Srbi katolici | Srbi muslimani | Srbi ateisti

Poruka
24.255
Autorska tema. Zamišljam ovu temu kao jedan mali kolaž.

Fotografije
Srba Katolika, Srba muslimana i Srba ateista.

Dakle kačimo postove u sledećoj formi:

Forma 1:
Fotografija + ime i prezime + godina rođenja + kratak životopis (najviše 3, 4 reda, molim vas, za više ostavljajte linkove :hvala:)

Forma 2:
Fotografije skupova u narodnoj nošnji, slike naroda koji dočekuju srpsku vojsku nakon PSR itd.

Forma 3:
Naslovne strane i korice knjige sa korisnim linkom i kratkim opisom sadržaja knjige.

Počeću prvi.

Lujo_Bakoti%C4%87_photo.jpg

Лујо Бакотић (katolik)

Лујо Бакотић (Сењ, 21. новембар 1867. — Београд, 31. март 1941.) био је српски правник, публициста, лексикограф, дипломата.[1]

Valtazar_Bogi%C5%A1i%C4%87_by_Vlaho_Bukovac_1892.jpg

Валтазар Богишић (katolik)
Валтазар Богишић (Балтазар, Балдо; Цавтат, 20. децембар 1834.[1]Ријека, 24. април 1908.) је био српски[2] историчар права, министар правде Црне Горе, професор, правник. Био је активни радник Уједињене омладине српске и члан Србокатоличког покрета у Дубровнику.[3] Валтазар Богишић створио је изреку „Што се грбо роди, време не исправи“. Стекао је широко образовање, био је полиглота и члан многих научних друштава и академија. Био је изабран да састави Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору, на којем је радио шеснаест година са прекидима.[4]

Oskar_Davico.jpg

Оскар Давичо (Ateista)
Оскар Давичо (Шабац, 18. јануар 1909Београд, 30. септембар 1989), српски и југословенски књижевник, био је најмлађи песник у кругу надреалиста. Према речима историчара књижевности Јована Деретића, Давичо је својим талентом, стваралаштвом и ширином утицаја надмашио све остале књижевнике надреалисте[1].

Svetozar_Markovic.jpg

Светозар Марковић (Ateista)
Светозар Марковић (Зајечар, 21. септембар 1846Трст, 10. март 1875) био је српски публициста, социјалиста, књижевни критичар, филозоф и политички активиста из друге половине XIX века.[1]

Osman_Djikic.jpeg

Осман Ђикић (musliman)

Осман Ђикић (Мостар, 7. јануар 1879 — Мостар, 30. март 1912), био је српски[1] пјесник и национални радник, аутор драма, публициста и политичар из Босне и Херцеговине.[2][3][2]
 
slider_branko_copic.jpg

Бранко Ћопић (ateista)
Бранко Ћопић (Хашани, Босанска крајина, 1. јануар 1915Београд, 26. март 1984) је био српски и југословенски књижевник. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бањој Луци, Делницама и Сарајеву, те је завршио у Карловцу. На Филозофском факултету у Београду дипломирао је 1940. године на групи за педагогију.[1] Прву причу објавио је 1928. године, а прву приповетку 1936. Његова дела су, између осталих, превођена на енглески, немачки, француски и руски језик. Био је члан Српске академије наука и уметности Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине. Извршио је самоубиство скоком са моста Братство и јединство у Београду 26. марта 1984. у својој 69. години живота.[2]

У Ћопићевим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Народноослободилачког рата.
 
446px-De_Gondola.jpg


Иван Гундулић (katolik)
Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 15898. децембар 1638) био je један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп[7], као и по пасторалном делу Дубравка.

Ivo_%C4%86ipiko_photo.jpg

Иво Ћипико (katolik)
Иво Ћипико (13. јануар 186923. септембар 1923) је истакнути српски приповедач из Далмације.

Иако није писао под непосредним утицајем свог земљака Симе Матавуља, он му је по низу својих књижевних обележја и тежњи врло близак. Нарочито их везује наклоност према простом свету и величање природне снаге коју откривају у малом човеку. Ћипико, попут Матавуља, описује далматински живот или, тачније, два далматинска подручја која се географски и културно веома разликују — Приморје и Загоре.[1] Ћипико је много више од Матавуља остао веран завичајном регионализму.

MedoPuci%C4%87.jpg

Медо Пуцић (katolik)
Медо Пуцић (Дубровник, 12. март 1821Дубровник, 30. јун 1882) био је српски књижевник, научник и политичар из Дубровника.[1] Припадао је племићком роду Пуцић и био је један од најпознатијих дубровачких Срба католика из 19. века.
Ivan_Djaja.jpg

Иван Ђаја (katolik)
Иван Ђаја (франц. Jean Giaja; Авр, 21. јул 1884Београд, 1. октобар 1957) је био српски биолог и физиолог, професор и ректор Универзитета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности и оснивач Физиолошког завода (1910) и прве Катедре за физиологију међу Јужним Словенима.
 
Oskar Davičo je etnički Jevrejin, ne Srbin.
Jednog dana kada istorija prepozna njegovu veličinu i vizionarstvo u naslovu će morati da se dodaju i mesijanisti ili subotari.
Naravno reč je o Miroljubu Petroviću.

Ova osoba nije istorijska ličnost i još je živa, ali je zanimljiva za istoriju.
U pitanju je Duško Conte Ivanović, Srbin katolik iz Boke čijim je precima Njegoš posvetio pesmu ''Srbin Srbima na časti zahvaljuje'' nakon što su ga ugostili u svoju kuću.

02.png
 
Autorska tema. Zamišljam ovu temu kao jedan mali kolaž.

Fotografije
Srba Katolika, Srba muslimana i Srba ateista.

Dakle kačimo postove u sledećoj formi:

Forma 1:
Fotografija + ime i prezime + godina rođenja + kratak životopis (najviše 3, 4 reda, molim vas, za više ostavljajte linkove :hvala:)

Forma 2:
Fotografije skupova u narodnoj nošnji, slike naroda koji dočekuju srpsku vojsku nakon PSR itd.

Forma 3:
Naslovne strane i korice knjige sa korisnim linkom i kratkim opisom sadržaja knjige.

Počeću prvi.

Lujo_Bakoti%C4%87_photo.jpg

Лујо Бакотић (katolik)

Лујо Бакотић (Сењ, 21. новембар 1867. — Београд, 31. март 1941.) био је српски правник, публициста, лексикограф, дипломата.[1]

Valtazar_Bogi%C5%A1i%C4%87_by_Vlaho_Bukovac_1892.jpg

Валтазар Богишић (katolik)
Валтазар Богишић (Балтазар, Балдо; Цавтат, 20. децембар 1834.[1]Ријека, 24. април 1908.) је био српски[2] историчар права, министар правде Црне Горе, професор, правник. Био је активни радник Уједињене омладине српске и члан Србокатоличког покрета у Дубровнику.[3] Валтазар Богишић створио је изреку „Што се грбо роди, време не исправи“. Стекао је широко образовање, био је полиглота и члан многих научних друштава и академија. Био је изабран да састави Општи имовински законик за Књажевину Црну Гору, на којем је радио шеснаест година са прекидима.[4]

Oskar_Davico.jpg

Оскар Давичо (Ateista)
Оскар Давичо (Шабац, 18. јануар 1909Београд, 30. септембар 1989), српски и југословенски књижевник, био је најмлађи песник у кругу надреалиста. Према речима историчара књижевности Јована Деретића, Давичо је својим талентом, стваралаштвом и ширином утицаја надмашио све остале књижевнике надреалисте[1].

Svetozar_Markovic.jpg

Светозар Марковић (Ateista)
Светозар Марковић (Зајечар, 21. септембар 1846Трст, 10. март 1875) био је српски публициста, социјалиста, књижевни критичар, филозоф и политички активиста из друге половине XIX века.[1]

Osman_Djikic.jpeg

Осман Ђикић (musliman)

Осман Ђикић (Мостар, 7. јануар 1879 — Мостар, 30. март 1912), био је српски[1] пјесник и национални радник, аутор драма, публициста и политичар из Босне и Херцеговине.[2][3][2]

Oskar Davičo je jevrejin, a ne Srbin.

Ja sam Srbin ateista i aati-teista.
 
Ima elemenata nacionalnog radnika i deklarisani je ateista. So...

Оскар Давичо – Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље


и бриге твоје, ој, Србијо међу песмама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој, Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза мошта,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој милошто мека, клик си дивље пловке
над јаром из које стаса
црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа,


али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руко, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије је трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

буре и буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата, од земље поплави
и скори се лице преко глади – кора;

то лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа — удари…
А свако од туге за дан као век читав остари

и збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу брдима,
ој, Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко моја стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лажигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их, Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

и покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.
 
Lujo_Vojnovic.jpg


Лујо Војновић
1864-1951)
(Католик)

Докторирао је права у Грацу, а потом се бавио адвокатуром у Трсту. У то време (1896) се оженио и посветио истраживању дубровачке историје. Године 1896. др Лујо Војновић "Србин католичке вере из Дубровника" постаје секретар црногорског кнеза Николе а затим министар правде Књажевине Црне Горе и опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану (1901-1903). За сјајно написану књигу о Дубровнику и турском царству, 1900. године је изабран за члана француског, елитног "Друштва за историју дипломатије" Од 1904. до 1906. године био је он гувернер (учитељ и васпитач) краљевића Александра Карађорђевића у Београду.
 
Žao mi je svakog čoveka,
a pogotovo obrazovanog i rodoljubivog,
kakvi su pojedini napred pomenuti, koji srpsku varijantu Pravoslavlja - Svetosavlje,
pretpostavlja katoličkoj ili Islamskoj veri. Prva je jeres, formalno nastala 1054. god.
iskrivljavanjem 1000-godišnjeg svetootačkog ispovedanja Hrišćanstva,
dok je druga regresiranje, uzmak, pad sa Istine na neistinu,
istupanje iz visokoumne vere na prizemnu, primitivnu i plotsku veru.
Jer:
''Онај ко наставља да тражи нешто, након што је Истина већ нађена, тај тражи лаж.''
*
Ne kažem da su to loši ljudi zbog toga. Nisu. Svi su oni dobri, vaspitani i učeni, ali mi je baš stoga žao.
 
Omer_Pascha_Lith.jpg


Омер-паша Латас (musliman)
Сердар Екрем Омер-паша Латас[1] (Јања Гора, 24. септембар 1806Цариград, 18. април 1871) је био османски паша српског[2][3][4] поријекла, родом из Војне крајине у Хабсбуршкој монархији[5].[6][7][8

Извесно време провео је у Србији[1], идући ка Видину, о чему сведочи Јован Ђ. Авакумовић у својим белешкама.

„Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију као аустријски војни бегунац. Примљен сам врло добро, добио сам за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и српству, колико бих умео и могао својом спремом и знањем. Ну, после тог кратког бављења у Србији, Аустрија је затражила да ме Србија изда Аустрији... Кад ме тако затражила Аустрија, кнез Милош позвао ме је у свој двор, у Крагујевац, и казао ми: Синко, ја не могу због тебе војевати са Аустријом, али нећу ни да те предам њој јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгојен у духу српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелаз у Турску. Иди тамо и прими се службе. Турска је оскудна у људима; по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш далеко догурати у турској служби...”
 
Žao mi je svakog čoveka,
a pogotovo obrazovanog i rodoljubivog,
kakvi su pojedini napred pomenuti, koji srpsku varijantu Pravoslavlja - Svetosavlje,
pretpostavlja katoličkoj ili Islamskoj veri. Prva je jeres, formalno nastala 1054. god.
iskrivljavanjem 1000-godišnjeg svetootačkog ispovedanja Hrišćanstva,
dok je druga regresiranje, uzmak, pad sa Istine na neistinu,
istupanje iz visokoumne vere na prizemnu, primitivnu i plotsku veru.
Jer:
''Онај ко наставља да тражи нешто, након што је Истина већ нађена, тај тражи лаж.''
*
Ne kažem da su to loši ljudi zbog toga. Nisu. Svi su oni dobri, vaspitani i učeni, ali mi je baš stoga žao.
Ако је неко српске националности, тако се изражава а пре свега је добра особа и воли своју државу и народ, небитно је које је вере. За мене је та особа брат/сестра и сигурно је нећу гледати ништа другачије од Срба Православаца.
 
Naslovnica-radna-verzija.jpg

Владика Николај Велимировић [1880-1958]
Моје успомене из Боке
(1904)
линк

Познато је, да су Дубровчани Срби католичке вере, но изгледа да баш та разноликост у вери под притиском једнаке судбине јаче и силније спаја и везује Србе у Приморју. Има Срба католика и у Херцег-Новоме, али њихово је родољубље изврсно и ненадмашно. У свакој хуманој или родољубивој акцији српској они су најбољи помагачи, а често пута вође и покретачи у многим подузећима корисним за свој народ. Они су у непрекидној дружби са православнима, долазе у манастир, посећују српску читаоницу; разговори су им вазда прожети дубоким патриотизмом; они изражавају бол због недаћа српских и страховити гнев и огорчење противу угњетача народа српскога. Гледао сам их у манастиру на служби, кад певају за певницама, и после, кад хитају пред православног владику да од њега свети благослов приме.

Ја сам се при томе детињски радовао, па баш и као богослов не само одобравао овакву верску толерантност или, како да кажем, запостављање верске разлике пред великом националном идејом, него из дубине душе проклињао онога, који је први изрекао ону вулгарну паролу: "Нема крста без три прста", која је много чемера и јада задала народу српскоме и постала препрека братске заједнице и солидарног делања. Још сам зажелео, и још увек желим, да у целоме Српству народносна свест ојача у оноликој мери као међу Србима у српском Приморју, да се створе онакви братски односи, да над верском равнотежом засија и надахне све српске духове једна једина идеја: ослобођење; да место горње изреке, коју је тесногрудност диктовала, одјекне кроз све српске крајеве друга, природнија и паметнија: "Брат је мио ма које вере био", само ако се он Србином назива.
 
Poslednja izmena:
barska-nadbiskupija-cirilicna-tabla.jpg


Srpstvo barskih nadbiskupa ili Primasija srpska


Устав Црне Горе из 1905. помиње и:

Члан 45.

Народна Скупштина састоји се из посланика народом слободно изабранијех и посланика, који долазе по положају, а то су: митрополит црногорски, арцибискуп барски и Примас српски, муфтија црногорски, предсједник и чланови Државног Савјета, предсједник Великог Суда, предсједник Главне Државне Контроле и три бригадира, које Књаз именује.

Као редовног члана Скупштине.
 

Back
Top