Srbija u stihovima

Neno

Elita
Poruka
20.759
SRBIJA

Zemlja šljive i birtije
ćevapčića i rakija
svadbe muške od tri dana
zemlja Zvezda i Partizana
Srbija Srbija

Zemlja žita i čardaka,
suvog mesa i čvarka
zemlja želja i pozdrava
jakih veza i kumova
Srbija Srbija


Sve od Niša pa do Srema
nigde takve zemlje nema
a od Vranja do Pazara
da se kupi nema para
(Srbija)

Zemlja krsta sa tri prsta
malo posta malo mrsa
ispraćaja u vojnike
Zemlja raj za neradnike
Srbija Srbija

Zemlja pesme i veselja
zemlja lažni prijatelja
zemlja pesme narodnjaka
zemlja laži vidodnjaka

Svi moji drugovi
ko neki mangovi
ništa ne radu i samo kradu
život mi je steko
golemu manu
nemam bre paru
da odem u kafanu

Srbija Srbija...

Zemlja Tesle i Pupina
tamburaša s Varadina
zemlja Čole i Šabana
Lepe Brene i Sinana
Srbija Srbija

Zemlja medje i komšija
i grobara i delija
zemlja piva i konjaka
brlje, loze i vinjaka
Srbija Srbija

Hvala Nikol
 
Да ли чујеш мила
мога коња кас,
да ли чујеш са планина
зове те мој глас.

Засвираше трубе
заврши се бој,
звона звоне, зора свиће
враћам се роде мој.

реф:
Ај па, пукни зоро
стару мајку пробуди,
па да види
ко јој долази.

Ај па, пукни зоро
моју драгу да љубим,
беле груди
да јој загрлим.

Кад тамо далеко
видим оџак сив,
стару шљиву, родну њиву
враћам се кући жив.

А најбољих нема
однео их бој,
чувала ме слика твоја
враћам се роде мој.

реф:
Ај па, пукни зоро
стару мајку пробуди,
па да види
ко јој долази.

Ај па, пукни зоро
моју драгу да љубим,
беле груди
да јој загрлим.
 
Otadžbina

I ovaj kamen zemlje Srbije,
što preteć suncu dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Vekova tavnih to su tragovi-
Te crne bore, mračne pećine;
A kamen ovaj, ko piramida
što se iz praha diže u nebo,
Kostiju kršnih to je gomila,
što su u borbi protiv dušmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeći krvlju srca rođenog
Mišice svojih kosti slomljene,
Da unucima spreme busije,
Oklen će nekad smelo preziruć
Dušmana čekat čete grabljive.
- I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema...
Nogom ćeš stupit, možda, poganom?
Drzneš li dalje?... Čućeš gromove,
Kako tišinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju,
Razumećeš ih srcem strašljivim
šta ti sa smelim glasom govore,
Pa ćeš o stenja tvrdom kamenju
Brijane glave teme ćelavo
U zanosnome strahu lupati,
Al' jedan izraz, jednu misao
Čućes u borbe strasnoj lomljavi
"Otadžbina je ovo Srbina!..."
 
СРБИЈА

Ја сам из оне земље, знате,
што свакој сили на путу стоји.
У њој се живот не цијени много,
у њој се славе само хероји.

То вам је она земља, ма, знате,
што вјековима само страда.
Никад се неће опаметит',
мисле да свијетом правда влада.

Ја сам из онога народа, знате,
што се никоме с пута не склања.
За њега нема већи ни јачи,
он се не плаши ратовања.

То вам је онај народ, ма, знате,
што гене рата у себи носи.
Њему је највеће задовољство
да најјачима запркоси.

Дођеш ли у ту пркосну земљу
у којој никад нема мира,
завољет ћеш тај народ којем
срце над разумом доминира.

Горан Полетан
 
Tamo daleko

Tamo daleko, daleko od mora,
tamo je selo moje, tamo je Srbija.

Tamo daleko, gde cveću nema kraj,
tamo su najdraži moji, tamo je moj zavičaj.

Tamo daleko, kraj Save i Dunava,
tamo je radost moja, tamo je Beograd.

Tamo gde dušman sve ruši i obara,
Tamo su moji dvori, tamo je Kolubara.

Tamo daleko, gde sunce već ne sija,
tamo je ljubav moja, tamo je Šumadija.

Tamo gde hladna protiče Morava,
tamo mi ikona osta, tamo je moja slava.

Tamo u brda Đetine gde je put,
tamo mi suza majke, preliva svaki skut.

Tamo gde Timok pozdravlja Veljkov-grad,
tamo mi spališe crkvu, u kojoj se venčah mlad.

Tamo gde Drina uništen kvasi gaj,
tamo mi ljubav osta, tamo je moj rodni kraj.

Tamo daleko, gde cveta limun žut,
tamo je srpskoj vojsci, jedini bio put.

Tamo daleko, gde cveta beli krin,
tamo su život dali, zajedno otac i sin.

Bez otadžbine, na Krfu živeh ja,
ali sam klicao uvek, živela Srbija!

Đorđe Marinković
 
Srbija - Oskar Davičo

Ja znam sva tvoja lica,
svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči,
razumem šta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.

Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje,

i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama.
među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama,
među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.

Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa,
kao suza mošta,
kao onaj poljubac,
onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.

Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,

ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme,
kad počinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?

Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita,
oteklo Pomoravlje,
bure i bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?

Kroz mukle lance dana,
koža suvonjavi.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi - kora;

to lice što nije lice, ti dani što nisu dani;
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa - udari…
A svako od tuge za dan kao vek čitav ostari.

I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama,
među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama,
među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.

Tužna pesmo, majko moja stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.

A đikaju deca u lažigaćama,
pod kosom,
u blatu, među svinjama,
među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom,
više postom,
više bajkama, uspavankama,
više gatkama,

i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada;
da gnev po cele noći do oblaka pali;
bunom iz koliba, polja, vinograda,;
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,

Oj, Srbijo među bunama,
među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.
 
Kiša u Srbiji - Dobrica Erić

U Srbiji pada kiša, danonoćno, neprestano
u Srbiji trune žito, povrće i voće rano.

Na grudima majke Zemlјe Srbija je živa rana
po njoj pada slana kiša, po njoj pada rosa slana
Što nam spira sjaj iz oka, srmu reči, boju lica,
rumen ruža, zlato klasja, plavi miris lјubičica.

U Srbiji pada kiša, nabujale sve rečice –
to su suze rušnih majki, i očeva, i dečice.

Mnoge su se ptičurine na Srbiju obrušile,
belosvetski gavranovi, lešinari, orlušine

Priželјkuju da Srbija sustane i oči sklopi
da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi

I da bace na trpezu pred svog slepog crnog kralјa
Srce zemlјe Srbijice, Srce celog Pravoslavlјa

Srce Boga i čoveka, arhangela i deteta
što svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta.

U Srbiji pada kiša, pocrnela bela rada
U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada.

Al to nije ona kiša što kaplјe s nebeskog svoda
to je kiša iz očiju, to su suze srpskog roda

Što tone u živo blato nesloge i nemaštine
jer ga hoće da rasrbe, raskuće i razbaštine.

Kad se jednom razoblači i kad opet sunce grane
najplodnija srpska polјa biće bare i solane.

Mesto raži i pšenice, mesto šlјiva i jabuka,
mesto grožđa i krompira i crnog i belog luka

Mesto meda od bagrema, od lipe i polјskog cveta
biće soli od naših suza za dušmane širom sveta:

Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu
da sanjaju slana brda i doline gde izgreva

Slano sunce što sad greje srpski narod na Balkanu
koji plače samo zato što mnogo voli da peva!
 
Ponosna pesma - Dobrica Erić

Ja pevam
grla čista
kao što drvo lista
pevam kroz lavež pasa
kao što pšenica klasa
pevam, s grumenom zemlje u šaci
kao što sin peva o Majci
i molim anđele
dečicu bestelesnu
da mi usliše i prime pesmu.

Ovo je moja jedina
i jevanđeljska Zemlja-Majka
Moja kneginja
moja gospođa varošanka
moja seljanka storučica
A oko nje se digla halabuka i hajka
ko da je vučica
ko da je hajdučica.

Nagrdiše mi zemlju
onoćiše mi dan
zatrniše mi sunce
pa se ježim i srdim
Oljagaše mi ime i prezime
kuću i ukućane
al ja se opet ponosim što sam Srbin!

Kažu da sam divljak
i da nisam u pravu
što branim svoju kuću
svoj krst i krsnu slavu
A oni meni
u mojoj rođenoj Zemlji
udaraju međe
prekrajaju tapije
i pečate crvenim voskom
prozore, vrata, kapije.

Trpaju na moje pleće
svo belosvetsko smeće
i čekaju da padnem
da kleknem
ili bar da se zgrbim
ali ja stojim ko krst
ko Hristovo raspeće
i ponosim se što sam Srbin!

Ponosim, kažem
ali u mom ponosu
nema poniženja prema drugima
gordosti ni poruge
Kad bi svi ljudi mogli
da se ponose onim što su
ne bi niko imao razlog da mrzi druge.

I samo što ponekad proškrgućem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer znam da nas čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Moja Zemlja je ista onakva
kakva je uvek bila
Duša joj ko lebac
ko kiseljak starinski
Svakog je Ona tim lebom
dočekala i počastila
i ispratila, s poslacima
onako domaćinski.

Samo se više ne slažemo
sa jednom Božijom besedom
Ko tebe kamenom, ti njega lebom
Promenili smo malo i mi
svoju čobansku ćud
pa sad ko nas lebom
mi njega lebom, medom i vinom
a ko nas kamenom
mi njega kamenčinom
I zato smo evo stali pred strašni sud.

Poabaše mi ruho
naružiše mi lice
Okovaše mi srce u lanac i katanac
Uspavaše mi pčele i ućutkaše ptice
al ja se opet ponosim
što sam Srbin Balkanac!

I samo što ponekad arlauknem gnevno
ne bi li me čula planeta usnula
jer nas opet čeka prokleto Lijevno
đe u njemu bijeli se kula!

Samozvani mirotvorci što nas zavadiše
crnim tamnjanom nam Zemlju okadiše.

Dišebrižnici
bez duše i srca
glavešine, glavonje i glavoseče bez glava
pobornici za ljudska prava i slobodu
pouzimaše nam ključeve svih brava
pa čak i nasušni hleb
vazduh i vodu.

Đavolji sinovi i pasji sinovci
korov ištrkljao iz bolesne klice
srebroljupci
pravdomrsci
krivodelci
i drugi zlikovci
okrivljuju mene za svoje krivice.

Blate me, brate Ivo, za trojicu
Muče me kao Malog Radojicu
ko Starog Vujadina sa obadva sina
Oće da me pretvore u makovo zrnce
Kradljivci istine i sunčevog sjaja
podmeću mi svoja kukavičja jaja
Tako postah neka napast nečuvena
Napastvujem dnevno tri stotine žena
pečem belu decu, pravim čak i Crnce

Sude mi za svoje grehe i zločine
i za ono što oni meni čine
Gospode, pogledaj ozgo iz plaveti
i zaštiti me od ovih aveti!

Moji mladi se čude
što se trujem i lečim
pesmom
psovkom
inatom
kao i moji stari
Šta bih ja drugo sa ovolikom tugom
Kriv sam jedino zato
što ne umem da klečim
(osim
da prostiš
pred ženom
kad radim neke stvari)
A grešan što proćerdah
uz dert
i žal
i sevdah
onako vašarski
bećarski i ratarski
svoj stid kosovski
i ponos kajmakčalanski
Ali to ne shvataju ni preci ni potomci
golobradi starci i bradati osnovci.

Moj đed je bio domaćin čovek
u osvit ovog veka
Imao je vršalicu
vodenicu
valjalicu
tri lampeka

Moj otac je džambasio besne konje i karuce
A ja imam samo dušu
samo ovo ludo srce
što mi priča u grudima
o životu o ljudima
što mi peva
što mi plače
što se smeje
što me boli
što mi bije neprebolno
kao ono teško zvono
zvono crkve kralja Petra na Oplencu u Topoli!

I neću da budem sluga
ni žbir
ni udvorica
ni paž
Zato mi staviše na glavu trnov venac srama
A moja Zemlja je tek izašla iz jama
Moja kraljica, obučena u pšenicu i raž
Moja velikomučenica Srbija
ukavežena popljuvana i sama
Ali ja znam da je sve ovo jedna velika laž
i ponosim se što sam Srbin
Srbenda sa Balkana!

 
Gračanica - Desanka Maksimović

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti,
kao Bogorodice Mileševe i Sopoćana,
da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,
da ti vrane ne hodaju po paperti.


Ili tvoja zvona da bar ne tuku
kao srca predaka, Gračanice,
da bar svetitelji s tvog ikonostasa
nemaju naših neimara ruku,
ni anđeli Simonidino lice.


Da bar nisi toliko duboko
ukopana u tu zemlju i nas same
da se nismo privikli u tebe kleti,
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla u visine uzneti.


Gračanice, da si nam bar jabuka,
da te možemo staviti u nedra
i zagrejati studenu od starosti,
da nam bar poljima oko tebe nisu
predaka davnih rasejane kosti.


Da te bar možemo podići na Taru,
u kalenićku portu te preneti,
zaboraviti likove na tvom oltaru.
Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,
kad bi se mogla na nebesa vazneti.
 
Ave Serbia - Jovan Dučić

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
i zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče;
Sve su tvoje munje, u mačeva sevu,
sve u našoj krvi tvoje reke huče,
svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
udarac tvog srca u svemiru. Večna,
tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
u bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala
– mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
kolevka i groblje, u odeći sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede, i vali
tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.
 
Moja otadžbina - Aleksa Šantić

Ne plačem samo s bolom svoga srca
Rad' zemlje ove uboge i gole;
Mene sve rane moga roda bole,
I moja duša s njim pati i grca.

Ovdje u bolu srca istrzana
Ja nosim kletve svih patnja i muka,
I krv što kapa sa dušmanskih ruka,
To je krv moja iz mojijeh rana.

U meni cvile duše miliona;
Moj svaki uzdah, svaka suza bona
Njihovim bolom vapije i ište...

I svuda gdje je srpska duša koja,
Tamo je meni otadžbina moja —
Moj dom i moje rođeno ognjište.
 
Večnoj Srbiji - Jovan Dučić

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
i kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
i da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
u postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tuđih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.
 

Back
Top