Одатле је цар кренуо и опсео једно место које зову Ново Брдо(то јест) Сребрна и Златна Планина и заузео га је, али помоћу договора по којем им је обећао да ће их оставити на њиховим имањима и да им младе жене и младеж
(неће)пљачкати. А кад се место покорило, цар је наредио да се затворе капије и да се оставе отворена само једна врата. Када су Турци дошли у место, наредили су свим домаћинима да сваки са својом служинчади, с мушком и женском чељади изиђе кроз врата из места на ров, остављајући све своје благо у кућама.
И то су ишли један за другим. А цар, стојећи пред вратима, бирао је младиће на једну страну, а женску чељад на другу страну, а мушкарце исто тако на ров на другу страну, (а жене на другу страну), па који су међу њима били најистакнутији, наредио је да се ти сви посеку. А остатак је наредио да се пусти у град и никоме није било забрањено да буде на своме имању. Младића
(које је изабрао) било је по броју триста двадесет, а женске чељади (лепше) седам стотина и четири; женске главе је све раздао међу поганике а младиће је узео себи за јаничаре а послао их је у Анатолију, преко мора, тамо где их чувају. И ја сам исто тако био тамо у томе месту(Новом Брду, ја, који сам ово писао), био сам узет са двојицом браће моје(и терали су нас већ Турци којима смо били поверени), (а кад су нас водили, пазили смо на то) и где год смо зашли у велике шуме или у планине, ту смо увек мислили да побијемо Турке, а сами да побегнемо, али ипак, зато што смо били млади, то нисмо учинили само што сам ја са деветнаест другова побегао ноћу из једнога села званог Самоково и гонили су нас по читавој оној покрајини, а кад су нас похватали, повезали су нас и мучили, вукући нас за коњима и чудо је да су у нама душе оставши, а после тога(кад су нас већ. довели) зајемчили су за нас други, а к томе(за мене) два моја брата, да више то нећемо чинити и тако су нас мирно водили чак преко мора.
И одузео је(турски цар) деспоту читаву рашку земљу све до Мораве, оставивши му(само) оно што је од Мораве до Смедерева; и стигавши у Једрене узео је себи међу коморнике осам дечака од оних који су(били) доведени(из рашке земље), а ови су се договорили тако да убију цара кад буду на ноћној стражи, говорећи међу собом: "Ако овога турског пса убијемо, онда ће читаво хришћанство бити ослобођено, а ако нас похватају, онда ћемо бити мученици пред господом богом", А кад је већ дошла њихова ноћна стража, сви су били припремљени, и сваки је имао нож при себи. А кад је требало да цар иде у спаваћу собу, тада је један од њих по имену Димитрије Томашић. изишао од њих као подли издајник и рекао је цару шта је требало да се деси. Цар је наредио да их одмах похватају и да их доведу пред њега и видећи код свакога нож питао их је: "Ко вас је на то навео да сте се смели на то одважити, а мени о глави да радите?" Одговорили су му: "Ни због чега другог, већ због велике жалости наше за нашим оцевима и пријатељима нашим милим". Онда је наредио цар да се донесу кокошија јаја и да се у вреломе пепелу угреју да се што могу јаче препеку и распале, па узевши (их) из пепела, наредио је да се свакоме од њих по једно јаје привеже испод колена да би им се жиле упалиле и згрчиле, а онда је дао да се на колима возе у Персију, не дајући им да скину јаја све док се сама нису охладила; а после годину дана је опет наредио(да их довезу к њему, а видећи да од њих нема ништа, наредио је) да их побију. А неки од нас, узевши преко ноћи њихова тела, сахранили смо их крај пусте цркве коју називају Не види сунца.
А цар је онога(дечака) који га је обавестио учинио великим господином на своме двору, али га је потом(таква) тешка болест спопала, коју називају сушица, да се био сасушио све до смрти. А поганско име његово било је Бајдар. А то је господ бог био допустио због његове неплеменитости и неверства, и од тога времена Мухамед није хтео да има у својој спаваћој соби ниједнога рашког дечака. Од оних других дечака дао је да се(некима) мушки знаци посеку, од којих је један умро. Турци овакве називају хадумлкар као кад би рекао ушкопљеници и ови цареве жене чувају(и код њих су као коморници за послуживање).
Константин Михаиловић
"Јаничарове успомене или турска хроника"