Na današnji dan, pre 25 godina, pobeđen je režim Miloševića: Kako do rušenja Vučića?
S. Čongradin danas 07:07
Na današnji dan, pre tačno 25 godina, na izborima 24. septembra 2000. godine, opozicija je pobedila režim Slobodana Miloševića. Posle deset godina krvavih ratova, siromaštva, ubistava sopstvenih građana, teške korucije, opozicija, ujedinjena pod imenom DOS (Demokratska opozicija Srbije) pobedila je Slobodana Miloševića na takozvanim neregularnim izborima.
Demokratska opozicija Srbije sastavljena od čak 18 stranaka je nastupila sa kandidatom
Vojislavom Koštunicom, liderom Demokratske stranke Srbije, koji se suočio sa Slobodan Miloševićem (Savez komunista – SPS i JUL).
Koštunica je pobedio Miloševića sa čak 13 odsto razlike. Osvojio oko 50,24 odsto glasova, dok je Milošević dobio 37 odsto.
Slobodan Milošević je negirao rezultate Republičke izborne komisije, tvrdeći da je on taj osvojio natplovičnu većinu, tražeći drugi krug izbora, što je izazvalo masovan gnev građana.
Posle 24. septembra i nepriznavanja rezultata, usledio je generalni štrajk i otpor građana, koji je predvodila opozicija, što je rezultiralo
revolucijom 5. oktobra, kada je Milošević priznao poraz i sklonio se sa vlasti, pod pritiskom više stotina hiljada građana na ulicama Beograda.
Poslušnost mu je otkazala i vojska i policija kojima je pokušao da uguši revolucionarni revolt.
Činjenica je da opozicija, čiji je neformalni lider bio ubijeni budući premijer
Zoran Đinđić, ne bi uspela da izvede revoluciju bez studentskog pokreta Otpor, koji, iako nije učestvovao na izborima, naveliko je pomagao opoziciji utičući na mlade da izađu na izbore i da potom brane izbornu volju građana.
Danas, kada je pred Srbijom nova revolucija, na čelu su studenti koji neće da imaju ništa sa opozicijom.
S obzirom na sličnosti ondašnjeg režima sa aktuelnim Aleksandra Vučića, koji je i devedesetih bio na strani ratno-zločinačkog dvojca Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, studenti sada vode tu borbu, dok je opozicija u senci.
„Kad ti Rus kaže – priznaj poraz…“
Vesna Pešić, jedna od ključnih pokretačica revolucije 5. oktobra, nekadašnja članica DOS i liderka Građanskog saveza Srbije, kaže za Danas da su neuporedive okolnosti 2000. godine i danas.
– Te dve situacije su neuporedive. Zoran Đinđić mi je rekao dok ne napravimo jak instrument nećemo skinuti Slobodana Miloševića. I on je napravio odlično organizovanu Demokratsku stranku. Onda je uticao na sve druge stranke, njih 18 ujedinio u DOS sa zajedničkim programom pod nazivom Dogovor sa narodom. Milošević je tada bio predsednik male Jugoslavije – SRJ. Milošević je tada napravio državni udar i promenio Ustav da se taj predsednik bira direktnim glasanjem svih građana Srbije. Učinio je to zato što je već bio optužen za ratne zločine, kako bi oni spolja morali samo sa njim da pregovaraju jer je izabranim direktnim glasanjem – priča nam Vesna Pešić.
Onda smo mi, priča dalje, na osnovu istraživanja videli da Vojislav Koštunica ima vrlo mali broj negativnih glasova građana, te da je on najbolji kaniditat opozicije.
– 24. septembra su bili izbori i Koštunica je pobedio. Na demonstracije 5. okobra je došlo pola Srbije. Petog oktobra su mnogo pomogli i rudari iz Kolubare koji su bili u štrajku tamo je govorio i naš kandidat za predsenika – Koštunica. Taj 5. oktobar je bio odbrana rezulata. Zanimljivo je da tog 5. oktobra uopšte nije bili policije, šetalo se kao u pravoj anarhiji nigde ih nije bilo… – prepričava nam Vesna Pešić.
To je bilo iz dva razloga, pojašnjava.
– Prvi je bio jer je ta pobeda bila pod zaštitom
Crvenih beretki koje su rekle Đinđiću da neće pucati ako tog 5. oktobra imaju 100 hiljada ljudi. On je prošao u hameru i nisu pucali. Policija koju je vodio Vlastimir Rođa Đorđević kasnije rekao da neće da se mrdne zato što je Milošević na Kosovu ratovao policijom. Nebojša Pavković, šef vojske stajao je u Jajincima, očekivalo se da se on pokrene protiv organizovane pobune naroda i kritične noći, 5. oktobra ni on se nije pokrenuo. Ubrzo je napravljena inauguracija Koštunice za predsednika. Milošević je izašao na RTS i rekao Koštunica je pobedio – podseća Vesna Pešić.
Ali, dodaje, pre toga je došao Igor Ivanov, ministar spoljnih Rusije, koji rekao Miloševiću da ide na TV i da prizna pobedu Koštunice.
– Kad ti Rus to kaže, nema više izlaza. SAD su podržale DOS, tako da je smena vlasti na vrhu bila podržana vrlo otvoreno sa dve velike sile, bez toga i bez unutrašnjih organizacije, vojske i policije koje su otkazale i nisu branile Miloševića tesko da bi 5. oktobar uspeo i pored odlične organizacije svih partija u DOS pod rukovodstvom fantastičnog Đinđića – priča nam Vesna Pešić.
„Dan mrmota“
Siniša Nikolić, šef kabineta Zorana Đinđića, kaže za Danas da mu se čini godinama unazad kao da je Bill Murray u filmu Dan mrmota, koji svakoga dana proživljava isti splet događaja.
Tako, evo, već 25 godina, kaže.
– Daleke dvehiljadite godine, kada većina ove dece što danas protestuju nije bila rođena, postojao je jedan režim i jedan diktator koji je većini njihovih roditelja napravio pakao od života. U toku vladavine Slobodana Miloševića stotine hiljada ljudi je ostalo bez svojih domova, lekari, profesori i sudije su radili mesečno za danasnjih 30 evra, pretakali su benzin iz flaša u svoja kola, na crno kupovali kafu i zejtin. Bilo je normalno i veoma poželjno da ljudi nose oružje sa sobom, jer su obračuni kriminalaca i razbojništva bili svakodnevna pojava. Da putuju su mogli samo retki, koji bi uspeli da obezbede pozivna pisma svojih rođaka u dijaspori, jer su Srbima bile potrebne vize, čak i za one zemlje sa kojima smo nekad delili istu državu – priča Siniša Nikolić.
Finale svoje vladavine taj režim je doživeo navlačeći nam avione NATO nad glavama, ističe naš sagovornik.
– Kako je to uspeo i zar nije bilo zdrave pameti da se tome suprostavimo? Režim je igrao na kartu patriotizma, srpskog inatata u odbrani nacionalnih interesa i države. Prisvojivši sve uticajne medije, a pre svega državnu televiziju, plasirao je priču o tome da nam otimaju identitet, veru, svetinje i čast. Formirao je svoje privatne fakultete i delio diplome svojim pristalicama. Gušio je i po potrebi gasio nezavisne medije – ističe sagovornik Danasa.
Prema njegovim rečima, opozicione partije je u ono vreme nemaštine bilo lako pridobiti sa nešto lokalne vlasti i upravnih odbora.
– Kada bi bas zagustilo, dali bi Srpskoj radikalnoj stranci i Srpskom pokretu obnove ministarska i gradonačelnicka mesta. Tako je današnji predsednik Srbije, tada postavljen za ministra informisanja. U njegovom kratkom mandatu, donet je novi, moglo bi se reci inkvizitorski Zakon o javnom informisanju, koji je drakonskim kaznama onemogućio rad mnogim nezavisnim novinama. U njegovom mandatu ubijen je mučki novinar Slavko Ćuruvija. Mladi, ostrašćeni ministar doživeo je da u bombardovanju zgrade RTS pogine 16 zaposlenih. Taj zlokobni broj žrtava ga prati i danas, 25 godina kasnije – podseća Siniša Nikolić.
On je tada, kao inteligentan i dobar đak, objašnjava dalje, učio od Miloševića i Šešelja, kako se dolazi i ostaje na vlasti.
– Znao je kako da traje. Nažalost, ne i šta ostavlja iza sebe. Ono što vidimo danas, samo je unapređena verzija režima iz kraja devedesetih. I tada, kao i sada su korišćeni odredi batinaša, kriminalaca i navijačkih grupa da glume ozlojađeni narod. Nakon ubustva Slavka Ćuruvije, Zoran Đinđić se sklonio u Crnu Goru jer je imao pouzdane informacije da je on sledeći na redu. Režim je odmah to iskoristio tako što je organizovao grupu kriminalaca da dođu ispred centrale Demokratske stranke u Krunskoj ulici i kamenuju zgradu uzvikujući izdajice, NATO plaćenici, da bi RTS to preneo kao spontano okupljanje građana – priča naš sagovornik.
Navodi potom da je za vreme izborne kampanje u septembru 2000. godine, savezni sekretar za informisanje Goran Matić, visoki funkcioner JUL, objavio je da postoje obaveštajni podaci da se sprema operacija Kraljev čaj u kojoj ce 1.500 policajaca iz Bosne doći u izbornoj noći i hapsiti državne funkcionere, a velika grupa Albanaca predvođena opozicijom, preobučena u uniforme srpske vojske, doći do Niša, kako bi pokazali da je velika većina vojnika na strani antimiloševićevih snaga.
– Je li vam poznato ovo ludilo? Ne, nije od juče, nego od pre četvrt veka. Što bi rekli, sve je isto, samo njega nema. Nije isto, ali je veoma slično, a u nekim sengmetima jos gore. Onda nismo mogli da putujemo, danas to možemo. Onda nismo imali šoping centre, danas ih imamo previše. Onda nije bilo kredita, danas imamo mnogo stranih banaka koje ih nude. Onda je svet prepoznao pogubnost diktature, danas joj gleda kroz prste. To bi bili benefiti današnjice. Danas naše nacionalno biće prožima rijaliti kultura. Danas, osim putem društvenih mreža, do većine ljudi ne dopire istina o svetu u kome žive. Danas je lakše dobiti diplomu privatnog fakulteta, nego upisati dete u državni vrtić – kaže Nikolić.
Danas policija štiti i čuva kriminalce od građana, dodaje on.
„Danas ljudi ginu čekajuci voz, zbog nečije provizije. Danas režim nema hrabrosti da raspiše izbore. Danas je hrabrije biti novinar Danasa nego pre 25 godina. Šta reći na kraju, izdržite, sve prolazi, pa i Dan mromota,“ ističe Nikolić.
„Dijagnoza Miloševića i Vučića je ista, s tim što je Vučić veća kukavica“
– Nema bitne razlike između Miloševićevog i Vučićevog režima. Obojica su kriminalni, korumpirani i spremni da ubiju. Međutim, Vučićev je još primitivniji. Jer kad uz dijagnozu koju imaju obojica ide kukavičluk, koji karakteriše Vučića, ne znate šta vas čeka. Milošević je zaratio sa celim svetom – kaže za Danas Zoran Živković, naslednik Zorana Đinđića na premijerskom mestu nakon ubistva i opozicionar tokom devedesetih godina.
Kada je reč o sličnostima i razlikama studentskog otpora 2000. i danas, dodaje, Otpor je tada imao ideju da se stvari menjaju u smislu toga da Srbija ne treba da bude samo lepa zemlja već da treba da bude i ozbiljna država.
– Opozicija je tada pomogla da se formira Otpor, ali ne sa idejom da se utiče na njihove odluke i da upravlja njima. Danas je studentska organizacija dovoljna sama po sebi. Dokazali su sve sami – kaže Zoran Živković.
Opozicija je pre
5. oktobra, uz par ružnih izuzetaka, poput Srpskog pokreta obnove, bila posvećena rušenju režima Slobodana Miloševića, dodaje.
– Danas, međutim, tek pet odsto opozicije, rade posao kako valja. Ostatak je ili u dogovoru sa Vučićem ili je nesposoban. To je bitna razlika u odnosu na opoziciju devedesetih – kaže Zoran Živković.
On ističe da danas ne bi trebalo da se bude opozicioni genije da bi se znalo šta da se radi, kada je reč o rušenju Vučićevog režima.
– Nijedan režim nije takav da ne možete da ga pobedite bez obzira na loše izborne uslove. Opozicija bi trebalo da da studentskoj listi tehničku podršku, da se ne kandiduje na izborima. Pa kad se pobedi Vučićeva vlast, da se sprovede lustracija, provera imovine, da se svi oni koji su se ogrešili o funkcije su obavljali udalje iz javnog prostora. Da se za godinu dana raspišu normalni izbori, sa slobodnim medijima i da na njima učestvuju opozicioni kandidati. Da se napravi takva atmosfera i situacija da se više nikada na vlast ne vrate oni koji su trebali da budu lustrirani odavno zbog nedela tokom devedesetih, a nisu jer su demokratske vlasti nakon ubistva Zorana Đinđića propustili priliku da ih lustriraju – zaključuje Zoran Živković.
