Moj otac je bio teško bolestan. Od trenutka kada se razboleo pa do svoje smrti ni jednom nije rekao da želi da umre. Nije dugo trajalo, a veći deo vremena nije bio ni sposoban da rasuđuje, da bi mogao da traži eutanaziju.
Da je rekao, dok je bio zdrav, da želi autanaziju u slučaju da se teško razboli, mislim da mu tu želju ne bih ispunila. Ne bih mogla.
Ali, moj otac nije imao bolove. Tog dana kada je preminuo na moje pitanje da li ga nešto boli, rekao mi je:"Ne boli me ništa, osećam se odlično". A bio je nepokretan, sa pelenom i dementan.
Da je imao bolove, možda bih tada pristala na eutanaziju. Jer je sva nega oko njega bila na meni. Mama nije mogla da mi pomogne, sestra nije htela. Od kuće u kojoj živim do roditeljske kuće ima 4km. Za 40 dana koliko je bio bolestan, autom sam prešla 1000km. Nekada sam išla i 4 puta dnevno. Ali, nije mi bilo teško, i bio mi je dragocen svaki minut sa njim, tako da u tim okolnostima ne bih pristala na eutanaziju. Da je imao bolove - ne znam.
