Srce industrije: Džordž Kluni i Adam Sendler u filmu Jay Kelly istražuju šta zapravo znači biti filmska zvezda

[Атомик™]

Srce industrije: Džordž Kluni i Adam Sendler u filmu Jay Kelly istražuju šta zapravo znači biti filmska zvezda​

Nakon što je Džordž Kluni pristao da glumi glavnu ulogu u filmu Jay Kelly, saznao je da reditelj Noa Baumbak voli da snima veliki broj ponavljanja scena.

Kluni je već bio potpuno posvećen projektu – pristao je manje od 24 sata nakon što je pročitao scenario. Ali ta činjenica ga nije oduševila.

„Bukvalno sam mu rekao: ‘Noa, pogledaj, obožavam scenario. Obožavam tebe kao reditelja, ali imam 63 godine, čoveče – ne mogu da snimam 50 ponavljanja,’“ kaže Kluni.

„Nemam to u sebi. Moje glumačko raspon ide od A do B.“


Klunijeve reči zapravo čine srž onoga što Jay Kelly poručuje. Film, koji su zajednički napisali Baumbak i glumica/rediteljka Emili Mortimer (njoj je ovo prvi scenario za igrani film), prikazuje Klunija kao ogromnu filmsku zvezdu u šezdesetim godinama života, koja se suočava s ličnim preispitivanjem. Njegova karijera obeležena je velikim uspehom, ogromnom slavom i povremenim kritikama da uglavnom glumi – samog sebe. Govorimo o Džeju, ali mogli bismo i o Džordžu, piše Vanity Fair.

Iako je lik Džeja fiktivan, te se autobiografske i meta-nijanse prepliću i daju filmu dodatnu dubinu. Gledamo li stvarno jednog od najpoznatijih glumaca kako se nosi sa starenjem i statusom, ili samo njegovu iskrivljenu verziju u ogledalu? Da li na kraju filma plače Kluni – ili Džej?

U svakom slučaju, Kluni se u ovom filmu emocionalno ogoljava više nego ikada pre.

„Sama njegova odluka da prihvati ulogu govorila je sve – bilo je jasno da je spreman da se otvori,“ kaže Mortimer.


„To je rizično, pogotovo kad ne moraš više ništa da dokazuješ.“

Ali Kluni, dobitnik Oskara, na sve gleda jednostavnije:

„U mojim godinama, uloge poput ove nisu česte. Ako ne možeš da se pomiriš sa starenjem, vreme je da se povučeš. Danas, kada trčim za negativcem, to više nije napeto – već smešno. I to mi je sasvim u redu.“

Film Jay Kelly zapravo je počeo kao pokušaj Noe Baumbaka da se ponovo zaljubi u film. Nakon što je režirao White Noise (najskuplji film u karijeri), koji nije naišao na dobar prijem kod kritike i publike, reditelj je ušao u ličnu krizu.


„To je bilo jako teško vreme za mene. Ponosan sam na film, ali bilo mi je izuzetno teško dok sam ga snimao,“ priznaje.

„Počeo sam da se pitam: ‘Da li ovo radim samo zato što sam oduvek želeo? Volim li ja uopšte ovo više?’“

Dva ključna događaja vratila su mu veru. Prvo, saradnja sa suprugom Gretom Gervig na scenariju za Barbie, dok je gledao kako ona režira taj globalni fenomen. Drugo, upoznavanje sa Emili Mortimer, koja je na snimanju White Noise pratila svoju decu – glumce Sama i Mej Nivolu. Tokom produkcije, ona i njen suprug Alesandro Nivola zbližili su se s Baumbakom i Gervig.

„To je neka vrsta obrnute nepotizacije – moja deca su mi otvorila vrata kod Noe, i onda smo se stalno družili,“ kaže Mortimer kroz smeh.


Mortimer je već imala iskustva sa pisanjem serija, poput Doll & Em za HBO. Jedne večeri, tokom večere kod nje, pitala je Nou na čemu radi – i do kraja večeri postala je njegova nova saradnica.

„Ne znam zašto sam je pitao da pišemo zajedno,“ kaže Baumbak.
„Ali dopadalo mi se kako se osećam pored nje. Bio sam duhovitiji, šarmantniji, dublji.“

Njih dvoje su scenario prošarali diskretnim omažima – od Hičkokovih psiholoških trilera do ludih komedija poput Sullivan’s Travels Prestona Sturgesa. Virtuozna uvodna scena, koja vodi gledaoce kroz filmski set, nagoveštava Baumbakove nove ambicije – i njegovu obnovljenu ljubav prema haosu stvaranja filma.

„Ovaj film je o ponovnom zaljubljivanju – u ono što radiš, ali i u samog sebe,“ zaključuje Baumbak.

https://www.danas.rs/kultura/scena/...razuju-sta-zapravo-znaci-biti-filmska-zvezda/