— Nemoj gledati u noge — reče Saši. Kao da mu se njegove reči zariše u srce, Saša se napreže i pogleda u noge. Vide da nema levog kolena, da mu noga visi samo na tetivama. U još vrućoj nozi ne oseća bol.
Kanapom za čišćenje puške stegoše mu butinu i staviše ga na nosila. Četvorica njegovih drugova, koji su s njim bili u prvom kamionu druge, spaljene kolone Jugoslovenske vojske u Tuzli izloženi smrtonosnim hicima Alijine Alahove vojske: Stojan Cvijanović, Zoran Mitrović, Žica, Marko Pavić i Petko Potkać, poneše ga u zaklon. Odmoriše se i pođoše dalje, u pozadinu okruženja Smoluće.
S jedne kose, kilometar udaljene, tuku prema njima mitraljez i snajper. Mladići se pognuše, lome se u hodu i trče cikcak. Pretrčaše brisan prostor i poneše Sašu kroz šumu.
Iza njihovih leđa smolućka vojska nastavi probijanje koridora u susret Mauzerovim "Paiterima" i Ozrencima.
— Stanite, braćo. Previjte mi i ruku, krvarim — reče im Saša osećajući kako mu krv natapa košulju.
Spustiše ga u zaklon i tek tada videše da mu je leva ruka razderana.
Bolničar Radenko Jović, koji je trčao za nosilima, previ mu ruku i ponesoše ga dalje.
— 'Oćete li vi mene uspavati kada mi budete sekli nogu? - pita ga Saša.
— Hoćemo — odgovori mu Radenko.
Saša zna da u bolnici nema nikakvog opojnog sredstva, znoji se ali ne stenje, trpi bolove i vidi sebe bez noge, sa štakama.
"Sa devetnaest godina bez noge", odjeknu bolna misao u njemu i natera mu suze na oči. U zaklonu sačekaše ojačani oklopni sanitetski kombi. Vozilo stiže i oni ga unesoše.
Vozač saniteta, Sašin drug Petkać, pojuri ka bolnici.
— Stisni ovde, drži — govori Saša bolničaru. Avgustovsko sunce upeklo i mušice navaljuju na krv.
Rade Jović uze pelenu i pokri mu rane. Žuri da ga što pre doveze do bolnice, da ne iskrvari, ne obraćajući pažnju na to što točkovi kombija odskaču po makadamskom putu i povređuju mu iskidanu nogu.
S vatrene linije javiše komandi štaba u Smolući da je Saša ranjen i Ljubomir Todorović izađe na ulicu da sa okupljenim narodom sačeka dolazak sanitetskog vozila.
Najmlađeg borca interventne jedinice, zvanog Maneken, dovezoše u centar, ali se kombi ne zaustavi već produži u bolnicu koja se nalazila pod bregom, dobro maskirana da je ne mogu pronaći granate.
Kad su prolazili pored Todorovića, Saša podiže ruku i isturi tri prsta, simbol pobede srpskog naroda. Trpi bolove i hrabro se osmehuje.
Narod okupljen na ulici isprati vozilo, šapćući međusobno:
"Provezoše Sašu. Teško je ranjen..."
"Eh, žalosna mu majka. Tako mlad, zgodan... Šta će biti sa njim?"
Medicinske sestre Zora, Vera, Vesna i doktorka Slavica pritrčaše vozilu, izvukoše nosila i unesoše ih u zgradu.
Doktor Stanislav Jovanovkć i medicinski tehničar Radoje Jović položiše Sašu na operacioni sto. Isekoše mu odeću i svukoše je sa njega. Odsekoše mu deo tkiva na kome je visila noga, bez kolena, opsecajući skalpelima rastrgnuta mesta.
— Slavice, trči na sprat, donesi onaj ošgar nož — reče doktor Stanislav doktorki.
Na operacionom stolu noga igra sama od sebe, skače, medicinske sestre je pritiskaju, smiruju i pridržavaju da mu preseku tetive. Meso obrubiše do kostiju, ali nemaju čime da preseku kost.
Čovek koji je držao bolnicu u Tinji, Nemanja, gleda kako vrše operaciju.
— Trči, Nemanja, traži od nekog bonsek da presečemo kost — zamoli ga doktor Stanislav.
Doktorka Slavica daje Saši slatke vode da pije da mu srce ne pukne.
Nemanja donese bonsek. Izvršiše dezinfekciju, i, bez ijedne tablete i injekcije, zavratiše svu mišićnu masu, kao rukav na košulji, i stadoše testerisati kost.
Saša Cvetinović iskolači oči, uhvati se rukama za šipku kreveta, ali ni jednom ne jauknu, niti ispusti glas. Gleda kako se pet devojaka, bolničarke i doktorka Slavica znoje, kao da njih seku bonsekom, a ne njega, najlepšeg momka u Smolući, u koga su sve zaljubljene.
U sobama ranjenici pustiše suze, medicinske sestre plaču i šapuću:
— Saši seku nogu bonsekom, bez anestezije.
Dok su mu sekli nogu, ni jednom se nije onesvestio.
Prerezaše mu kost i, do lakata krvavih ruku, stadoše mu podvezivati arterije. Bolničar otpušta kanap a doktor Stanislav uhvati mesto gde najviše bljuznu krv, stegnu arteriju i venu, brzo ih zaveza najlonom za pecanje, i tako redom unaokolo.
Završiše operaciju i stegnuše patrljak noge zavojima. Pređoše na ruku. Doktor Stanislav Jovanović zavlači pincetom gazu u razderano tkivo, čisti rane i previja ih zavojem.
Sašu premestiše sa operacionog stola u krevet i dadoše mu cigaretu da zapali.
U posetu mu dođoše komandant Štaba odbrane Smoluće Ljubomir Todorović i komandant brigade Vlado Todorović. Donesoše mu kutiju cigareta, koje se ni za najbolji pištolj nisu mogle dobiti, i govore mu:
— Drži se, Saša, ti si mlad i jak, stići će naši Srbi, spasićemo te, ne gubi nadu...
Odjednom oko bolnice nastade pucnjava. Ljubomir Todorović istrča na ulicu, medicinsko osoblje pojuri za njim, i sve ode što je pokretno. Saša ostade sam u sobi za intenzivnu negu.
Ranjenici u drugim sobama se uznemiriše, jauču, dozivaju bolničarke, ali njih nema u zgradi.
— Joj, Turci su probili liniju! — uzviknu Saša i prvi put nešto puče u njemu, gore nego kad su ga ranili.
Bolničarke, devojke, sve lepša od lepše, dotrčaše do Sašinog kreveta, ljube mu bledo lice i s osmehom uzvikuju:
— Saša, spaseni smo! Saša, mili Saša, evo Mauzerove vojske u Smolući! Probili su koridor!
— Saša, dušo, nećeš umrijeti. Imaju bolnicu sa sobom.
— Daće ti transfuziju.
Saša pocrvene, oči mu zasvetleše i od sreće mu se pojaviše suze u očima.
Na ulici, oko bolnice, devojke ljube vojnike. Narod iznosi rakiju, nudi je borcima. Podvriskuju i zagrljeni pevaju, šenluče iz mitraljeza.
Saši dođoše u posetu majka i otac. Ljube ga, smeju se na silu i govore mu:
— 0, hvala ti Gospode Bože naš, kad si poslao spas našem sinu.
Veselje, pucnji i pesme zaoriše se Smolućom.
Probijeni koridor, za koji je poginulo dvadeset sedam boraca iz Semberije i sa Ozrena, otvori vrata narodu Smoluće, Potpeći i Tinje da se iz okruženja izvuče na slobodnu teritoriju Republike Srpske.
Semberci i Ozrenci drže pet kilometara širok koridor i kolona od sedam hiljada ljudi krenu šumskim putem prema Ozrenu.
Na čelu kolone vojska izvlači ranjenike i bolesne. Za njima se kreće pet kilometara duga kolona volovskih i konjskih zaprega, traktora, putničkih vozila, kamiona. Zaglavljuju se u blatu, po kiši koja je natopila zemlju i raskaljala šumski put.
Točkovi proklizavaju i kolona naroda obaljuje vozila s puta da bi mogla da prođe, gone stoku kroz šumu, vode krave vezane konopcima za rogove i mile između bočne pucnjave, koja ih nagoni da žure.
Dečije nožice klizaju se po blatnjavom šumskom putu prema Ozrenu.
Prve kolone stigoše na slobodnu srpsku teritoriju na Ozrenu, i nastaviše putem prema Petrovu. Prolaze pored manastira Ozren i krste se, zahvaljuju Bogu što im je poslao spas iz pakla u kome su se nalazili četiri meseca, iz smrti koja se nadnela nad njihovo selo Smoluću.
Kraj
Kanapom za čišćenje puške stegoše mu butinu i staviše ga na nosila. Četvorica njegovih drugova, koji su s njim bili u prvom kamionu druge, spaljene kolone Jugoslovenske vojske u Tuzli izloženi smrtonosnim hicima Alijine Alahove vojske: Stojan Cvijanović, Zoran Mitrović, Žica, Marko Pavić i Petko Potkać, poneše ga u zaklon. Odmoriše se i pođoše dalje, u pozadinu okruženja Smoluće.
S jedne kose, kilometar udaljene, tuku prema njima mitraljez i snajper. Mladići se pognuše, lome se u hodu i trče cikcak. Pretrčaše brisan prostor i poneše Sašu kroz šumu.
Iza njihovih leđa smolućka vojska nastavi probijanje koridora u susret Mauzerovim "Paiterima" i Ozrencima.
— Stanite, braćo. Previjte mi i ruku, krvarim — reče im Saša osećajući kako mu krv natapa košulju.
Spustiše ga u zaklon i tek tada videše da mu je leva ruka razderana.
Bolničar Radenko Jović, koji je trčao za nosilima, previ mu ruku i ponesoše ga dalje.
— 'Oćete li vi mene uspavati kada mi budete sekli nogu? - pita ga Saša.
— Hoćemo — odgovori mu Radenko.
Saša zna da u bolnici nema nikakvog opojnog sredstva, znoji se ali ne stenje, trpi bolove i vidi sebe bez noge, sa štakama.
"Sa devetnaest godina bez noge", odjeknu bolna misao u njemu i natera mu suze na oči. U zaklonu sačekaše ojačani oklopni sanitetski kombi. Vozilo stiže i oni ga unesoše.
Vozač saniteta, Sašin drug Petkać, pojuri ka bolnici.
— Stisni ovde, drži — govori Saša bolničaru. Avgustovsko sunce upeklo i mušice navaljuju na krv.
Rade Jović uze pelenu i pokri mu rane. Žuri da ga što pre doveze do bolnice, da ne iskrvari, ne obraćajući pažnju na to što točkovi kombija odskaču po makadamskom putu i povređuju mu iskidanu nogu.
S vatrene linije javiše komandi štaba u Smolući da je Saša ranjen i Ljubomir Todorović izađe na ulicu da sa okupljenim narodom sačeka dolazak sanitetskog vozila.
Najmlađeg borca interventne jedinice, zvanog Maneken, dovezoše u centar, ali se kombi ne zaustavi već produži u bolnicu koja se nalazila pod bregom, dobro maskirana da je ne mogu pronaći granate.
Kad su prolazili pored Todorovića, Saša podiže ruku i isturi tri prsta, simbol pobede srpskog naroda. Trpi bolove i hrabro se osmehuje.
Narod okupljen na ulici isprati vozilo, šapćući međusobno:
"Provezoše Sašu. Teško je ranjen..."
"Eh, žalosna mu majka. Tako mlad, zgodan... Šta će biti sa njim?"
Medicinske sestre Zora, Vera, Vesna i doktorka Slavica pritrčaše vozilu, izvukoše nosila i unesoše ih u zgradu.
Doktor Stanislav Jovanovkć i medicinski tehničar Radoje Jović položiše Sašu na operacioni sto. Isekoše mu odeću i svukoše je sa njega. Odsekoše mu deo tkiva na kome je visila noga, bez kolena, opsecajući skalpelima rastrgnuta mesta.
— Slavice, trči na sprat, donesi onaj ošgar nož — reče doktor Stanislav doktorki.
Na operacionom stolu noga igra sama od sebe, skače, medicinske sestre je pritiskaju, smiruju i pridržavaju da mu preseku tetive. Meso obrubiše do kostiju, ali nemaju čime da preseku kost.
Čovek koji je držao bolnicu u Tinji, Nemanja, gleda kako vrše operaciju.
— Trči, Nemanja, traži od nekog bonsek da presečemo kost — zamoli ga doktor Stanislav.
Doktorka Slavica daje Saši slatke vode da pije da mu srce ne pukne.
Nemanja donese bonsek. Izvršiše dezinfekciju, i, bez ijedne tablete i injekcije, zavratiše svu mišićnu masu, kao rukav na košulji, i stadoše testerisati kost.
Saša Cvetinović iskolači oči, uhvati se rukama za šipku kreveta, ali ni jednom ne jauknu, niti ispusti glas. Gleda kako se pet devojaka, bolničarke i doktorka Slavica znoje, kao da njih seku bonsekom, a ne njega, najlepšeg momka u Smolući, u koga su sve zaljubljene.
U sobama ranjenici pustiše suze, medicinske sestre plaču i šapuću:
— Saši seku nogu bonsekom, bez anestezije.
Dok su mu sekli nogu, ni jednom se nije onesvestio.
Prerezaše mu kost i, do lakata krvavih ruku, stadoše mu podvezivati arterije. Bolničar otpušta kanap a doktor Stanislav uhvati mesto gde najviše bljuznu krv, stegnu arteriju i venu, brzo ih zaveza najlonom za pecanje, i tako redom unaokolo.
Završiše operaciju i stegnuše patrljak noge zavojima. Pređoše na ruku. Doktor Stanislav Jovanović zavlači pincetom gazu u razderano tkivo, čisti rane i previja ih zavojem.
Sašu premestiše sa operacionog stola u krevet i dadoše mu cigaretu da zapali.
U posetu mu dođoše komandant Štaba odbrane Smoluće Ljubomir Todorović i komandant brigade Vlado Todorović. Donesoše mu kutiju cigareta, koje se ni za najbolji pištolj nisu mogle dobiti, i govore mu:
— Drži se, Saša, ti si mlad i jak, stići će naši Srbi, spasićemo te, ne gubi nadu...
Odjednom oko bolnice nastade pucnjava. Ljubomir Todorović istrča na ulicu, medicinsko osoblje pojuri za njim, i sve ode što je pokretno. Saša ostade sam u sobi za intenzivnu negu.
Ranjenici u drugim sobama se uznemiriše, jauču, dozivaju bolničarke, ali njih nema u zgradi.
— Joj, Turci su probili liniju! — uzviknu Saša i prvi put nešto puče u njemu, gore nego kad su ga ranili.
Bolničarke, devojke, sve lepša od lepše, dotrčaše do Sašinog kreveta, ljube mu bledo lice i s osmehom uzvikuju:
— Saša, spaseni smo! Saša, mili Saša, evo Mauzerove vojske u Smolući! Probili su koridor!
— Saša, dušo, nećeš umrijeti. Imaju bolnicu sa sobom.
— Daće ti transfuziju.
Saša pocrvene, oči mu zasvetleše i od sreće mu se pojaviše suze u očima.
Na ulici, oko bolnice, devojke ljube vojnike. Narod iznosi rakiju, nudi je borcima. Podvriskuju i zagrljeni pevaju, šenluče iz mitraljeza.
Saši dođoše u posetu majka i otac. Ljube ga, smeju se na silu i govore mu:
— 0, hvala ti Gospode Bože naš, kad si poslao spas našem sinu.
Veselje, pucnji i pesme zaoriše se Smolućom.
Probijeni koridor, za koji je poginulo dvadeset sedam boraca iz Semberije i sa Ozrena, otvori vrata narodu Smoluće, Potpeći i Tinje da se iz okruženja izvuče na slobodnu teritoriju Republike Srpske.
Semberci i Ozrenci drže pet kilometara širok koridor i kolona od sedam hiljada ljudi krenu šumskim putem prema Ozrenu.
Na čelu kolone vojska izvlači ranjenike i bolesne. Za njima se kreće pet kilometara duga kolona volovskih i konjskih zaprega, traktora, putničkih vozila, kamiona. Zaglavljuju se u blatu, po kiši koja je natopila zemlju i raskaljala šumski put.
Točkovi proklizavaju i kolona naroda obaljuje vozila s puta da bi mogla da prođe, gone stoku kroz šumu, vode krave vezane konopcima za rogove i mile između bočne pucnjave, koja ih nagoni da žure.
Dečije nožice klizaju se po blatnjavom šumskom putu prema Ozrenu.
Prve kolone stigoše na slobodnu srpsku teritoriju na Ozrenu, i nastaviše putem prema Petrovu. Prolaze pored manastira Ozren i krste se, zahvaljuju Bogu što im je poslao spas iz pakla u kome su se nalazili četiri meseca, iz smrti koja se nadnela nad njihovo selo Smoluću.
Kraj
