Dragaš: Srbija nema državnika ni diplomatiju. Šest sati Putinove posete je pokazalo sav primitivizam srpskih političara!
OBJAVLJENO: 21. OKTOBAR 2014. U 15:49
Poznato je da srpski političari ne znaju da se ponašaju.
Nažalost.
Parada je pokazala primitivizam srpskih političara.
Problem je imao Milošević. On je sve strane političare držao za kretene. Neki su manji, a neki veći kreteni. To mi je je u oktobru 1993. godine rekao Dejvid Boajer, američki čovek za Balkan, na jednoj privatnoj večeri u Ženevi, koji je odlično znao Miloševića.
Ta prepotentnost i nadobudnost Miloševića nas je skupo koštala.
Izgubili smo vekovne teritorije i Srbi su morali da krenu u izbeglištvo.
Đinđić je bio poznat po diplomatskim gafovima.
Putin mu to nikada nije mogao da oprosti.
Koštunica je jedini imao diplomatsko držanje.
Njegov problem je bio što je bio anahron za modernu politiku.
Izgledao je kao da je ispao iz staljinističke fioke.
Boris Tadić je bio legenda malograđanštine i foliranja u diplomatiji. On je sve svetske državnike doživljavao kao svoje pajtose iz kafića na Dorćolu. Takva mu je bila i politika. Zato je propao i omogućio da na vlast dođe naprednjačka pošast.
Boris Tadić je bio poznat po tome da drži ruke u džepovima, dok razgovara sa svetskim političarima. Glumio je mangaša i frajera, dok je u suštini bio mekušac i kukavica.
Potpredsednik SAD Dik Čejni, politički ubica i berzanski mešetar, prezirao je Tadića i jednom ga je nagrdio pred svima.
Politika je opasan posao. Diplomatija je zanat. Diplomata je vojnik armije, koji sam ratuje u neprijateljskoj pozadini. Njegov zadatak je da pomogne svojoj armiji da pobedi. Diplomata je ostavljen da se sam snalazi u toj borbi. On mora da bude vispren i ingeniozan.
Diplomatija mora da se uči.
Moraš da završiš školu za diplomate. Moraš da prođeš treninge. Moraš da budeš pripravnik u službi i da učiš protokol. Moraš da budeš nevidljiv svima koji gledaju u tebe.
Diplomata reprezentuje državu.
Diplomata ne sme da bude ličan. On je državni činovnik. Mora da se ponaša u skladu sa diplomatskim protokolom službe.
Sve do petooktobarske kontrarevolucije imali smo, kakve takve, diplomate, činovnike koji su nešto znali i nešto naučili iz diplomatije. Nakon prevrata, diplomate su postali estradni opozicioni političari, koji su partizanski, na juriš, osvojili naše ambasade po svetu.
Tako se desilo da su dvojica baraba postale diplomate.
Zjalavi Milan St. Protić i pijani Svetislav Basara.
Gluposti koje su ta dvojica pravila u diplomatiji su legendarne.
To nikada nisu smeli da rade partizanski komesari u diplomatiji.
Ti komesari su bili bar kulturni.
Ova dvojica i slični njima su bili kabadahijski bahati.
Organizovanim rušenjem nesretnog manekena Tadića, koji nije smeo da završi izdaju Kosmeta, dovedena je trojka lumperproletera u uspinjanju, željnih vlasti, koji su, ucenji, pristali da rade za svoje nove gazde. Nekada šovinisti i ratni huškači, vojvode od zarđale kašike na kazanu i Slobini pioniri beščašća, preko noći su postali briselski miljenici i eurofanatici.
Diplomatsko ponašanje Nevernog Tome, Ace Dramosera i Malog Slobe je skandalozno.
Idemo redom.
Neverni Toma ima facu kao Žalosna Sova.
Na paradi je izgledao kao da je na pogrebu. Smrknut, mračnog pogleda, stisnutih usana i jadnog izgleda. Nema ni života niti energije u njemu. Izgleda kao jedan od Topalovića iz pogrebne firme Maratonaca koji trče počasni krug. Krug se nastavlja. Novi Topalovići trče.
Putin i Nikolić su vršnjaci.
Ko bi to rekao?
Deluju kao da su vekovi između njih.
Putinova energija izbija iz njegovog pogleda, držanja tela i kretanja.
Putin je državnik.
Neverni Toma je snaša iz Bajčetine koja stalno zanoveta i zakukava.
U njegovom kiselom osmehu je sve izveštačeno. Naduto. Izvučeno iz dubokog bunara ličnih problema.
Predsednik Srbije mora svojim izgledom da pleni.
On građanima mora da ulije nadu da ima rešenja i da zna put izbavljenja iz ove nacionalne tragedije.
Neverni Toma je potpuni promašaj.
On je dokaz da je srpska politika propala i da neko treba da upokoji odbeglog vampira.
Neverni Toma je iskusan i prepreden. On ne vozi suludo kao Aca Dramoser i povukao se pred tom vožnjom neiživljenog političara. Sudar sa stvarnošću je izvestan. Neverni Toma čeka da se njegov neposlušni i bahati politički Sin slupa i da on preuzme stranku.
Supruga predsednika je Nušićeva gospođa ministarka. Sterijina pokondirena tikva. Pompadurka. Ona je dokaz kiča u politici.
Mali Sloba je prevrtljivi pokvarenjak, koji sprema svilen gajtan Aci Dramoseru. Pošto je izdao svoga političkog Oca, prešao je zabranjeni Rubikon, tako da danas može da služi svim ideologijama. Oceubica je spreman na sve. Zato pije. Teret zločina ga opterećuje. Njegova politika je politika pijanca. Očajnika, koji se svima nudi.
Mali Sloba računa na svoj kafanski šarm. Misli da će tako privući verne birače, koji neće da pitaju za njegove mafijaške finansijske transakcije. Čitavu stranku je ustrojio kao gangstersku organizaciju za otimanje novca.
Njegovo pijano pevanje, ispala košulja, stomak koji kipi preko kaiša i zadruglo lice je politički marketing za održavanje socijalne ideje jednakosti sa narodom. Pokvarenjak igra na tu socijalnu osteljivost prosečnog srpskog penzionera i nada se da će dobiti priliku da Aci Dramoseru zavrne šiju.
Diplomatija Malog Slobe je vrlo jednostavna – spreman sam na sve! Ja sam uvek tu za vas! On zna da ništa ne zavisi od njega. Tako se i ponaša. Grli se sa Putinom, mada je ovome neprijatno u tom zagrljaju. Ljubi se i sa baronicom Eštenovom, pokazujući svoju pseću pokornost.
Mali Sloba čeka rešenje Velikih sila. On je naučio da sluša. Socijalne parole pred izbore su dobra stvar za učestvovanje u vlasti. Grljenje sa kriminalcima je zaboravljeno, kao što će biti zaboravljeno i grljenje sa Eštonovom.
Kada peva Miljacku, on to ne radi zbog marketinga. Njemu se ta pesma zaista sviđa i on smatra da je sasvim normalno da srpski premijer javno peva tu pesmu. On to doživljava lično. To što premijer Federacije ili premijer Hrvatske nikada neće zapevati pred kamerama neku srpsku pesmu, makar im se ta pesma i sviđala, on ne može da razume, jer iz njegove provincijalne kafanske persektive ti nije ni bitno.
Upravo u tome je razlika između srpskih političara i svetskih diplomata. Srpski političari se ponašaju opušteno, privatno, lično i druželjubivo u svetskoj politici, ne shvatajući da je svetska politika nastavak rata samo mirnim putem.
Kada tržišni talibani neoliberalizma, nakon petooktobarske kontrarevolucije, uzmu u ruke gitare i počnu za zvaničnom večerom da pevaju i sviraju jugoslovenske rok hitove, pred zapanjenim činovnicima MMF i Svetske banke, onda se oni ponašaju potpuno isto kao pijani Mali Sloba. Razlika je samo u repertoaru.
Kada predstavnici nove vlasti u sastavu Vladan Batić, Milan St. Protić i Nenad Čanak posprdno prozivaju magistra Velimira Velju Ilića da je hteo da nagna BABU, državnog sekretara spoljnih poslova SAD – Medlin Olbrajt, radi nekih viših državnih interesa, onda se oni ponašaju isto tako bahato, primitivno i budalasto kao Sloba Milošević, koji je ljude delio na veće i manje kretene. Sloba je znao diplomatski protokol. Nikada o tome nije javno govorio.
Zbog takve diplomatske bahatosti i prostakluka smo doživeli propast.
