrade. U revijalnom delu programa su učestvovala četiri besednika, a u muzičkom delu Grupa „Vrelo“, rekla je direktorka Ustanove za negovanje kulture“Srem“ Miroslava Ilijić u ime organizatora.

Pokrovitelji manifestacije su Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama i Grad Sremska Mitrovca a Festival je vodila sremskomitrovačka glumica Gordana Lukić. Prijatelji Festivala su Turistička organizacija Grada Sremska Mitrovica, Advokatska kancelarija Jelkić, Advokatska kancelarija Levajac, Centar za kulturu Sirmiumart, Dom učenika srednjih škola, Pozorište „Dobrica Milutinović“ i KPZ Sremska Mitrovica.

U umetnikom programu su natupile glumice Teatra „Gartel“ uz glumicu Dušanku Anojčić, glumac Vladimir Balašćak, glumica Jelena Janković, kao i dva predstvanika KPZ Sremska Mitrovica i Požarevac koji su bili pobednici Festivala besedništva osuđenih lica „Neka se čuje i druga strana”, Dejan Ilić i Andrijana Tomović.

Nagrade su dodelili: advokati Zoran Levajac i Olivera Jelkić, dr Dimitrije Stojšić, Zorica Miščević i Miroslava Ilijić.

„Našli smo se 31. put da proslavimo lepu reč. Lepa reč je postala deficitarna stvar jer smo se već neko vreme vratili „klinastom pismu“. Lepa reč je nešto što je sveto i svetlo pa se i Festival zove „Sirmium lux verbi – Sirmijum svetlost reči“. Zato i podržavam Festival i verujem da će on trajati još dugo, dugo i nadam se da će biti sluha kod onih koji su nadležni da ga podržavaju i pomažu, jer on jeste vrednost“ rekla je Olivera Jelkić, advokat i književnica i član Besedničkog sudskog veća.

U umetničkom delu Festivala nastupila je Muzička grupa „Vrelo“, čija muzika je donela originalan spoj tradicionalnog srpskog pevanja i novijih muzičkih pravaca.

Najboljima u kategoriji Interpretacija nagrade je uručio počasni predsednik Odbora Festivala dr Dimitrije Stojšić:1. mesto: Vanja Halupa2. mesto: Anđela Petrović3. mesto: Bojana Zec

Nagradu Advokatske kancelarije Levajac dobila je Anđela Petrović, Advokatske kancelarije Jelkić Dimitrije Petrović a nagradu publike Simeon Petković, koju je uručio Veljko Bućković. Inače, Bućković je dobio Zahvalnicu na uzdarje za „beskrajnost želje, volje i ljubavi da Festival „Sirmium lux verbi – Sirmijum svetlost reči“ živi i traje. Zahvalnicu je uručila predsednica Odbora Festivala Zorica Miščević.

Zahvalnicu prijateljima Festivala, KPZ Sremska Mitrovica, uručila je direktorka Ustanove za negovanje kulture „Srem“ Miroslava Ilijić, a primio ju je Nebojša Draganović.

Nagrade u kategoriji Autorske besede uručila je direktorka Ustanove za negovanje kuzlture „Srem“ Miroslava Ilijić:1. mesto: Natalija Tomić2. mesto: Simeon Petković3. mesto:Nevena Ličinić

Besednici na Festivali besedništa su predstavljali sledeće institucije: Pravni faklutet Union Univerziteta u Beogradu, Pravni fakultet Kosovska Mitrovica, Pravni faklutet Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Gimnazija „Nikola Tesla„ u Budimpešti, Akademija umetnosti u Kosovskoj Mitrovici sa sedištem u Zvečanu i Visoka škola strukovnih studija za vaspitače i poslovne informatičare –Sirmijum.

Podsećanja radi, reč je o manifestaciji koja podstiče vraćanje besedništva kao predmeta u mnoge škole i fakultete u zemlji i van nje, a lepu reč vraća na mesto koje joj i pripada. Ovaj Festival neguje kulturu reči i izražavanja, a njegov moto je „svetlost reči“. Festival je osnovan sa ciljem negovanja retorike, odnosno besedništva. Nastupaju srednjoškolci, studenti, glumci, pravnici, vojna i sveštena lica predstavljajući svoje institucije.

Tokom dugog niza godina održavanja Festivala besedništva, u revijalnom delu učestvovali su naši najeminentniji glumci, vrsni besednici : Miša Janketić, Svetlana Bojković, Gorica Popović, Petar Kralj, Nebojša Dugalić, Boris Pingović, Tanja Bošković, Mira Banjac i mnogi drugi.

Tanja Poznić

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/srem...ovecnijih-festival-besednistva-odrzan-31-put/

 

[lahor]

 

[lahor]

 

[lahor]

Olena Rimac: Život na vrhovima prstiju​

Život na vrhovima prstiju nije nimalo lak, ali je prema rečima naše sagovornice prava privilegija.

Dug je bio put Olene Rimac od njenog prvog odlaska u svet baleta sa samo devet godina do Evropski poznate Olene. Rođena je u Sremskoj Mitrovici, baletsku školu pohađa u Sremskoj Mitrovici u klasi Miodraga Panića, a prvi angažman dobila, sa svega petnaest godina.
Olena Svetlana Rimac je na baletsku scenu kročila 1976. godine, kad joj je bilo tek devet, ali je to je nije sprečilo da uporedo završi Pedagošku školut. Bila je najsrećnija kad je stekla diplomu Padagoške akademije, jer je shvatila da se od tog trenutka u potpunosti može posvetiti svojoj najvećoj ljubavi – baletu.
Dočekala nas je nasmejana i raspoložena u naselju gde je odrasla, gde je zapravo počela njena ljubav prema plesu.
Počela sam ovde na kanalu, nas su zvali kanalske lepotice, ova ulica je bila puna dece, moje generacije i jedna naša drugarica Ljilja Vujić, koja je bila malo starija, dala mi je predlog da napravimo plesnu grupu, tada sam imala osam ili devet godina. Moj otac se bavio muzikom i mi smo jedini u ulici imali gramofon, svako veče je svirao harmoniku a pesme je učio preko ploča, ja tada iznesem gramofon na prozor i okupe se devojčice iz ulice i počnemo da pravimo koreografiju. Ja sam pravila koreografije, korake, svako je ponešto dodavao. Napravimo priredbu za roditelj, oni sednu na klupice i mi pravimo predstavu.
Kada je počela Vaša ljubav prema klasičnom baletu? Gde ste načinili prve baletske korake?
Prvi susret sa baletom sam imala sa devet godina, kada smo mi odrastali roditelji nisu imali vremena da nas vode u biblioteku, pozorište i slično nego smo mi sami išli, ja sednem na bicikli i odem u dečiju biblioteku i jednom sam videla plakat upisa u baletsku školu kod Miodraga Panića. To je bilo organizovano na putu studenata, ja nisam znala gde je to, došla sam kući i rekla sam roditeljima da hoću na balet, tata se bavio muzikom pa je želeo da sviram neki instrument, od toga ne može da se zaradi, nisu me pustili ali sam ja pobegla na prvi čas baleta. Kada sam otvorila vrata, gledala sam i Miodrag me je primetio, uveo me je unutra, htela samo da gledam, Miodrag je bio uporan i tako su krenuli moji prvi časovi. Miodrag je bio solista i umetnik, imao je svoje školice u Vrdniku, Rumi, Beogradu.
Za našu sagovornicu balet je jedna od najlepših umetnosti, zato ga je i odabrala kao životni poziv, bez obzira na njegovu zahtevnost i sve prepreke.
Balet učim ceo život, sa svojih 15 godina prvi put sam pokazala koreografiju Miodragu Paniću, a zahvaljujući Dušku Ercegovcu koji me je tada preporučio. Ja sam svoju koreografiju pokazala i tada sam počela da predajem tu koreografiju. Panić je bio ponosan, jer sam već tada imala smislila neke korake modernog plesa. Na šalost, časovi nisu bili redovni, ja sam generacija devetog i desetog razreda. Nakon mojih prvih koraka i dobrog početka, spremila sam se za prijem u baletsku školu Luj Davičo, položila sam prijemni, ali to tada nije bila moja priča. Roditelji su se protivili i bunili mom odlasku u Beograd, iako sam dobila i Dom učenika, rešili smo ipak da ostanem ovde i upišem Pedagošku kademiju, a da putujem na balet u Beograd. Škola u Sremskoj Mitrovici, put Beograd, tako je trajalo dve godine. Subotom sam išla na časove i Miodragu Paniću pomagala,a išla sam i na časove kod Ksenije Kecojević. Sada, ne znam kako sam uspela, tada je sve bilo izvodljivo.
Završila je školovanje, učila u nekoliko baletskih škola, da bi prvo angažovanje dobila u Makedoniji, a prvi posao u Rumi.
Dobila sam poziv za Skopje, da idem u baletski studio da radim, to je bilo prosto neverovatno, otići u Makedoniju, bila sam mlo razočarana što to nije bio Beograd. Ali, moja igra je napredovala u svakom smislu: tehnički, izražajno, estetski. Najpre treba savladati klasičan balet kako bi se stekla solidna osnova za kasniju nadgradnju. Posle toga se vrlo lako može prebaciti na neku drugu vrstu igre, moderan ili džez balet. Svako novo iskustvo je dobro, znači u daljem radu. Prvi posao dobijam u Rumi, tamo je bila moja prva škola 1986 godine. Ujedno sam u srednjoj školi radila u OŠ “Jovan Popović” i držala časove baleta.
Nastupali ste na mnogim scenama i učili prvim baletskim koracima mnogu decu, dugi niz godina. Po čemu pamtite taj period?
Od 1990 do 1992 vodila sam školu Petar Slaja, ja sam postavljala koreografije i imali smo oko 450 učenika u Sremskoj Mitrovici, sva zabavišta, škole, sportski centar i tada sam zahvaljujući Dušanki Zrilić koja je bila direktor Pozorišta, dobila priliku da volontiram tamo dve godine i radili smo divne predstave kao što je “Lonac na više načina” zajedno sa Draganom Jovičićem, pratili smo romantičare 60-ih, muziku Don Kihota. 1991. godine počinje rat i tada sam ostala u drugom stanju, rodila sam Aleksandra 1992. godine i u junu predstala da radim kod Petra Slaja, u oktobru sam osnovala Studio modernog baleta Olena koji i dan danas traje. Jedan sam od osnivača tadašnje Jugoslovenske plesne asocijacije i nas pet je učestvovalo na celoj teritoriji, 1993 godine je bilo prvo takmičenje gde je Sremska Mitrovica bila domaćin, tada kreće takmičarski period. Mitrovica je bila prvi domaćin Asocijacije plesnih organizacija 1995. godine i sa tog takmičenja odlazimo na Evropsko takmičenje 1996. godine, Srbija je tada bila pod sankcijama ali mi uspevamo da izađemo iz države i odemo na takmičenje, rezultati nisu bili značajni. 1997 i 1998 godine sam ja igrala, 1999. godine odlazim u Ameriku u Hjubert Street Dance studio, jedan od najjačih studija u Americi gde pokušavam da pojačam svoje znanje. Značajan period je kada dovodimo Zlatni melos, zahvaljujući meni i mojim prijateljima, kod nas dolazi manifestacija Zlatni melos, tri ili četiri godine su one nastupale sa svim pevačima na estradi.
Tih godina se niste bavili klasičnim baletom. Šta vas vraća ponovo na klasični balet?
2003. godine Slobodan Pavlović zajedno sa Olgicom Ravasi počinjemo sa planovima da se u Bijeljini otvori Baletska škola i ja se tada vraćam na klasični balet, za to vreme nastaju nove discipline, disco dance, show dance, želela sam da svoje znanje produbim, imali smo značajne rezultate u svim novim stilovima. Disco dance je opstao kao i street dance show, ja se time ne bavim, vratila sam se na klasičan balet. Olgica je videla moju biografiju i kada je videla da sam bila u Čikagu, ušla sam u uži izbor, u oktobru 2003. godine pokreće se baletska školica i počinje prijem đaka, tamo sam radila deset godina. Tada malo zamire rad u Sremskoj Mitrovici, moj posao je bio vrlo zahtevan, ja sam putovala Bijeljina – Doboj – Sremska Mitrovica, Mitrovica je do 2003. godine bila od najvećih plesnih škola u Srbiji.
Sremska Mitrovica – Bih. Šta vas prati na ovoj relaciji?
Predavala sam na univerzitetu, ali bila sam i aktivna u Sremskoj Mitrovici, rađaju se nove ideje… 2006. godine u Sremskoj Mitrovici pravimo prvo Prvenstvo jugoistočne Evrope u modernom plesu, jedno od najvećeg takmičenja u regionu, dolazili su Bugari, Rumuni, Mađari, Crnogorci, sa svih strana. 2008. godine je osnovano drugo takmičenje a 2010. godine rešavam da otvorim plesni klub Sirmium Dance koji će da pristupi plesnom Savezu Srbije međutim to je išlo teško i zahtevno zbog malog broja zainteresovane dece, u iznajmljenom prostoru sam bila, 2013. godine sam napustila Pavlovićev univerzitet, gde sam predavala.. Ali ostajem u Bijeljini, gde sam otvorila svoj plesni klub Studio Olena u Centru za kulturu u Bijeljini.
Da li i danas radite na sebi? Da li se nešto promenilo kod vas u poimanju baleta?
Ja i dalje radim na sebi, ono što je najvažnije u ovom periodu je što sam napravila prvu baletsku školicu. Vratila sam se klasičnom baletu. Sada imamo drugu generaciju dece, tu je naš Danijel Strniša i naša Sara Marin, u Bijeljini je njih osam na školovanju. Imam dogovor sa školom “Dimitrije Pančić” iz Pančeva, moji đaci su vanredni učenici te baletske škole, nastava se vodi u Sremskoj Mitrovici, moramo da radimo po programu baletske škole, na dva tri meseca mi dolazi stručni savetnik da proveri da li sam ja dobro odradila te vežbe, da li su deca postigli određeni nivo a na kraju školske godine se odlazi u Pančevo na ispite. U trećem razredu imaju savremenu igru, školski program je školski program a savremena igra ti daje slobodu, tu nema pogrešnih koraka, dete treba da prikaže emociju i prati uz muziku celu priču. Osim moje baletske školice, držim i seminare, svoje znanje prenosim mlađim generacijama.
Da li je život balerine zaista toliko težak kao što ljudi pričaju? Šta je sve potrebno da bi neko zaista postao vrhunski baletski umetnik/umetnica?
Balet je teška profesija. Zahteva svakodnevni rad, posvećenost i vežbanje. Upornost je na prvom mestu. Ne sme ni dana pauze da se napravi, jer se svaka duža pauza odmah oseti. Tada je vrlo teško početi ponovo. Žrtve su neminovne, ali se itekako isplate. Svaki put kad bih kročila na scenu, pred publiku, desila bi se čarolija posebne vrste.
Danas radite kao pedagog. Ko sve može da se okuša u igranju klasičnog baleta u Vašoj školi?
Imala sam ideju da radim sa decom uzrasta od 4 do 10 godina kako bih ih pripremila za upis u nižu baletsku školu. Dolaze nam deca od tri godine, to je jako rano ali je sa pet godina idealno, a od devete do jedanaeste godine je upis u nižu baletsku školu. Smatram da svi koji su sa mnom od pete do devete godine pripremljeni, mi pravimo selekciju, to je sve individualno. Ima situacija gde ima talentovane dece, koja prestaju, poenta je samo red, rad i disciplina. Ima mnogo dece o kojima bih mogla pričati, ali evo izdvojiću Sare Marin. Od Sare Marin očekujem velike rezultate, ona je imala svoj prvi solo, neoklasik, to je kombinacija klasičnog i modernog baleta ali malo više zasnovana na klasici.Vežbamo u starom poljostraju, napravljena je od magacina sala, meni za balet trebaju časovi skoro svaki dan, mi ga radimo tri do četiri puta nedeljno, tri puta je obavezno a četvrti put putuju za Bijeljinu i rade tri sata u Bijeljini, ja ih vozim kolima tamo. Kroz studio Olena prošlo je mnogo devojčica, ali bilo je i dečaka. Velika je šteta što se dečaci ne interesuju toliko za balet jer je potražnja za muškim delom ansambla u našoj zemlji jako velika. Imali bi zagarantovan posao.
Kako izgledaju Vaši časovi? Čemu nastojite da naučite buduće balerine?
Trudim se da prema deci ne budem stroga, ali sam zahtevna. Tražim disciplinu. Prvo radimo vežbe zagrevanja, koje su dragocene da bi se pravilno postavilo telo, ojačali mišići i poboljšala koordinacija i elastičnost. Stiče se kultura pokreta. Klasičan balet podrazumeva učenje osnovnih elelmenata baleta, razvijanje igrivosti i snalaženja u prostoru, stiče se sloboda pokreta, razvijaju muzikalnost, ritam, i vaspitava u estetskom smislu. Učeći balet dete dobija znanja i veštine koje se lako primenjuju u drugim sferama života. Deca se uče upornosti i disciplini. To je jedno vaspitanje koje služi posle celog života.
Za našu sagovornicu balet je jedna od najlepših umetnosti, zato ga je i odabrala kao životni poziv, bez obzira na njegovu zahtevnost.
U baletu se sve izražava pokretom i usklađuje sa muzikom, to je umetnost kroz koju ne morate mnogo da govorite, što meni odgovara jer nisam pričalica. Muzika, pokret, kostimi i scena, to me je odmah kupilo. Samo umetnici kao što su glumci, operski pevači i igrači, mogu da shvate koliko je scena jedan sasvim drugačiji svet. Mi imamo tu privilegiju da se pojavimo na bini, stanemo u tuđe cipele i iskusimo uloge koje ne možemo u stvarnom životu. Na nekoliko sati, postajemo neko drugi, izlazimo iz stvarnog sveta i sopstvenih problema i ulazimo u neku lepu priču, bajku, koja nas uvek nauči nečemu novom. U tome je najveća čar. Vrhunac karijere mi nikada ne doživimo, ja ne želim da ga doživim.Danas, mogu da kažem da sam ponosna na svoje đake, mnogi su širom sveta, iskoristili su svoje znanje i imaju svoje škole. Igrali su u Sloveniji, Americi, Kanadi, Novom Zelandu, dosta dece je i otišlo iz Srbije – zaključuje Olena Svetlana Rimac.

Izvor: https://www.ozon.rs/kultura/2022/olena-rimac-zivot-na-vrhovima-prstiju/

 

[lahor]

Promocija časopisa „Sunčani sat“ u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici​

Sremska Mitrovica – U Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici održaće se promocija 29. broja časopisa za nauku, umetnost i kulturu „Sunčani sat“. Promocija je zakazana za 29. novembar, u 18 časova.
U nizu kulturno vaspitnih oblika rada koji Ustanovu za negu kulture Srem čine značajnom svakako se kao jedna od najznačajnijih izdvaja njena izdavačka delatnost, a u okviru nje izdavanje časopisa za nauku, umetnost i kulturu „Sunčani sat“.
U proleće 1992. godine izdat je prvi broj „Sunčanog sata“.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/promocija-casopisa-suncani-sat-u-muzeju-srema-u-sremskoj-mitrovici/

 

[lahor]

Pijanistkinja Nada Kolundžija u Galeriji Sremske Mitrovice 2. decembra​

U okviru koncertne turneje, pijanistkinja Nada Kolundžija će u Sremskoj Mitrovici održati koncert, pod nazivom „Lujeve uspomena ruža”. Uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i u organizaciji Centra za kulturu „Sirmijumart”, koncert će biti održan 02.12.2022. godine u 19 sati, u Galeriji „Lazar Vozarević”.

Ovim programom savremene muzike Nada Kolundžija želi da podseti na nedavno preminulog holandskog kompozitora Luja Andrisena, čiji je stvaralački doprinos na muzičkom polju ogroman. Program je osmišljen tako da se njegove kompozicije smenjuju sa komadima još tri velika muzička stvaraoca, a to su Mauricio Kagel (Argentina), Gevin Brajers (Velika Britanija) i David Lang (SAD). Nit koja objedinjuje program je veza sa tradicijom. Ona se može naslutiti već i po nazivima kompozicija ― valcer, tokata, etida, pesma. Kompozicionim postupcima, kontekstom i koncepcijom dela, kompozitori se poigravaju sa slušaocu bliskim elementima tradicionalnog jezika i njegovim
očekivanjima. Kroz ovu prizmu, koja prelama staro i novo, dobija se osećaj bliskosti i
sigurnosti.
Nada Kolundžija je rođena u Beogradu, gde je magistrirala na Muzičkoj akademiji, u
klasi profesora Dušana Trbojevića.Usavršavala se na Muzičkoj akademiji „Franc List” u Budimpešti, u klasi čuvenog pijaniste i profesora Zoltana Kočiša.
Pasionirana je promoterka savremene muzike. Svoj repertoar stalno proširuje novim
kompozicijama inostranih i domaćih savremenih autora. Ostvarila je izuzetno veliki
broj koncerata u zemlji i inostranstvu.Gostovala je na brojnim festivalima i dobitnica je internacionalnih nagrada i priznanja.

Izvor: https://www.ozon.rs/vesti/2022/pija...zija-u-galeriji-sremske-mitrovice-2-decembra/

 

[lahor]

 

[lahor]

 

[lahor]