Smoluća, selo od četiri hiljade stanovnika, elipsastog oblika, dugačko dvadeset pet i široko osam kilometara, postavilo je kružnu odbranu od nadiranja Alijine islamske vojske.
Opasani muslimanskim selima od pravca Tuzle, Lukavca, Gračanice i Srebrenika, Srbi se nađoše u okruženju. Jedina odstupnica vodila je preko Tinje i Potpeći, iz kojih su Srbi izbegli u Smoluću.
Prepušten sebi, bez telefonske i radio-veze, bez struje, ali sa izvorskom vodom u selu, narod se samoorganizovao za odbranu.
Tri hiljade Potpećana i Tiljanja smestiše se po kućama u Smolući. Strah od turskog nadiranja natera ih da zavedu ratni režim života u selu.
Na sreću naroda sva tri sela, među njima se nađe bivši načelnik teritorijalne odbrane i civilne zaštite rudnika "Kreka", Ljubomir Todorović sredovečan čovek, sa završenim fakultetom odbrane. On svoje teoretsko znanje primeni u ratnim uslovima, formira ratni štab i otpoče utvrđivati odbranu Smoluće. Za komandanta odreda "Ratiš" — Smoluća postavi Vladu Todorovića, a za komandanta odreda "Oklesanica" — Potpeć imenova Ljubana Ilića. Formira osam četa, koje su ukupno brojale hiljadu i dve stotine boraca. Izvrši mobilizaciju muškog stanovništva od 16 do 60 godina i naoruža vojsku oružjem koje se nalazilo u magacinu
teritorijalne odbrane rudnika "Kreka" u Smoluću. Razmesti artiljeriju po selu, bestrzajne topove, minobacače, "prage" s trocevcima i protivavionskim mitraljezima, podeli po četama uniforme i automatsko naoružanje, bombe, granate, opremu za kopanje rovova i razmesti vojsku kružno oko cele Smoluće.
Mobilisa devojke i žene da s vojskom kopaju rovove. Izgradiše odbrambeni temelj rovova, kakav je primenjen u Vijetnamskom ratu.
Izgradiše zemunice, veličine sobe, u koje unesoše krevete i ćebad iz vojnog magacina, za spavanje. Po liniji odbrane iskopaše rovove preko kojih položiše dva reda balvana, potom traktorima dovukoše traku za prenošenje uglja iz kopa na deponije, razvukoše je po rovovima i na nju nasuše dva metra zemlje. Duž ratne linije napraviše tvrđave koje neprijateljske granate ne mogu razrušiti.
Pri artiljerijskom napadu borci ulaze u zemunice. Po prestanku artiljerijskog napada borci tunelom prelaze u rovove i dočekuju napad muslimanske pešadije.
Ratni štab Smoluće formira intendantsku službu sastavljenu od dvanaest kuvara, vozača i pomoćnih radnika.
Imenova štab ratne bolnice koji smesti u dve kuće i jednoj vikendici na skrivenom mestu. Rasporedi medicinsko osoblje za rad u bolnici: Stanislava Jovanovića, apsolventa medicinskog fakulteta, Slavicu Ilić, lekarku, Ružicu Savić, laboranta, Ljubinku Marinković, višeg medicinskog tehničara, Ivicu Božića, medicinskog tehničara, Veru Tadić, medicinskog tehničara i Vesnu Tanić, medicinskog tehničara.
Ratni štab izvrši popis stoke: ovaca, goveda, živine i zabrani klanje krava koje su muzli da bi deci i ranjenicima obezbedili mleko.
Hranu popisaše i prikupiše u vojni magacin. Hleb za vojsku pekli su po domaćinstvima. Za nedelju dana bi davali brašno jednoj grupi domaćinstava, potom bi brašno davali drugoj grupi seljana, i tako redom.
Odraslo stanovništvo i vojska dobijali su dva obroka dnevno.
Štab formira i miliciju za održavanje javnog reda u selu.
Formira i interventnu četu od dvadeset pet snecijalaca, naoružanih automatskim oružjem i bombama. U delu sela gde im je linija najviše ugrožena interventna jedinica pritiče u pomoć i zaustavlja prodor neprijatelja.
U selu oduzeše svu naftu iz privatnih cisterni. Nafte su imali u dovoljnoj količini.
U seoskom mlinu, priključiše kaiš na motor traktora da bi mleli žito za vojsku i narod.
Hranu su na položaje izvlačili motokultivatorima i traktorima, a mlađe žene i devojke unosile su manjerke vojsci u zemunice.
Vojnici iisu napuštali rovove. Jednom mesečio bi dolazili kući da se okupaju, i istog dana bi se vratili na položaj.
Komandant rudarske muslimanske brigade iz Tuzle Enes Katić držao je položaj iz pravca Mramora prema Smolući. Besan što muslimanske jedinice iz Sikulja ne preduzimaju žestoke napade na Srbe, okrenu artiljerijsku paljbu preko Smoluće i razori muslimansko selo Sikulja.
Otpočeše žestoki napadi muslimanske rudarske brigade iz Tuzle. Po selu padaju granate, narod se uspaničio, trči ulicama i doziva decu:
— Mile, o Mile!
— 0, Dušane!
— Ne boj se, Nenade, dođi baki.
Žene trče ulicama, prihvataju uplašenu i uplakanu decu i uvode ih u podrume.
U blizini centra sela granata ubi kravu. Na drugom kraju sela granata iz minobacača tresnu pored
vrata kuće, raznese ih i geleri usmrtiše devojčicu i njenu majku.
Muslimanska artiljerija razara selo. Pogađa kuće, dvorišta, štale...
Muslimanska rudarska brigada tuče srpske položaje američkim četvorocevcima. Iz "brovinga" usmrtiše dva brata: Nenada i Miloša Milanovića.
Nastupi treći mesec opsade sedam hiljada Srba u srpskoj Smolući.
— Alahu egber!
— Đihad! — uzvikuju rudari, udaraju u bubnjeve i žestokom mitraljeskom vatrom nasrću na srpske bunkere.
— Ćetnici, predajte se, gotovi ste!
— Zauzećemo selo, sve ćemo vas poklati!
— I svinje ćemo vam pobiti.
— Alahu egber!
Eksplozije odjekuju jedna za drugom.
Žena utrča u komandu štaba.
— Komandante, pao je zaselak Majinovići! Eno gore, pogledaj kako narod bježi! — viče uspaničeno.
— Joj, sve će nas poklati! — zavlada panika po ulicama. Žene stiskaju decu uza se i pribijaju se jedna uz drugu.
— Nije linija probijena, narode, ne paničite! Imam telefonsku vezu sa njima. Naši se drže. Vraćajte se u kuće, da ne tresne granata među vas! — viče iz sveg glasa Ljubomir Todorović i smiruje uplašen narod. — Vraćajte se kućama, neko vas je iz straha uzbunio — govori ženama, deci, starcima, maše rukama i tera ih sa ulica u kuće.
— Gore iznad Miletića vojske ko crnih mrava! — viče jedna žena, drži odojče na rukama i plače.
— Ne laži, ženo! — ućutkuje je Todorović. — Kakva vojska? Linije su stabilne, nije probijen položaj.
Granate stadoše padati u blizini uspaničenog naroda. Eksplozije nateraše žene s decom da se povuku u podrume.
— Joj, komandante, gore se ubio jedan čovjek iz Potpeći. Ubio je bombom i sina i ženu. Kažu da je to doktorov otac — govori žena zadihano, suze joj sleću niz lice i čvrsto steže maramu u rukama. — Snaja mu plače i kaže: uplašio se, viknuo "Bolje da vas ja pobijem nego da vas Turci kolju", i aktivirao bombu.
Ljubomir Todorović, i sam uplašen, poziva jednu po jednu četu, proverava stabilnost linija i ubeđuje narod da je položaj stabilan.
Ulicom prema bolnici projuri oklopni "tamić" s ranjenicima.
***
Na položajima poginule unose u zemunice i noću ih dopremaju u selo na groblje, sahranjuju ih uz prisustvo porodice, bez okupljanja i pratnji, bez kukanja i sprovođenja pogrebnih običaja.
Granate zapališe u selu stog sena i štalu. Plamen se diže u nebo. Novi hici zapališe dve kuće. Decu i žene starci izvlače iz podruma da ne izgore. U zapaljenoj štali krava muče, svinje rokću, ali od plamena ne mogu da ih puste u dvorište.
Srbi odoleše opštem muslimanskom napadu i u sam mrak borba se utiša.
U tri prepune zgrade bolnice lekari se bore za život 170 ranjenika. U bolnici nestade lekova. Dr Slavica Jovanović i Stanislav Jovanović bore se za živote teških ranjenika. Medicinske sestre mere temperaturu i previjaju ranjenike.
Ljubomir Todorović mobilisa devojke u selu da preko dana beru kupine i maline i da cede sokove za ranjenike koji su iskrvarili.
— Izdržite, braćo, još malo, izdržite — teše lekari ranjene borce.
— Izdržite, stići će nam pomoć sa Ozrena — govore medicinske sestre, nagone ih da piju sok od malina i kupina, i danonoćno tako, ne odvajaju se od ranjenih mladića.
U selu, na groblju, poređaše se 68 grobova vojnika poginulih na položaju i 12 grobova civila poginulih u selu od granatiranja.
Medicinske sestre iznose umrle ranjenike. Ispiraju rane borcima i teše ih, brišu im znoj sa čela i stavljaju čiste gaze na rane, stežu ih zavojima, ali se oni brzo natapaju krvlju.
Po podrumima deca, danonoćno zatvorena, plaču, otimaju se od majki i pokušavaju da izlete napolje.
Enes Satić, direktor rudnika "Kreka", komanduje rudarskoj brigadi juriš na srpske rovove u Smolući. Zna da su tu njegove komšije iz Tinje, da je tu Risto Jovanović, predsednik Radničkog saveta "Kreke", koga je "volio kao brata", i preko koga je donosio odluke o milionskom plaćanju iz "Krekiiog" fonda kome je hteo i koliko mu je Alija tražio za svoju islamsku stranku.
— O, srboćetnici! — doziva ih preko borbene linije Enes Satić. — Predajte se, nećemo vas poklati!
— Alahu egber! — odjekuju povici muslimana.
— Alah i Bog su jedno! — uzvikuju srpski borci. — Što je Alah - to je Bog, što je Bog — to je Alah, mi ih ne razdvajamo. Samo ste vi pogani ljudi koji svojim zločinima poganite svetog Alaha.
— Hiljadu godina vas je Alah uništavao, Srbi, ne mješajte ga s vašim Bogom!
— Lažeš, Turčine! Nije Alah, nego turska pogan!
— Hoćete opet da nas ščepate pod noževe!
— Nema predaje, Turci. Više nema naivnih, kao što su bili naši očevi i djedovi koje su na prevaru 1941. godine vodili na klanicu!
Opasani muslimanskim selima od pravca Tuzle, Lukavca, Gračanice i Srebrenika, Srbi se nađoše u okruženju. Jedina odstupnica vodila je preko Tinje i Potpeći, iz kojih su Srbi izbegli u Smoluću.
Prepušten sebi, bez telefonske i radio-veze, bez struje, ali sa izvorskom vodom u selu, narod se samoorganizovao za odbranu.
Tri hiljade Potpećana i Tiljanja smestiše se po kućama u Smolući. Strah od turskog nadiranja natera ih da zavedu ratni režim života u selu.
Na sreću naroda sva tri sela, među njima se nađe bivši načelnik teritorijalne odbrane i civilne zaštite rudnika "Kreka", Ljubomir Todorović sredovečan čovek, sa završenim fakultetom odbrane. On svoje teoretsko znanje primeni u ratnim uslovima, formira ratni štab i otpoče utvrđivati odbranu Smoluće. Za komandanta odreda "Ratiš" — Smoluća postavi Vladu Todorovića, a za komandanta odreda "Oklesanica" — Potpeć imenova Ljubana Ilića. Formira osam četa, koje su ukupno brojale hiljadu i dve stotine boraca. Izvrši mobilizaciju muškog stanovništva od 16 do 60 godina i naoruža vojsku oružjem koje se nalazilo u magacinu
teritorijalne odbrane rudnika "Kreka" u Smoluću. Razmesti artiljeriju po selu, bestrzajne topove, minobacače, "prage" s trocevcima i protivavionskim mitraljezima, podeli po četama uniforme i automatsko naoružanje, bombe, granate, opremu za kopanje rovova i razmesti vojsku kružno oko cele Smoluće.
Mobilisa devojke i žene da s vojskom kopaju rovove. Izgradiše odbrambeni temelj rovova, kakav je primenjen u Vijetnamskom ratu.
Izgradiše zemunice, veličine sobe, u koje unesoše krevete i ćebad iz vojnog magacina, za spavanje. Po liniji odbrane iskopaše rovove preko kojih položiše dva reda balvana, potom traktorima dovukoše traku za prenošenje uglja iz kopa na deponije, razvukoše je po rovovima i na nju nasuše dva metra zemlje. Duž ratne linije napraviše tvrđave koje neprijateljske granate ne mogu razrušiti.
Pri artiljerijskom napadu borci ulaze u zemunice. Po prestanku artiljerijskog napada borci tunelom prelaze u rovove i dočekuju napad muslimanske pešadije.
Ratni štab Smoluće formira intendantsku službu sastavljenu od dvanaest kuvara, vozača i pomoćnih radnika.
Imenova štab ratne bolnice koji smesti u dve kuće i jednoj vikendici na skrivenom mestu. Rasporedi medicinsko osoblje za rad u bolnici: Stanislava Jovanovića, apsolventa medicinskog fakulteta, Slavicu Ilić, lekarku, Ružicu Savić, laboranta, Ljubinku Marinković, višeg medicinskog tehničara, Ivicu Božića, medicinskog tehničara, Veru Tadić, medicinskog tehničara i Vesnu Tanić, medicinskog tehničara.
Ratni štab izvrši popis stoke: ovaca, goveda, živine i zabrani klanje krava koje su muzli da bi deci i ranjenicima obezbedili mleko.
Hranu popisaše i prikupiše u vojni magacin. Hleb za vojsku pekli su po domaćinstvima. Za nedelju dana bi davali brašno jednoj grupi domaćinstava, potom bi brašno davali drugoj grupi seljana, i tako redom.
Odraslo stanovništvo i vojska dobijali su dva obroka dnevno.
Štab formira i miliciju za održavanje javnog reda u selu.
Formira i interventnu četu od dvadeset pet snecijalaca, naoružanih automatskim oružjem i bombama. U delu sela gde im je linija najviše ugrožena interventna jedinica pritiče u pomoć i zaustavlja prodor neprijatelja.
U selu oduzeše svu naftu iz privatnih cisterni. Nafte su imali u dovoljnoj količini.
U seoskom mlinu, priključiše kaiš na motor traktora da bi mleli žito za vojsku i narod.
Hranu su na položaje izvlačili motokultivatorima i traktorima, a mlađe žene i devojke unosile su manjerke vojsci u zemunice.
Vojnici iisu napuštali rovove. Jednom mesečio bi dolazili kući da se okupaju, i istog dana bi se vratili na položaj.
Komandant rudarske muslimanske brigade iz Tuzle Enes Katić držao je položaj iz pravca Mramora prema Smolući. Besan što muslimanske jedinice iz Sikulja ne preduzimaju žestoke napade na Srbe, okrenu artiljerijsku paljbu preko Smoluće i razori muslimansko selo Sikulja.
Otpočeše žestoki napadi muslimanske rudarske brigade iz Tuzle. Po selu padaju granate, narod se uspaničio, trči ulicama i doziva decu:
— Mile, o Mile!
— 0, Dušane!
— Ne boj se, Nenade, dođi baki.
Žene trče ulicama, prihvataju uplašenu i uplakanu decu i uvode ih u podrume.
U blizini centra sela granata ubi kravu. Na drugom kraju sela granata iz minobacača tresnu pored
vrata kuće, raznese ih i geleri usmrtiše devojčicu i njenu majku.
Muslimanska artiljerija razara selo. Pogađa kuće, dvorišta, štale...
Muslimanska rudarska brigada tuče srpske položaje američkim četvorocevcima. Iz "brovinga" usmrtiše dva brata: Nenada i Miloša Milanovića.
Nastupi treći mesec opsade sedam hiljada Srba u srpskoj Smolući.
— Alahu egber!
— Đihad! — uzvikuju rudari, udaraju u bubnjeve i žestokom mitraljeskom vatrom nasrću na srpske bunkere.
— Ćetnici, predajte se, gotovi ste!
— Zauzećemo selo, sve ćemo vas poklati!
— I svinje ćemo vam pobiti.
— Alahu egber!
Eksplozije odjekuju jedna za drugom.
Žena utrča u komandu štaba.
— Komandante, pao je zaselak Majinovići! Eno gore, pogledaj kako narod bježi! — viče uspaničeno.
— Joj, sve će nas poklati! — zavlada panika po ulicama. Žene stiskaju decu uza se i pribijaju se jedna uz drugu.
— Nije linija probijena, narode, ne paničite! Imam telefonsku vezu sa njima. Naši se drže. Vraćajte se u kuće, da ne tresne granata među vas! — viče iz sveg glasa Ljubomir Todorović i smiruje uplašen narod. — Vraćajte se kućama, neko vas je iz straha uzbunio — govori ženama, deci, starcima, maše rukama i tera ih sa ulica u kuće.
— Gore iznad Miletića vojske ko crnih mrava! — viče jedna žena, drži odojče na rukama i plače.
— Ne laži, ženo! — ućutkuje je Todorović. — Kakva vojska? Linije su stabilne, nije probijen položaj.
Granate stadoše padati u blizini uspaničenog naroda. Eksplozije nateraše žene s decom da se povuku u podrume.
— Joj, komandante, gore se ubio jedan čovjek iz Potpeći. Ubio je bombom i sina i ženu. Kažu da je to doktorov otac — govori žena zadihano, suze joj sleću niz lice i čvrsto steže maramu u rukama. — Snaja mu plače i kaže: uplašio se, viknuo "Bolje da vas ja pobijem nego da vas Turci kolju", i aktivirao bombu.
Ljubomir Todorović, i sam uplašen, poziva jednu po jednu četu, proverava stabilnost linija i ubeđuje narod da je položaj stabilan.
Ulicom prema bolnici projuri oklopni "tamić" s ranjenicima.
***
Na položajima poginule unose u zemunice i noću ih dopremaju u selo na groblje, sahranjuju ih uz prisustvo porodice, bez okupljanja i pratnji, bez kukanja i sprovođenja pogrebnih običaja.
Granate zapališe u selu stog sena i štalu. Plamen se diže u nebo. Novi hici zapališe dve kuće. Decu i žene starci izvlače iz podruma da ne izgore. U zapaljenoj štali krava muče, svinje rokću, ali od plamena ne mogu da ih puste u dvorište.
Srbi odoleše opštem muslimanskom napadu i u sam mrak borba se utiša.
U tri prepune zgrade bolnice lekari se bore za život 170 ranjenika. U bolnici nestade lekova. Dr Slavica Jovanović i Stanislav Jovanović bore se za živote teških ranjenika. Medicinske sestre mere temperaturu i previjaju ranjenike.
Ljubomir Todorović mobilisa devojke u selu da preko dana beru kupine i maline i da cede sokove za ranjenike koji su iskrvarili.
— Izdržite, braćo, još malo, izdržite — teše lekari ranjene borce.
— Izdržite, stići će nam pomoć sa Ozrena — govore medicinske sestre, nagone ih da piju sok od malina i kupina, i danonoćno tako, ne odvajaju se od ranjenih mladića.
U selu, na groblju, poređaše se 68 grobova vojnika poginulih na položaju i 12 grobova civila poginulih u selu od granatiranja.
Medicinske sestre iznose umrle ranjenike. Ispiraju rane borcima i teše ih, brišu im znoj sa čela i stavljaju čiste gaze na rane, stežu ih zavojima, ali se oni brzo natapaju krvlju.
Po podrumima deca, danonoćno zatvorena, plaču, otimaju se od majki i pokušavaju da izlete napolje.
Enes Satić, direktor rudnika "Kreka", komanduje rudarskoj brigadi juriš na srpske rovove u Smolući. Zna da su tu njegove komšije iz Tinje, da je tu Risto Jovanović, predsednik Radničkog saveta "Kreke", koga je "volio kao brata", i preko koga je donosio odluke o milionskom plaćanju iz "Krekiiog" fonda kome je hteo i koliko mu je Alija tražio za svoju islamsku stranku.
— O, srboćetnici! — doziva ih preko borbene linije Enes Satić. — Predajte se, nećemo vas poklati!
— Alahu egber! — odjekuju povici muslimana.
— Alah i Bog su jedno! — uzvikuju srpski borci. — Što je Alah - to je Bog, što je Bog — to je Alah, mi ih ne razdvajamo. Samo ste vi pogani ljudi koji svojim zločinima poganite svetog Alaha.
— Hiljadu godina vas je Alah uništavao, Srbi, ne mješajte ga s vašim Bogom!
— Lažeš, Turčine! Nije Alah, nego turska pogan!
— Hoćete opet da nas ščepate pod noževe!
— Nema predaje, Turci. Više nema naivnih, kao što su bili naši očevi i djedovi koje su na prevaru 1941. godine vodili na klanicu!
