- Poruka
- 2.529
Zasto kljuc, tema je super.
-
- Popularno:
- 107 godina od ulaska srpske vojske u...
- Plan predaje Ukrajine u 28 tačaka
- Mislite li o bivšima ?
- Hrvatski ministar odbrane izričit:...
- Ljudi koji govore mnogo stranih jezika
- Stručnjaci: Jovanov traži skidanje...
- "Počeli su da mi otkazuju organi": Čedi...
- Koliko je realna ova mapa ?
- Faks ili kurs?
- Како се постаје врхунски спортиста ?
Srbi 3000 godina p.n.e.
- Začetnik teme Severus
- Datum pokretanja
SerbiaUnited
Primećen član
- Poruka
- 989
PA MNOGI EVROPSKI NARODI SU PROEKLOM DALEKIM IZ INDIJE
TAKO DA NE PIJE VODU TO RAZGRANICAVANJE I AKCENTIRANJE
TAKO DA NE PIJE VODU TO RAZGRANICAVANJE I AKCENTIRANJE
- Poruka
- 2.529
Aha,SerbiaUnited:
pa verovatno za to u Srbiji ima puuunoooooo TAMNOPUTIH i GARAVIH !
Wilkołak
Domaćin
- Poruka
- 3.441
E svaka ti je na mestu!
E, pa, dragi moj Severusu, ne valja to tako. Misliš da je Olgi Luković Pjanović bilo lako kada je krenula na Sorboni da dokazuje ovo što ti nama prezentuješ.Severus:
Kažu da su joj Francuzi priznali disertaciju, ali su konstatovali da je nisu ništa razumeli.
A ti si, verovatno pomislio da ćeš nas, sa ono malo poznavanja hipnoze uspavati, pa da priznamo da je sve onako kako nam ti plasiraš.
Pusti ključ.
Uvaži i druga mišljenja, pa makar bila i ironična, ismejavajuća...
Samo nemoj ovako:
Pazite sad... Opustite se i procitajte ovaj tekst, jednostavno vas povuce, uspava... usresredite se na tekst...
To ne pali kod ozbiljnih ljudi.
Wilkołak
Domaćin
- Poruka
- 3.441
Oooooooo, patosavce moje!
- Poruka
- 2.529
hehe.
Ima nas raznih.
Ima nas raznih.
Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
Srbija pre Hrista
Prvi doseljenici u Evropu zadržali su se na Balkanskom poluostrvu, dok su u manjim grupama otišli do Italije pa čak i do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na Balkan dogodilo se oko tri do četiri hiljade godina pre Hrista. Šafarik tvrdi da se ni za jedan evropski narod osim Srba, ne može dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji istorija. Čak su i u baskijskom rečniku nađene reči srpskog naziva: gora i gori (ono što gori), kao i mnoge druge. Nađen je čak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reči srpskog značenja. Miloš Milojević, u delu gde piše o životu Srba u Francuskoj i Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi srpskog značenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30 do 60 miliona Srba u Evropi. On takođe navodi srpska boravišta u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada zvao Slavengrad. A kada je dr. Olga Luković-Pjanović došla u Francusku, izvesna dama Hermina joj je ispričala priču svojih roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, što Olga tada nije znala. Međutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije mogla oprostiti svojim profesorima istorije koji je tome nisu naučili, a još više Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima permanentno ćuti.
Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i planinama Kavkaza, gde su osnovali domovinu 2.560 godina pre Hrista i nazvali je Serbanija. Tu su se zadržali nekoliko vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajači.
Treći srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine), u pravcu severa i nastanili su se u Sibiriji, gde su osnovali državu Sirbidija ili Sirbija 3.200 godina pre Hrista. Od te reči Sirbija postala je današnja reč Sibirija.
Seobe drugog i trećeg ogranka Srba trajale su takođe oko hiljadu godina, a započele su gotovo istodobno sa prvim ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su pretežno ratovali, (u ovo ne sumnjam ) osvajajući nove prostore za sopstveni opstanak, ali su takođe i mnogo stradali. Najviše Srba izginulo je u dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima.
Dubrovčanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on nazivao Slavjanima, poreklom od Jefeta, sina Nojeva, naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope. Njegova knjiga „Kraljevstvo Slovena” (iz 1601. godine) prevedena je na srpski tek 1968. godine i to bez prevoda prvog dela od 248 stranica, u kojima autor piše o ranijim srpskim kraljevstvima od pre Rimskog carstva. Iz zaključaka Mavra Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjića poslednja srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajić piše da su stranci srpsko ime izveli iz imena reke Zebris (ili Serbis), koja teče između Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove. I danas u persijskom jeziku postoje brojne reči istovetnog značenja kao u srpskom. Evo nekih: bog-bog; zemo-zemlja; zima-zima; žena-žena; berezo-brzo; mišlj-misao; zarja-zora; medo-med; noć-noć; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri; četvere-četiri itd. I u jevrejskom i jermenskom jeziku takođe postoji dosta srpskih reči, sto su jevrejski istoričari uzimali za utvrđivanje svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog.
Srbi su ostavili svoja imena gde god su živeli. Evo nekih: jezero Srbonis u Siriji, Serbetes, mesto u Mauritaniji, Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na ušću reke Don, Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji, Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u Poljskoj, Serbia u Rumuniji, Serbin u Grčkoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u Turskoj, u doba kada Turci još nisu živeli na svojim sadašnjim teritorijama. Za Srbe istoričari kažu da su živeli u čitavoj Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja. Profesor Miomir Jović utvrdio je da se seoba Srba iz Indije odigrala 4.500-4.000 godina pre n.e. A Ognjen Radulović, u Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje prapostojbine Indije Srbi krenuli pre šest hiljada godina, usmerivši se u tri pravca, od kojih je jedna grupa nakon kraćeg zadržavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona.
Grčki istoričar Strabon pisao je da su u zapadnoj Aziji po planinskim predelima živeli Srbi, ili Brđani, koji su se odlikovali rusom kosom i plavim očima. O istima postoje napisi i ruskog istoričara Mihaila Lomonosova. Dubrovčanin Ivan Gundulić pevao je o slavnoj Troji:
Pri moru uprav srpskih strana u pržinah pusta žala
Leži Troja ukopana, od grčkoga ognja pala.
A Car Dušan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji baš u oblasti Troje.
Olga Luković-Pjanović piše, u drugoj knjizi „Srbi narod najstariji”, strana 59, kako je „Chicago Tribune” 19. Februara 1981. godine objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija koja je bila plava žena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one koje tvrde da su Šiptari Iliri samo zato što su se naselili na ilirske teritorije. Prema tome, Olga zaključuje da je „plava kineskinja” mogla biti samo srpkinja.
Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih: tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su živeli vekovima. Prema grčkoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadašnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30.000 konjanika. U borbi sa Arapima 692. godine, dve trećine te vojske pređe na stranu Arapa, a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju. Nešto kasnije, 762. godine, iz Makedonije se preseli oko 250.000 Srba u Malu Aziju, a 802. godine opet dođe do slične seobe, nakon što je grčki car Komnen pokorio Rašku. I konačno, u petnaestom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30.000 srpske muške dece u Tursku od kojih je napravio Janjičare i isve ih utrošio u narednim obračunima sa Srbima. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili ćirilicu „đavolim pismom” i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Česka i Hrvatska odmah su je napustili i otpočela je borba protiv ćirilice. Ova borba produžena je do današnjih dana, a to je ujedno i borba između dve crkve, koja traje već vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izloženi stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka.
Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do četiri hiljade godina, o kojima su pisali grčki i rimski istoričari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je čak do Španije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Čeh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglifima je zapisano da su 1.600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli narodi plavih očiju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima osnovali svoju državu koja je postojala sedam vekova. Dr. Olga Luković-Pjanović daje divan opis ratnih zarobljenika, čiji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa „zrakastim krunama” na glavama, sa zaključkom na osnovu reči pereset i prst da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajić citira ruske letopisce, koji kažu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije još pre tri hiljade godina. Šafarik, kasnije piše da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva.
Prvi doseljenici u Evropu zadržali su se na Balkanskom poluostrvu, dok su u manjim grupama otišli do Italije pa čak i do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na Balkan dogodilo se oko tri do četiri hiljade godina pre Hrista. Šafarik tvrdi da se ni za jedan evropski narod osim Srba, ne može dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji istorija. Čak su i u baskijskom rečniku nađene reči srpskog naziva: gora i gori (ono što gori), kao i mnoge druge. Nađen je čak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reči srpskog značenja. Miloš Milojević, u delu gde piše o životu Srba u Francuskoj i Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi srpskog značenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30 do 60 miliona Srba u Evropi. On takođe navodi srpska boravišta u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada zvao Slavengrad. A kada je dr. Olga Luković-Pjanović došla u Francusku, izvesna dama Hermina joj je ispričala priču svojih roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, što Olga tada nije znala. Međutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije mogla oprostiti svojim profesorima istorije koji je tome nisu naučili, a još više Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima permanentno ćuti.
Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i planinama Kavkaza, gde su osnovali domovinu 2.560 godina pre Hrista i nazvali je Serbanija. Tu su se zadržali nekoliko vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajači.
Treći srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine), u pravcu severa i nastanili su se u Sibiriji, gde su osnovali državu Sirbidija ili Sirbija 3.200 godina pre Hrista. Od te reči Sirbija postala je današnja reč Sibirija.
Seobe drugog i trećeg ogranka Srba trajale su takođe oko hiljadu godina, a započele su gotovo istodobno sa prvim ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su pretežno ratovali, (u ovo ne sumnjam ) osvajajući nove prostore za sopstveni opstanak, ali su takođe i mnogo stradali. Najviše Srba izginulo je u dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima.
Dubrovčanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on nazivao Slavjanima, poreklom od Jefeta, sina Nojeva, naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope. Njegova knjiga „Kraljevstvo Slovena” (iz 1601. godine) prevedena je na srpski tek 1968. godine i to bez prevoda prvog dela od 248 stranica, u kojima autor piše o ranijim srpskim kraljevstvima od pre Rimskog carstva. Iz zaključaka Mavra Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjića poslednja srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajić piše da su stranci srpsko ime izveli iz imena reke Zebris (ili Serbis), koja teče između Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove. I danas u persijskom jeziku postoje brojne reči istovetnog značenja kao u srpskom. Evo nekih: bog-bog; zemo-zemlja; zima-zima; žena-žena; berezo-brzo; mišlj-misao; zarja-zora; medo-med; noć-noć; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri; četvere-četiri itd. I u jevrejskom i jermenskom jeziku takođe postoji dosta srpskih reči, sto su jevrejski istoričari uzimali za utvrđivanje svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog.
Srbi su ostavili svoja imena gde god su živeli. Evo nekih: jezero Srbonis u Siriji, Serbetes, mesto u Mauritaniji, Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na ušću reke Don, Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji, Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u Poljskoj, Serbia u Rumuniji, Serbin u Grčkoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u Turskoj, u doba kada Turci još nisu živeli na svojim sadašnjim teritorijama. Za Srbe istoričari kažu da su živeli u čitavoj Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja. Profesor Miomir Jović utvrdio je da se seoba Srba iz Indije odigrala 4.500-4.000 godina pre n.e. A Ognjen Radulović, u Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje prapostojbine Indije Srbi krenuli pre šest hiljada godina, usmerivši se u tri pravca, od kojih je jedna grupa nakon kraćeg zadržavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona.
Grčki istoričar Strabon pisao je da su u zapadnoj Aziji po planinskim predelima živeli Srbi, ili Brđani, koji su se odlikovali rusom kosom i plavim očima. O istima postoje napisi i ruskog istoričara Mihaila Lomonosova. Dubrovčanin Ivan Gundulić pevao je o slavnoj Troji:
Pri moru uprav srpskih strana u pržinah pusta žala
Leži Troja ukopana, od grčkoga ognja pala.
A Car Dušan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji baš u oblasti Troje.
Olga Luković-Pjanović piše, u drugoj knjizi „Srbi narod najstariji”, strana 59, kako je „Chicago Tribune” 19. Februara 1981. godine objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija koja je bila plava žena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one koje tvrde da su Šiptari Iliri samo zato što su se naselili na ilirske teritorije. Prema tome, Olga zaključuje da je „plava kineskinja” mogla biti samo srpkinja.
Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih: tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su živeli vekovima. Prema grčkoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadašnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30.000 konjanika. U borbi sa Arapima 692. godine, dve trećine te vojske pređe na stranu Arapa, a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju. Nešto kasnije, 762. godine, iz Makedonije se preseli oko 250.000 Srba u Malu Aziju, a 802. godine opet dođe do slične seobe, nakon što je grčki car Komnen pokorio Rašku. I konačno, u petnaestom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30.000 srpske muške dece u Tursku od kojih je napravio Janjičare i isve ih utrošio u narednim obračunima sa Srbima. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili ćirilicu „đavolim pismom” i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Česka i Hrvatska odmah su je napustili i otpočela je borba protiv ćirilice. Ova borba produžena je do današnjih dana, a to je ujedno i borba između dve crkve, koja traje već vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izloženi stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka.
Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do četiri hiljade godina, o kojima su pisali grčki i rimski istoričari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je čak do Španije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Čeh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglifima je zapisano da su 1.600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli narodi plavih očiju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima osnovali svoju državu koja je postojala sedam vekova. Dr. Olga Luković-Pjanović daje divan opis ratnih zarobljenika, čiji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa „zrakastim krunama” na glavama, sa zaključkom na osnovu reči pereset i prst da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajić citira ruske letopisce, koji kažu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije još pre tri hiljade godina. Šafarik, kasnije piše da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva.
Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan istovremeno sa ostalim indo-evropskim narodima: germanskim, grčkim i latinskim. Šest stotina godina posle trojanskog rata, Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom poveljom dao im je zemlje od Jadranskog do Baltičkog mora za njihovu hrabrost i vernost. Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takođe Srbi, pošto u to doba nisu još postojali Sloveni. Hrvat Sver navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna se da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumačiti i iz pesme Ivana Gundulća „Osman”, gde kaže:
Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog
Aleksandro to svidoči kralj veliki svega svita.
Aleksandar Veliki prezivao se Karanović, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemićima ili nekom princu iz vladarske kuće, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na dužnost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine. Prema Deretiću, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne formacije kojima je prednje tumačenje odgovaralo. Dve hiljade godina pre Hristova rođenja jedino je drevna država cara Nina bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike - Ilirska, Dačka i Karpatska Srbija. U antičkom vremenu, po Deretiću, država je bila organizovana društvena zajednica zasnovana na običajnom pravu. Za stare Grke kaže da u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za njih bila samo Srbija i ništa više. Državu je tada oličavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja.
Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska država 461. godine, krunisanjem Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je vojskovođa Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalinskim Poljima 451. godine. Srpsku državu učvrstio je Ostorilo Svevladov 490. godine i zvala se Srpska Carevina ili Srbija. Od tada pa do kraja 15. veka, punih hiljadu godina, Srbija postoji kao država bez prekida. Deretić citira Anonimus Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog imena: prva od Jadranskog mora do Dunava, zvana Ilirska Srbija, druga od Dunava do Karpata, zvana Dačka Srbija i treća od Karpata do Baltičkog mora, zvana Sarmatskom Srbijom. Bilo je to dva veka pre Hrista. Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo Dačke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo između Tise i Dunava ostao je zauvek neosvojen, što ide u prilog tvrdnji da nikda nije prekinuta tradicija rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija ostala je van domašaja rimskog carstva. Dačka Srbija danas se zove Vlaška, a Baltička Srbija se zove Poljska. Znači, od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine stare ere, pa do danas, preko četiri hiljade godina srpska državna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija „večna”.
Sebastijan Dolči i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A Laonik Halkokondilo u knjizi „O Turskoj”, kaže da su istim jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do Venecije, a za Sarmate navodi da su živeli u današnjoj Poljskoj i potom su se spustili na Dunav, što potvrđuju i Šafarik i Surovjecki, pišući o rasprostranjenosti srpskog naroda. I hrvatski pisac Dinko Zlatarić u „Elektri”, posveti knezu Zrinskom, piše o „Velikom Aleksandru, kralju srpskom”. Orfelina o ruskom caru Petru Velikome, u gramati od 3. Marta 1711. godine, zapisano je da „car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka, potsećajući ih da se sete svojih slavnih i junačkih predaka, u prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra Makedonskog, koji je mnoge careve pobedio i mnoge države osvojio”.
Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog
Aleksandro to svidoči kralj veliki svega svita.
Aleksandar Veliki prezivao se Karanović, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemićima ili nekom princu iz vladarske kuće, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na dužnost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine. Prema Deretiću, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne formacije kojima je prednje tumačenje odgovaralo. Dve hiljade godina pre Hristova rođenja jedino je drevna država cara Nina bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike - Ilirska, Dačka i Karpatska Srbija. U antičkom vremenu, po Deretiću, država je bila organizovana društvena zajednica zasnovana na običajnom pravu. Za stare Grke kaže da u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za njih bila samo Srbija i ništa više. Državu je tada oličavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja.
Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska država 461. godine, krunisanjem Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je vojskovođa Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalinskim Poljima 451. godine. Srpsku državu učvrstio je Ostorilo Svevladov 490. godine i zvala se Srpska Carevina ili Srbija. Od tada pa do kraja 15. veka, punih hiljadu godina, Srbija postoji kao država bez prekida. Deretić citira Anonimus Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog imena: prva od Jadranskog mora do Dunava, zvana Ilirska Srbija, druga od Dunava do Karpata, zvana Dačka Srbija i treća od Karpata do Baltičkog mora, zvana Sarmatskom Srbijom. Bilo je to dva veka pre Hrista. Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo Dačke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo između Tise i Dunava ostao je zauvek neosvojen, što ide u prilog tvrdnji da nikda nije prekinuta tradicija rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija ostala je van domašaja rimskog carstva. Dačka Srbija danas se zove Vlaška, a Baltička Srbija se zove Poljska. Znači, od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine stare ere, pa do danas, preko četiri hiljade godina srpska državna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija „večna”.
Sebastijan Dolči i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A Laonik Halkokondilo u knjizi „O Turskoj”, kaže da su istim jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do Venecije, a za Sarmate navodi da su živeli u današnjoj Poljskoj i potom su se spustili na Dunav, što potvrđuju i Šafarik i Surovjecki, pišući o rasprostranjenosti srpskog naroda. I hrvatski pisac Dinko Zlatarić u „Elektri”, posveti knezu Zrinskom, piše o „Velikom Aleksandru, kralju srpskom”. Orfelina o ruskom caru Petru Velikome, u gramati od 3. Marta 1711. godine, zapisano je da „car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka, potsećajući ih da se sete svojih slavnih i junačkih predaka, u prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra Makedonskog, koji je mnoge careve pobedio i mnoge države osvojio”.
Prvo, što ne navede odakle si ovo kopirao?
Drugo, zar zaista veruješ u sve ovo?
Treće, čitaj ovo, a ima još:
Nismo ni prvi, ni najstariji
Srbi pre Adama i posle njega
Duhovit, naučni obračun profesora sa "učenjem" pseudoistoričara o tome da su Srbi narod najstariji, da su svi jezici iz srpskog nastali, da smo potomci Tračana, da smo na Balkan stigli prvi...
Knjiga "Srbi pre Adama i posle njega", profesora istorije Vizantije na Filozofskom fakultetu Radivoja Radića, ovih dana dobila je svoje drugo izdanje ("Stubovi kulture"). Knjiga "Srbi pre Adama i posle njega" bila je duhovito-naučni obračun profesora Radivoja Radića sa "učenjem" pseudoistoričara, novih romantičara o tome da su Srbi narod najstariji, da su svi jezici iz srpskog nastali, da smo potomci Tračana, ili preci, sad svejedno, da smo na Balkan stigli prvi...
Radivoj Radić je pokazao da su ove teorije glupe, neutemeljene, politički podržane i zloupotrebljene, te zato i opasne. Drugo izdanje knjige dopunjeno je i polemikom koju je profesor Radić vodio s perjanicama teorije "Srbi od starina" u Ninu, kao i novim prilozima o srpskoj pseudoistoriografiji.
Radić tumači "metode" kojima ovi lažni istoričari dokazuju svoje teorije, a to su, verovali ili ne, "lingvističke" metode tipa "ime Trakija samo je pogrčeno ime Rasija, kao što su Tračani pogrčeni Rašani" ili da "Cerija, ta ilirska kraljica, nosi svoje ime po planinskoj oblasti oko Cera".
Prema rečima Radivoja Radića, motive pseudoistoričara su dilentatizam, ambicija i, pre svega, lažni patriotizam. Ovi ljudi, od kojih niko nije ni studirao istoriju, poistovećuju svoj patriotizam sa "starinom srpskog naroda", te ko se drzne u njih zapravo se bori protiv srpskog naroda. Nije ni čudno, prema Radićevim rečima, što je ovakva literatura bujala upravo na početku i tokom devedesetih, u vreme društvene krize, kada je beg od stvarnosti zahtevao, ništa drugo do - svetlu prošlost.
A da su teorije o "srpskoj izvrsnosti" imale plodno tlo dokazuje i reakcija nekoliko posetioca jučerašnje promocije koji su svoje argumente branili prilično agresivnom intonacijom.
(Glas javnosti 07. 12. 05 - T. Č.)
Prof. dr Radivoj Radić je naučni savetnik Vizantološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i profesor na Katedri za Istoriju Vizantije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prevashodno se bavi poznovizantijskom istorijom i vezama između Vizantije i južnoslovenskih zemalja u poznom srednjem veku. Učestvovao je na tridesetak međunarodnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i do sada objavio preko sto dvadeset naučnih i stručnih radova u domaćim i inostranim časopisima. Autor je knjiga Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391), Beograd 1993, Strah u poznoj Vizantiji, 1180-1453, I-II, Beograd 2000, Iz Carigrada u srpske zemlje. Studije iz vizantijske i srpske istorije, Beograd 2003, Srbi pre Adama i posle njega, Beograd 2003 (drugo izdanje 2005).
Drugo, zar zaista veruješ u sve ovo?
Treće, čitaj ovo, a ima još:
Nismo ni prvi, ni najstariji
Srbi pre Adama i posle njega
Duhovit, naučni obračun profesora sa "učenjem" pseudoistoričara o tome da su Srbi narod najstariji, da su svi jezici iz srpskog nastali, da smo potomci Tračana, da smo na Balkan stigli prvi...
Knjiga "Srbi pre Adama i posle njega", profesora istorije Vizantije na Filozofskom fakultetu Radivoja Radića, ovih dana dobila je svoje drugo izdanje ("Stubovi kulture"). Knjiga "Srbi pre Adama i posle njega" bila je duhovito-naučni obračun profesora Radivoja Radića sa "učenjem" pseudoistoričara, novih romantičara o tome da su Srbi narod najstariji, da su svi jezici iz srpskog nastali, da smo potomci Tračana, ili preci, sad svejedno, da smo na Balkan stigli prvi...
Radivoj Radić je pokazao da su ove teorije glupe, neutemeljene, politički podržane i zloupotrebljene, te zato i opasne. Drugo izdanje knjige dopunjeno je i polemikom koju je profesor Radić vodio s perjanicama teorije "Srbi od starina" u Ninu, kao i novim prilozima o srpskoj pseudoistoriografiji.
Radić tumači "metode" kojima ovi lažni istoričari dokazuju svoje teorije, a to su, verovali ili ne, "lingvističke" metode tipa "ime Trakija samo je pogrčeno ime Rasija, kao što su Tračani pogrčeni Rašani" ili da "Cerija, ta ilirska kraljica, nosi svoje ime po planinskoj oblasti oko Cera".
Prema rečima Radivoja Radića, motive pseudoistoričara su dilentatizam, ambicija i, pre svega, lažni patriotizam. Ovi ljudi, od kojih niko nije ni studirao istoriju, poistovećuju svoj patriotizam sa "starinom srpskog naroda", te ko se drzne u njih zapravo se bori protiv srpskog naroda. Nije ni čudno, prema Radićevim rečima, što je ovakva literatura bujala upravo na početku i tokom devedesetih, u vreme društvene krize, kada je beg od stvarnosti zahtevao, ništa drugo do - svetlu prošlost.
A da su teorije o "srpskoj izvrsnosti" imale plodno tlo dokazuje i reakcija nekoliko posetioca jučerašnje promocije koji su svoje argumente branili prilično agresivnom intonacijom.
(Glas javnosti 07. 12. 05 - T. Č.)
Prof. dr Radivoj Radić je naučni savetnik Vizantološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti i profesor na Katedri za Istoriju Vizantije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prevashodno se bavi poznovizantijskom istorijom i vezama između Vizantije i južnoslovenskih zemalja u poznom srednjem veku. Učestvovao je na tridesetak međunarodnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i do sada objavio preko sto dvadeset naučnih i stručnih radova u domaćim i inostranim časopisima. Autor je knjiga Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391), Beograd 1993, Strah u poznoj Vizantiji, 1180-1453, I-II, Beograd 2000, Iz Carigrada u srpske zemlje. Studije iz vizantijske i srpske istorije, Beograd 2003, Srbi pre Adama i posle njega, Beograd 2003 (drugo izdanje 2005).
Evo još, samo čitaj:
RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 1
Igranje sa jezikom
Strogo uzevši, najveći broj „dokaza” za svoje zamagljene teze „novoromantičari” zasnivaju na podacima iz lingvistike. Koliko je to opasan i klizav teren, ne treba posebno ni naglašavati. Ozbiljno bavljenje ovom naučnom disciplinom podrazumeva ogromno znanje, poznavanje čitavog niza kako modernih, tako i starih i izumrlih jezika, znanje, dakle, koje, uz časne izuzetke, „novoromantičari” ne poseduju. Uostalom, uverili smo se kako neki od njih prevode latinske izvore, a o grčkim ili nekim drugim da ne govorimo. Uz to, oni neretko ratuju i sa sopstvenim, maternjim jezikom.
Istovremeno, seriozno bavljenje istorijskom onomastikom zahteva i upućenost u ogromnu i teško sagledivu literaturu koja iz godine u godinu narasta. „Novoromantičari” obično ignorišu tu literaturu, budući da za nju uglavnom nisu ni čuli niti ih, u njihovoj autističkoj uobraženosti, ona uopšte i interesuje. U najboljem slučaju, ali i to samo kod nekih, njihova se literatura zaustavlja na 19. stoleću. Oni kao da su 20. vek proveli u nekoj vrsti zimskog sna. Ipak, ta ih činjenica ne može pokolebati da se ustreme na najteže probleme i da s mahnitom samouverenošću veruju da za svako pitanje imaju odgovor.
Evo šta o takvim „istraživačima” kaže profesor Aleksandar Loma, danas svakako naš najveći stručnjak za istorijsku onomastiku: „Ima oko nas nemalo stvarnih slobodnih strelaca i čak čitavih paranaučnih formacija koji s još više proizvoljnosti i neobuzdane mašte vrše svakojake zloupotrebe i nasilja nad jezikom i posebno toponimijom, u cilju senzacionalističkih i megalomanskih rekonstrukcija svoje nacionalne prošlosti. To još ne bi bila toliko nevolja kad bi oni, pre nego što iznesu pred javnost svoje rezultate, pitali za sud nekog stručnjaka, ali ti ljudi bez ikakvog osećanja intelektualne odgovornosti drže predavanja, istupaju na gledanim i slušanim medijima i objavljuju knjige u visokim tiražima, koje se, što je najgore, čak i dobro kupuju. Neretko, svoje izlaganje počinju ogradom da nisu baš stručni za materiju o kojoj pišu (ima ih istoričara, lekara, inženjera i raznih drugih struka), a u zaključku ispada da su uprkos tome (ili možda baš zahvaljujući tome) došli do genijalnih otkrića, uspeli da razbiju vekovne zablude i zavere i iznesu na videlo velike istine za koje smo mi, koji se smatramo stručnjacima, bili slepi ili smo pred njima hotimično žmurili. Naš problem nije samo kako njima objasniti u čemu greše nego i kako to učiniti s običnim konzumentima njihovih brljotina koji nam se, zbunjeni ili oduševljeni time što su čuli ili pročitali, obraćaju za mišljenje. Mi nismo, pak, u situaciji da samo prezrivo odmahnemo rukom, nego nas naša struka obavezuje da štetu koja se tako čini popravljamo kad god i gde god možemo.
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 1
Igranje sa jezikom
Strogo uzevši, najveći broj „dokaza” za svoje zamagljene teze „novoromantičari” zasnivaju na podacima iz lingvistike. Koliko je to opasan i klizav teren, ne treba posebno ni naglašavati. Ozbiljno bavljenje ovom naučnom disciplinom podrazumeva ogromno znanje, poznavanje čitavog niza kako modernih, tako i starih i izumrlih jezika, znanje, dakle, koje, uz časne izuzetke, „novoromantičari” ne poseduju. Uostalom, uverili smo se kako neki od njih prevode latinske izvore, a o grčkim ili nekim drugim da ne govorimo. Uz to, oni neretko ratuju i sa sopstvenim, maternjim jezikom.
Istovremeno, seriozno bavljenje istorijskom onomastikom zahteva i upućenost u ogromnu i teško sagledivu literaturu koja iz godine u godinu narasta. „Novoromantičari” obično ignorišu tu literaturu, budući da za nju uglavnom nisu ni čuli niti ih, u njihovoj autističkoj uobraženosti, ona uopšte i interesuje. U najboljem slučaju, ali i to samo kod nekih, njihova se literatura zaustavlja na 19. stoleću. Oni kao da su 20. vek proveli u nekoj vrsti zimskog sna. Ipak, ta ih činjenica ne može pokolebati da se ustreme na najteže probleme i da s mahnitom samouverenošću veruju da za svako pitanje imaju odgovor.
Evo šta o takvim „istraživačima” kaže profesor Aleksandar Loma, danas svakako naš najveći stručnjak za istorijsku onomastiku: „Ima oko nas nemalo stvarnih slobodnih strelaca i čak čitavih paranaučnih formacija koji s još više proizvoljnosti i neobuzdane mašte vrše svakojake zloupotrebe i nasilja nad jezikom i posebno toponimijom, u cilju senzacionalističkih i megalomanskih rekonstrukcija svoje nacionalne prošlosti. To još ne bi bila toliko nevolja kad bi oni, pre nego što iznesu pred javnost svoje rezultate, pitali za sud nekog stručnjaka, ali ti ljudi bez ikakvog osećanja intelektualne odgovornosti drže predavanja, istupaju na gledanim i slušanim medijima i objavljuju knjige u visokim tiražima, koje se, što je najgore, čak i dobro kupuju. Neretko, svoje izlaganje počinju ogradom da nisu baš stručni za materiju o kojoj pišu (ima ih istoričara, lekara, inženjera i raznih drugih struka), a u zaključku ispada da su uprkos tome (ili možda baš zahvaljujući tome) došli do genijalnih otkrića, uspeli da razbiju vekovne zablude i zavere i iznesu na videlo velike istine za koje smo mi, koji se smatramo stručnjacima, bili slepi ili smo pred njima hotimično žmurili. Naš problem nije samo kako njima objasniti u čemu greše nego i kako to učiniti s običnim konzumentima njihovih brljotina koji nam se, zbunjeni ili oduševljeni time što su čuli ili pročitali, obraćaju za mišljenje. Mi nismo, pak, u situaciji da samo prezrivo odmahnemo rukom, nego nas naša struka obavezuje da štetu koja se tako čini popravljamo kad god i gde god možemo.
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Rastegljivi kriterijumi
Ako bismo pokušali da u najkraćem svedemo krucijalnu argumentaciju „novoromantičara” za nemerljivu stranu srpskog roda, onda bismo došli do zaključka da je, po njima, svaka reč na bilo kom jeziku koja u sebi ima slova S, R il B, neizostavno vezana za Srbe. Primer: Surb, Sjarb, Sjarbin, Sebr, Serbin, Sibir, Sibrin, Serb, Serbin, Srb, Srbin (D. Jevđević); Sarba, Serbon, Serbi, Sorabi, Sorobi, Sorobati, Sabiri (dr Deretić); i tako u nedogled.
Ako je već i to nedovoljno, to jest ako u takvim rečima nema upravo ta tri slova (S, R i B), onda će u obzir doći sve reči koje imaju slova S i R, kao što su, na primer: Sordi, Sordiski, Serdi, Sardi, Sardon, Sarda, Sarmati, Spori, Suri, Saromati itd.
Kako bi među Srbe uključili i čitav niz drugih plemena čija imena nemaju neophodan preduslov - dakle, S, R i B, ili S i R, ili u krajnjem slučaju samo S - oni se dovijaju na razne načine. Iz nedokazive i netačne pretpostavke da su Srbi najstariji Sloveni - pošto su najstariji narod na svetu, a po ubeđenju „novoromantičara” jesu, onda su po neumoljivoj logici i najstariji među Slovenima - na volšeban način srpska starina dokazuje se i pomoću slova V i N, odnosno sloga VEN iz naziva Sloven, pa se tako, op-hop - kao neki čarobnjak u cirkusu, pokazuje da su, primerice, Vendi i Veneti takođe Srbi, „genetski” Srbi, dodao bi takav znalac kao što je dr Vlajić-Zemljinički, jedna od „udarnih pesnica” takozvane Srpske autohtonističke škole.
Kada im ponestane i te municije, neumorni istraživači će uvek naći potreban priključak i nastaviti svoju besomučnu lingvističku igru u kojoj je sve moguće, jer to je lutrija u kojoj svi dobijaju. U kritičnom trenutku, iz šešira će izvući novi argument - Rašane, i spremno ustvrditi da je, na primer, „ime Trakija samo pogrčeno srpsko ime Rasija, kao što su Tračani pogrčeni Rašani”. I tako dalje, i tako sve ukrug. Svi najstariji narodi koje pominju sačuvani raspoloživi izvori, i koji se zovu na najrazličitije načine, u stvari su samo i isključivo Srbi! Jer, kod jednog „novoromantičara” nalazimo metaforu koja govori o snazi „tog velikog i silnog naroda koji se hiljadama godina kao poplava razlivao preko Azije i Evrope”.
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Ako bismo pokušali da u najkraćem svedemo krucijalnu argumentaciju „novoromantičara” za nemerljivu stranu srpskog roda, onda bismo došli do zaključka da je, po njima, svaka reč na bilo kom jeziku koja u sebi ima slova S, R il B, neizostavno vezana za Srbe. Primer: Surb, Sjarb, Sjarbin, Sebr, Serbin, Sibir, Sibrin, Serb, Serbin, Srb, Srbin (D. Jevđević); Sarba, Serbon, Serbi, Sorabi, Sorobi, Sorobati, Sabiri (dr Deretić); i tako u nedogled.
Ako je već i to nedovoljno, to jest ako u takvim rečima nema upravo ta tri slova (S, R i B), onda će u obzir doći sve reči koje imaju slova S i R, kao što su, na primer: Sordi, Sordiski, Serdi, Sardi, Sardon, Sarda, Sarmati, Spori, Suri, Saromati itd.
Kako bi među Srbe uključili i čitav niz drugih plemena čija imena nemaju neophodan preduslov - dakle, S, R i B, ili S i R, ili u krajnjem slučaju samo S - oni se dovijaju na razne načine. Iz nedokazive i netačne pretpostavke da su Srbi najstariji Sloveni - pošto su najstariji narod na svetu, a po ubeđenju „novoromantičara” jesu, onda su po neumoljivoj logici i najstariji među Slovenima - na volšeban način srpska starina dokazuje se i pomoću slova V i N, odnosno sloga VEN iz naziva Sloven, pa se tako, op-hop - kao neki čarobnjak u cirkusu, pokazuje da su, primerice, Vendi i Veneti takođe Srbi, „genetski” Srbi, dodao bi takav znalac kao što je dr Vlajić-Zemljinički, jedna od „udarnih pesnica” takozvane Srpske autohtonističke škole.
Kada im ponestane i te municije, neumorni istraživači će uvek naći potreban priključak i nastaviti svoju besomučnu lingvističku igru u kojoj je sve moguće, jer to je lutrija u kojoj svi dobijaju. U kritičnom trenutku, iz šešira će izvući novi argument - Rašane, i spremno ustvrditi da je, na primer, „ime Trakija samo pogrčeno srpsko ime Rasija, kao što su Tračani pogrčeni Rašani”. I tako dalje, i tako sve ukrug. Svi najstariji narodi koje pominju sačuvani raspoloživi izvori, i koji se zovu na najrazličitije načine, u stvari su samo i isključivo Srbi! Jer, kod jednog „novoromantičara” nalazimo metaforu koja govori o snazi „tog velikog i silnog naroda koji se hiljadama godina kao poplava razlivao preko Azije i Evrope”.
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Marko „četuje” po Internetu
Kada je reč o kombinacijama u kojima se dovode u nekakvu vezu Etrurci i Rašani, citiraćemo mišljenje profesora Aleksandra Lome koji piše: „U svakom slučaju, priča o vezi navodnog naziva za Etrurce Rasena sa Rašanima ima otprilike onoliko smisla kao kad bismo na osnovu stiha narodne pesme o Marku Kraljeviću ’Ostavi se, Marko, četovanja’ tvrdili da su Srbi već u 14. veku znali za Internet.” Za one koji nemaju osnovna znanja o kompjuterima potrebno je malo objašnjenje. Izraz četovanje znači svojevrsno pretraživanje, to jest „ćaskanje” na personalnom računaru, dok se s druge strane izraz četovanje u pesmi o Marku Kraljeviću odnosi na vojevanje.
Koliko je taj „kriterijum” koji koriste „novoromantičari” ne samo besmislen nego i beskrajno rastegljiv - jer se njegovom ovlašnom upotrebom sve može dokazati - ne treba posebno ni naglašavati. Neki od njih katkad odmah, bez bilo kakvog dokaza, naravno, proglase sve to za srpsko, drugi, pak, dovedu to oprezno u nekakvu vezu sa Slovenima ili Indoevropljanima na jednoj stranici, a posle dvadesetak stranica to navode kao čvrsto izveden dokaz. Gospođa Luković-Pjanović, na primer, kategorički tvrdi: „I u delu starog grčkog istoričara Herodota (484-425. g. pre Hrista) jasno je da su njegovi Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, itd. svi odreda Srbi.” Herodota, „oca istorije”, već stotinama godina proučavaju desetine naučnika širom sveta, ali je samo gospođa Luković-Pjanović došla do rečenog zaključka. Naravno, ako izuzmemo njenu sabraću po „peru i rodoljublju”.
I, najposle, „novoromantičari” će proglasiti i drevni narod Pelazga za Slovene, odnosno Srbe, jer to ide u prilog njihovim teorijama. Rečju, kod njih je zaista sve moguće.
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Kada je reč o kombinacijama u kojima se dovode u nekakvu vezu Etrurci i Rašani, citiraćemo mišljenje profesora Aleksandra Lome koji piše: „U svakom slučaju, priča o vezi navodnog naziva za Etrurce Rasena sa Rašanima ima otprilike onoliko smisla kao kad bismo na osnovu stiha narodne pesme o Marku Kraljeviću ’Ostavi se, Marko, četovanja’ tvrdili da su Srbi već u 14. veku znali za Internet.” Za one koji nemaju osnovna znanja o kompjuterima potrebno je malo objašnjenje. Izraz četovanje znači svojevrsno pretraživanje, to jest „ćaskanje” na personalnom računaru, dok se s druge strane izraz četovanje u pesmi o Marku Kraljeviću odnosi na vojevanje.
Koliko je taj „kriterijum” koji koriste „novoromantičari” ne samo besmislen nego i beskrajno rastegljiv - jer se njegovom ovlašnom upotrebom sve može dokazati - ne treba posebno ni naglašavati. Neki od njih katkad odmah, bez bilo kakvog dokaza, naravno, proglase sve to za srpsko, drugi, pak, dovedu to oprezno u nekakvu vezu sa Slovenima ili Indoevropljanima na jednoj stranici, a posle dvadesetak stranica to navode kao čvrsto izveden dokaz. Gospođa Luković-Pjanović, na primer, kategorički tvrdi: „I u delu starog grčkog istoričara Herodota (484-425. g. pre Hrista) jasno je da su njegovi Tračani, Skiti, Vendi, ili Veneti, Tribali, Iliri, itd. svi odreda Srbi.” Herodota, „oca istorije”, već stotinama godina proučavaju desetine naučnika širom sveta, ali je samo gospođa Luković-Pjanović došla do rečenog zaključka. Naravno, ako izuzmemo njenu sabraću po „peru i rodoljublju”.
I, najposle, „novoromantičari” će proglasiti i drevni narod Pelazga za Slovene, odnosno Srbe, jer to ide u prilog njihovim teorijama. Rečju, kod njih je zaista sve moguće.
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
RADIVOJ RADIĆ: SRBI PRE ADAMA I POSLE NJEGA 2
Bilo kuda, Srbi svuda
Dakle, osnovna misao vodilja “novoromantičara” jeste poistovetiti sva najstarija plemena sa Srbima i onda pristupiti gradnji “vavilonske” kule naroda, pri čemu su naši davnašnji preci i izvorište i utoka. Da bi se to postiglo, koriste se dimne zavese tobožnje učenosti, koje zamagljuju vidike nedovoljno upućenima, ali u sebi kriju grubo nepoznavanje osnovnih načela naučne metodologije. Prisutno je nastojanje da se silesijom tobožnjih dokaza, koji nisu odmakli dalje od pustog domišljanja, čitaoci zatrpaju i da pod tim “teretom”, kao omamljeni, poveruju u nategnute pseudonaučne konstrukcije.
Potom se ti primeri ponavljaju više puta, pri čemu takvo multipliciranje ima zadatak da obezbedi snagu nekakvog dokaza. Na tom planu je najstrpljivija i najrevnosnija bila gospođa Luković-Pjanović koja je na stranicama svoje knjige, potpuno razlivena i bez potrebne unutrašnje kohezije, bezbroj puta navodila pojedine izvore u originalu, pa zatim donosila njihove prevode na srpski. Onda je podatke tih izvora potkrepljivala citatima iz nekih već davno zaboravljenih knjiga ili rasprava slavista koji su živeli i radili na razmeđu 18. i 19. veka, kada je istorijska nauka još uvek bila bez čvrste metodologije, i kojih se danas, bar kad je u pitanju etnogeneza razgranatog indoevropskog stabla, s mnogo razloga više niko i ne seća jer nisu izdržali probu vremena, jedini i nepristrasan sud svim istraživačima. I ovde, dakle, u drugoj fazi - koju ni u kom slučaju ne možemo nazvati dokaznim postupkom - gospođa Luković- Pjanović donosi citate pomenutih autora na francuskom ili nemačkom, ali i u srpskim prevodima. Zatim, u trećoj fazi, sve to dopunjuje citatima njenih intelektualnih uzora o kojima govori dirljivo i trapavo patetično, a to su Miloš S. Milojević - čiju bibliografiju čak donosi na stranicama svoje knjige, što je, naravno, sasvim besmisleno (ali knjigu treba učiniti debljom, što će reći učenijom i ozbiljnijom po svaku cenu) - i Sima Lukin Lazić.
Evo jednog od njenih tipičnih “zaključaka”: “Ova Škola (takozvana Srpska autohtonistička škola - prim. R. R.) je smatrala, piše dalje Živančević, da su oni narodi, koji su živeli na slovenskoj današnjoj teritoriji: Dačani, Tračani i svi ostali narodi, koji se pominju na Balkanu, u južnoj Rusiji i u srednjoj Evropi, samo razna imena Srba i njihovih plemena. Identifikujući Vinide, Vende, Venete sa Herodotovim Sarmatima i Enetima i sa Homerovim i Cezarovim Venetima, ova Škola je našla Srbe ne samo na Balkanu i u centralnoj Evropi, već i u Italiji, na Pirinejima, u Bretanji, Helveciji, Skandinaviji - gotovo u celoj Evropi. A oslanjajući se na onomastiku i filologiju našla ih je u severnoj Africi, Egiptu i Maloj Aziji.”
Šta reći na ovo sem parole: “Bilo kuda, Srbi svuda!”
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Bilo kuda, Srbi svuda
Dakle, osnovna misao vodilja “novoromantičara” jeste poistovetiti sva najstarija plemena sa Srbima i onda pristupiti gradnji “vavilonske” kule naroda, pri čemu su naši davnašnji preci i izvorište i utoka. Da bi se to postiglo, koriste se dimne zavese tobožnje učenosti, koje zamagljuju vidike nedovoljno upućenima, ali u sebi kriju grubo nepoznavanje osnovnih načela naučne metodologije. Prisutno je nastojanje da se silesijom tobožnjih dokaza, koji nisu odmakli dalje od pustog domišljanja, čitaoci zatrpaju i da pod tim “teretom”, kao omamljeni, poveruju u nategnute pseudonaučne konstrukcije.
Potom se ti primeri ponavljaju više puta, pri čemu takvo multipliciranje ima zadatak da obezbedi snagu nekakvog dokaza. Na tom planu je najstrpljivija i najrevnosnija bila gospođa Luković-Pjanović koja je na stranicama svoje knjige, potpuno razlivena i bez potrebne unutrašnje kohezije, bezbroj puta navodila pojedine izvore u originalu, pa zatim donosila njihove prevode na srpski. Onda je podatke tih izvora potkrepljivala citatima iz nekih već davno zaboravljenih knjiga ili rasprava slavista koji su živeli i radili na razmeđu 18. i 19. veka, kada je istorijska nauka još uvek bila bez čvrste metodologije, i kojih se danas, bar kad je u pitanju etnogeneza razgranatog indoevropskog stabla, s mnogo razloga više niko i ne seća jer nisu izdržali probu vremena, jedini i nepristrasan sud svim istraživačima. I ovde, dakle, u drugoj fazi - koju ni u kom slučaju ne možemo nazvati dokaznim postupkom - gospođa Luković- Pjanović donosi citate pomenutih autora na francuskom ili nemačkom, ali i u srpskim prevodima. Zatim, u trećoj fazi, sve to dopunjuje citatima njenih intelektualnih uzora o kojima govori dirljivo i trapavo patetično, a to su Miloš S. Milojević - čiju bibliografiju čak donosi na stranicama svoje knjige, što je, naravno, sasvim besmisleno (ali knjigu treba učiniti debljom, što će reći učenijom i ozbiljnijom po svaku cenu) - i Sima Lukin Lazić.
Evo jednog od njenih tipičnih “zaključaka”: “Ova Škola (takozvana Srpska autohtonistička škola - prim. R. R.) je smatrala, piše dalje Živančević, da su oni narodi, koji su živeli na slovenskoj današnjoj teritoriji: Dačani, Tračani i svi ostali narodi, koji se pominju na Balkanu, u južnoj Rusiji i u srednjoj Evropi, samo razna imena Srba i njihovih plemena. Identifikujući Vinide, Vende, Venete sa Herodotovim Sarmatima i Enetima i sa Homerovim i Cezarovim Venetima, ova Škola je našla Srbe ne samo na Balkanu i u centralnoj Evropi, već i u Italiji, na Pirinejima, u Bretanji, Helveciji, Skandinaviji - gotovo u celoj Evropi. A oslanjajući se na onomastiku i filologiju našla ih je u severnoj Africi, Egiptu i Maloj Aziji.”
Šta reći na ovo sem parole: “Bilo kuda, Srbi svuda!”
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Torta od sto spratova
Čitav taj “naučni” postupak gospođe Luković-Pjanović, izveden s prividno filigranskom preciznošću i beskrajnim strpljenjem, liči na slaganje nekakve džinovske torte. Dakle, najpre, red izvora kao što su diskutabilno shvaćeni i prokomentarisani Herodot, Ptolomej, Plinije, Prokopije ili Nestor Kijevski, zatim red slavista-miljenika kao što su Siprijen Rober, Surovjecki, Dobrovski, Šafarik, potom red neizbežnih Miloša S. Milojevića i Sime Lukina Lazića, pa onda sve iz početka. I tako u nedogled, pa ko izdrži!?
Evo jednog podesnog primera kako gospođa Luković-Pjanović kombinuje i gradi “vavilonsku kulu” raznih naroda u kojoj se ispostavi da su, na kraju krajeva, ipak sve sami Srbi. Ona najpre citira izvesnog Frana Mariju Apendinija (1768-1837) koji je bio nastavnik i kasnije direktor gimnazije u Dubrovniku, i u predgovoru Riječnika ilirsko-talijansko-latinskog, izdatog u Dubrovniku 1806. godine, zapisao: “Prema Hirkanskom moru (tj. Kaspijskom jezeru) nalaze se Cirkasi, najratoborniji narod, koji je dugo vremena vladao nad Egiptom pod imenom Srba. Tamo žive i kazarska plemena... i svi oni vuku poreklo od slovenskog stabla i služe se slovenskim jezikom... No i u manje davnoj prošlosti, na Soldanijevom dvoru u Egiptu, vojnici su, kao nekada Cirkasi, slovenski. Cirkasi, naime, potomci starih Sarmata i s (njima) jednojezični, zauzeli su Egipat...a taj narod, pokoren tamo od Turaka, izmešan i danas postoji i govori (služi se) ilirskim jezikom (ovde prestaje navođenje sirotog Apendinija i počinje “superiorna” analiza gospođe Luković-Pjanović kojoj je sve kristalno jasno!?) - Analiza prethodnog teksta (šta bi s jednačenjem suglasnika po zvučnosti? - prim. R. R.), sa svim dopunama, mogla bi da bude veoma dugačka, no - ovom prilikom - da podvučemo samo najbitnije: Ako su Cirkasi vladali nad Egiptom pod imenom Srba, onda je sigurno da su i oni kao Etrurci (Imajte milosti i ne uvodite već po ko zna koji put po redu novo i egzotično pleme u taj Vaš etnički kazan) imali - u neku ruku - svoje domaće ime, i primenjivali ga sami na sebe, zovući se Srbima. Drugo - ti Cirkasi nisu bili usamljeni predstavnici nekada veoma rasprostranjenog srpskog naroda - upravo oko Kaspijskog jezera, Crnog i Azovskog mora i planine Kavkaza. Jer, upravo u tim oblastima nalazimo Ptolomejeve i Plinijeve Serbe, Sirbace i imena napravljena od isti osnove.” U produžetku gospođa Luković-Pjanović nastavlja da komplikuje tu smešu naroda, naglašavajući da se nikako ne mimoiđu egipatski hijeroglifski natpisi i bareljefni, u kamenu urezani natpisi, koji su sačuvali uspomenu na “Širadane” ili “Šardane”, što “po izvesnim autoritetima” odgovara nazivu Srbi, Sirbaci.
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Čitav taj “naučni” postupak gospođe Luković-Pjanović, izveden s prividno filigranskom preciznošću i beskrajnim strpljenjem, liči na slaganje nekakve džinovske torte. Dakle, najpre, red izvora kao što su diskutabilno shvaćeni i prokomentarisani Herodot, Ptolomej, Plinije, Prokopije ili Nestor Kijevski, zatim red slavista-miljenika kao što su Siprijen Rober, Surovjecki, Dobrovski, Šafarik, potom red neizbežnih Miloša S. Milojevića i Sime Lukina Lazića, pa onda sve iz početka. I tako u nedogled, pa ko izdrži!?
Evo jednog podesnog primera kako gospođa Luković-Pjanović kombinuje i gradi “vavilonsku kulu” raznih naroda u kojoj se ispostavi da su, na kraju krajeva, ipak sve sami Srbi. Ona najpre citira izvesnog Frana Mariju Apendinija (1768-1837) koji je bio nastavnik i kasnije direktor gimnazije u Dubrovniku, i u predgovoru Riječnika ilirsko-talijansko-latinskog, izdatog u Dubrovniku 1806. godine, zapisao: “Prema Hirkanskom moru (tj. Kaspijskom jezeru) nalaze se Cirkasi, najratoborniji narod, koji je dugo vremena vladao nad Egiptom pod imenom Srba. Tamo žive i kazarska plemena... i svi oni vuku poreklo od slovenskog stabla i služe se slovenskim jezikom... No i u manje davnoj prošlosti, na Soldanijevom dvoru u Egiptu, vojnici su, kao nekada Cirkasi, slovenski. Cirkasi, naime, potomci starih Sarmata i s (njima) jednojezični, zauzeli su Egipat...a taj narod, pokoren tamo od Turaka, izmešan i danas postoji i govori (služi se) ilirskim jezikom (ovde prestaje navođenje sirotog Apendinija i počinje “superiorna” analiza gospođe Luković-Pjanović kojoj je sve kristalno jasno!?) - Analiza prethodnog teksta (šta bi s jednačenjem suglasnika po zvučnosti? - prim. R. R.), sa svim dopunama, mogla bi da bude veoma dugačka, no - ovom prilikom - da podvučemo samo najbitnije: Ako su Cirkasi vladali nad Egiptom pod imenom Srba, onda je sigurno da su i oni kao Etrurci (Imajte milosti i ne uvodite već po ko zna koji put po redu novo i egzotično pleme u taj Vaš etnički kazan) imali - u neku ruku - svoje domaće ime, i primenjivali ga sami na sebe, zovući se Srbima. Drugo - ti Cirkasi nisu bili usamljeni predstavnici nekada veoma rasprostranjenog srpskog naroda - upravo oko Kaspijskog jezera, Crnog i Azovskog mora i planine Kavkaza. Jer, upravo u tim oblastima nalazimo Ptolomejeve i Plinijeve Serbe, Sirbace i imena napravljena od isti osnove.” U produžetku gospođa Luković-Pjanović nastavlja da komplikuje tu smešu naroda, naglašavajući da se nikako ne mimoiđu egipatski hijeroglifski natpisi i bareljefni, u kamenu urezani natpisi, koji su sačuvali uspomenu na “Širadane” ili “Šardane”, što “po izvesnim autoritetima” odgovara nazivu Srbi, Sirbaci.
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Kao vojnički šifarnik
Malo nam je bila linija Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, koju smo otpratili na jedvite jade i krajnjim naporima, a sada nas zbuniše najpre Etrurci, pa Serbi, odnosno Sirbaci, a o famoznim “Širdanima” ili “Šardanima”, koji su samo “presvučeni” Srbi, odnosno Sirbaci, da i ne govorim!
Kad smo već kod rečenih “Širdana” ili “Šardana”, a za informaciju naših čitalaca, evo objašnjenja stručnog i besprekornog: “Šardani..koji su uzdrmali Egipat između 14. i 12. veka pre Hrista...kojima su se pridružili Filistinci (o, zar se i to može?).. ratnici iz Medinet-Habu... to su ljudi sa severa, Hiperborejani..”
Malo su nam bili Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, pa onda Etrurci - Serbi, odnosno Sirbaci - “Širadani” ili “Šardani”, a evo nam sada i novog “dvojca” Filistinci - Hiperborejani!
Eto ovako izgleda naučna laboratorija gospođe Luković-Pjanović - savršena kao Kolumbovo jaje - i njena istraživačka lupa, po potrebi kako teleskop, tako i mikroskop. I, onda sve ispočetka, i sve to u dva toma na ukupno sedam stotina stranica - zgusnuti redovi, minimalan prored, sitna slova - upornom presijom na čitaoca kao da računa na njegovo iznurivanje i činjenicu da će u jednom trenutku on izgubiti strpljenje i, zapadajući u rastrojstvo, očajnički zavapiti:”Verujem Vam, gospođo, sve Vam verujem, samo da ovako nešto više ne moram da čitam!”
Na ovaj način oblikovan, dokazni postupak, razumljivo je samo po sebi, pretvara se u neobaveznu i razgaljujuću igrariju u dokolici koja neodoljivo podseća na dečiju igru asocijacija ili nekakav vojnički šifarnik (lozinke za stražu: Igla - Igalo, Šabac -Šanac, Spuž - Puž, Loznica - Lozica itd.).
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Čitaj, uživaj, i ne brini, ima još!
Laku noć, dragi moj.
Malo nam je bila linija Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, koju smo otpratili na jedvite jade i krajnjim naporima, a sada nas zbuniše najpre Etrurci, pa Serbi, odnosno Sirbaci, a o famoznim “Širdanima” ili “Šardanima”, koji su samo “presvučeni” Srbi, odnosno Sirbaci, da i ne govorim!
Kad smo već kod rečenih “Širdana” ili “Šardana”, a za informaciju naših čitalaca, evo objašnjenja stručnog i besprekornog: “Šardani..koji su uzdrmali Egipat između 14. i 12. veka pre Hrista...kojima su se pridružili Filistinci (o, zar se i to može?).. ratnici iz Medinet-Habu... to su ljudi sa severa, Hiperborejani..”
Malo su nam bili Cirkasi - Srbi - Kazari (valjda Hazari!?) - Sloveni - Sarmati - Iliri, pa onda Etrurci - Serbi, odnosno Sirbaci - “Širadani” ili “Šardani”, a evo nam sada i novog “dvojca” Filistinci - Hiperborejani!
Eto ovako izgleda naučna laboratorija gospođe Luković-Pjanović - savršena kao Kolumbovo jaje - i njena istraživačka lupa, po potrebi kako teleskop, tako i mikroskop. I, onda sve ispočetka, i sve to u dva toma na ukupno sedam stotina stranica - zgusnuti redovi, minimalan prored, sitna slova - upornom presijom na čitaoca kao da računa na njegovo iznurivanje i činjenicu da će u jednom trenutku on izgubiti strpljenje i, zapadajući u rastrojstvo, očajnički zavapiti:”Verujem Vam, gospođo, sve Vam verujem, samo da ovako nešto više ne moram da čitam!”
Na ovaj način oblikovan, dokazni postupak, razumljivo je samo po sebi, pretvara se u neobaveznu i razgaljujuću igrariju u dokolici koja neodoljivo podseća na dečiju igru asocijacija ili nekakav vojnički šifarnik (lozinke za stražu: Igla - Igalo, Šabac -Šanac, Spuž - Puž, Loznica - Lozica itd.).
(dnevnik.co.yu/arhiva/13-24-04-2004/Strane/feljton.htm)
Čitaj, uživaj, i ne brini, ima još!
Laku noć, dragi moj.
postavljao taj text pirotjanac ranije 
ja sam puko od smeha!
kako beshe "Zima babi"
ja sam puko od smeha!
kako beshe "Zima babi"
- Poruka
- 2.529
Dakle, josh se ne makosmo od 3. 000 godina pre nove ere. SRAMOTA !
komandir
Zainteresovan član
- Poruka
- 170
Сви индо-европски народи ка што име каже су дошли из Индије, не само Срби. Било је Пра Словена, Теута тј. германских племена, Хелени... и Јевреји су Индо-Европљани и то је званично становиште европских научника, проблематика није у томе да ли смо дошли из Индије, већ где смо дошли: на реке Одру и Вислу или одмах на Балкан . Овде или постују они за које је Адам био Србин или они који тврде да смо настали после првог српског Устанка.
lj_950:
http://forum.krstarica.com/threads/101535&highlight=Radivoj+Radic
Evo celog feljtona, vec sam ga postavio pre 8 meseci, pa nek cita, uziva i neka se edukuje.
Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
Istoriju pisu pobednici..
Vizantija je verovatno lazirala Istoriju Srba..
Ima dosta istorijskih izvora koji tvrde da Srbi su ziveli na Balkanu pre seobe Slovena..
Here are a few of the earliest quotations from well known ancient geographers and historians:
* Herodotus (11,6) (5th century BC), and Diodor from Sicily (1,30) mention the lake named Serbonis (Σερβυνιδοζ) in lower Egypt. However taking the large distances into the account it is highly unlikely that today's Serbs have anything to do with that particular toponym.
* Strabo (63 - 19 BC): "the river Kanthos/Skamandros is called Sirbis (Sirbika) by the natives." ( Strabonis rerum geographicarum libri septendicini, Basileza 1571 s. 763).
* Tacitus (ca. 50 AD): described the Serboi tribe near the Caucasus, close to the hinterland into the Black Sea. Many consider this theory as a very probable one taking some distant linguistic similarities with today's Caucausus people's such as Ingushi, Chechens etc.
* Pliny (69-75 AD): "beside the Cimerians live Meotics, Valians, Serbs (Serboi), Zingians, Psesians." (Historia naturalis, VI, c. 7 & 19 Leipzig 1975). It coincides with the Tacitus's view on Serbian ancient homeland among the Iranian peoples of the Caucausus.
* Ptolemy (150 AD): "between the Keraunian mountains and the river Pa, live the Orineians, Valians and Serbs." (Geographia V, s. 9). Ptolemy also mention the city in Pannonia named Serbinum (present day Gradiška in Republika Srpska, Bosnia and Herzegovina). This well known ancient scientist one more time points out to the Caucasus placing Serbs close to Black Sea riviera.
* In the third century Roman emperor Licinius referred to the Carpathians as 'Montes Serrorum' ("Serb mountains"). This also sounds reasonable taking that South Carpathians end in Eastern Serbia, colliding with the Balkan Mountains.
Vizantija je verovatno lazirala Istoriju Srba..
Ima dosta istorijskih izvora koji tvrde da Srbi su ziveli na Balkanu pre seobe Slovena..
Here are a few of the earliest quotations from well known ancient geographers and historians:
* Herodotus (11,6) (5th century BC), and Diodor from Sicily (1,30) mention the lake named Serbonis (Σερβυνιδοζ) in lower Egypt. However taking the large distances into the account it is highly unlikely that today's Serbs have anything to do with that particular toponym.
* Strabo (63 - 19 BC): "the river Kanthos/Skamandros is called Sirbis (Sirbika) by the natives." ( Strabonis rerum geographicarum libri septendicini, Basileza 1571 s. 763).
* Tacitus (ca. 50 AD): described the Serboi tribe near the Caucasus, close to the hinterland into the Black Sea. Many consider this theory as a very probable one taking some distant linguistic similarities with today's Caucausus people's such as Ingushi, Chechens etc.
* Pliny (69-75 AD): "beside the Cimerians live Meotics, Valians, Serbs (Serboi), Zingians, Psesians." (Historia naturalis, VI, c. 7 & 19 Leipzig 1975). It coincides with the Tacitus's view on Serbian ancient homeland among the Iranian peoples of the Caucausus.
* Ptolemy (150 AD): "between the Keraunian mountains and the river Pa, live the Orineians, Valians and Serbs." (Geographia V, s. 9). Ptolemy also mention the city in Pannonia named Serbinum (present day Gradiška in Republika Srpska, Bosnia and Herzegovina). This well known ancient scientist one more time points out to the Caucasus placing Serbs close to Black Sea riviera.
* In the third century Roman emperor Licinius referred to the Carpathians as 'Montes Serrorum' ("Serb mountains"). This also sounds reasonable taking that South Carpathians end in Eastern Serbia, colliding with the Balkan Mountains.
- Poruka
- 2.529
komandir:
Vrlo dobro, druze KOMANDIRU !
Vrlo dobro.
Samo, ne znam zasto veliki (kako ne i vecina ljudi u Srbiji) broj ljudi kaze:
"I JA SAM POREKLOM IZ CRNE GORE"
:wink:
AKHENATON:
Hvala, što si me opomenuo, da se ne maltretiram.
Pa, gospodo, izvolite pogledati i drugu stranu!
Vidi, autor ovog feljtona nije poreklom Vizantinac, nego je vizantolog, naučnik, dakle, sa svim akademskim titulama koje su ovde moguće.savin:
E, sad, u pravu si: istoriju zaista pišu pobednici.
Ne znam na koje pobednike misliš? Vizantija je odavno nestala, a Srbija je nekako pregurala Turke i eto, opstala.
Možda bi bilo bolje da pročitaš šta je Rakić napisao, osim ako nisi unapred formirao stavove i da ne daš da bilo ko bude stariji od Srba!
Ako je tako, onda ti tu niko ne može pomoći, osim ti sam sebi.
Pozz.
komandir
Zainteresovan član
- Poruka
- 170
vanesssa56:
Нисам ти ја никакав друг 8-)
