-
- Popularno:
- Prozorljivi starac Zosima Sokur o...
- Šta za vas predstavlja slava – duhovno...
- Pokajni kanon.
- Štimac iz svog života precrtao...
- Ima li vlast strategiju širu od...
- Novo pravilo za Pornhub, XHamster i...
- Srbija se menja,lepa Mongolka...
- Ubio 10 pacijenata da bi smanjio posao
- Da li je moralno voziti kola po gradu?
- Stop separatizmu u Vojvodini! Vučević:...
Spasenje
- Začetnik teme Jasna
- Datum pokretanja
- Poruka
- 89.439
Ko će pre biti prevaren, onaj ko Boga vidi ili onaj ko o Bogu može samo u knjigama napisano da čita?
Izvor znanja o Bogu joj je Bog. A sad ti gledaj nekako Bibliju da joj doturiš, da se informiše i ne
postrada.
Svašta...- - - - - - - - - -
Kao da i ova nasa Svesnalista "veruje u sve sto negde procita" ...
Ja ovakva ateistična poverovala, a vi vernici u sumnju se bacili.
Da mi je ovo neko pričao pre par godina.
I da.. Drago mi je da si se vratio.
- Poruka
- 13.303
Ko će pre biti prevaren, onaj ko Boga vidi ili onaj ko o Bogu može samo u knjigama napisano da čita?
Izvor znanja o Bogu joj je Bog. A sad ti gledaj nekako Bibliju da joj doturiš, da se informiše i ne
postrada.
- - - - - - - - - -
Ja ovakva ateistična poverovala, a vi vernici u sumnju se bacili.
Da mi je ovo neko pričao pre par godina.
I da.. Drago mi je da si se vratio.
sto moras da ga vidis...covek se prvenstveno ne krece samo razumom,nego celim svojim bicem....ima nesto.ima neka sila koja nas nadmasuje...i to svaki covek bez citanja oseca,trazi i sluti i tu je ta religiozna podloga koju niko ne moze unistiti..da je drugacije i,da ga ne slutis ni ti ne bi visila ovde...
- Poruka
- 275
Samo da ne bude deo one sile koja želeći dobro, zlo sazda.
Ko će pre biti prevaren, onaj ko Boga vidi ili onaj ko o Bogu može samo u knjigama napisano da čita?
Izvor znanja o Bogu joj je Bog. A sad ti gledaj nekako Bibliju da joj doturiš, da se informiše i ne
postrada.
- - - - - - - - - -
Ja ovakva ateistična poverovala, a vi vernici u sumnju se bacili.
Da mi je ovo neko pričao pre par godina.
I da.. Drago mi je da si se vratio.
Pise i ono :
"Blazeni koji poverovase , a ne videse..." i ono "Budi veran , a ne neveran..." ..
Ovo drugo je u teoloskom smislu , da ne "brkamo sa izvesnim eventualnostima iz RL" ...
- - - - - - - - - -
Nesto kao ono :
"Put za ...je posut dobrim zeljama/namerama " ...?
- Poruka
- 89.439
A zašto da ne vidiš ako možeš da vidiš?
- - - - - - - - - -
Pise i ono :
"Blazeni koji poverovase , a ne videse..." i ono "Budi veran , a ne neveran..." ..
Ovo drugo je u teoloskom smislu , da ne "brkamo sa izvesnim eventualnostima iz RL" ...
Dobro, od sad me zovite blaženaglista, pošto ja ništa videla nisam, ali sam poverovala.
Mislim. Toliko sam poverovala da sam dotrčala na forum da vidim šta će drugi da kažu.
I sad se raspravljam ovde dal s vama il sama sa sobom, ko će ga znati.
- Poruka
- 13.303
A zašto da ne vidiš ako možeš da vidiš?
- - - - - - - - - -
Dobro, od sad me zovite blaženaglista, pošto ja ništa videla nisam, ali sam poverovala.
Mislim. Toliko sam poverovala da sam dotrčala na forum da vidim šta će drugi da kažu.
I sad se raspravljam ovde dal s vama il sama sa sobom, ko će ga znati.
ako on hoce da ga vidim videcu ga...a hteo je i ja ga videla..
- Poruka
- 89.439
A zašto da ne vidiš ako možeš da vidiš?
- - - - - - - - - -
Dobro, od sad me zovite blaženaglista, pošto ja ništa videla nisam, ali sam poverovala.
Mislim. Toliko sam poverovala da sam dotrčala na forum da vidim šta će drugi da kažu.
I sad se raspravljam ovde dal s vama il sama sa sobom, ko će ga znati.
Ti to kao onaj Lao Ce ,( cini mi se ?), koji je bio u trilemi "u vezi leptira" ili kao mladjahni Kralj Lir
...?Ili su mu ipak u pitanju bile "neke leptirice" , sto u glavi sto po nekim drugim delovima njegovog izmucenog tela ...?
- Poruka
- 13.303
Eto ti cicijo. Pa sad mene ubeđuješ da ne moram da ga vidim, a ti videla.
dzabe sto oces kad se neda ni na koju foru..a on ako oce moras iako neces.. i to nema da begas...e taka je situacija sa bogom..
- Poruka
- 275
Opasan taj vaš Bog.
- Poruka
- 89.439
dzabe sto oces kad se neda ni na koju foru..a on ako oce moras iako neces.. i to nema da begas...e taka je situacija sa bogom..
Da li bi ti smetalo da postoji način?
- Poruka
- 89.439
Evo malo ruske bajke.
Čas istorije za petogodišnje dete odraslo van ''civilizacije''
Uzeo je otvorenu knjigu, iz nekog razloga levom rukom, neko vreme ćutke
posmatrajući tekst, a onda je počeo da čita: »Drevni ljudi su živeli u žarkim
područjima, gde nije bilo mrazeva i hladnih zima. Živeli su ljudi ne
usamljenički, već u grupama, koje naučnici nazivaju ljudskim hordama. Svi u
hordi, od malog do velikog, bavili su se sakupljanjem. Po čitav dan su tragali za
jestivim korenjem, lekovitim plodovima i bobičastim voćem, jajima ptica«.
Pročitavši ovaj tekst, on podiže glavu sa knjige i zagleda mi se pravo u
oči, nekako upitno. Ćutao sam ne shvatajući pitanje. Volođa progovori pomalo
uzrujano:
- U meni se, tata, prikazi ne javljuju.
- Kakvi prikazi?
- Nikakve predstave mi se ne pojavljuju. Ili su se pojmovi polomili, ili ne
može da se zamisli napisano u toj knjizi. Kada mama Anastasija ili deke
pripovedaju, sve se jasno pojavljuje pred očima. Kada čitam Njegovu knjigu, još
se jasnije sve prikazuje. Ali, od ovoga o čemu piše u ovoj knjizi, prikaz je nekako
sav izvrnut. Ili se u meni slomio.
- A što treba da zamišljaš? Zašto bi se vreme gubilo na dočaravanja?
- Pa, prikazi sami nastaju, kada je istina... A sada ne dolaze, što znači...
Sad ću pokušati da proverim. Možda, oni, ti ljudi o kojima je u knjizi napisano
kako su po ceo dan sebi tražili hranu, očiju nisu imali? Zašto su po vascele
dane tražili sebi hranu, ako je uvek bila tu pored njih?
Nadalje se sa mališanom počelo dešavati nešto čudnovato. Odjednom je
zažmurio i počeo da opipava jednom rukom oko sebe travu. Nešto je našao,
otkinuo i pojeo. Onda je ustao, i ne otvarajući oči izgovorio: »Možda ni nosić
nisu imali«. Stegao je prstićima nozdrve i pošao na suprotnu stranu od mene.
Prošavši petnaestak metara ne puštajući ruku sa nosa, leže na travu i ispusti
glas, nalik na »a-a-a«.
Istog trena, sve uokolo kao da se pokrete. Sa drveća je na zemlju
poskakalo nekoliko veverica. Skakale su na travu raskrečenih nogica i raširenih
repova, kao da su padobrani. Dotrčavale su do ležećeg na travi deteta, nešto
mu spuštale pored glavice, skakutale po travi natrag ka drveću, pentrale se na
njega, i iznova aterirale na zemlju.
Tri vuka koja su stajala podalje, takođe doleteše do ležećeg na travi deteta
i počeše nekako uznemireno da topću nogama pored njega.
Čulo se pucanje grana i iz grmlja, žurno se gegajući, pojavi se mladi
medved, potom drugi, manji ali žustriji.
Prvi medved onjuši glavicu detetovu i liznu mu ruku, koja je, kao i pre,
stezala nos. Iz žbunja nastaviše da se pojavljuju razne, velike i male životinje iz
tajge. Sve su one isto tako uzrujano toptale oko ležećeg na travi malenog
čoveka, uopšte ne obraćajući pažnju jedne na druge. One očevidno nisu
razumele šta se dešava sa njim.
I ja isprva nisam mogao da shvatim čudno ponašanje sinovljevo. Potom
sam se dosetio. On je izigravao bespomoćnog čoveka, lišenog vida i čula mirisa.
Ispuštajući s vremena na vreme glas »a-a-a«, saopštavao je okolini da hoće da
jede.
- - - - - - - - - -
Veverice su kao i pre dotrčavale i brzo se udaljavale, donoseći i slažući
pored deteta kedrove šišarke, suve pečurke i još koješta.
Jedna veverica se podiže na zadnje nogice, držeći u prednjim kedrovu
šišarku. Hitro poče zubićima da izvlači iz nje oraščiće. Još jedna veverica je
krckala orahe i slagala na gomilicu od ljuske očišćena jezgra.
Ali, čovek nije uzimao hranu. On je kao i pre, ležao zatvorenih očiju,
stisnutog nosića, sve zahtevnije ispuštajući glas »a-a-a«.
Iz šipražja jurnu samur. Prelepa paperjasta životinjica prelivajućeg krzna.
On načini dva kruga oko ležećeg na travi deteta. Jurio je, ne obraćajući pažnju
na uskomešane životinje. A zveri, čija je pažnja bila usmerena isključivo na
neobično ponašanje detetovo, kao da nisu primećivale samura. Ali, kada se on
iznenada naglo zaustavio pored gomilice, vevericama očišćenih kedrovih
oraščića i počeo da ih jede, životinje su se usprotivile. Prvi su se iskezili i
nakostrešili vukovi. Medved, tapkajući u mestu s noge na nogu, isprva zamre
zureći u proždrljivca, a onda ga ćušnu šapom po slabini. Samur odlete u
stranu, prevrnu se, ali trenutno skoči, žustro dotrča do ležećeg deteta i stade
mu prednjim šapama na grudi. Čim je mališan pokušao da ispusti svoje sledeće
zahtevno »a-a-a«, samur istog trena približivši njuškicu otvorenim ustima
čovekovim, na očigled svih spusti u njegova usta prežvakanu hranu.
Napokon Volođa sede na travu, otvori oči i pusti nos. Obuhvati pogledom
sve još uvek uznemirene životinje, ustade i poče da ih umiruje. Zverke, po
nekoj, samo njima poznatoj hijerarhji, redom su prilazile mališanu. Svaka je
dobila svoju nagradu. Vukovi – tapšanje po hrbatu. Jednog medveda je Volođa
pogladio sa dve ruke po njušci, a drugome je, iz nekog razloga, protrljao nos.
Samura, koji se vrteo oko njegovih nogu, blago pritisnu nogom na zemlju, a
kada se ovaj prevrnu na leđa, počeška ga po grudima.
Svaka zverčica, dobivši svoju nagradu, odmah bi se obazrivo udaljila.
Volođa je uzeo sa trave pregršt očišćenih kedrovih oraha i dao vevericama
nekakav znak koji je, po svemu sudeći, označavao da je vreme da prekinu sa
svojim ponudama. Iako je dete umirivalo životinjice koje su do tog trenutka
nastavile da ga hrane, istog časa prestaše.
Moj maleni sin mi priđe, pruži šaku oraha i reče:
- U predstavi koja se u meni odigrava, tata, prvi ljudi, počevši da žive na
Zemlji, nisu imali potrebe da se po čitav dan bave sakupljanjem i traženjem
sebi hrane. Oni o jelu uopšte nisu razmišljali. Izvini, tata, moja predstava
uopšte nije onakva kakvom su je opisali umni naučnici u knjizi koju si doneo.
- Da, shvatio sam, ona apsolutno nije takva.
Ponovo sedoh na brdašce i Volođa, smestivši se pored mene, upita:
- A zašto su različite – moja slika i to što izbija iz napisanog u knjizi?
Verovatno je moja misao počela da radi kao nikad pre, ubrzano. Zbilja,
zašto je u knjizi, udžbeniku za decu, napisana takva besmislica? Čak je i
odraslom čoveku, ne baš upoznatom sa divljom prirodom, razumljivo da u
toplim klimatskim uslovima, a tim pre tropskim, postoji izobilje svakojake
hrane. Nje je toliko, da su je čak i ogromne životinje – mamuti, slonovi – lako
nalazile. Nisu gladovale ni sitne životinje. A čovek među njima, najrazvijenije
biće u smislu intelekta, nalazio je sebi hranu uz ogroman napor. Tako nešto je
prosto nemoguće zamisliti. Proizlazi da većina onih koji proučavaju istoriju,
prosto-naprosto i ne razmišlja o smislu napisanog u istorijskim knjigama. Ne
upoređuju pročitano ni najelementarnijom logikom, već prihvataju istorijsku
prošlost onakvom kakvom im je prikazuju.
Recite, na primer, vikendašu koji ima parcelu od svega šest ari, da njegov
sused po vasceli dan tabana među hranom i nikako ne može da nađe sebi ništa
za jelo. Vikendaš će pomisliti o susedu da je čovek koji se, blago govoreći,
razboleo.
I dete, odraslo u tajgi, isprobavši razno bilje i plodove, nije moglo ni da
zamisli zašto bi hranu trebalo tražiti, kad se ona uvek nalazi tu, pored. Pri tom,
okolne životinje su spremne da mu u bilo kom trenutku služe, oslobađajući ga
potrebe da se vere na drvo za orasima, pa mu čak i ljuske čiste.
- - - - - - - - - -
A onda je smislio kako da se izvuče...
- Ta knjiga nije jednostavna. Moraš svojim dočaravanjima da proveriš sve
što je ovde napisano. Zašto pisati ono, što ti i tako jasno zamišljaš? Zato i pišu
suprotno. Da bi mogao svojim predstavama da proveriš - gde je istina, a gde je –
obrnuto. Treba biti pažljiviji, Volođa, razumeš li me?
- Postaraću se da pojmim, tata, zašto pišu neistinu. A zasad ne razumem.
Neke životinje tragove svoje zameću repićem. Druge, lažne jame kopaju, a ima i
onih što klopke prave. Samo, šta će ljudima lukavstva svakojaka?
- Kažem ti, da bi se razvijali.
- A zar se istinom nije moguće razvijati?
- I istinom je moguće... Ali, ne tako.
- Tamo, gde ti živiš tata, da li se istinom produbljuju znanja ili lažima?
- Svakojako, i istinom i neistinom delotvornost u razvitku pokušavaju da
dostignu. A ti, Volođa, da li često knjige čitaš?
Čas istorije za petogodišnje dete odraslo van ''civilizacije''
Uzeo je otvorenu knjigu, iz nekog razloga levom rukom, neko vreme ćutke
posmatrajući tekst, a onda je počeo da čita: »Drevni ljudi su živeli u žarkim
područjima, gde nije bilo mrazeva i hladnih zima. Živeli su ljudi ne
usamljenički, već u grupama, koje naučnici nazivaju ljudskim hordama. Svi u
hordi, od malog do velikog, bavili su se sakupljanjem. Po čitav dan su tragali za
jestivim korenjem, lekovitim plodovima i bobičastim voćem, jajima ptica«.
Pročitavši ovaj tekst, on podiže glavu sa knjige i zagleda mi se pravo u
oči, nekako upitno. Ćutao sam ne shvatajući pitanje. Volođa progovori pomalo
uzrujano:
- U meni se, tata, prikazi ne javljuju.
- Kakvi prikazi?
- Nikakve predstave mi se ne pojavljuju. Ili su se pojmovi polomili, ili ne
može da se zamisli napisano u toj knjizi. Kada mama Anastasija ili deke
pripovedaju, sve se jasno pojavljuje pred očima. Kada čitam Njegovu knjigu, još
se jasnije sve prikazuje. Ali, od ovoga o čemu piše u ovoj knjizi, prikaz je nekako
sav izvrnut. Ili se u meni slomio.
- A što treba da zamišljaš? Zašto bi se vreme gubilo na dočaravanja?
- Pa, prikazi sami nastaju, kada je istina... A sada ne dolaze, što znači...
Sad ću pokušati da proverim. Možda, oni, ti ljudi o kojima je u knjizi napisano
kako su po ceo dan sebi tražili hranu, očiju nisu imali? Zašto su po vascele
dane tražili sebi hranu, ako je uvek bila tu pored njih?
Nadalje se sa mališanom počelo dešavati nešto čudnovato. Odjednom je
zažmurio i počeo da opipava jednom rukom oko sebe travu. Nešto je našao,
otkinuo i pojeo. Onda je ustao, i ne otvarajući oči izgovorio: »Možda ni nosić
nisu imali«. Stegao je prstićima nozdrve i pošao na suprotnu stranu od mene.
Prošavši petnaestak metara ne puštajući ruku sa nosa, leže na travu i ispusti
glas, nalik na »a-a-a«.
Istog trena, sve uokolo kao da se pokrete. Sa drveća je na zemlju
poskakalo nekoliko veverica. Skakale su na travu raskrečenih nogica i raširenih
repova, kao da su padobrani. Dotrčavale su do ležećeg na travi deteta, nešto
mu spuštale pored glavice, skakutale po travi natrag ka drveću, pentrale se na
njega, i iznova aterirale na zemlju.
Tri vuka koja su stajala podalje, takođe doleteše do ležećeg na travi deteta
i počeše nekako uznemireno da topću nogama pored njega.
Čulo se pucanje grana i iz grmlja, žurno se gegajući, pojavi se mladi
medved, potom drugi, manji ali žustriji.
Prvi medved onjuši glavicu detetovu i liznu mu ruku, koja je, kao i pre,
stezala nos. Iz žbunja nastaviše da se pojavljuju razne, velike i male životinje iz
tajge. Sve su one isto tako uzrujano toptale oko ležećeg na travi malenog
čoveka, uopšte ne obraćajući pažnju jedne na druge. One očevidno nisu
razumele šta se dešava sa njim.
I ja isprva nisam mogao da shvatim čudno ponašanje sinovljevo. Potom
sam se dosetio. On je izigravao bespomoćnog čoveka, lišenog vida i čula mirisa.
Ispuštajući s vremena na vreme glas »a-a-a«, saopštavao je okolini da hoće da
jede.
- - - - - - - - - -
Veverice su kao i pre dotrčavale i brzo se udaljavale, donoseći i slažući
pored deteta kedrove šišarke, suve pečurke i još koješta.
Jedna veverica se podiže na zadnje nogice, držeći u prednjim kedrovu
šišarku. Hitro poče zubićima da izvlači iz nje oraščiće. Još jedna veverica je
krckala orahe i slagala na gomilicu od ljuske očišćena jezgra.
Ali, čovek nije uzimao hranu. On je kao i pre, ležao zatvorenih očiju,
stisnutog nosića, sve zahtevnije ispuštajući glas »a-a-a«.
Iz šipražja jurnu samur. Prelepa paperjasta životinjica prelivajućeg krzna.
On načini dva kruga oko ležećeg na travi deteta. Jurio je, ne obraćajući pažnju
na uskomešane životinje. A zveri, čija je pažnja bila usmerena isključivo na
neobično ponašanje detetovo, kao da nisu primećivale samura. Ali, kada se on
iznenada naglo zaustavio pored gomilice, vevericama očišćenih kedrovih
oraščića i počeo da ih jede, životinje su se usprotivile. Prvi su se iskezili i
nakostrešili vukovi. Medved, tapkajući u mestu s noge na nogu, isprva zamre
zureći u proždrljivca, a onda ga ćušnu šapom po slabini. Samur odlete u
stranu, prevrnu se, ali trenutno skoči, žustro dotrča do ležećeg deteta i stade
mu prednjim šapama na grudi. Čim je mališan pokušao da ispusti svoje sledeće
zahtevno »a-a-a«, samur istog trena približivši njuškicu otvorenim ustima
čovekovim, na očigled svih spusti u njegova usta prežvakanu hranu.
Napokon Volođa sede na travu, otvori oči i pusti nos. Obuhvati pogledom
sve još uvek uznemirene životinje, ustade i poče da ih umiruje. Zverke, po
nekoj, samo njima poznatoj hijerarhji, redom su prilazile mališanu. Svaka je
dobila svoju nagradu. Vukovi – tapšanje po hrbatu. Jednog medveda je Volođa
pogladio sa dve ruke po njušci, a drugome je, iz nekog razloga, protrljao nos.
Samura, koji se vrteo oko njegovih nogu, blago pritisnu nogom na zemlju, a
kada se ovaj prevrnu na leđa, počeška ga po grudima.
Svaka zverčica, dobivši svoju nagradu, odmah bi se obazrivo udaljila.
Volođa je uzeo sa trave pregršt očišćenih kedrovih oraha i dao vevericama
nekakav znak koji je, po svemu sudeći, označavao da je vreme da prekinu sa
svojim ponudama. Iako je dete umirivalo životinjice koje su do tog trenutka
nastavile da ga hrane, istog časa prestaše.
Moj maleni sin mi priđe, pruži šaku oraha i reče:
- U predstavi koja se u meni odigrava, tata, prvi ljudi, počevši da žive na
Zemlji, nisu imali potrebe da se po čitav dan bave sakupljanjem i traženjem
sebi hrane. Oni o jelu uopšte nisu razmišljali. Izvini, tata, moja predstava
uopšte nije onakva kakvom su je opisali umni naučnici u knjizi koju si doneo.
- Da, shvatio sam, ona apsolutno nije takva.
Ponovo sedoh na brdašce i Volođa, smestivši se pored mene, upita:
- A zašto su različite – moja slika i to što izbija iz napisanog u knjizi?
Verovatno je moja misao počela da radi kao nikad pre, ubrzano. Zbilja,
zašto je u knjizi, udžbeniku za decu, napisana takva besmislica? Čak je i
odraslom čoveku, ne baš upoznatom sa divljom prirodom, razumljivo da u
toplim klimatskim uslovima, a tim pre tropskim, postoji izobilje svakojake
hrane. Nje je toliko, da su je čak i ogromne životinje – mamuti, slonovi – lako
nalazile. Nisu gladovale ni sitne životinje. A čovek među njima, najrazvijenije
biće u smislu intelekta, nalazio je sebi hranu uz ogroman napor. Tako nešto je
prosto nemoguće zamisliti. Proizlazi da većina onih koji proučavaju istoriju,
prosto-naprosto i ne razmišlja o smislu napisanog u istorijskim knjigama. Ne
upoređuju pročitano ni najelementarnijom logikom, već prihvataju istorijsku
prošlost onakvom kakvom im je prikazuju.
Recite, na primer, vikendašu koji ima parcelu od svega šest ari, da njegov
sused po vasceli dan tabana među hranom i nikako ne može da nađe sebi ništa
za jelo. Vikendaš će pomisliti o susedu da je čovek koji se, blago govoreći,
razboleo.
I dete, odraslo u tajgi, isprobavši razno bilje i plodove, nije moglo ni da
zamisli zašto bi hranu trebalo tražiti, kad se ona uvek nalazi tu, pored. Pri tom,
okolne životinje su spremne da mu u bilo kom trenutku služe, oslobađajući ga
potrebe da se vere na drvo za orasima, pa mu čak i ljuske čiste.
- - - - - - - - - -
A onda je smislio kako da se izvuče...
- Ta knjiga nije jednostavna. Moraš svojim dočaravanjima da proveriš sve
što je ovde napisano. Zašto pisati ono, što ti i tako jasno zamišljaš? Zato i pišu
suprotno. Da bi mogao svojim predstavama da proveriš - gde je istina, a gde je –
obrnuto. Treba biti pažljiviji, Volođa, razumeš li me?
- Postaraću se da pojmim, tata, zašto pišu neistinu. A zasad ne razumem.
Neke životinje tragove svoje zameću repićem. Druge, lažne jame kopaju, a ima i
onih što klopke prave. Samo, šta će ljudima lukavstva svakojaka?
- Kažem ti, da bi se razvijali.
- A zar se istinom nije moguće razvijati?
- I istinom je moguće... Ali, ne tako.
- Tamo, gde ti živiš tata, da li se istinom produbljuju znanja ili lažima?
- Svakojako, i istinom i neistinom delotvornost u razvitku pokušavaju da
dostignu. A ti, Volođa, da li često knjige čitaš?
- Poruka
- 89.439
I čas matematike.
Aritmetika! Matematika! Naravno, takva precizna nauka ne može dovesti
ni do kakvih nesuglasica. Ako je Anastasija naučila sina da računa, onda
razgovor na ovu temu neće kriti u sebi nikakve protivurečnosti ili preimućstva.
Dva puta dva su – uvek četiri, na bilo kom jeziku i u svim vremenima.
Obradovan svojim otkrićem, sa pouzdanjem upitah:
- Volođa, a da računaš, sabiraš, množiš, mama te je učila?
- Da, tata.
- Dobro je. Tamo, gde ja živim, postoji takva nauka – matematika. Ona
ima ogroman značaj. Mnogo toga je zasnovano na računanju i proračunima. Da
bi bilo lakše sabirati, oduzimati, množiti, ljudi su mnogo sprava izumeli, bez
kojih je sada teško izaći na kraj. Doneo sam ti jednu od njih, naziva se
kalkulator.
Izvukao sam mali džepni japanski digitron na solarne baterije, uključio
ga i pokazao sinu.
- Vidiš, Volođa, ova malena spravica može vrlo mnogo. Eto ti, na primer,
znaš koji se broj dobije, ako se dva pomnoži sa dva?
- Ti, tata, hoćeš da ja kažem »četiri«?
- Tačno, četiri. Ali, nije stvar u tome da ja tako hoću. Tako jeste. Uvek će
dva puta dva biti četiri. A ova malena spravica takođe može da računa. Pogledaj
ekrančić. Pritiskam dugmenceta »dva«, na ekranu se pali cifra »dva«. Sad
pritiskam znak koji označava množenje, i ponovo cifru »dva«. Onda se pritiska
dugme sa znakom jednakosti, da bi se saznalo koliki se dobija rezultat. I evo –
ne ekranu se pali cifra »četiri«. Ali, to je veoma prosta aritmetička radnja. Ova
spravica može da računa onako kako je čoveku nemoguće. Evo, na primer: sto
trideset šest pomnožimo sa hiljadu sto trideset šest. Sad ću pritisnuti dugme sa
znakom »jednako« i saznaćemo koliko je to.
- Sto pedeset četiri hiljade četiristotine devedeset šest – izgovori Volođa,
pretekavši kalkulator.
Onda sam počeo da množim i delim petocifrene, šestocifrene brojeve, ali
je sin svaki put pretekao kalkulator. Izgovarao je rezultat trenutno, bez ikakvog
napora. Takmičenje sa kalkulatorom je nalikovalo igri, ali ona sina nije nimalo
privlačila. Naprosto je izgovarao cifre, razmišljajući o nečem svom.
- Kako to radiš, Volođa? – upitah ga zapanjeno – Ko te je naučio da tako
brzo računaš napamet?
- Ne računam, tata.
- Kako to, ne računaš? Kazuješ cifre, odgovarajući na pitanja.
- Prosto nabrajam cifre, zato što su svagda nepromenljive u mrtvoj
dimenziji.
- Možda si hteo da kažeš – u tačnoj dimenziji?
- Može i u tačnoj, ali je to jedno te isto. Brojevi su uvek nepromenljivi,
ako se zadaje okamenjeno prostranstvo i vreme. Ali, oni su uvek u pokretu,
njihovo kretanje menja brojke, i tada je računati mnogo zanimljivije.
Dalje je Volođa počeo da nabraja nekakve neverovatne formule ili
aritmetičke radnje, koje je, pokazalo se, nemoguće razumeti. Zapamtio sam
samo da je formula bila vrlo duga, uopšte se nije završavala. On je živahno
označavao rezultate aritmetičkih radnji, ali su uvek bili srednjih vrednosti.
Svaki put, označivši broj, Volodja je živahno dodavao: »Zajednički delujući sa
vremenom, taj broj daje...«
- Sačekaj, Volođa - prekidoh sina – tvoje merenje je čudnovato. Jedan
plus jedan će uvek biti dva. Evo gledaj, uzmem jedan štapić...
Uzeh iz trave malenu grančicu i položih je ispred sina. Onda nađoh drugu
grančicu, stavih je pored prve i upitah:
- Koliko dobijamo grančica?
- Dve – odgovori Volođa.
- Upravo tako – dve, i drugačije biti ne može ni u kojoj dimenziji.
- Ma, u živoj dimenziji sasvim je drugačiji obračun. Viđao sam ga.
- Kako to – viđao? Možeš li mi prstima pokazati računanje u drugoj
dimenziji?
- Da, tata.
On podiže preda mnom svoju malenu rukicu stegnutu u pesnicu i poče
da pokazuje. Isprva odvoji jedan prstić i izgovori: »Mama«. Odvoji drugi prstić:
»Dodati – tata, nastao sam – ja« i odvoji treći prstić. – Eto, ispalo je tri prstića, a
da bi ostala samo dva, jedan ukloniti treba. Ali, ja ne bih želeo da uklonim ni
jedan od ta tri prstića. Želim da ih bude više, u živoj dimenziji je to moguće«.
Aritmetika! Matematika! Naravno, takva precizna nauka ne može dovesti
ni do kakvih nesuglasica. Ako je Anastasija naučila sina da računa, onda
razgovor na ovu temu neće kriti u sebi nikakve protivurečnosti ili preimućstva.
Dva puta dva su – uvek četiri, na bilo kom jeziku i u svim vremenima.
Obradovan svojim otkrićem, sa pouzdanjem upitah:
- Volođa, a da računaš, sabiraš, množiš, mama te je učila?
- Da, tata.
- Dobro je. Tamo, gde ja živim, postoji takva nauka – matematika. Ona
ima ogroman značaj. Mnogo toga je zasnovano na računanju i proračunima. Da
bi bilo lakše sabirati, oduzimati, množiti, ljudi su mnogo sprava izumeli, bez
kojih je sada teško izaći na kraj. Doneo sam ti jednu od njih, naziva se
kalkulator.
Izvukao sam mali džepni japanski digitron na solarne baterije, uključio
ga i pokazao sinu.
- Vidiš, Volođa, ova malena spravica može vrlo mnogo. Eto ti, na primer,
znaš koji se broj dobije, ako se dva pomnoži sa dva?
- Ti, tata, hoćeš da ja kažem »četiri«?
- Tačno, četiri. Ali, nije stvar u tome da ja tako hoću. Tako jeste. Uvek će
dva puta dva biti četiri. A ova malena spravica takođe može da računa. Pogledaj
ekrančić. Pritiskam dugmenceta »dva«, na ekranu se pali cifra »dva«. Sad
pritiskam znak koji označava množenje, i ponovo cifru »dva«. Onda se pritiska
dugme sa znakom jednakosti, da bi se saznalo koliki se dobija rezultat. I evo –
ne ekranu se pali cifra »četiri«. Ali, to je veoma prosta aritmetička radnja. Ova
spravica može da računa onako kako je čoveku nemoguće. Evo, na primer: sto
trideset šest pomnožimo sa hiljadu sto trideset šest. Sad ću pritisnuti dugme sa
znakom »jednako« i saznaćemo koliko je to.
- Sto pedeset četiri hiljade četiristotine devedeset šest – izgovori Volođa,
pretekavši kalkulator.
Onda sam počeo da množim i delim petocifrene, šestocifrene brojeve, ali
je sin svaki put pretekao kalkulator. Izgovarao je rezultat trenutno, bez ikakvog
napora. Takmičenje sa kalkulatorom je nalikovalo igri, ali ona sina nije nimalo
privlačila. Naprosto je izgovarao cifre, razmišljajući o nečem svom.
- Kako to radiš, Volođa? – upitah ga zapanjeno – Ko te je naučio da tako
brzo računaš napamet?
- Ne računam, tata.
- Kako to, ne računaš? Kazuješ cifre, odgovarajući na pitanja.
- Prosto nabrajam cifre, zato što su svagda nepromenljive u mrtvoj
dimenziji.
- Možda si hteo da kažeš – u tačnoj dimenziji?
- Može i u tačnoj, ali je to jedno te isto. Brojevi su uvek nepromenljivi,
ako se zadaje okamenjeno prostranstvo i vreme. Ali, oni su uvek u pokretu,
njihovo kretanje menja brojke, i tada je računati mnogo zanimljivije.
Dalje je Volođa počeo da nabraja nekakve neverovatne formule ili
aritmetičke radnje, koje je, pokazalo se, nemoguće razumeti. Zapamtio sam
samo da je formula bila vrlo duga, uopšte se nije završavala. On je živahno
označavao rezultate aritmetičkih radnji, ali su uvek bili srednjih vrednosti.
Svaki put, označivši broj, Volodja je živahno dodavao: »Zajednički delujući sa
vremenom, taj broj daje...«
- Sačekaj, Volođa - prekidoh sina – tvoje merenje je čudnovato. Jedan
plus jedan će uvek biti dva. Evo gledaj, uzmem jedan štapić...
Uzeh iz trave malenu grančicu i položih je ispred sina. Onda nađoh drugu
grančicu, stavih je pored prve i upitah:
- Koliko dobijamo grančica?
- Dve – odgovori Volođa.
- Upravo tako – dve, i drugačije biti ne može ni u kojoj dimenziji.
- Ma, u živoj dimenziji sasvim je drugačiji obračun. Viđao sam ga.
- Kako to – viđao? Možeš li mi prstima pokazati računanje u drugoj
dimenziji?
- Da, tata.
On podiže preda mnom svoju malenu rukicu stegnutu u pesnicu i poče
da pokazuje. Isprva odvoji jedan prstić i izgovori: »Mama«. Odvoji drugi prstić:
»Dodati – tata, nastao sam – ja« i odvoji treći prstić. – Eto, ispalo je tri prstića, a
da bi ostala samo dva, jedan ukloniti treba. Ali, ja ne bih želeo da uklonim ni
jedan od ta tri prstića. Želim da ih bude više, u živoj dimenziji je to moguće«.
- Poruka
- 13.303
smesno mi pitanje..coek da napravi plan i da ukeba ocima i usima boga haha..da nema taj neko plan i da ga rokne..
Jovan Prezviter
Iskusan
- Poruka
- 5.532
Ko će pre biti prevaren, onaj ko Boga vidi ili onaj ko o Bogu može samo u knjigama napisano da čita?
Izvor znanja o Bogu joj je Bog. A sad ti gledaj nekako Bibliju da joj doturiš, da se informiše i ne
postrada.
Da samo te knjige kako ih ti zoveš je nadahnuo isti Bog.
Izvor znajna o Bogu joj je Bog
. Pa sad...šta reći...očigledno nije Bogonadahnuta knjiga taj izvor. A šta ako ta kniga govori istinu? Ne može da bude "više" istina. Ili je onda Biblija skroz nenadahnuta i lažna ili je nadahnuta a tada iskustva o Bogu koju drugi dobiju a koje je suprotstavljeno načelima Biblije je laž. Ili...ili..ne može i jedno i drugo.A sad izvor Anastasijinog nadahnuća zavisi od toga da li smatramo Bibliju nadahnutom ili lažnom. Ako je Biblija nadahnuta izvor Anastasije nije u Bogu a ako je Biblija laž onda je Anastasija moguće nadahuta Bogom...čak ni tad nije sigurno jer za nekog je nadahuće njegovo iskustvo koje se ne slaže sa Anastasijom pa po njemu opet može biti lažno. Ali kažem ako je Biblija Božija Reč, Anastasija nema šta da traži
.Kako god.
- Poruka
- 89.439
Ma što ti sveprisutnog Boga u jednu knjigu pokušavaš da spakuješ? Može biti da je Biblija
nadahnuta, ali takođe i apsolutno sve što postoji sadrži informaciju o Bogu. Sve njime
stvoreno je materijalizacija misli njegove i njegova Reč.
- - - - - - - - - -
Nije tebi pitanje smešno, nego odgovor koji ti se u glavi javio. A to uopšte nije odgovor
na ono što sam te pitala.
nadahnuta, ali takođe i apsolutno sve što postoji sadrži informaciju o Bogu. Sve njime
stvoreno je materijalizacija misli njegove i njegova Reč.
- - - - - - - - - -
smesno mi pitanje..coek da napravi plan i da ukeba ocima i usima boga haha..da nema taj neko plan i da ga rokne..
Nije tebi pitanje smešno, nego odgovor koji ti se u glavi javio. A to uopšte nije odgovor
na ono što sam te pitala.
stnco
Elita
- Poruka
- 17.945
Je li, a kakav je, ima li bradu!?
- Poruka
- 89.439
Iz ovoga razgovora Anastasije i Vladimira, rekla bih da ona poznaje Bibliju.
- Reci, Vladimire, postoji li po tvome nešto razumno, ili uopšte uzevši, postoji
li Razum u nevidljivom svetu, u Kosmosu, u Vaseljeni? Šta o tome misliš?
- Mislim da postoji. Kad čak i naučnici o tome govore, kao i oni koji
komuniciraju sa drugim dimenzijama i civilizacijama, Biblija.
- A to »nešto«, nazovi rečju nekakvom, tebi najbližom. To nam je potrebno
radi podjednakog zajedničkog opredeljivanja. Pa, na primer, Razum, Intelekt,
Postojanje, Snage Svetlosti, Vakuum, Apsolut, Ritam, Duh, Bog.
- Hajde, Bog.
- Dobro.
- Sada reci, nastoji li Bog da govori sa čovekom, šta misliš? Ne glasom sa
nebesa, već kroz ljude, kroz Bibliju, da recimo došapne, kako biti sretniji?
- Ali, Bibliju nije bezuslovno Bog diktirao.
- Već ko, po tebi?
- Mogli su i ljudi, koji su hteli religiju da osmisle. Seli su i zajednički napisali.
- Znači tako jednostavno? Seli ljudi, napisali knjigu, osmislili sadržaje,
zakone? I ta knjiga živi, evo već ne samo hiljadu godina i predstavlja najmasovniju i
najčitaniju knjigu do današnjih dana! U prošlim vekovima napisano je mnoštvo
drugih knjiga, ali sa tom se malo koja može uporediti. Šta po tvome, to znači?
- Ne znam. Drevne knjige, svakako, mnogo godina postoje, ali većina ljudi
ipak čita uglavnom savremenu literaturu – romane, krimiće razne. Zašto?
- Zato što čitajući ih, misliti skoro da i nije potrebno. Čitajući Bibliju, mora se
brzo misliti i na mnoga pitanja samom sebi odgovarati. Tad razumljivom ona postaje.
Otvara se. Ukoliko se bezuslovno odnose ka njoj samo kao prema dogmi, onda je
dovoljno nekoliko zapovesti pročitati i zapamtiti. Ali, ma koja dogma, donesena
spolja, a neshvaćena u sebi samom, blokira mogućnosti Čoveka-Tvorca.
- - - - - - - - - -
I ti bi da se spasiš?
- Reci, Vladimire, postoji li po tvome nešto razumno, ili uopšte uzevši, postoji
li Razum u nevidljivom svetu, u Kosmosu, u Vaseljeni? Šta o tome misliš?
- Mislim da postoji. Kad čak i naučnici o tome govore, kao i oni koji
komuniciraju sa drugim dimenzijama i civilizacijama, Biblija.
- A to »nešto«, nazovi rečju nekakvom, tebi najbližom. To nam je potrebno
radi podjednakog zajedničkog opredeljivanja. Pa, na primer, Razum, Intelekt,
Postojanje, Snage Svetlosti, Vakuum, Apsolut, Ritam, Duh, Bog.
- Hajde, Bog.
- Dobro.
- Sada reci, nastoji li Bog da govori sa čovekom, šta misliš? Ne glasom sa
nebesa, već kroz ljude, kroz Bibliju, da recimo došapne, kako biti sretniji?
- Ali, Bibliju nije bezuslovno Bog diktirao.
- Već ko, po tebi?
- Mogli su i ljudi, koji su hteli religiju da osmisle. Seli su i zajednički napisali.
- Znači tako jednostavno? Seli ljudi, napisali knjigu, osmislili sadržaje,
zakone? I ta knjiga živi, evo već ne samo hiljadu godina i predstavlja najmasovniju i
najčitaniju knjigu do današnjih dana! U prošlim vekovima napisano je mnoštvo
drugih knjiga, ali sa tom se malo koja može uporediti. Šta po tvome, to znači?
- Ne znam. Drevne knjige, svakako, mnogo godina postoje, ali većina ljudi
ipak čita uglavnom savremenu literaturu – romane, krimiće razne. Zašto?
- Zato što čitajući ih, misliti skoro da i nije potrebno. Čitajući Bibliju, mora se
brzo misliti i na mnoga pitanja samom sebi odgovarati. Tad razumljivom ona postaje.
Otvara se. Ukoliko se bezuslovno odnose ka njoj samo kao prema dogmi, onda je
dovoljno nekoliko zapovesti pročitati i zapamtiti. Ali, ma koja dogma, donesena
spolja, a neshvaćena u sebi samom, blokira mogućnosti Čoveka-Tvorca.
- - - - - - - - - -
I ti bi da se spasiš?
stnco
Elita
- Poruka
- 17.945
Pa ako nije problem i to od one septembarske noći.
- Poruka
- 13.303
on moze i da ima bradu a i da bude cosov..zavisi sta izbabere da bude da bi se coveku javio..od ove moje trojice koji su me kidnapovali imao je samo sin bradu sa plave oci..frajer do jaja..
stnco
Elita
- Poruka
- 17.945
on moze i da ima bradu a i da bude cosov..zavisi sta izbabere da bude da bi se coveku javio..od ove moje trojice koji su me kidnapovali imao je samo sin bradu sa plave oci..frajer do jaja..
I postala si zaluđena tim frajerom. Nije to baš uvek dobro. Malo opreza ne bi falilo, za slučaj da se ispostavi da je neki prevejani prevarant.
Poslednja izmena:
- Poruka
- 89.439
- Poruka
- 13.303
dobro si primetio..ne zaljubljena jer to nije covek al da ga volim to da...i osetila sam na svojoj kozi tu ljubav..pravu...boziju...
stnco
Elita
- Poruka
- 17.945
dobro si primetio..ne zaljubljena jer to nije covek al da ga volim to da...i osetila sam na svojoj kozi tu ljubav..pravu...boziju...
Nisi baš morala da izbrišeš onaj poslednji deo moje poruke, jer može lako da se desi da sam u pravu.
- - - - - - - - - -
Gajiću tikvice agatha-inog tipa.
