Скулптор Григориј Потоцки. Павић је руски писац, а Кустурица борац за човечанство
Ана Делицијева
26.08.2013, 20:43
Григорий Потоцкий скульптор одуванчик
Фото: РИА Новости
Данас је код нас у гостима скулптор, сликар Григориј Потоцки: џентлмен, вредни радник, човек необичне стваралачке маште. Григориј Потоцки је поставио више од 80 споменика у читавом свету, између осталог у Македонији и Србији. Његове скулптуре и слике налазе се у приватним колекцијама многих познатих људи, између осталог Емира Кустурице.
О српској теми у свом стваралаштву Григориј Потоцки је говорио нашем извештачу Ани Делцијевој, која је посетила његов атеље у центру Москве.
Хтео сам да дођем у Београд зато што је тамо живео највећи савремени писац Милорад Павић, творац нелинеарне књижевности. Човек који није мислио тако као сви ми, и осећао је арому поезије. Сваки његов редак је читава поема. Када смо се срели, дуго смо говорилио о невољама које су погодиле Србију, говорили смо о рату. Као увек, грдили смо Американце, а он ми одједном каже: Гриша, а зар бисмо се ми зауставили! Колико је боли било у том питању. И ја сам схватио – то је велики писац: не суди, и неће ти судити. Одлучио сам да Павићу поставим споменик у Москви. Телефонирао сам у библиотеку стране књижевности, где у дворишту стоје споменици разним људима. Дошао сам код амбасадора Србије у Русији Јелице Курјак и рекао: Хтео бих да поставим споменик Миораду Павићу. Он одговара: Шта вам је, то није државни писац. Када је она рекла ту фразу, мене је ухватила језа. Ја читавог живота нисам био државни сликар. Кажем: Схватите, то је светски чувени писац, он је преведен на све светске језике. А она ми каже: Ми имамо на десетине писаца које нико није преводио, и они су чак генијални. Тада сам дигао руке. Амбасадор је погледала моје тужно лице и питала: А шта вам је у ствари потребно? Треба ми ваше писмо да поклањате споменик библиотеци стране књижевности, и на основу тог писма он ће моћи да буде постављен. Ја ћу споменик да направим бесплатно, а ви ћете га поклонити. Она ме је погледала и рекла: А шта ако сте у праву. Пишите писмо, а ја ћу га потписати. Треба ми да направим постоље, да ли знате ко може да ми помогне? – кажем ја већ ослокољен. Амбасадор ми се осмехнула, и позвала неког српског предузимача. То је био директор велике грађевинске фирме. Он је одмах схватио и чему се ради. Помоћи ћу вам да направите гранитно постоље. Прошло је извесно време, направио сам бисту, излио је у бронзи, писмо од амбасаде је стигло, и све остале формалности су биле испоштоване, ми см оконачно решили да поставимо споменик. Написали смо Милораду Павићу, он је обећао да ће доћи, али на аеродрому му је позлило и схватио је да нема снаге да дође до те тешке, ужурбане Москве. Писац је послао писмо захвалности, између осталог писао је: Знам да у извесном тренутку наступа старост, али у извесном тренутку преко ње прекорачиш и наступа опет младост. И ја ћу сакупити снаге, наступиће моја младост и ја ћу доћи. Али, нажалост, није било тако. Пола године касније он је преминуо. И прекинута је велика нит, јер он је преводио нашег Пушкина. То је био велики српски, словенски писац, у извесном смислу и руски. Направио сам две Павићеве бисте – једну за Москву, другу за Србију. И дај боже да биста коју сам направио буде постављена испред зграде где је живео. И Милорад Павић ће се лукаво смешкати стојећи на постољу испред своје куће, доносиће му цвеће. Зато што је он био писац Божје милости, у најтеже време које је икада пролазила Србија.
Григориј Потоцки је запечатио и човека који се у извесном смислу сматра настављачем дела Милорада Павића.
Милорад Павић и Горан Петровић су раније живели један преко пута другог, сада Горан носи то знамење сам. Петровић је врло отворен човек. Дошао ми је ноћу, у 12 сати. Врло лепо смо разговарали. За то време стигао сам да направим његов портрет и он је одлетео у Сибир. Надам се да ће наше пријатељство бити настављено, обавезно ћу наставити са Србијом даљи рад. Недавно је на дужност ступио нови амбасадор Србије – образован, у трагању. Било му је занимљиво и свратио ми је у госте. Дуго смо говорили о Србији, и он је обећао да ће помоћи.
Раније сам волео да читам књиге, а сада волим људе, признаје Григориј Потоцки.
Највеће је уживање када срећеш велике. Један од њих је Емир Кустурица. Веома сам желео са њим да се сретнем. Руска глумица Наталија Андрејченко се састала са њим на филмском фестивалу и договорила се да ће он да дође код мене у госте. Врло добар песник Михаил Бузник га је познавао лично, телефонирао је Кустурици, њему је он такође обећао да ће да дође. И свештеник Даниил, са којим је Кустурица био близак, замолио је да и он код мене дође. Али Кустурице нема и нема. Ја сам такође са њим разговарао и договорили смо се да се сретнемо. Али Кустурица није дошао. Тада сам отишао код њега у хотел Национал, попео се на спрат, куцам на врата. То је било у 11 сати ујутру, нико не отвара. Зовем телефоном, нико не одговара на позиве. Сваких 15 минута сам куцао на врата из све снаге у престижном хотелу са пет звездица и звао телефоном. И тако два сата. После чега су се врата отворила, а на прагу се појављује Кустурица. Гледам то лице после бурно проведене ноћи и кажем: На твом лицу све сами пороци. Ти су преварио велику глумицу – жену, преварио песника, свештеника. Како можеш да будеш такав? Идемо кдо мене, хоћу да направим твој портрет. Он ме гледа... Ја кажем: Душа ти је, истина, дечија. Он гледа са кривицом и каже: Имам авион за сат времена. Ја: Мени је пола сата доста. Нешто му је у души кврцнуло, он се спремио и кренули смо. Долазимо код мене у атеље. Он ми позира. Он је врло пажљив човек: гледа, слуша музику атељеа. Слуша како га вајају, хоће да види себе са стране. Пошто је портрет био направљен, отишао је. Затим сам се још једном видео са њим, али он се променио: изгледа да је оставио пиће и пушење.
Емир Куструца је знаменит човек, борац за човечанство, за човека, за човечност, за културу. Увек се радујем што постоји тако жив човек који није равнодушан. За мене као уметника је увек радост да видим овај драги камен. Излио сам све варијанте бисте, и једну сам одвезао у Републику Српску, обећали су да ће поставити његову бисту, али прошло је доста времена и за сада то није урађено, испоставило се све врло компликовано. Имам на срећу другу варијанту и доћи ће време, ми ћемо поставити споменик Кустурици.
Велики људи су оно што нестаје. За човека, уметника и скулптора Григорија Потоцког стварање Музеја Интелгиенције је као стварање Црвене књиге. Нажалост, наступа нова епоха, по речима скулптора, која брише личности. Стваралац и читач људских душа, потмак славног племићног рода који гордо носи знамење интелгиенције, Григори Потоцки, жури да овековечи Велике у бронзи. Једном ћемо видети овај Музеј Интелгиенције, а у њему минуло време.
