Ja sam primer da je situacija u stvari obrnuta.
Evo, ja nemam nikakav problem sa socijalnom fobijom. Veoma sam komunikativan, nemam problem da razgovaram sa bilo kim, poznatim, nepoznatim, finim, drčnim ljudima, veoma lako stičem prijateljstva...
Sa druge strane, veoma sam zauzet. Moj radni dan često traje po 20 sati. Veoma su retki dani kada imam manje od 50 telefonski razgovora. Ide i do 100 dnevno. Ljudi mnogo traže od mene. Svaki dan imam nekoliko njih koji mi traže razne usluge da sad ne navodim kog tipa, što kroz posao što privatno, pa se može reći da me ta društvenost košta mnogo vremena a i živaca.
Sa druge strane, sa vezama stojim nikako. Jednostavno ne mogu da funkcionišem tako. Možda sam i omatorio pa sam već navikao da tako funkcionišem ali najviše jer nemam vremena da se ikome emotivno posvetim.
Takođe da dodam da je i veliki problem to što ne mogu toj potencijalnoj emotivnoj partnerki ništa da ponudim. Ni to vreme, ni neki dobar provod, niti imam pristojan auto, ne oblačim se lepo, na seks sam prilično ravnodušan... I onda ne mogu sebe da uvlačim u situacije gde će neko nešto da mi zamera i procenjuje me i ne želim nikoga da razočaram.
Tako da, možda osobe koje su više asocijalne imaju više energije i vremena da se posvete toj nekoj osobi jer preterano komunicira je sa ljudima tako uspije čoveka i ubije ga u pojam do te mere da za tu vrstu emocije uopšte nema energije.
