srdske Sai Babe:Jovan Deretic i Ivan D. Kuljancic

[Lesandar]

Nemam nameru da diskutujem o istoriji koju prezentuje Deretic jer istoricar nisam tako da nisam u mogucnosti da ocenjujem kvalitet izrecenih tvrdnji nekog istoricara na adekvatan nacin.

Nisam fan Deretica ali sam eto poslusao o cemu prica i procitao neke njegova dela. Naravno da mnoge podatke iznesene u tim delima ne mogu da ocenjujem jer se ne bavim Istorijom, tako da ih i ne uzimam zdravo za gotovo.

Sve ono sto sam napisao nije ticalo kvaliteta istorijskih dela Jovana Deretica nego podataka iz njegove biografije koji su mi poznati i koje sam sticajem okolnosti mogao da proverim preko svojih prijatelja koji poznaju njega i njegovu porodicu.

Kao sto rekoh, Jovan Deretic je zavrsio Masinski fakultet u Francuskoj a nakon toga i studije Istorije (u francuskoj objavio istoriju Srba u dva toma na francuskom jeziku).

U Americi jeste dobio doktorsku titulu koja mu je dodeljena od za to nadlezne institucije. Istoriju nije predavao na nekom samozvanom univerzitetu nego na Univerzitetu u Cikagu. Glas Srpski iz Cikaga nije nikakva dijasporska bezvezna novina nego novina ciji tiraz premasuje tiraz Politike, i pozicija glavnog urednika te novine nije toliko beznacajna koliko se pokusava predstaviti u postovima odredjenih clanova.

Ono sto mogu da primetim da u postovima koji su napisani ovde sve uglavnom ide u pravcu ismejavanja i nipodastavanja, uz iznosenje neistina koje kao takve samo proizvode kontra efekat.

Ono sto sam ja kao neko ko nije istoricar mogao da procitam u njegovim delima meni dostupnim mnogo od toga vrlo slicnog sam pronasao i kod autora poput Olge Pjanovic Djurovic, prof. Milojevica (valjda nije sporno da je on bio prof Istorije na velikoj skoli u Beogradu), Radivoje Pesic,...

Sto se tice primedbe koja se odnosila na to kako je moguce da po tvrdnjama Deretica jedan tako mocan i veliki narod spadne na to da mu se istorija odredjuje iz samo jednog spisa (onaj Porfiregonetov), to jeste pitanje koje je nejasno i cudno ali poznajuci narod na koji se to odnosi nekako postaje i manje cudno. Primera za to ima u novijoj istoriji kada sa promenom vladara (dinastije) sa svrgnutom dinastijom umire i istorija pisana u njeno vreme. Primer je odnos u vreme Karadjordjevica prema nekim delima pisanim u vreme Obrenovica. U biblioteci na pravnom fakultetu postoje odredjena dela iz tog perioda koja su jedini primerci i dostupni su samo na citanja studentima postdiplomskih studija. Procitati opis prilika koje su dovele do onoga sto danas nazivamo Prvi Srpski usatanak, kao i opis samog ustanka i nacina na koji je izveden je dovoljno da se uvidi kako je dijametralno suprotan u odnosu na one pisane u vreme Karadjordjevica koje i danasnja skolska istorija nasledila.

Svi radovi takozvane "kritičke" odnosno POZITIVISTIČKO-OPORTUNISTIČKE ( sve je neistinito osim Porfirogenita, on isto, dokazano, laže ali njega prihvatamo) istoriografske škole u Srbiji, u poslednje vreme se bazitraju na rušenju "mitova".

Dokle?

I, čemu?

Zar nije dovoljno što je Ruvarac srušio mit? Zar je potrebno celokupnu energiju koristiti za negiranje "romantičarske" škole a istovremeno ne pružiti kvalitativni pomak u učvršćivanju "istine"?

Ne, dok "nešto smrdi" uvek treba čistiti i parfemisati. I tako će uvek biti dok se ne postigne unutarnacionalni konsenzus po pitanju istorije. Da je sve čisto , nikada ne bi bilo potrebe ni mogućnosti za pojavljivanje Deretića i njemu sličnih.

Da se razumemo, ovde je Deretić najmanje bitan. On se, uglavnom oslanja na starije pisce. Nisu bitni čak ni njegovi nebulozni izleti u metafiziku od koji u poslednje vreme oboleva. Bitniji su princip i okolnosti koje su učinile da se predstava o istoriji Srba koja je vladala do vremena približavanja jedne dinastije bez korena "evropskim vrednostima" bez obzira na to što je još dugo ista predstava srpske istorije vladala među Rusima. Okolnosti koje su pratile rađanje "kriticizma" su:

- približavanje obrenovićevske Srbije Austriji i Evropi
- slabljenje Austrijskog uticaja na Balkanu (početak specijalnog rata svim raspoloživim sredstvima)
- narastanje slovenske ideje kod slovenskih naroda poduprte Rusijom
- porast nemačkih apetita prema istoku, s obzirom na nemogućnost Austrije da održi status quo i nemogućnost održavanja nacije bez kolonijalnih prihoda
- realna priprema uslova koji su prethodili Prvom Svetskom Ratu


Podsetiću da je "ideja kriticizma" došla upravo iz centara u kojima su se školovali novi srpski istoričari, pre svega Beča.
Kada mi neko kaže da Germani , koji su imali nesumnjive teritorijalne pretenzije na našu zemlju, nekoliko puta vodili najsnažnije ekonomske i vojne pritiske, nisu "ideju kriticizma" uvezli kao specijalni propagandno-psihološki deo ukupnih dejstava, ja mogu samo da žalim takvog čoveka.

Od tog trenutka, konačnog učvršćivanja "kriticističke istine" nije postojalo mnogo slobodnog niti "neakviziranog" vremena, osim u vremenu Miloševića kada se ponovo budi ideja autohtonizma, koja se zbog neadekvatnog odnosa autoriteta , prenosi u privatne centre tipa Deretić, a kasnije, opet, željom za približavanjem Evropi "kriticistički kerberi" ulažu poslednje atome snage na borbu sa autohtonizmom. Na njihovu veliku žalost, danas je mnogo teže pobiti romantičarske ideje zato što nam genetika, kao egzaktna disciplina (koju oni još uvek ne žele da priznaju, i oslanjaju se isključivo na subjektivne zapise istoričara) upravo potvrđuje ono što je i bio lajtmotiv Romantičara. Narod na Balkanu kome pripadaju današnji Srbi,( odnosno , s moje tačke gledišta srpski narod, s obzirom da većina naroda na Balkanu ima srpsko poreklo) je starosedelac Balkana. Borba za kontinuitet jezika tek predstoji, to je poslednji adut "kriticizma" jer nije poznato (uvek na nivou pretpostavke) kojim je jezikom govorio taj narod pre VI veka. Međutim, dokazati da je jedan narod govorio sasvim drugim jezikom ovde (teza je da je pre dolaska "Slovena", za koje se u poslednje vreme sve više negira njihovo slovenstvo već se realno mogu podvesti pod slovenizovane Avare, moj predak govorio romanskim jezikom) a prenebregavati da je potpuno isti sastav naroda u Ukrajini uvek govorio slovenskim jezikom je nastavak idiotizma o velikom dolasku malobrojnih hordi divljih Slovena koji su uspešno i za kratko vreme, bez pismenosti, bez crkava, bez škola asimilirali većinsko starosedelačko stanovništvo što "kulturni" Nemci nisu mogli da naprave Slovencima 1500 godina sa onolikim asimilacionim kapacitatima.

Postoji jedna paralela sa slovenačkom istoriografskom školom. Od Mateja Bora, u Sloveniji postoji jedna autohtonistička "vendska - venetska" istoriografska linija, koja je na mnogo kvalitetniji način od ove naše uspela da činjenično poveže, sa dobrim argumentima današnje Slovence sa njihovim precima. Međutim, pripremom i ulaskom Slovenije u EU, ova se škola potpuno ugasila pod političkim pritiskom Zapada.

 

[Lesandar]

Okolnosti koje su pratile rađanje "kriticizma" su:

- približavanje obrenovićevske Srbije Austriji i Evropi
- slabljenje Austrijskog uticaja na Balkanu (početak specijalnog rata svim raspoloživim sredstvima)
- narastanje slovenske ideje kod slovenskih naroda poduprte Rusijom
- porast nemačkih apetita prema istoku, s obzirom na nemogućnost Austrije da održi status quo i nemogućnost održavanja nacije bez kolonijalnih prihoda
- realna priprema uslova koji su prethodili Prvom Svetskom Ratu


Podsetiću da je "ideja kriticizma" došla upravo iz centara u kojima su se školovali novi srpski istoričari, pre svega Beča.
Kada mi neko kaže da Germani , koji su imali nesumnjive teritorijalne pretenzije na našu zemlju, nekoliko puta vodili najsnažnije ekonomske i vojne pritiske, nisu "ideju kriticizma" uvezli kao specijalni propagandno-psihološki deo ukupnih dejstava, ja mogu samo da žalim takvog čoveka.

Fridrih Engels označava Južne Slovene glavnim faktorom koji će uticati na raspad prezadužene austrougarske monarhije

Frederick Engels in Deutsche-Brüsseler-Zeitung 1848

citat - A few more shocks, one or two more costly mobilisations and Charles Rothschild will buy up the whole Austrian monarchy.


http://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/01/27.htm