Jezivo ,ali nisam mislio na to ,nego na Srbe koji su za pare ratovali za Turke ,recimo u hercegovini su isli na Crnogorce ako se nevaram ??Mahom su u Vojvodini dobijali cinove Srbi koji su vec imali iskustva u borbama ,kao Turski najamnici ,ali je specificno da su i kao takvi dolazili gotovo stalno u sukob sa turcima ,i malo malo pa neko ubije nekog bega ,pa pretekne u AU.
Ево неки општи преглед врста војних служби османске восјке у којима су служили Срби:
Хришћани спахије: До 16. века их је било готово исто као и муслиманских спахија, али углавном имају мање тимаре. Временом им се број смањује и долази до њихове исламизације – да не би изгубили тимар. Тимарници су могли постати истакнуте личности/властела по освајању, као и пребегле војсковође (нпр. они из војске Јована Ненада који су прешли Турцима). Кнезови су такође могли имати тимаре.
Војнуци: Такође регрутовани из домаћег хришћанског становништва (и сам термин је словенског порекла). Постоје две врсте - они у Бугарској, који нас не занимају, и „наши“. Имали су своје баштине, које су биле недељиве (да се не би смањивале) и нису имали дажбине,а вршили су војну службу. Најмање војнучке јединице су се називале копља (војнук и два јамака –помоћника), а заповедници лагатори и черибаше(од хришћана), сераскери, вонјучки бегови и санџак-бегови(од муслимана). Од 1530. г. њихов положај постаје знатно неповољнији, јер су подведени под харач. Постепено су превођени у статус раје, а када је 1530. г. укинут војнучки статус у Смедеревском, Крушевачком и Зворничком санџаку, повећава се број дервенџија.
Мартолоси: Служба преузета од Византије. Тврђавски војници, за своју службу примају плату, до ~5 аспри годишње, а огранизовани су у буљуке – 10 људи, са буљубашом као вођом.
Карамартолоси: Нешто као полиција – хватају разбојнике по планинама, чувају руднике, помажу при сакупљању пореза.
Дервенџије: Назив потиче од персијске речи дервенџ, што значи кланац, клисура, теснац. Имају обавезе као раја, али спахији дажбине плаћају паушално (дажбина им је унапред одређена на неки износ, а не сразмерна приходима као нпр. 1/10) и ослобођени су неких ванредних обавеза према држави (нпр. данка у крви). Обезбеђују путеве и на њима су углавном и настањени – што није најзгоднији положај јер увек може да наиђе војска а њу није алко угостити. Такође, ако хајдуци опљачкају трговце који туда пролазе, дервенџије морају трговцима да надокнаде штету. Дервенџијски статус су могла да добију и села која нису била на путевима (нпр. око Ваљева – насељавали се на брдима да би избегли обавезу да госте војску), а држава им је тај статус остављала због одржавања насељености и због одбране од хајдука. Број дервенџијских села се временом повећава. Под дервенџије су спадали и ћупринџије, који су се старали о скелама и мостовима, као и улакџије, који су се старали о коњима.
Власи (друштвена категорија): не плаћају рајинске намете али имају војну обавезу, која се обавља по следећем принципу: у миру свака пета влашка кућа даје по једног војника. У рату, то је 1 војник по кући, а када је држава под нападом, онда су сви способни мушкарци дужни служити војску.
Били су насељени претежно у пограничним крајевима, а бавили су се и земљорадњом и трговином, поред сточарства. Већа група влашких породица звала се катун, и представљала је фискалну јединицу. Поред војних, имали су и следеће обавезе:
- плаћање филурије (од „флорин“, што је млетачки дукат или цекин), из сваке влашке куће (чини ми се, 55 аспри, мада нисам сигуран).
- глобе, тј. казне, плаћане санџак-бегу за мање прекршаје, са тим што је 1/10 ишла кнезу. Даване су унапред ,тј. за (не)дела која још нико није починио.
