"One budale što danas pišu filosofska dela najdublje su ubeđene, i u to svoje ubeđenje nikada i ne posumnjaju, da je krajnji cilj i svrha celokupne ljudske spekulacije saznanje Boga. Međutim, krajnji cilj nije ništa drugo do saznanje svoga sopstvenoga ja. To su već mogli da pročitaju u delfijskom hramu, a takođe i da nauče od Kanta, ali on ima tako malo uticaja na njih kao da je živeo stotinu godina posle njih.
Pravu, unutrašnju i nepromenljivu suštinu svega onoga što postoji i što može da postoji ne uočavaš, samo zato da bi je srozao na jedno obično delo ni iz čega (i to delo jednog od njega sasvim različnog bića) to, eto to je blasfemija."
"Спознај самога себе"
"Ako imamo na umu sličnost života sa snom, onda, rezimirajući sve što je do sada rečeno, možemo generalno zamisliti da kao što je svako potajni pozorišni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada našim stvarnim životom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je naša sopstvena, ali koja ovde gde nastupa kao sudbina, deluje iz jednog regiona koji leži visoko iznad naše predstavljačke svesti. I odakle daje motive koji vode našu empirijski poznatu individualnu volju. Stoga se individualna volja često najžešće suprotstavlja toj našoj volji koja se manifestuje kao sudbina, tom našem geniju, našem "duhu koji živi izvan nas i ima svoje mesto u zvezdama", koji nadgleda individualnu svest i u nepopustljivoj opoziciji prema njoj, organizuje i postavlja spoljna ograničenja iz kojih se svest ne može izvući, iako to želi".
цитат Šopenhauer
Када се пробудите схватите да је "творац" који је деловао у вашем сну, био ништа друго до ваша сопствена воља. Слично је и са животом.
Међутим, док смо живи, не можемо спознати то наше право ја, тако је, како је. Од њега имамо само неке пролазне интуиције, неке "магловите ресе" и то само неки обдарени филозофским разбором, остали немају ни то.
То је очито неприлика у коју смо из неког разлога упали по свему судећи ненамерно. Толико смо сада опијени појавом, представом, да смо заборавили сами себе, заборавили смо "ствар по себи". Тако да је воља "творца", то јест воља наше сопствене метафизичке суштине, да се "пробудимо", да уклонимо ову мизерију, овај животни сан у који смо из неког разлога упали а што није требало да се деси. Ето, то је смисао човековог постојања из визуре "творца". Спасити краља који се дави.
Ilustracijа iz "Atalanta Fugiеns"
Pravu, unutrašnju i nepromenljivu suštinu svega onoga što postoji i što može da postoji ne uočavaš, samo zato da bi je srozao na jedno obično delo ni iz čega (i to delo jednog od njega sasvim različnog bića) to, eto to je blasfemija."
"Спознај самога себе"
"Ako imamo na umu sličnost života sa snom, onda, rezimirajući sve što je do sada rečeno, možemo generalno zamisliti da kao što je svako potajni pozorišni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada našim stvarnim životom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je naša sopstvena, ali koja ovde gde nastupa kao sudbina, deluje iz jednog regiona koji leži visoko iznad naše predstavljačke svesti. I odakle daje motive koji vode našu empirijski poznatu individualnu volju. Stoga se individualna volja često najžešće suprotstavlja toj našoj volji koja se manifestuje kao sudbina, tom našem geniju, našem "duhu koji živi izvan nas i ima svoje mesto u zvezdama", koji nadgleda individualnu svest i u nepopustljivoj opoziciji prema njoj, organizuje i postavlja spoljna ograničenja iz kojih se svest ne može izvući, iako to želi".
цитат Šopenhauer
Када се пробудите схватите да је "творац" који је деловао у вашем сну, био ништа друго до ваша сопствена воља. Слично је и са животом.
Међутим, док смо живи, не можемо спознати то наше право ја, тако је, како је. Од њега имамо само неке пролазне интуиције, неке "магловите ресе" и то само неки обдарени филозофским разбором, остали немају ни то.
То је очито неприлика у коју смо из неког разлога упали по свему судећи ненамерно. Толико смо сада опијени појавом, представом, да смо заборавили сами себе, заборавили смо "ствар по себи". Тако да је воља "творца", то јест воља наше сопствене метафизичке суштине, да се "пробудимо", да уклонимо ову мизерију, овај животни сан у који смо из неког разлога упали а што није требало да се деси. Ето, то је смисао човековог постојања из визуре "творца". Спасити краља који се дави.
Ilustracijа iz "Atalanta Fugiеns"