PAC-PAC
Domaćin
- Poruka
- 3.894
Nikola Janić, predsednik Srpskog saveza u Švedskoj, o Srebrenici, matici i rasejanju
Zadah u telu (ne)čoveka!
Da li zaista neko može da vas ubedi (mene ne može) da Amerika, koja raspolaže tehnikom uz čiju pomoć vide "iglu u plastu sena" i koja je za vreme rata, a posebno pre i za vreme "Bljeska" i "Oluje" dosta srpskih "igala" otkrila i Muslimanima i Hrvatima, ne bi sa zadovoljstvom dokumentovala streljanje 8.000 muslimana – da ga je bilo?
Pitanje: Gospodine Janiću, Vi i Vaša organizacija veoma ste cenjeni među spskom dijasporom. U Srbiji ste takođe pošovanpoštovan i poznat kao patriota koji nema dlake na jeziku. Mnogi se pitaju zašo se posle na RTS-u prikazanog snimka na RTS-u koji je po mnogima dokaz za masakr muslimana u Srebrenici niste uključli u diskusiju? Recite mi zašo ćutite?
Janić: Kategorički demantujem vašu konstataciju da Srpski savez iz Švedske (ne mešatimešajte nas sa nekada Svesrpsko-jugoslovenskim savezom kome su pet ljudi pre par godina promenili ime u "Savez Srba"", pa od tada niko ne zna ko smo "mi" a ko su "oni" ) ili ja kao predsednik tog saveza i čovek "ćutimo". Nikada nismo ćutali, a posebno nismo kada su u pitanju dešavanja koja su, na pozitivan ili negativan način, važna za naš narod. Pomenuti snimak koji je čitavu nedelju dana repriziran u informativnim emisijama RTS-a je presedan je takvog emitovanja. Kažem presedan jer u zadnjihsu u poslednjih šest godina informacije o zločinima nad Srbima, koliko je meni poznato, bile su vrlo retke i "uzgred", bez repriziranja. Nije mi poznata ni jedna emisija ili TV debata u kojoj se ozbiljno govorilo o, na primer, više od 3.500 srpskih civila koji su monstruozno ubijeni u Sarajevu. Starci, starice i deca, klani su i ubijani udarcima malja u potiljak. Čak su i žene u invalidskim kolicima ubijane na sličan način i to u vreme kada su svetskoj javnosti medijemediji i zapadni političari Sarajevo predstavljali kao "simbol multietničkog življenja i neograničene ljudske i verske tolerancije muslimana prema Srbima, i ako ih ovi svakodnevno zasipaju granatama". Dosije o klanju Srba u Sarajevu (dokazi potiču uglavnom iz dokumenata Sarajevskog suda i pisanja Sarajevskih medija, a ne od Srba) možete videti na stranicama USDE-a: http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/bosna/klanjesarajevo.htm
Pitanje: Sada govorimo o Srebrenici gde je masakrirano všseviše od 8.000 muslimana.
Janić: Nije ljudski da na takav način licitiramo o mrtvima ili da govorimo i poštujemo samo žrtve onih kojih je bilo više, ili za koje neki misle da ih je bilo više. Svaki život ima istu vrednost. Ali da je u Srebrenici zaista "streljano više od 8.000 muslimana", kako vi kažete, onda…
Pitanje: CifraBroj od osam, ili preko osam hiljada ubijenih, postalapostao je standard koji se navodi u medijima. Ti podatcipodaci dolaze uglavnom od nevladinih organizacija, ali i od vladinih institucija.
Janić: Mnogo toga dolazi iz mnogo izvora a niko ne rezonuje šta je od normalno, prihvatljivo, logično, verovatno i, što je najvažnije, šta je dokazano i dokumentima utemeljeno. Mnoge "nevladine" organizacije u Srbiji su zapravo i te kako vladine organizacije, ali nažalost ne vlade SiCG.SCG. Dozvolte da vas podsetim da je u jednom periodu ta "standardna" brojka o ubijenima u Srebrenici bila 12.000. Danas je to cifra između sedam i osam, a ima izvora koji navode brojku manju od pet hiljada. Ima ih i koji tvrde da je u Sarajevu ubijeno više nenaoražunih srpskih civila, žena i dece, nego što je u Srebrenici ubijeno naoružanih muslimana. Kada govorimo o standarnim brojkama treba li da vas potsetimpodsetim da su po tim "standardima" srpski vojnici silovali 60.000 muslimanki?! Ta cifraTaj broj se, kao puter na letnjem suncu, vremenom menjalamenjao i na kraju su postojali dokazi samo za par desetina slučajeva. O finalnim brojkama retko ko govori, a logično je da bez provere verodostojnosti i jednih i drugih izvora i njihovih informacija ne bi trebalo da donosimo zaključak ni o Srebrenici ni o Sarajevu. Interesantno je da svetski i domaći političari istovremeno "znaju tačno" koliko je muslimana masakrirano. Kad će srpski političari javno da iznesu istinu, koju sigurno znaju, o srpskim žrtvama sa tih područja? Ako se za to ne pobrinu srpske vlasti, ko će da objasni svetu da se, nana primer, Srbi iz srpskih sela u okolini Srebrenice nisu sami klali. Nisu sami ni glave sebi odsecali, palili svoje kuće i svoju rođenu decu na Badnje veče zakucavali na vrata.
Pitanje: Da li je zaista moguće da svet zna o toliko strahota koje su preživeli Muslimani, Hrvati i Albanci na Kosovu, a da se ne zna o srpskim stradanjima?
Janić: Dok su Bosna, Hrvatska i Kosovski Albanci plaćali Pablic Relations firmama da za njihov račun šire i istinu i nistinu, dotle su političari u Srbiji pričali bajke o lobiranju i moćnim srpskim lobistima iz Amerike. Tu žvaku neke medijeTe priče neki mediji redovno plasiraju javnosti ma da su uvek znali da neki srpski lobi u Americi, vredan pomena, ne postoji. Neke Mile, Jasmine, Janko ili Marko mogu da budu blizak prijatelj nekom visokom političaru, nekom uredniku nekih medija ili ministru, ali tim prijateljstvom ne postaju pošteniji, sposobniji ili sveznajući. Proveriti znanje i mogućnost pojedinca ili neke organizacije o tome šta mogu da učine za zemlju, nije nikakva mudrost. Dovoljno je da znate da sabirate i oduzimate i da taj rezultat stavite na kantar. Pokazaće se ko je, šta je i koliko je do danas učinio. Samo sa onima koji posle okončane računice budu u plusu treba praviti plan i dogovor šta mogu i šta može da se učini sutra. Mislim na realne mogućnosti i sposobnost rasejanja da na političkoj eliti i medijima u zemljama gde žive i gde srpske organizacije deluju, inplementiraju one činjenice koje će uticati na promenu njihovog negativnog stava prema srbimaSrbima i Srbiji. Špil karata iz koga će da se izvuku potrebni aduti za tu važnu igru ne sme biti u rukama jednog novinara RTS-a, jednog ministrovog pomoćnika (ne)odgovornog za odnose sa organizacijama dijaspore, ili ministra. I prvi i drugi su loši matematičari i više su puta uhvaćeni u izvlačenju falš karata. Ministar koji učestvuje u prevari ili dozvoljava da ga lako varaju, nije koristan ni matici ni rasejanju.
Mi u rasejanju znamo ko je šta mogao, šta može i koliko može da (ne)uradi. Ministarstvo za dijasporu očigledno nema to znanje, ili ga ima ali su im potrebni oni koji ne vide i ne čuju. Rado bi one koje nije briga da im ukažu na njihove pogrešne i štetne poteze i aktivnosti. Patriotske i uistinu demokratske organizacije srpskog rasejanja zahtevaju korektnost u odnosu između dijaspore i matice i tražimo ono što političari u matici nisu navikli da daju: činjenice o svemu što je od opšteg interesa.
Pitanje: Zar video snimak streljanih muslimana, među kojima je bilo i četiri maloletnika, nije dokaz za počinjene Srpskesrpske masakre u Srebrenici?
Janić: Ja govorim o činjenicama. Taj snimak nije relevantan dokaz ni za papagajske tvrdnje Nataše Kandić, niti može biti osnov p otpredsedniku Demokratske stranke da u Skupštini Srbije insistira na usvajanju deklaracije u kojoj će se potencirati zločini nad muslimanima iz razloga što je: "Srebrenica postala simbol ratnog zločina u Evropi i celom svetu". Stvaranju takvog simbola uveliko je doprinela pasivnost političara Srbije. Ali šta imaju majke, očevi, braća, sestre, žene i deca poubijanih Srba oko Srebrenice od toga što je DS "mišljenja" da treba osuditi sve ratne zločine, a od Skupštine Srbije zahteva da se usvoji deklaraciju kojom će da se umanjuje vrednost srpskih života?
Demokratska stranka insistira na tome jer se "približava obeležavanje 10 godina zločina u Srebrenici i deklaracija treba da sadrži posebnu osudu masovnog ratnog zločina počinjenog nad bošnjačkim narodom". To što se u pismu 11jedanaest udruženja izbeglica, povratnika, porodica nestalih, bivših logoraša i ratnih vojnih invalida ističe da se "ne može govoriti o 10. desetogodišnjici Srebrenice, a ne i o 10. godišnjicidesetogodišnjic 'Bljeska' i 'Oluje' i svim zločinima koji su im prethodili", za DS je neinteresantno. Zar zločinom nad njima nisu počinjeni zločini nad srpskim narodom? Za poštene ljude to je važno. Ovakvim stavom DS se izjednačila s jednostranom Natašom Kandić i Hrvatskim, Muslimanskim i Albanskim političarima koji konstantno uveličavaju zločine nad svojim narodom a kategorički poriču da je Srpski narod etnički čišćen i da je nad Srbima počinjen neki zločin. Mnogo je pitanja na koje srpski političari ne odgovaraju, a trebalo bi da odgovore. DozvolteDozvolite da bezbroj pitanja, na osnovu onoga što ljudi diskutujuse diskutuje po klubovima i na osnovu pisama i e-mejlova koji mi pristižu, sumiram u nekoliko. Na primer:
1. Da li su, i ako jesu kada su, srpska vlada i srpska demokratska i intelektualna elita, za proteklih 6šest godina, tražili od Hrvatske ili Bosne izvinjenje ili deklaraciju donešenu od njihovih skupština u kojoj bi se osudili od njih nad Srbimanjihovi zločini počinjeni zločininad Srbima?
2. Očekuje li Beograd od Mesića da prilikom njegove eventualne posete Srbiji u Hramu Svetog Save zapali sveću za pokoj duša svih u Hrvatskoj pobijenih Srba? Da li se Mesić izvinio iz Hrvatske proteranom Srpskom narodu iz Hrvatske, koji ni dan danas ne može da se vrati na svoja ognjišta, ili je od rodbine poubijanih zatražio oprost?
3. Ako srpski političari govore da u proteklom građanskom ratu sve strane činile zločine, znači svi imaju i žrtve, zar onda nije krajnje vreme da Srpska vlada Srpskimsrpskim žrtvama omogući da i oni imaju, bar u Srbiji ako se to ignoriše u svetu, neku svoju godišnjicu?
4. Da li u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu postoje neke hrvatske, bošnjačke i albanske Nataše Kandić koje govore isključivo o zločinima Hrvata, Muslimana i Albanaca nad Srbima? Ako postoje, u šta sumnjam, da li bi one mogle nekažnjeno da šamaraju od tuge slomljene i teško pokretne starce kada ovi traže istinu o s vojoj nestaloj deci? Ili je takva Nataša moguća i zastićenazaštićena jedino u Srbiji i gde je postala ogledalo humanitarnog prava? Zar ni jedan "demokratski" političar u matici ne zna da humanost, pravo i pravda moraju da važe isto za sve, inače ne bi bilo ni pravde ni humanosti. Zašto dozvoljavaju da se te vrednosti u Srbiji transformišu u jednostrano i diskriminatorsko delovanje na štetu srpskog naroda i srpskih žrtava? Zar nije krajnje vreme da i oni i medijemediji stave pod lupu razlog o jednostranom, često i nedokumentovanom optuživanju isključivo Srpskogsrpskog naroda i Srbije? Posebno od te i srpske i ljudske kolateralne štete, koja korača na dve noge, nije čovek, a odaziva se na ime Nataša Kandić?
Pitanje: Nadam se da će na ovo i matica i dijaspora dobiti odgovor, ali vi niste odgovorili na vama postavljeno pitanje: Zašto smatrate da snimak streljanih muslimanskih mladića nije dokaz o masakru osam hiljada muslimana u Srebrenici?
Janić: Mislim da sam na to već odgovorio, ali mi ne smeta da se ponovim. Mi ne bi trebalo da upoređujemo stradanja drugih sa našim stradanjima, ili da ono ružno što je učinjeno od nekih Srba ili "u ime srpstva" opravdavamo time što govorimo o zločinima nad Srbima. Međutim, ovo nije pitanje o upoređivanju ili opravdavanju. Ne znam već po koji put podvlačim da sam protiv svakog zla i ne prihvatam bilo čije opravdanje za da se nekome oduzme život. Kao svi normalni ljudi gnušam se streljanja vezanih vojnika, ili civila, bez obzira kom etnicitetu pripadali, a posebno kada to streljanje nije izvršni čin smrtne presude nekog legalnog suda.
Ali na tom video zapisu koji je Nataša Kandić dostavila RTS-u nije dokumentovano streljanje 8 000osam hiljada ljudi, već šest. Na osnovu čega bi taj incident mogao biti dokaz da su svi muslimani u Srebrenici bili civili ili da su ubijeni na isti način? Da li je neko ko je umesto uniforme nosio civilno odelo a umesto CD plejera noževe, bombe i pušku s redenikom preko grudi, čime su unutar te demilitarizovane zone dugo ubijani nezaštićeni srpski civili po obližnjim selima oko Srebrenice, bio muslimanski ratnik ili civil? Naglašava se da su od šest streljanih, četvorica bili maloletnici. Zar stariji maloletnik ne može da upotrebi nož ili pušku? Mnoge zemlje, koje nisu u ratu već u miru, prepune su maloletnih 17-to sedamnaestogodišnjaka koji su okorele ubice i zločinci i niko ih ne naziva decom. Ovo ne govorim da bih na neki način umanjio neprihvatljivost streljanja koje smo videli. Ne tvrdim ni da su mladi muslimani na snimku činili zločine, ali takva verovatnoća i mogućnost postoji i ona se ne sme neodgovorno ignorisati i odbaciti.
Sve što je počinjeno sa srpske strane tokom gradjanskihgrađanskih ratova okarakterisano je kao zločin i retko se navodili, i nikoga ne interesuje, šta je tome predhodilo. S druge strane, retkim i škrtim informacijama o zločinima nad Srbima, uvek se dodaje da je u pitanju Hrvatska, Albanskahrvatska, albanska ili Bosnjačkabošnjačka osveta. Ako katolički i muslimanski svet prihvata osvetu kao neku olakšavajuću okolnost, srpska politička i intelektualna elita ne bi nikako smelismela da prihvati da se javnom mnjenju predstavlja da su Srbi jedini koji nikada nisu imala razlog da se bilo kome svete.
Za to i za izostalo prosleđivanje dokaza o zločinima nad srpskim narodom odgovornost snose mnogi srpski "dobročinitelji" koji su uistinu malo dobrog učinili za narod. Naprotiv. Mučno je kada se setim, nana primer, koliko se profesor sa BerklyBerkli fakulteta i potpredsednik Kongresa srpskog ujedinjenja Jasmina Vujić, u vreme dok je u Savetu dijaspore SFJ zastupala ovu Srpsko-američku organizaciju, mesecima suprostavljasuprostavljala da zločini nad Srbima dobiju ime. Neviđen nemoral i užas je da sadašnje Ministarstvo za dijasporu danas i tu Jasminu i taj KSU predstavlja kao velike borce za srpstvo i ne stidi se da deklariše da će ideje takvog američkog KSU biti smernice za budući rad ministarstvaMinistarstva za dijasporu? Ne daj Bože!
Dakle, video snimak sa šest streljanih muslimana nije ni pravno ni de fakto dokaz za priču o Srebrenici. Umesto toga postoji bezbroj dokaza da je taj snimak (koji su patološki nastrane osobe godinama iznajmljivali u video klubovima) skoro istovremeno prikazan i u Hagu i na televiziji u Beogradu. U roku od samo nekoliko sati u Srbiji i Bosni uhapšeni su mnogi koji su akteri u tom filmu. Da se sve to dešava pred godišnjicu Srebrenice i razgovore o budućnosti Kosova nije slučajnost i moramo se upitati da li je moguće da su zadnja dešavanja jedan deo osmišljengosmišljenog plana? Ovime ne negiram da je zločin koji smo videli na video zapisu surova istina sa kojom moramo da se suočimo, kao i sa time da su tokom građanskog rata počinjena zla i sa srpske strane. Ali kao što ne shvatam one Srbe koji danas hoće da izdignu stradanje Muslimana iznad stradanja Srba, tako ne shvatam ni Srbe koji odbijaju da se pomire s time da su i neka njihova sabraća počinila zločin. Ne mogu ni prihvatiti da srpske vlasti sijaset zločina počinjenihkoji su počinili od Hrvata, Slovenaca, MuslimanaHrvati, Slovenci, Muslimani i AlbanacaAlbanaci nad Srbima sve vreme svrstavaju pod "sve su strane činile zločine"", a zločinu nad njima daju uvek ime, mesto i snimak… Pa institucije u Srbiji su preplavljene dokazima i snimcima o ubijenim srpskim civilima. Samo u arhivi Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima počinjenim nad čovečnosti u Beogradu ima oko 200.000 dokumentovanih slučajeva o teroru i zločinima nad srpskim življem. U tim dokumentima postojipostoje imena, a često i fotografije i naredbodavca i izvršitelja zločina.
Dok Hrvatska, Bosna i Albanci sa Kosmeta i dalje ulažu pozamašna sredstva za prikupljanje (a i fabrikovanje) podataka o njima učinjenom tokom građanskog rata, srpska vlast godinama ne finansira rad tog i takvog Komiteta u Srbiji, a zahvaljući njegovom radu obezbeđeni su mnogi dokazi o zlu nanesenom Srbima. Umesto da obezbedi veća sredstva i povoljnije uslove za njegov dalji rada, vlasti u Srbiji su ovaj komitet (ne)zvanično zatvorili. Već više godina taj Komitet, nečijom (ne)odgovornom odlukom, ne radi. Na mestu je da se upitamo ko je taj (ne)čovek koji je doneo i potpisao odluku o zatvaranju institucije koja je neizmerno i možda presudno važna za budućnost naše matice, našeg naroda, naše dece i dece njihove dece?
Pitanje: Š ta hoćete time da kažete?
Janić: Hoću da kažem da krivicu za mnogo toga što se dešavalo i što se i dešava srpskom narodu i državi snose dobrim delom neki političari. Hoću da kažem da mi je i sam premijer Koštunica, prilikom više naših susreta i razgovora tokom proteklih godina, potvrdio da su predlog i stav Srpskog saveza iz Švedske po kome srpsko rasejanje treba organizovano i koordinirano da radi na iznošenju istine o tragediji srpskog naroda, bez umanjivanja šta se desilo drugima, ispravan. Da smo to činili samo onoliko dugo koliko mi insistiramo da se to čini, sigurno bi dobrim delom izmenili odavno postavljen mozaik u kome su Srbi jedini krivci i krvoloci. Gospodin Koštunica je predlog okarakterisao i kao neophodnost i patriotsku obavezu svakog poštenog čoveka. Nepošteno je što se uz pomoć pojedinaca iz dijaspore istovremeno sabotiralo i sabotira i dalje da se organizovana dijaspora uključi u taj proces. To se čini iz vladinih institucija, od nekih srpski političara, pa i ljudi bliskih samom premijeru. Sa zaljenjem konstatujem da deo krivice za to snosi i Vojislav Koštunica. Kao predsednik SFJ i premijer Srbije nije smeo i ne sme da dozvoli da ono što smatra korisnim za državu i "patriotskom obavezom svakog poštenog Srbina" sve te godine ne zaživi.
Dakle sve što nam se dešava može biti deo nameštene utakmice u kojoj je domaćim igračima zadatak da srpskom narodu i Srbiji daju što više auto golova. Neki to čine svesno i za to su nagrađeni, a neki im u tome pomažu tako što u svom neznanju i naivnosti podmetnu nogu koja, nažalost, ipak skrene loptu u pogrešan gol. I slučajni i angažovani podmetači su nam poznati. I među vama u matici i među nama u rasejanju mnogo ih je pametnih koji se prave budalama. Niko ne govori i ne poziva se na činjenicu da su ratna dešavanja u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, izuzetno dobro dokumentovana i snimljena sapreko satelita prekokenaskog i moćnog poglavice planete zemlje.Zemlje. Ovaj izuzetno važan i za Srbe i te kako koristan podatak u Srbiji nikada nije pomenut u javnosti, a svi znaju da i zapadZapad i istokIstok znaju u detalje šta se dešavalo u selima oko Srebrenice u vreme dok je to bila demilitarizovana zona. Da je u Srebrenici zaista streljano osam hiljada nenaoružanih i nedužnih muslimanskih civila, danas bi cela Srbija već bila osuđena u Hagu, a muslimanskoj Bosni dodeljena ratna oštetaodšteta koju bi naša deca i deca naše dece u matici i u rasejanju, a prvenstveno u matici, decenijama otplaćivatiotplaćivali.
Ili neko može da vas ubedi (mene ne može) da Amerika koja raspolaže tehnikom uz čiju pomoć vide "iglu u plastu sena" (i koja je za vreme rata, a posebno pre i za vreme "BljskaBeljska" i "Oluje", dosta srpskih "igala" otkrila i Muslimanima i Hrvatima) ne bi dokumentovala streljanje 8.000 bošnjaka? Jedino neinteligentni "direktor" Fonda za humanitarno pravo, Kandić Nataša, nastavlja da papagajiše papagajski tvrdi da je u Srebrenici streljano 8.000 muslimana. Ne objašnjava javnosti kako je to moguće, ali jedino ona zna kakva je i čija je to nauka po kojoj je streljano više ljudi nego što ih ukupno ima na spisku svih nestalih sa tog područja?!
Nasuprot vidovitoj Nataši ni Amerikanci to nisu videli. Na tim hiljadama postojećih satelitskih snimaka dokumentovane su borbe po zaseocima, šumama i jarugama oko Srebrenice. U tim borbama, koje su trajale par dana, izginuli su, sa puškom u ruci, mnogi muslimani koji se danas predstavljaju kao hladnokrvno ubijeni i nenaoružani civili. Moguće da ima još šest, ili još šezdeset, ili šest stotina sudbina sličnih sudbini ubijenih ljudi koje smo nedelju dana gledali na Beogradskoj televiziji, ali to ne znači da su general Mladić ili gospodin Karadžić srpskim oficirima, a ovi svojim vojnicima, dali naredbu: "Skupite 8.000 muškog i muslimanskog i streljajte". Te borbe oko Srebrenice inicirane su ultimativnim i pretećim naređenjem Alije Izetbegovića muslimanskim ratnicima da se ne smeju predati srpskim snagama i da moraju da pokušaju proboj ka Tuzli, bez obzira kolkokoliko ih do tamo stigne.
Objaviti danas na RTS-u jedan prilog od nekoliko sekundi na kome se vidi šamaranje i kasnije nepokretno mrtvo telo srpskog vojnika Radeta Rogića (bez čina ubistva, odnosno njegovog klanja izvršenog od stranih mudzahedinamudžahedina dok se domaći bošnjaci smeju, kao da ne gledaju torturu i klanje već ih zabavlja neka komedija, nije adekvatna ravnoteža sračunatom i postignutom efektu sa nedelju dana repriziranim emitovanjem snimka sa streljanjem bošnjakaBošnjaka.
Pitanje: Š ta mislite da se danas treba učiniti?
Janić: Ono što je trebalo da se učini već odavno, ne samo po pitanju Srebrenice već svih dešavanja tokom građanskog rata. Svoju odgovornost moramoraju da shvate i Muslimani i Hrvati i Srbi kako u matici tako i albansko, bošnjackobošnjačko, hrvatsko i srpsko rasejanje. Jednostranim osudama danas, u miru, opet se mnogima nanosi bol i nepravda, kao i za vreme rata. A u ratu je malo toga bilo isključivo crno ili belo. Niti su svi drugi belibili anđeli, niti su Srbi jedini đavoli.
Očigledno je nečiji interes da se više od jedne decenije od javnosti skrivaju druge nijanse i boje koje postoje, a koje su neophodno parče mozaika za globalnu istinu koja je egzistencijalno važna za stabilizaciju na prostorima bivše Jugoslavije i Balkana. Neophodno je da se zauzme stav o tome da li postoje Albanski, Hrvatski, Muslimanskialbanski, hrvatski, muslimanski ili Srpskisrpski zločini?, (narodi navedeni po abecedi) ili postoji zločin počinjen od pojedinaca za koji će odgovarati pojedinac, a ne ceo narod. Bilo koji stav da se prihvati, on je ispravan i koristan samo ako važi za sve narode i sve države, koje su nekada bile Republikerepublike u sastavu bivše Jugoslavije.
Pitanje: Zašto sve to niste rekli ranije? Ovo su važna zapažanja. Zašto ste ćutali toliko dugo?
Janić: Na naslovnoj stranici moje knjige "Srpske glave, istina bez odgovora", koju sam napisao još 1993. godine, nalazi se slika istih odsečenih srpskih glava koje se danas objavljuju u nekim medijim u matici. Među njima su i neke redakcije koje sve te godine odbijaju da pišu o ovome o čemu sam govorio odgovarajući na vaša pitanja.
Na sajtu Ujedinjene srpske dijaspore Evrope ( www.usde.se) nalaze se slike iskasapljenih srpskih tela u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosmetu i slike nastradalih od Nato bombardovanja. One tu nisu stavljene juče. Navodim direktne linkove tih galerija ali moram da naglasim da su snimci izazvali jake emitivneemotivne reakcije i kod onih koji po prirodi nisu posebno osetljive osobe.
http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/hrvatska/hrvatska_01.htm
http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/bosna/bosna_01.htm
http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/kosovo/kosovo_01.htm
http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/nato/nato_01.htm
Dakle, nemojte me, molim vas, naivno i ironično pitati "zašto ćutite" kada bar vi znate da je vaše pitanje postavljeno na pogrešnu adresu. I Srpski savez i ja smo govorili smo, govorimo i govorićemo i dalje i pored čestih poruka od nekih institucija u matici (posle mojih gostovanja u direktnim TV emisijama) da "spustim loptu i ne govorim ono što nije za javnost". I pored toga nastavićemo da govorimo o svemu: Posebnoposebno o onim srbima Srbima koji godinama pokušavaju da nas uguše (umesto da se pridruže i pomognu) i koji nas na sve načine sabotiraju čim otvorimo usta. A otvaramo ih samo zarad Srbije, Republike Srpske, Krajine i autonomne pokrajine Kosovo i da bi ukazali na toliko toga štetnog što se čini Srbima i Srbiji od Srba, ali i o onome što su nam se mnogih godina činilo od drugih.mnogim godinama činili drugi.
Zahtevali smo i nastavićemo da zahtevamo poštovanje međunarodnog prava kada je Srbija u pitanju i ljudskog prava za svakog Srbina. I kada ne budem predsednik Srpskog saveza nastaviću da govorim o tome, čak i ako niko ne želi da sluša i odbija da čuje. Govoriću sam za sebe, samom sebi, ispred ogledala u kupatilu, da ne bih nešto zaboravio. Ako godinama pokušavate da medijemediji u matici iznesu istinu o našem rasejanju i ukazujete na (ne)učinjeno i izuzetno štetno i za rasejanje i za maticu, a tome se daje nekorektno modifikovan respons...
Pitanje: Šta svrstavate pod formulacijom: modifikovan respons?
Janić: Ono što bi se na čistom srpskom moglo nazvati "i jeste i nije, a viseviše nije nego što jeste". Naprimer kada na konferenciji za štampu iznesete dokument sa dokazom da je Mila Alečković falsifikator; kada novinarima pokažete logotyplogotip kome je ta žena dodala broj njenog mobilnog telefona i dopisala " Kongres Srba Evro Azije"; kada ih potsetitepodsetite da se u matici to predstavlja kao moćna lobistička organizaciojaorganizacija, a svi znaju da ne postoji ni "Kongres" ni neki rezultat ni Milinog ni "Kongresovog" lobiranja; da Mila Alečković ne predstavlja organizovanu srpsku dijasporu Francuske, a umesto tih dokaza i činjenica, iza kojih stojim i pravno i moralno, napišu: „Gospodin Janić smatra da ne može bilo ko da predstavlja dijasporu" i ništa više, onda je to kontraproduktivno. Ne radi se to slučajno već sračunato. Dokazi o falsifikovanju i činjenici da ova dama nema orgaizaciju srpske dijaspore koju predstavljala, prećutkuju predstavlja se prećutkuje. Takvim scenarijem Janić, predsednik jedne od najbrojnijih srpskih organizacija u rasejanju, ispada zavidna i arogantna osoba koja hoće jedini da predstavlja dijasporu (što bi bila glupost i čist idiotizam, a nisam ni idiot ni budala) a kojekakve Alečkovićke i dalje nesmetano nastavljaju da lažu, falsifikuju i nanose štetu i državi i dijspori.
Slično je i sa Srebrenicom, s tom razlikom što je po pitanju zločina nad srpskim civilima u okolnim selima respons od domaćih medija selektivno minimalan. Dakle, kao što sam rekao na početku razgovora, vaše pitanje o ćutanju sigurno je upućeno pogrešnoj osobi. Ono bi trebalo da se postavi mnogim urednicima kojima smo se odavno obraćali, kao naprimer gospodinu Mišiću, uredniku Politike, koji istinu o dijaspori odbacuje komentarom: "To su prepucavanja koja nas ne interesuje", a Politika nastavlja da objavljuje članke Mile Alečković sa svim njenim papagajskim i neosnovanim budalaštinama. To je sloboda medija ali i pokazatelj nemoralnog iskazivanja moći jednog urednika i tendecioznog informisanja javnosti.
Svi znamo da je zakonom kažnjivo prikrivati zločin, ali retko ko razmišlja o tome da je ćutanje o nepravdi, medijskim hajkama i zločinima nad narodom od koga potičeš i kome, hteo to ili ne, genetski i emotivno na neki način uvek pripadaš, velik i neoprostiv greh.
Greh i nepopravljiva greskagreška je takodjetakođe što govoreći o tome mnogi ne vide da su vrata ovome otvorili možda baš njihovi bliski poznanici, prijatelji i rođaci, koji ne rade ono što bi trebalo da rade, a sprečavaju druge da urade ono što oni sami ne znaju, ili ne mogu da učine.
Ljudsko bogatstvo je ipak kada i ujutro i uveče čisti uđete u kupatilo da se istuširate, a prokletstvo i sramota je kada u njega uđete prljavi i iz njega i posle tuširanja izađete nečisti, isto onoliko koliko ste to bili i kada ste u njega zakoračili. Zadnji udisaj ovozemaljskog vazduha u trenutku kada se rastaje od svojih najdražih, od ove zemlje i ovog naroda, svakom čoveku će biti sudbonosbni blesak i pokazatelj njegove srećne, targičnetragične ili sramne prošlosti.
Trenutak neopozivog sumiranja života za većinu će biti blag, umirujuće oslobadjajuća nirvana i blaženstvo, a za nekoga nepodnošljivo bolan i težak, sa smradom i zadahom koji neće moći da izdahne i koji će ostati u beživotnom telu koje je nekada bilo (ne)čovek.
Razgovor sa gospodinom Nikolom Janićem vođen je 15. juna 2005. C elo ili delimično obajvljivanje, kopiranje i širenje teksta je dozvoljeno (i uz zahvalnost USDE-a i preporučljivo) Za sve eventualne dopunske informacije, objašnjenja ili pojašnjenja, možete stupiti u direktan kontakt sa gospodinom Janić naJanićem preko e-mail adrese: janic@usde.se
Zadah u telu (ne)čoveka!
Da li zaista neko može da vas ubedi (mene ne može) da Amerika, koja raspolaže tehnikom uz čiju pomoć vide "iglu u plastu sena" i koja je za vreme rata, a posebno pre i za vreme "Bljeska" i "Oluje" dosta srpskih "igala" otkrila i Muslimanima i Hrvatima, ne bi sa zadovoljstvom dokumentovala streljanje 8.000 muslimana – da ga je bilo?
Pitanje: Gospodine Janiću, Vi i Vaša organizacija veoma ste cenjeni među spskom dijasporom. U Srbiji ste takođe pošovanpoštovan i poznat kao patriota koji nema dlake na jeziku. Mnogi se pitaju zašo se posle na RTS-u prikazanog snimka na RTS-u koji je po mnogima dokaz za masakr muslimana u Srebrenici niste uključli u diskusiju? Recite mi zašo ćutite?
Janić: Kategorički demantujem vašu konstataciju da Srpski savez iz Švedske (ne mešatimešajte nas sa nekada Svesrpsko-jugoslovenskim savezom kome su pet ljudi pre par godina promenili ime u "Savez Srba"", pa od tada niko ne zna ko smo "mi" a ko su "oni" ) ili ja kao predsednik tog saveza i čovek "ćutimo". Nikada nismo ćutali, a posebno nismo kada su u pitanju dešavanja koja su, na pozitivan ili negativan način, važna za naš narod. Pomenuti snimak koji je čitavu nedelju dana repriziran u informativnim emisijama RTS-a je presedan je takvog emitovanja. Kažem presedan jer u zadnjihsu u poslednjih šest godina informacije o zločinima nad Srbima, koliko je meni poznato, bile su vrlo retke i "uzgred", bez repriziranja. Nije mi poznata ni jedna emisija ili TV debata u kojoj se ozbiljno govorilo o, na primer, više od 3.500 srpskih civila koji su monstruozno ubijeni u Sarajevu. Starci, starice i deca, klani su i ubijani udarcima malja u potiljak. Čak su i žene u invalidskim kolicima ubijane na sličan način i to u vreme kada su svetskoj javnosti medijemediji i zapadni političari Sarajevo predstavljali kao "simbol multietničkog življenja i neograničene ljudske i verske tolerancije muslimana prema Srbima, i ako ih ovi svakodnevno zasipaju granatama". Dosije o klanju Srba u Sarajevu (dokazi potiču uglavnom iz dokumenata Sarajevskog suda i pisanja Sarajevskih medija, a ne od Srba) možete videti na stranicama USDE-a: http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/bosna/klanjesarajevo.htm
Pitanje: Sada govorimo o Srebrenici gde je masakrirano všseviše od 8.000 muslimana.
Janić: Nije ljudski da na takav način licitiramo o mrtvima ili da govorimo i poštujemo samo žrtve onih kojih je bilo više, ili za koje neki misle da ih je bilo više. Svaki život ima istu vrednost. Ali da je u Srebrenici zaista "streljano više od 8.000 muslimana", kako vi kažete, onda…
Pitanje: CifraBroj od osam, ili preko osam hiljada ubijenih, postalapostao je standard koji se navodi u medijima. Ti podatcipodaci dolaze uglavnom od nevladinih organizacija, ali i od vladinih institucija.
Janić: Mnogo toga dolazi iz mnogo izvora a niko ne rezonuje šta je od normalno, prihvatljivo, logično, verovatno i, što je najvažnije, šta je dokazano i dokumentima utemeljeno. Mnoge "nevladine" organizacije u Srbiji su zapravo i te kako vladine organizacije, ali nažalost ne vlade SiCG.SCG. Dozvolte da vas podsetim da je u jednom periodu ta "standardna" brojka o ubijenima u Srebrenici bila 12.000. Danas je to cifra između sedam i osam, a ima izvora koji navode brojku manju od pet hiljada. Ima ih i koji tvrde da je u Sarajevu ubijeno više nenaoražunih srpskih civila, žena i dece, nego što je u Srebrenici ubijeno naoružanih muslimana. Kada govorimo o standarnim brojkama treba li da vas potsetimpodsetim da su po tim "standardima" srpski vojnici silovali 60.000 muslimanki?! Ta cifraTaj broj se, kao puter na letnjem suncu, vremenom menjalamenjao i na kraju su postojali dokazi samo za par desetina slučajeva. O finalnim brojkama retko ko govori, a logično je da bez provere verodostojnosti i jednih i drugih izvora i njihovih informacija ne bi trebalo da donosimo zaključak ni o Srebrenici ni o Sarajevu. Interesantno je da svetski i domaći političari istovremeno "znaju tačno" koliko je muslimana masakrirano. Kad će srpski političari javno da iznesu istinu, koju sigurno znaju, o srpskim žrtvama sa tih područja? Ako se za to ne pobrinu srpske vlasti, ko će da objasni svetu da se, nana primer, Srbi iz srpskih sela u okolini Srebrenice nisu sami klali. Nisu sami ni glave sebi odsecali, palili svoje kuće i svoju rođenu decu na Badnje veče zakucavali na vrata.
Pitanje: Da li je zaista moguće da svet zna o toliko strahota koje su preživeli Muslimani, Hrvati i Albanci na Kosovu, a da se ne zna o srpskim stradanjima?
Janić: Dok su Bosna, Hrvatska i Kosovski Albanci plaćali Pablic Relations firmama da za njihov račun šire i istinu i nistinu, dotle su političari u Srbiji pričali bajke o lobiranju i moćnim srpskim lobistima iz Amerike. Tu žvaku neke medijeTe priče neki mediji redovno plasiraju javnosti ma da su uvek znali da neki srpski lobi u Americi, vredan pomena, ne postoji. Neke Mile, Jasmine, Janko ili Marko mogu da budu blizak prijatelj nekom visokom političaru, nekom uredniku nekih medija ili ministru, ali tim prijateljstvom ne postaju pošteniji, sposobniji ili sveznajući. Proveriti znanje i mogućnost pojedinca ili neke organizacije o tome šta mogu da učine za zemlju, nije nikakva mudrost. Dovoljno je da znate da sabirate i oduzimate i da taj rezultat stavite na kantar. Pokazaće se ko je, šta je i koliko je do danas učinio. Samo sa onima koji posle okončane računice budu u plusu treba praviti plan i dogovor šta mogu i šta može da se učini sutra. Mislim na realne mogućnosti i sposobnost rasejanja da na političkoj eliti i medijima u zemljama gde žive i gde srpske organizacije deluju, inplementiraju one činjenice koje će uticati na promenu njihovog negativnog stava prema srbimaSrbima i Srbiji. Špil karata iz koga će da se izvuku potrebni aduti za tu važnu igru ne sme biti u rukama jednog novinara RTS-a, jednog ministrovog pomoćnika (ne)odgovornog za odnose sa organizacijama dijaspore, ili ministra. I prvi i drugi su loši matematičari i više su puta uhvaćeni u izvlačenju falš karata. Ministar koji učestvuje u prevari ili dozvoljava da ga lako varaju, nije koristan ni matici ni rasejanju.
Mi u rasejanju znamo ko je šta mogao, šta može i koliko može da (ne)uradi. Ministarstvo za dijasporu očigledno nema to znanje, ili ga ima ali su im potrebni oni koji ne vide i ne čuju. Rado bi one koje nije briga da im ukažu na njihove pogrešne i štetne poteze i aktivnosti. Patriotske i uistinu demokratske organizacije srpskog rasejanja zahtevaju korektnost u odnosu između dijaspore i matice i tražimo ono što političari u matici nisu navikli da daju: činjenice o svemu što je od opšteg interesa.
Pitanje: Zar video snimak streljanih muslimana, među kojima je bilo i četiri maloletnika, nije dokaz za počinjene Srpskesrpske masakre u Srebrenici?
Janić: Ja govorim o činjenicama. Taj snimak nije relevantan dokaz ni za papagajske tvrdnje Nataše Kandić, niti može biti osnov p otpredsedniku Demokratske stranke da u Skupštini Srbije insistira na usvajanju deklaracije u kojoj će se potencirati zločini nad muslimanima iz razloga što je: "Srebrenica postala simbol ratnog zločina u Evropi i celom svetu". Stvaranju takvog simbola uveliko je doprinela pasivnost političara Srbije. Ali šta imaju majke, očevi, braća, sestre, žene i deca poubijanih Srba oko Srebrenice od toga što je DS "mišljenja" da treba osuditi sve ratne zločine, a od Skupštine Srbije zahteva da se usvoji deklaraciju kojom će da se umanjuje vrednost srpskih života?
Demokratska stranka insistira na tome jer se "približava obeležavanje 10 godina zločina u Srebrenici i deklaracija treba da sadrži posebnu osudu masovnog ratnog zločina počinjenog nad bošnjačkim narodom". To što se u pismu 11jedanaest udruženja izbeglica, povratnika, porodica nestalih, bivših logoraša i ratnih vojnih invalida ističe da se "ne može govoriti o 10. desetogodišnjici Srebrenice, a ne i o 10. godišnjicidesetogodišnjic 'Bljeska' i 'Oluje' i svim zločinima koji su im prethodili", za DS je neinteresantno. Zar zločinom nad njima nisu počinjeni zločini nad srpskim narodom? Za poštene ljude to je važno. Ovakvim stavom DS se izjednačila s jednostranom Natašom Kandić i Hrvatskim, Muslimanskim i Albanskim političarima koji konstantno uveličavaju zločine nad svojim narodom a kategorički poriču da je Srpski narod etnički čišćen i da je nad Srbima počinjen neki zločin. Mnogo je pitanja na koje srpski političari ne odgovaraju, a trebalo bi da odgovore. DozvolteDozvolite da bezbroj pitanja, na osnovu onoga što ljudi diskutujuse diskutuje po klubovima i na osnovu pisama i e-mejlova koji mi pristižu, sumiram u nekoliko. Na primer:
1. Da li su, i ako jesu kada su, srpska vlada i srpska demokratska i intelektualna elita, za proteklih 6šest godina, tražili od Hrvatske ili Bosne izvinjenje ili deklaraciju donešenu od njihovih skupština u kojoj bi se osudili od njih nad Srbimanjihovi zločini počinjeni zločininad Srbima?
2. Očekuje li Beograd od Mesića da prilikom njegove eventualne posete Srbiji u Hramu Svetog Save zapali sveću za pokoj duša svih u Hrvatskoj pobijenih Srba? Da li se Mesić izvinio iz Hrvatske proteranom Srpskom narodu iz Hrvatske, koji ni dan danas ne može da se vrati na svoja ognjišta, ili je od rodbine poubijanih zatražio oprost?
3. Ako srpski političari govore da u proteklom građanskom ratu sve strane činile zločine, znači svi imaju i žrtve, zar onda nije krajnje vreme da Srpska vlada Srpskimsrpskim žrtvama omogući da i oni imaju, bar u Srbiji ako se to ignoriše u svetu, neku svoju godišnjicu?
4. Da li u Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu postoje neke hrvatske, bošnjačke i albanske Nataše Kandić koje govore isključivo o zločinima Hrvata, Muslimana i Albanaca nad Srbima? Ako postoje, u šta sumnjam, da li bi one mogle nekažnjeno da šamaraju od tuge slomljene i teško pokretne starce kada ovi traže istinu o s vojoj nestaloj deci? Ili je takva Nataša moguća i zastićenazaštićena jedino u Srbiji i gde je postala ogledalo humanitarnog prava? Zar ni jedan "demokratski" političar u matici ne zna da humanost, pravo i pravda moraju da važe isto za sve, inače ne bi bilo ni pravde ni humanosti. Zašto dozvoljavaju da se te vrednosti u Srbiji transformišu u jednostrano i diskriminatorsko delovanje na štetu srpskog naroda i srpskih žrtava? Zar nije krajnje vreme da i oni i medijemediji stave pod lupu razlog o jednostranom, često i nedokumentovanom optuživanju isključivo Srpskogsrpskog naroda i Srbije? Posebno od te i srpske i ljudske kolateralne štete, koja korača na dve noge, nije čovek, a odaziva se na ime Nataša Kandić?
Pitanje: Nadam se da će na ovo i matica i dijaspora dobiti odgovor, ali vi niste odgovorili na vama postavljeno pitanje: Zašto smatrate da snimak streljanih muslimanskih mladića nije dokaz o masakru osam hiljada muslimana u Srebrenici?
Janić: Mislim da sam na to već odgovorio, ali mi ne smeta da se ponovim. Mi ne bi trebalo da upoređujemo stradanja drugih sa našim stradanjima, ili da ono ružno što je učinjeno od nekih Srba ili "u ime srpstva" opravdavamo time što govorimo o zločinima nad Srbima. Međutim, ovo nije pitanje o upoređivanju ili opravdavanju. Ne znam već po koji put podvlačim da sam protiv svakog zla i ne prihvatam bilo čije opravdanje za da se nekome oduzme život. Kao svi normalni ljudi gnušam se streljanja vezanih vojnika, ili civila, bez obzira kom etnicitetu pripadali, a posebno kada to streljanje nije izvršni čin smrtne presude nekog legalnog suda.
Ali na tom video zapisu koji je Nataša Kandić dostavila RTS-u nije dokumentovano streljanje 8 000osam hiljada ljudi, već šest. Na osnovu čega bi taj incident mogao biti dokaz da su svi muslimani u Srebrenici bili civili ili da su ubijeni na isti način? Da li je neko ko je umesto uniforme nosio civilno odelo a umesto CD plejera noževe, bombe i pušku s redenikom preko grudi, čime su unutar te demilitarizovane zone dugo ubijani nezaštićeni srpski civili po obližnjim selima oko Srebrenice, bio muslimanski ratnik ili civil? Naglašava se da su od šest streljanih, četvorica bili maloletnici. Zar stariji maloletnik ne može da upotrebi nož ili pušku? Mnoge zemlje, koje nisu u ratu već u miru, prepune su maloletnih 17-to sedamnaestogodišnjaka koji su okorele ubice i zločinci i niko ih ne naziva decom. Ovo ne govorim da bih na neki način umanjio neprihvatljivost streljanja koje smo videli. Ne tvrdim ni da su mladi muslimani na snimku činili zločine, ali takva verovatnoća i mogućnost postoji i ona se ne sme neodgovorno ignorisati i odbaciti.
Sve što je počinjeno sa srpske strane tokom gradjanskihgrađanskih ratova okarakterisano je kao zločin i retko se navodili, i nikoga ne interesuje, šta je tome predhodilo. S druge strane, retkim i škrtim informacijama o zločinima nad Srbima, uvek se dodaje da je u pitanju Hrvatska, Albanskahrvatska, albanska ili Bosnjačkabošnjačka osveta. Ako katolički i muslimanski svet prihvata osvetu kao neku olakšavajuću okolnost, srpska politička i intelektualna elita ne bi nikako smelismela da prihvati da se javnom mnjenju predstavlja da su Srbi jedini koji nikada nisu imala razlog da se bilo kome svete.
Za to i za izostalo prosleđivanje dokaza o zločinima nad srpskim narodom odgovornost snose mnogi srpski "dobročinitelji" koji su uistinu malo dobrog učinili za narod. Naprotiv. Mučno je kada se setim, nana primer, koliko se profesor sa BerklyBerkli fakulteta i potpredsednik Kongresa srpskog ujedinjenja Jasmina Vujić, u vreme dok je u Savetu dijaspore SFJ zastupala ovu Srpsko-američku organizaciju, mesecima suprostavljasuprostavljala da zločini nad Srbima dobiju ime. Neviđen nemoral i užas je da sadašnje Ministarstvo za dijasporu danas i tu Jasminu i taj KSU predstavlja kao velike borce za srpstvo i ne stidi se da deklariše da će ideje takvog američkog KSU biti smernice za budući rad ministarstvaMinistarstva za dijasporu? Ne daj Bože!
Dakle, video snimak sa šest streljanih muslimana nije ni pravno ni de fakto dokaz za priču o Srebrenici. Umesto toga postoji bezbroj dokaza da je taj snimak (koji su patološki nastrane osobe godinama iznajmljivali u video klubovima) skoro istovremeno prikazan i u Hagu i na televiziji u Beogradu. U roku od samo nekoliko sati u Srbiji i Bosni uhapšeni su mnogi koji su akteri u tom filmu. Da se sve to dešava pred godišnjicu Srebrenice i razgovore o budućnosti Kosova nije slučajnost i moramo se upitati da li je moguće da su zadnja dešavanja jedan deo osmišljengosmišljenog plana? Ovime ne negiram da je zločin koji smo videli na video zapisu surova istina sa kojom moramo da se suočimo, kao i sa time da su tokom građanskog rata počinjena zla i sa srpske strane. Ali kao što ne shvatam one Srbe koji danas hoće da izdignu stradanje Muslimana iznad stradanja Srba, tako ne shvatam ni Srbe koji odbijaju da se pomire s time da su i neka njihova sabraća počinila zločin. Ne mogu ni prihvatiti da srpske vlasti sijaset zločina počinjenihkoji su počinili od Hrvata, Slovenaca, MuslimanaHrvati, Slovenci, Muslimani i AlbanacaAlbanaci nad Srbima sve vreme svrstavaju pod "sve su strane činile zločine"", a zločinu nad njima daju uvek ime, mesto i snimak… Pa institucije u Srbiji su preplavljene dokazima i snimcima o ubijenim srpskim civilima. Samo u arhivi Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima počinjenim nad čovečnosti u Beogradu ima oko 200.000 dokumentovanih slučajeva o teroru i zločinima nad srpskim življem. U tim dokumentima postojipostoje imena, a često i fotografije i naredbodavca i izvršitelja zločina.
Dok Hrvatska, Bosna i Albanci sa Kosmeta i dalje ulažu pozamašna sredstva za prikupljanje (a i fabrikovanje) podataka o njima učinjenom tokom građanskog rata, srpska vlast godinama ne finansira rad tog i takvog Komiteta u Srbiji, a zahvaljući njegovom radu obezbeđeni su mnogi dokazi o zlu nanesenom Srbima. Umesto da obezbedi veća sredstva i povoljnije uslove za njegov dalji rada, vlasti u Srbiji su ovaj komitet (ne)zvanično zatvorili. Već više godina taj Komitet, nečijom (ne)odgovornom odlukom, ne radi. Na mestu je da se upitamo ko je taj (ne)čovek koji je doneo i potpisao odluku o zatvaranju institucije koja je neizmerno i možda presudno važna za budućnost naše matice, našeg naroda, naše dece i dece njihove dece?
Pitanje: Š ta hoćete time da kažete?
Janić: Hoću da kažem da krivicu za mnogo toga što se dešavalo i što se i dešava srpskom narodu i državi snose dobrim delom neki političari. Hoću da kažem da mi je i sam premijer Koštunica, prilikom više naših susreta i razgovora tokom proteklih godina, potvrdio da su predlog i stav Srpskog saveza iz Švedske po kome srpsko rasejanje treba organizovano i koordinirano da radi na iznošenju istine o tragediji srpskog naroda, bez umanjivanja šta se desilo drugima, ispravan. Da smo to činili samo onoliko dugo koliko mi insistiramo da se to čini, sigurno bi dobrim delom izmenili odavno postavljen mozaik u kome su Srbi jedini krivci i krvoloci. Gospodin Koštunica je predlog okarakterisao i kao neophodnost i patriotsku obavezu svakog poštenog čoveka. Nepošteno je što se uz pomoć pojedinaca iz dijaspore istovremeno sabotiralo i sabotira i dalje da se organizovana dijaspora uključi u taj proces. To se čini iz vladinih institucija, od nekih srpski političara, pa i ljudi bliskih samom premijeru. Sa zaljenjem konstatujem da deo krivice za to snosi i Vojislav Koštunica. Kao predsednik SFJ i premijer Srbije nije smeo i ne sme da dozvoli da ono što smatra korisnim za državu i "patriotskom obavezom svakog poštenog Srbina" sve te godine ne zaživi.
Dakle sve što nam se dešava može biti deo nameštene utakmice u kojoj je domaćim igračima zadatak da srpskom narodu i Srbiji daju što više auto golova. Neki to čine svesno i za to su nagrađeni, a neki im u tome pomažu tako što u svom neznanju i naivnosti podmetnu nogu koja, nažalost, ipak skrene loptu u pogrešan gol. I slučajni i angažovani podmetači su nam poznati. I među vama u matici i među nama u rasejanju mnogo ih je pametnih koji se prave budalama. Niko ne govori i ne poziva se na činjenicu da su ratna dešavanja u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, izuzetno dobro dokumentovana i snimljena sapreko satelita prekokenaskog i moćnog poglavice planete zemlje.Zemlje. Ovaj izuzetno važan i za Srbe i te kako koristan podatak u Srbiji nikada nije pomenut u javnosti, a svi znaju da i zapadZapad i istokIstok znaju u detalje šta se dešavalo u selima oko Srebrenice u vreme dok je to bila demilitarizovana zona. Da je u Srebrenici zaista streljano osam hiljada nenaoružanih i nedužnih muslimanskih civila, danas bi cela Srbija već bila osuđena u Hagu, a muslimanskoj Bosni dodeljena ratna oštetaodšteta koju bi naša deca i deca naše dece u matici i u rasejanju, a prvenstveno u matici, decenijama otplaćivatiotplaćivali.
Ili neko može da vas ubedi (mene ne može) da Amerika koja raspolaže tehnikom uz čiju pomoć vide "iglu u plastu sena" (i koja je za vreme rata, a posebno pre i za vreme "BljskaBeljska" i "Oluje", dosta srpskih "igala" otkrila i Muslimanima i Hrvatima) ne bi dokumentovala streljanje 8.000 bošnjaka? Jedino neinteligentni "direktor" Fonda za humanitarno pravo, Kandić Nataša, nastavlja da papagajiše papagajski tvrdi da je u Srebrenici streljano 8.000 muslimana. Ne objašnjava javnosti kako je to moguće, ali jedino ona zna kakva je i čija je to nauka po kojoj je streljano više ljudi nego što ih ukupno ima na spisku svih nestalih sa tog područja?!
Nasuprot vidovitoj Nataši ni Amerikanci to nisu videli. Na tim hiljadama postojećih satelitskih snimaka dokumentovane su borbe po zaseocima, šumama i jarugama oko Srebrenice. U tim borbama, koje su trajale par dana, izginuli su, sa puškom u ruci, mnogi muslimani koji se danas predstavljaju kao hladnokrvno ubijeni i nenaoružani civili. Moguće da ima još šest, ili još šezdeset, ili šest stotina sudbina sličnih sudbini ubijenih ljudi koje smo nedelju dana gledali na Beogradskoj televiziji, ali to ne znači da su general Mladić ili gospodin Karadžić srpskim oficirima, a ovi svojim vojnicima, dali naredbu: "Skupite 8.000 muškog i muslimanskog i streljajte". Te borbe oko Srebrenice inicirane su ultimativnim i pretećim naređenjem Alije Izetbegovića muslimanskim ratnicima da se ne smeju predati srpskim snagama i da moraju da pokušaju proboj ka Tuzli, bez obzira kolkokoliko ih do tamo stigne.
Objaviti danas na RTS-u jedan prilog od nekoliko sekundi na kome se vidi šamaranje i kasnije nepokretno mrtvo telo srpskog vojnika Radeta Rogića (bez čina ubistva, odnosno njegovog klanja izvršenog od stranih mudzahedinamudžahedina dok se domaći bošnjaci smeju, kao da ne gledaju torturu i klanje već ih zabavlja neka komedija, nije adekvatna ravnoteža sračunatom i postignutom efektu sa nedelju dana repriziranim emitovanjem snimka sa streljanjem bošnjakaBošnjaka.
Pitanje: Š ta mislite da se danas treba učiniti?
Janić: Ono što je trebalo da se učini već odavno, ne samo po pitanju Srebrenice već svih dešavanja tokom građanskog rata. Svoju odgovornost moramoraju da shvate i Muslimani i Hrvati i Srbi kako u matici tako i albansko, bošnjackobošnjačko, hrvatsko i srpsko rasejanje. Jednostranim osudama danas, u miru, opet se mnogima nanosi bol i nepravda, kao i za vreme rata. A u ratu je malo toga bilo isključivo crno ili belo. Niti su svi drugi belibili anđeli, niti su Srbi jedini đavoli.
Očigledno je nečiji interes da se više od jedne decenije od javnosti skrivaju druge nijanse i boje koje postoje, a koje su neophodno parče mozaika za globalnu istinu koja je egzistencijalno važna za stabilizaciju na prostorima bivše Jugoslavije i Balkana. Neophodno je da se zauzme stav o tome da li postoje Albanski, Hrvatski, Muslimanskialbanski, hrvatski, muslimanski ili Srpskisrpski zločini?, (narodi navedeni po abecedi) ili postoji zločin počinjen od pojedinaca za koji će odgovarati pojedinac, a ne ceo narod. Bilo koji stav da se prihvati, on je ispravan i koristan samo ako važi za sve narode i sve države, koje su nekada bile Republikerepublike u sastavu bivše Jugoslavije.
Pitanje: Zašto sve to niste rekli ranije? Ovo su važna zapažanja. Zašto ste ćutali toliko dugo?
Janić: Na naslovnoj stranici moje knjige "Srpske glave, istina bez odgovora", koju sam napisao još 1993. godine, nalazi se slika istih odsečenih srpskih glava koje se danas objavljuju u nekim medijim u matici. Među njima su i neke redakcije koje sve te godine odbijaju da pišu o ovome o čemu sam govorio odgovarajući na vaša pitanja.
Na sajtu Ujedinjene srpske dijaspore Evrope ( www.usde.se) nalaze se slike iskasapljenih srpskih tela u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosmetu i slike nastradalih od Nato bombardovanja. One tu nisu stavljene juče. Navodim direktne linkove tih galerija ali moram da naglasim da su snimci izazvali jake emitivneemotivne reakcije i kod onih koji po prirodi nisu posebno osetljive osobe.
http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/hrvatska/hrvatska_01.htm
http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/bosna/bosna_01.htm
http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/kosovo/kosovo_01.htm
http://www.usde.se/zaboravi/akomozes/nato/nato_01.htm
Dakle, nemojte me, molim vas, naivno i ironično pitati "zašto ćutite" kada bar vi znate da je vaše pitanje postavljeno na pogrešnu adresu. I Srpski savez i ja smo govorili smo, govorimo i govorićemo i dalje i pored čestih poruka od nekih institucija u matici (posle mojih gostovanja u direktnim TV emisijama) da "spustim loptu i ne govorim ono što nije za javnost". I pored toga nastavićemo da govorimo o svemu: Posebnoposebno o onim srbima Srbima koji godinama pokušavaju da nas uguše (umesto da se pridruže i pomognu) i koji nas na sve načine sabotiraju čim otvorimo usta. A otvaramo ih samo zarad Srbije, Republike Srpske, Krajine i autonomne pokrajine Kosovo i da bi ukazali na toliko toga štetnog što se čini Srbima i Srbiji od Srba, ali i o onome što su nam se mnogih godina činilo od drugih.mnogim godinama činili drugi.
Zahtevali smo i nastavićemo da zahtevamo poštovanje međunarodnog prava kada je Srbija u pitanju i ljudskog prava za svakog Srbina. I kada ne budem predsednik Srpskog saveza nastaviću da govorim o tome, čak i ako niko ne želi da sluša i odbija da čuje. Govoriću sam za sebe, samom sebi, ispred ogledala u kupatilu, da ne bih nešto zaboravio. Ako godinama pokušavate da medijemediji u matici iznesu istinu o našem rasejanju i ukazujete na (ne)učinjeno i izuzetno štetno i za rasejanje i za maticu, a tome se daje nekorektno modifikovan respons...
Pitanje: Šta svrstavate pod formulacijom: modifikovan respons?
Janić: Ono što bi se na čistom srpskom moglo nazvati "i jeste i nije, a viseviše nije nego što jeste". Naprimer kada na konferenciji za štampu iznesete dokument sa dokazom da je Mila Alečković falsifikator; kada novinarima pokažete logotyplogotip kome je ta žena dodala broj njenog mobilnog telefona i dopisala " Kongres Srba Evro Azije"; kada ih potsetitepodsetite da se u matici to predstavlja kao moćna lobistička organizaciojaorganizacija, a svi znaju da ne postoji ni "Kongres" ni neki rezultat ni Milinog ni "Kongresovog" lobiranja; da Mila Alečković ne predstavlja organizovanu srpsku dijasporu Francuske, a umesto tih dokaza i činjenica, iza kojih stojim i pravno i moralno, napišu: „Gospodin Janić smatra da ne može bilo ko da predstavlja dijasporu" i ništa više, onda je to kontraproduktivno. Ne radi se to slučajno već sračunato. Dokazi o falsifikovanju i činjenici da ova dama nema orgaizaciju srpske dijaspore koju predstavljala, prećutkuju predstavlja se prećutkuje. Takvim scenarijem Janić, predsednik jedne od najbrojnijih srpskih organizacija u rasejanju, ispada zavidna i arogantna osoba koja hoće jedini da predstavlja dijasporu (što bi bila glupost i čist idiotizam, a nisam ni idiot ni budala) a kojekakve Alečkovićke i dalje nesmetano nastavljaju da lažu, falsifikuju i nanose štetu i državi i dijspori.
Slično je i sa Srebrenicom, s tom razlikom što je po pitanju zločina nad srpskim civilima u okolnim selima respons od domaćih medija selektivno minimalan. Dakle, kao što sam rekao na početku razgovora, vaše pitanje o ćutanju sigurno je upućeno pogrešnoj osobi. Ono bi trebalo da se postavi mnogim urednicima kojima smo se odavno obraćali, kao naprimer gospodinu Mišiću, uredniku Politike, koji istinu o dijaspori odbacuje komentarom: "To su prepucavanja koja nas ne interesuje", a Politika nastavlja da objavljuje članke Mile Alečković sa svim njenim papagajskim i neosnovanim budalaštinama. To je sloboda medija ali i pokazatelj nemoralnog iskazivanja moći jednog urednika i tendecioznog informisanja javnosti.
Svi znamo da je zakonom kažnjivo prikrivati zločin, ali retko ko razmišlja o tome da je ćutanje o nepravdi, medijskim hajkama i zločinima nad narodom od koga potičeš i kome, hteo to ili ne, genetski i emotivno na neki način uvek pripadaš, velik i neoprostiv greh.
Greh i nepopravljiva greskagreška je takodjetakođe što govoreći o tome mnogi ne vide da su vrata ovome otvorili možda baš njihovi bliski poznanici, prijatelji i rođaci, koji ne rade ono što bi trebalo da rade, a sprečavaju druge da urade ono što oni sami ne znaju, ili ne mogu da učine.
Ljudsko bogatstvo je ipak kada i ujutro i uveče čisti uđete u kupatilo da se istuširate, a prokletstvo i sramota je kada u njega uđete prljavi i iz njega i posle tuširanja izađete nečisti, isto onoliko koliko ste to bili i kada ste u njega zakoračili. Zadnji udisaj ovozemaljskog vazduha u trenutku kada se rastaje od svojih najdražih, od ove zemlje i ovog naroda, svakom čoveku će biti sudbonosbni blesak i pokazatelj njegove srećne, targičnetragične ili sramne prošlosti.
Trenutak neopozivog sumiranja života za većinu će biti blag, umirujuće oslobadjajuća nirvana i blaženstvo, a za nekoga nepodnošljivo bolan i težak, sa smradom i zadahom koji neće moći da izdahne i koji će ostati u beživotnom telu koje je nekada bilo (ne)čovek.
Razgovor sa gospodinom Nikolom Janićem vođen je 15. juna 2005. C elo ili delimično obajvljivanje, kopiranje i širenje teksta je dozvoljeno (i uz zahvalnost USDE-a i preporučljivo) Za sve eventualne dopunske informacije, objašnjenja ili pojašnjenja, možete stupiti u direktan kontakt sa gospodinom Janić naJanićem preko e-mail adrese: janic@usde.se
